О васпитању деце

[Тања1]

  On 7. 4. 2013. at 19:42, JESSY рече

. Психолог Е. Луис тврди да греше они родитељи који не воде рачуна о хришћанском васпитању и развоју детета од његовог најранијег узраста и пише да, уколико се решење тога проблема остави за касније, када дете одрасте - одрасла особа више неће ни имати о чему да одлучује: њено животно искуство и свест неће садржати никакве основе на темељу којих би могла да донесе одлуку, нити ће располагати потребним подацима. Такав проблем је посебно чест у породицама које су засновали супружници који припадају различитим конфесијама. Родитељи тада, обично, одлажу решење овог важног питања из страха да разговори и расправе на ту тему могу да негативно утичу на њихове односе са децом. Таква деца обично израсту у особе које су потпуно равнодушне према вери.

 

<<Видите мама и тата, то је у реду што желите да саслушате оно што ја желим, али ја нисам довољно стар да одлучујем у овој породици. Можда ме питате за моје мишљење, али ви морате бити ти који ће преузети одговорност за одлуке. Ако мислите да је сувише тешко да то урадите сами, нађите другу пунолетну особу да вам помогне>>.

 

Моћ је када се одлучује, а одговорност је како се одлучује. На дуге стазе, квалитет одлука које једна породица доноси, у потпуности зависи од квалитета начина на који их доноси. То значи, на други начин, да здравље и благостање целе породице у потпуности зависи од процеса, а не, како већина верује, од садржаја. Није толико важно да ли дете треба да буде кући у 20.00 или 21.00. Најважније је како се ове норме спроведе од стране породице и одраслих.

 

Одлуке су неке од ствари које људи доносе сваки дан. Ако су донешене у православном контексту, онда практично испада да нема друге основе, дете неће располагати потребним православним подацима, и са овим се потпуно слажем. Али нема православне државе, и не треба се ограничавати, дакле деца одрасла ван хришћанске вере могу имати мудре примедбе или плодно мишљење о нечему- она чак имају врло често, али нису у стању да преузму одговорност за спровођење најисправније или најприкладније одлуке својствене православној породици.

[JESSY]

Сви родитељи желе да им деца буду добра и послушна. Родитељи-Хришћани желе да им деца одрасту у вери, да имају поштовање према другима, да одрасту у врлини и постану корисна за друштво у којем живе.

Родитељи би требало да имају на уму да "нема ученика над учитељем својим" (Лк. 6:40). Зато се побожност деце мери побожношћу родитеља, који не могу деци пружити више него што сами имају. Они морају да буду свесни своје одговорности и да се труде да подигну свој сопствени духовни ниво.

Хришћанско васпитање деце почиње од тога да родитељи раде на себи. Са растом њихове сопствене духовне свести и са јачањем њихове црквености - и деца ће духовно узрастати. У супротном, у породици неће постојати услови за духовни развој деце. Дајући савете о томе како се постиже благодатни утицај Цркве на децу, Свети Теофан напомиње да одсуство вере, немарност, непоштен и порочан живот родитеља могу да обезвреде све напоре који се улажу у васпитање деце. Необјашњива је веза која постоји између душа родитеља, а посебно мајке, и деце и немогуће је прецизно одредити у којој мери родитељи утичу на децу.

Главно средство благодатног утицаја на дечију душу јесте што чешће причешћивање; многи људи примећују плодове благодатног утицаја причешћа на децу. Врло често се ти плодови огледају у правим чудима. Децу треба што чешће носити у цркву, приносити их да целивају крст, Јеванђеље и иконе, а код куће их треба приносити иконама и својом руком прекрстити (као што треба закрстити дечији креветац, храну и све оно што деца додирују), кропити их светом водицом и кадити тамјаном; било би добро да свештеник што чешће благосиља дете, а ако је могуће, и да се у кућу доносе иконе из храма и да се у кући служе молебани. "Све што је црквено на чудесан начин обасјава и храни благодатни живот детета и увек представља најбезбеднију и најпоузданију ограду која штити од невидљивих мрачних сила..."

