Не могу после литургије кући - Литургијска заједница и агапа

[Guest O.Ugrin]

:smiley:

[Jelena Vitorovic]

VEČERAS NA FREKVENCIJI ( 107.3 FM ) - RADIO " SLOVO LJUBVE " , GLASILO BEOGRADSKO KARLOVAČKE MITROPOLIJE, U 20 ČASOVA, GOSTUJE NAŠ OTAC UGRIN V. POPOVIĆ. OBZIROM DA JE TEMA OTUĐENOST, NADAMO SE DA ĆE NAS VEČERAŠNJI INTERVJU  PODSTAĆI DA NASTAVIMO DA ZAJEDNO " MISLIMO O TOME, OTVORENOG SRCA-OTVORENOG UMA".

[И.стојковић]

У Београду је најочигледнија разлика доласка на Литургије, од цркве до цркве. Неке бивају крцате људима, а у неким једва десетак људи. Из разговора често можемо чути, како људи одлазе на савим други крај града на Литургију, и то не понекад већ константно. Касније у разговору са својим суседима препричавају своје импресије, па врло брзо, парохијска црква остаје празна. Када су лошији временски услови, па се јави немогућност одласка у "фаворизовану" цркву, а усталио се став недолажења у парохијску цркву, за последицу имамо две празне цркве....Обзиром да је најчешћи разлог таквих одлука, сам свештеник, да ли је могуће да свештеник "фаворизоване" цркве, у данима када није "дежуран" у својој цркви, помогне свом брату тако што ће "јагњад" вратити њиховом "пастиру" и помоћи му својим искуством да их задржи?

Можда би тако избегли последицу потпуно неоснованог закључивања добра-лоша црква, што за собом може резултирати, добар-лош свештеник, стварање идолатрије, а истовремено показали и доказали Љубав међу нама, ради Љубави Његове и жеље Његове да се сви људи спасу.

П.С.

Повод овоме, између осталог, јесте лично сазнање да у моју парохијску цркву долази доста људи са "стране", јер су њихове цркве полупразне. Када сам их питао дали би биле пуније, када би и сами били у својој цркви, бар за Литургију, прихватили су да се дружимо, заједничаримо, осталим данима...видећемо....зато и мислим да би свештеници, ви који нас водите, далеко бољи утицај имали чиме би за резултат имали више људи у више цркава, јер сам сигуран да нико од свештеника није понесен гордошћу сопственом, већ само жељом да се што више људи обожи, зар не?

[Пајко]

јер сам сигуран да нико од свештеника није понесен гордошћу сопственом, већ само жељом да се што више људи обожи, зар не?

Напротив, и свештеници су људи тако да и њих краси та особина гордости. Уствари целокупан

црквени клир се понаша као народ Србије у малом. Свако је неки духовник за себе и ретко ко

уважава мишљење другог. Обични људи највише замерају свештенству и монаштву баш

ту гордост и разједињеност међусобну. Неретко се може видети како монаси и свештеници не

комуницирају, не сарађују па чак и оговарају једни друге. Свештеници се оговарају између

себе, такође, монаси. Народ то види и коментарише на различите начине а и осећа ко је добар

те се у складу са тим и понаша. Зашто би неко константно ишао далеко од своје парохије на

литургију? Људи осећају да су им се пастири удаљили духовно.

[И.стојковић]

јер сам сигуран да нико од свештеника није понесен гордошћу сопственом, већ само жељом да се што више људи обожи, зар не?

Напротив, и свештеници су људи тако да и њих краси та особина гордости. Уствари целокупан

црквени клир се понаша као народ Србије у малом. Свако је неки духовник за себе и ретко ко

уважава мишљење другог. Обични људи највише замерају свештенству и монаштву баш

ту гордост и разједињеност међусобну. Неретко се може видети како монаси и свештеници не

комуницирају, не сарађују па чак и оговарају једни друге. Свештеници се оговарају између

себе, такође, монаси. Народ то види и коментарише на различите начине а и осећа ко је добар

те се у складу са тим и понаша. Зашто би неко константно ишао далеко од своје парохије на

литургију? Људи осећају да су им се пастири удаљили духовно.

Брате мој,

и када би било тачно то што пишеш, поставља се питање како је дошло до тога да се неко прогорди?

Не мислиш ли, да је немогуће постати горд, ако не постоји одређен број присталица који ту гордост хране?

Неко за себе може тврдити да лепо пева иако нема слуха нимало, али ако слушаоци не буду лицемери и искрено му кажу да им наноси бол својим урликањем, он ће своју гордост сатрти сам.

Такође, ако пева као славуј, шта је боље, да слушаоце сабира све више и више, ни не приметивши како гордост у њему буја, или свој талант да подели свим осталим који слуха имају, али им само мало недостаје да буду и сами славуји?

Нема гордости без подршке...

1405_love

0442_feel

[Дража]

јер сам сигуран да нико од свештеника није понесен гордошћу сопственом, већ само жељом да се што више људи обожи, зар не?