[Тања1]

Много тога овде написано је за децу из свештеничке породице. Колико су ови савети примењиви за  мање свакодневне окупљености обичне породице у данашње време?  Има ли савета који би одговарали да се тако изразим нижим духовним захтевима од причешћивања деце, јер веома је мало оних који живе литургијски?!  Вероватно, и код почетника монаха нису тако високи. Ја нисам из свештеничке породице и стога ми је тешко да црквено расуђујем , али не мислим, да у основи православног васпитања деце стоји исто послушање као монашко. Децу треба хранити млеком а не тврдом храном, јер још нису ојачала, јер још су телесна. Православно васпитање деце је божанска категорија, али пре, него то васпитање поставимо пред некога, треба познавати тога човека, породицу, дете. Иначе неће имати ефекта. Практично мало.

[Тања1]

  On 7. 4. 2013. at 16:36, JESSY рече

дакле, поставила сам тему са сајта веронауке епархије врањске...можете слободно да дајете своје коментаре....пишите и ако се слажете и ако не....

 

У сваком случају уводни текст вам је делимично погрешан, наводите да је у питању аутор чланка Веронаука Епархије врањске, а реч је о белешкама једног американца руског порекла  - протојереј Глеб Каледа, Брак и породица - домаћа црква, прво издање. Стога и наслов теме обухвата период од пре 1994, чији је аутор белешки умро исте године. Такав један податак требало би да је обавезно унети на почетку, како би људи знали да је реч о васпитању деце у данашње време - пре више од двадесет година. Теми сам приступила посебно због пар сензационалних речи, по томе где се каже савршено нормални, натпросечно интелигентни, потпуно нормалних - успешних. Е сада, када знам од ког времена је опис насиља, све то не чини исто, јасно ми је какве су то новине објавиле. Једно је сигурно, нису биле електронске.

 

Колико вам је стало до тог чланка види се по томе на колико сте га делова ставили. Не чини то ништа лоше нити је то само по себи лоше, него сам наседнула свемислећи да су поруке испод уводног поста аутентичне, ваше, да стојите у овој правној области. Оно што је утврдило то моје мишљење је фотографија коју сте поставили у уводном посту, а која, сложићете се, не говори језиком деведесетих. Напротив, изгледа да доприноси самом почетку "Свакога дана са ужасом читамо о дечијем криминалу", с друге стране, много времена одузима да се проверава колико су били тако чести насиље и убиства од стране малолетних преступника током историје и у које време их је било највише, као и то да се прочитају сви православни оци - на крају крајева, можда их је у наше време више. Са свим наведеним недостацима и фото допуном  испада да Епархија врањска доприноси чланком/саветом, односно, догађајем, везаним за скорији датум, и наводи на питање: има ли везе са данашњим животом!?

 

Извињавам се због непријатности којима сам вас изложила, сасвим искрено.

 

Напомена: У заоставштини о. Глеба није наведено име аутора ових бележака (прим. руског издавача).

[JESSY]

  On 8. 4. 2013. at 10:49, nlcph рече

У сваком случају уводни текст вам је делимично погрешан, наводите да је у питању Веронаука Епархије врањске

па и није делимично погрешан, јер сам написала да сам текст скинула са сајта веронауке епарх.врањске...мени се допао, а и ако су га они поставили на свој сајт, значи да могу да верујем у све што пише....

  On 8. 4. 2013. at 10:49, nlcph рече

Колико вам је стало до тог чланка види се по томе на колико сте га делова ставили.

тест сам разчланила због ефикаснијег читања, јер људи не воле да читају вема дугачке текстове....а не због тога што ми је веома стало....

  On 8. 4. 2013. at 10:49, nlcph рече

него сам наседнула свемислећи да су поруке испод уводног поста аутентичне, ваше, да стојите у овој правној области. Оно што је утврдило то моје мишљење је фотографија коју сте поставили у уводном посту, а која, сложићете се, не говори језиком деведесетих.