Напротив, и свештеници су људи тако да и њих краси та особина гордости. Уствари целокупан

црквени клир се понаша као народ Србије у малом. Свако је неки духовник за себе и ретко ко

уважава мишљење другог. Обични људи највише замерају свештенству и монаштву баш

ту гордост и разједињеност међусобну. Неретко се може видети како монаси и свештеници не

комуницирају, не сарађују па чак и оговарају једни друге. Свештеници се оговарају између

себе, такође, монаси. Народ то види и коментарише на различите начине а и осећа ко је добар

те се у складу са тим и понаша. Зашто би неко константно ишао далеко од своје парохије на

литургију? Људи осећају да су им се пастири удаљили духовно.

Брате мој,

и када би било тачно то што пишеш, поставља се питање како је дошло до тога да се неко прогорди?

Не мислиш ли, да је немогуће постати горд, ако не постоји одређен број присталица који ту гордост хране?

Неко за себе може тврдити да лепо пева иако нема слуха нимало, али ако слушаоци не буду лицемери и искрено му кажу да им наноси бол својим урликањем, он ће своју гордост сатрти сам.

Такође, ако пева као славуј, шта је боље, да слушаоце сабира све више и више, ни не приметивши како гордост у њему буја, или свој талант да подели свим осталим који слуха имају, али им само мало недостаје да буду и сами славуји?

Нема гордости без подршке...

1405_love

0442_feel

Да ли ти брате Иване са овим желиш рећи да су горди они свештеници на чијим службама су храмови пуни (јер их верни народ својим доласком на Службе "подржава" у њиховој "гордости") или сам ипак погрешно разумео твој пост? Ја као и брат Пајко мислим да се народ са разлогом одлучује за одлазак на службе ван своје парохије. Праштај.

[Пајко]

Нема гордости без подршке...

1405_love

0442_feel

Не верујем да народ подржава гордост. Ја сам лепо рекао да народ формира своје мишљење.

Иако склон претеривању, народ, види дешавања и понашања међу свештенослужитељима и

међу монаштвом. Народ види несарадњу између истих и међусобно омаловажавање...

[И.стојковић]

Да ли ти брате Иване са овим желиш рећи да су горди они свештеници на чијим службама су храмови пуни (јер их верни народ својим доласком на Службе "подржава" у њиховој "гордости") или сам ипак погрешно разумео твој пост? Ја као и брат Пајко мислим да се народ са разлогом одлучује за одлазак на службе ван своје парохије. Праштај.

Не никако, чак гордост нисам ја ни поменуо као могућност код свештеника, већ сам одговарао на пост брата Пајка...

Ако народ и има разлог, како Ти кажеш за одлазак на службе ван своје парохије, моје питање је да ли постоји могућност, да свештеник "пуне цркве" покаже своју љубав ка брату свештенику "испражњене цркве", тако што ће заједно уз Божију помоћ народ вратити њиховој парохијској цркви. Чак да мало и померимо питање, ако кажемо да народ пре свега треба духовника да има у свом парохијском свештенику, а не да узнемирава монахе у њиховој одлуци да се одрекну света, да ли то исто важи и за свештенике. На пример, код мојих свештеника када неко дође са било каквим питањем, прво питање им је одакле су ит.д. Наравно да никада не одбију да одговоре, али увек разговор заврше упућивањем на свог свештеника.....Ово могу да тврдим јер сам и сам присуствовао неколико пута...

[И.стојковић]

Не верујем да народ подржава гордост. Ја сам лепо рекао да народ формира своје мишљење.

Иако склон претеривању, народ, види дешавања и понашања међу свештенослужитељима и

међу монаштвом. Народ види несарадњу између истих и међусобно омаловажавање...

Брате није тема о некаквом ривалитету између монаштва и свештенства, већ о томе како да свака црква буде крцата децом и људима....о дељењу таланта, како међу мирјанима, а оно још јаче међу свештенством....Не подржава народ гордост, али гордост себе тражи у броју присталица, и што је најгоре у томе и успева

1405_love

0442_feel

[Пајко]

Брате није тема о некаквом ривалитету између монаштва и свештенства, већ о томе како да свака црква буде крцата децом и људима....о дељењу таланта, како међу мирјанима, а оно још јаче међу свештенством....Не подржава народ гордост, али гордост себе тражи у броју присталица, и што је најгоре у томе и успева

Однос између монаштва и свештенства сам успут навео. Могу да ти причам о тотално

нарушеном односу између колега свештеника  ако хоћеш. Народ то види и не реагује као ти

и ја. Мене то не занима јер ја свештеника гледам као на човека са свим својим манама и врлинама.

Народ ко народ. Формира своје мишљење на прву лопту. Али, какав народ такви свештеници.

[И.стојковић]

Однос између монаштва и свештенства сам успут навео. Могу да ти причам о тотално

нарушеном односу између колега свештеника  ако хоћеш. Народ то види и не реагује као ти

и ја. Мене то не занима јер ја свештеника гледам као на човека са свим својим манама и врлинама.