  On 8. 4. 2013. at 10:49, nlcph рече

, много времена одузима да се проверава колико су били тако чести насиље и убиства од стране малолетних преступника током историје и у које време их је било највише, као и то да се прочитају сви православни оци -

добронамерно мислим да сте мало претерали са анализом текста....(чак и фотографије)...не знам из ког разлога....

  On 8. 4. 2013. at 10:49, nlcph рече

испада да Епархија врањска доприноси чланком/саветом, односно, догађајем, везаним за скорији датум, и наводи на питање: има ли везе са данашњим животом?

изволите линк па се лично уверите у своју констатацију http://www.veronauka.org/biblioteka/Bibview.asp?ID=413

  On 8. 4. 2013. at 10:49, nlcph рече

Извињавам се због непријатности којима сам вас изложила, сасвим искрено.

нема разлога да се извињавате јер се уопште не осећам непријатно....

само ми је жао што сте ви у свему овоме видели нешто што не постоји...

[JESSY]

да се наша сестра

nlcph

не би деранжирала и стално цитирала моје појединачне постове, ја ћу га сада поставити до краја да испуним и њену жељу....

 

Главно средство благодатног утицаја на дечију душу јесте што чешће причешћивање; многи људи примећују плодове благодатног утицаја причешћа на децу. Врло често се ти плодови огледају у правим чудима. Децу треба што чешће носити у цркву, приносити их да целивају крст, Јеванђеље и иконе, а код куће их треба приносити иконама и својом руком прекрстити (као што треба закрстити дечији креветац, храну и све оно што деца додирују), кропити их светом водицом и кадити тамјаном; било би добро да свештеник што чешће благосиља дете, а ако је могуће, и да се у кућу доносе иконе из храма и да се у кући служе молебани. "Све што је црквено на чудесан начин обасјава и храни благодатни живот детета и увек представља најбезбеднију и најпоузданију ограду која штити од невидљивих мрачних сила..."

Родитељи својом љубављу могу да утичу на дете још у оном раном периоду његовог живота када се на дете не може утицати на друге начине. Важно је да родитељи не само воле своје дете, већ и да верују у то да им је Бог поверио дете као драгоцени поклон и да се уздају у то да ће им Онај Који им је поклонио тај велики дар подарити и снагу да га сачувају. Важно је и да се родитељи у своме духу непрекидно моле.

Како дете расте, у његовој души се рађају грешни пориви, који су у почетку потпуно несвесни. Уколико се не обрати пажња на такве појаве, ови несвесни пориви могу да пређу у навику. Већ у прилично раном узрасту могу да се појаве каприциозност, љубомора, гнев, лењост, завист, непослушност, тврдоглавост, себичност, а понекад и лукавство, па чак и лаж. Петогодишње дете већ показује зачетке свог будућег карактера. Са овим зачецима развијају се и страсти и врлине. Са дечијим недостацима се треба стрпљиво борити, трудити се да они не прерасту у навику, а истовремено радити на развијању доброте у његовој души и срцу. Постоји извесна психолошка законитост према којој се дете, у току процеса одрастања, враћа неким својим ранијим недостацима, за које се чинило да су превазиђени, а затим их се поново ослобађа, да би им се, после одређеног времена, поново вратило (могуће су модификације ових недостатака, у складу са узрастом). У таквим случајевима од родитеља се очекују и опрезност и стрпљење.

Најважније је да се родитељи не љуте на децу, него да их коригују са стрпљењем, љубављу и одлучношћу; деца морају да виде да њихови прекршаји више жалосте него што љуте родитеље. Ако се њихове грешке, па макар оне биле и незнатне, не исправљају - оне ће лако прерасти у лоше, а са годинама и у порочне навике.

У малом, чистом и непорочном детету веома рано може доћи до стварања заметака будућих страсти, док истовремено чистота дечијег срца отвара безгранично пространство које је спремно да прими клице вере и доброте; главно је - да се не изгуби драгоцено време.