Народ ко народ. Формира своје мишљење на прву лопту. Али, какав народ такви свештеници.

Потпуно се слажем брате мој, али баш зато сам и поставио питање. Јер свештеници су они који нас воде, али не ради себе и овог временски ограниченог живота, већ Бога ради од Кога су Рукоположени и Живота Вечног где нас Очекује. Питам се да ли, кад код народа то већ тешко иде, да ли свештеници својим примером могу показати на делу Љубав, тако што ће се својом вољом одрећи препуне цркве "јагњади" којима није пастир, и свега овоземаљског што уз то иде, ради љубави према брату свештенику коме ће "јагњад" вратити?

[Пајко]

Потпуно се слажем брате мој, али баш зато сам и поставио питање. Јер свештеници су они који нас воде, али не ради себе и овог временски ограниченог живота, већ Бога ради од Кога су Рукоположени и Живота Вечног где нас Очекује.

То што ти причаш је како би требало да буде. Ситуација на терену није таква. Знао сам свештеника

који више воли Еуро него брата а камоли парохијане. Колеге су му дале надимак "Еврић".

Један рече кад виде неке пензионере да иду путем: "Гле моје будуће муштерије..." или тако нешто.

Свештеници данас уопште нису оно што би требали да буду и ја их разумем јер како је ово

напоран народ добри су и овакви, какви су.

[Guest свештеник Иван]

Потпуно се слажем брате мој, али баш зато сам и поставио питање. Јер свештеници су они који нас воде, али не ради себе и овог временски ограниченог живота, већ Бога ради од Кога су Рукоположени и Живота Вечног где нас Очекује.

То што ти причаш је како би требало да буде. Ситуација на терену није таква. Знао сам свештеника

који више воли Еуро него брата а камоли парохијане. Колеге су му дале надимак "Еврић".

Један рече кад виде неке пензионере да иду путем: "Гле моје будуће муштерије..." или тако нешто.

Свештеници данас уопште нису оно што би требали да буду и ја их разумем јер како је ово

напоран народ добри су и овакви, какви су.

Мислим да одлазимо у погрешном правцу са темом. То што има оваквих и онаквих свештеника није ништа ново. Одувек је то било. Но, овде се поставља и питање устројства црквеног живота.

Ја разумем оне који су били саблажњени одређеним поступцима свога парохијског свештеника (а знати да каквим судом судимо, таквим ће нам се судити), но овде се јавља и један еклисиолошки проблем. Парохијски свештеник је духовни руководилац парохије и он је ту постављен вољом Епископа, који је опет Епископ благовољењем Духа Светога и благовољењем васцеле Цркве Божије. Дакле, парохијски свештеник који је ту где је, није случајно. Он је као пастир словесног стада Христовог обавезан да буде пастир који ће живот свој положити за своје стадо. Такође, словесно стадо је у послушности своме Пастиру- свештенику и он од свога стада живи, служећи му дан и ноћ. Стадо се окупља око свога Пастира на Светој Литургији, а Литургија јесте заједница Духа Светога из једног места.

Не треба стадо да се расипа и да одлази код другог Пастира- свештеника. Ја чврсто верујем ако се парохијани помоле за свога свештеника (а не само да га осуђују), добити у њему правога Пастира који ће живот свој давати за овце.

Оно што је код нас постала свакодневна појава јесте да је увек бољи неки други свештеник него онај наш који нам је вољом Цркве Божије дарова. Опет, исти ти људи који не долазе у своју цркву, највише причају о послушности, а не виде да ни на прву степеницу послушности нису крочили.

[Guest свештеник Иван]

Сад би било добро да се вратимо директно на тему.

Ово је једно врло битно, а и болно питање наше Цркве. Да ли остали свештеници, браћа у Христу, треба да помогну своме брату свештенику кад виде да малаксава, да му не иде, да има проблема...

Такође, поставља се и питање да ли остала браћа свештеници своме брату свештенику који даје добре резултате, који је трудољубив и вредан помажу да буде још бољи придружујући му се, или га пуштају да се сам труди док се не угаси? Ово су битна питања и волео бих када би браћа свештеници који су на форуму узели учешћа у овој теми.

[Пајко]

Такође, поставља се и питање да ли остала браћа свештеници своме брату свештенику који даје добре резултате, који је трудољубив и вредан помажу да буде још бољи придружујући му се, или га пуштају да се сам труди док се не угаси? Ово су битна питања и волео бих када би браћа свештеници који су на форуму узели учешћа у овој теми.

То је интерно питање свештеника којима се парохије физички додирују или свештеника из

истог намесништва. А тема је врло конкретна... Мисли се на међусобне односе између клирика.

Чести нарушени односи између клирика знају умногоме да дају повода људима да се

изговарају. Нећу због оног или због овог попа да идем итд. А све то о чему причам је опет

последица себичности односно самољубља, да ли свештеника или парохијана.