Међутим, чак и ако у деци, коју родитељи правилно васпитавају, буде расла тежња ка Богу, то неће значити да се у њима није притајио и будући грех. Они нису у стању да се сами, својим снагама, изборе са њиме. Родитељи су обавезни да воде ту битку и да је усмеравају. Да би разумно деловали, они морају да знају "шта је оно што тражи грех који се у детету задржао, чиме се храни, кроз шта конкретно он делује на нас и овладава нама". Основни инспиратори греха, према мишљењу Светог Теофана, јесу "својеумље ума, својевоља воље и самонаслада осећања". Стога се душевне снаге, које су тек у развоју, не смеју предавати у ропство греху који тражи да угађамо телу, својевољности и насладама. Те младе снаге морамо научити како да постану независне од оваквих грехова и како да их надвладају. Телесне потребе треба омеђити одређеним границама и те границе учврстити кроз свакодневно понашање. За телесно и душевно здравље корисна су правила исхране, која су прилагођена узрасту и која предвиђају време, количину и начин исхране; од једном утврђених правила се, без неке крајње нужде, не сме одступати.

Када се детету да да једе сваки пут када оно то пожели и ван термина одређеног за јело - то је штетно за тело, а још штетније за душу, јер децу навикава на самовољу и распуштеност. Корисно је да се све дневне активности обављају према дневном распореду, а то обично одговара и самој деци. Према распореду (и под надзором старијих) би требало да се одвијају и дечије живахне игре јер, у противном, код неке деце могу да се развију неумерена несташност и расејаност, а код друге - безвољност, пасивност и лењост. У првом случају деца могу да израсту у својеглаве и непокорне особе, што доводи и до ината, свадљивости и необузданости у прохтевима. У другом случају личност се усредсређује на своје тело и ту се рађа тежња ка чулним насладама. Сви знају да превише физички активно дете постаје непослушно и каприциозно. Зато дечију физичку активност треба држати под извесном контролом, не претерано строгом, али принципијелном.

Описујући свој боравак у Совјетском Савезу, госпођа Рузвелт је причала како је била шокирана када је видела како двогодишња деца у дечијем вртићу пред њом изводе гимнастичке вежбе, сасвим налик на добро дресиране животиње. Таква дресура је потребна да би било лакше да се људска природа усмери на неприродна осећања и радње и да би се на крају добили беспрекорно послушни роботи.

Православно васпитање је, напротив, дужно да формира личност која слободно корача путем истине, која драговољно бира и воли тај пут и која не може да замисли живот изван путева истине. Код деце треба васпитавати вољу која ће бити усмерена према добру. У сваком конкретном случају интуиција и разум, храњени љубављу и Божијом помоћу, треба да сугеришу родитељима праву меру слободе и разумне принуде и надзора. Тамо где таква мера не постоји може да дође до жалосних последица.

Многобројни подаци о криминалу мећу младима показују да је 70% од 500 испитаних малолетних делинквената имало претерано строге очеве, неумерене у кажњавању, 20% очева такве деце било је попустљиво, а само 5% очева показивало је према деци љубав и одмерену строгост, али ипак то није било довољно да надвлада штетне утицаје са стране.

У руским калифорнијским новинама било је објављено потресно писмо једне мајке, која је духовно изгубила свога сина. Родитељи-емигранти су себи поставили циљ да што пре остваре материјално благостање, радовали се што њихов син читаве дане проводи са дечацима из суседства, утолико пре што ће он тако, по њиховом мишљењу, брже научити енглески језик. Када су приметили да се син драстично променио, да је занемарио веру и престао да воли своје родитеље - било је већ касно. Он се касније и одрекао родитеља.

У породици мора да постоји разумна дисциплина, која се преплиће са атмосфером узајамне љубави. Није узалуд апостол Павле саветовао родитељима да не раздражују своју децу (Ефес. 6:4). Једнако је важно и да се родитељи не срде на своју децу и да не падају у раздражљивост. Раздражљивост је поуздан показатељ слабљења љубави, а у њеној основи су егоизам и лако падање у гнев. Раздражљив човек не мисли о ближњем и не саосећа са њиме, већ је усредсређен само на себе и своје потребе. Родитељи се најчешће љуте и вичу на своју децу онда када им деца у нечему сметају, када их одвајају од неког посла или неке занимљиве активности, онда када од њих траже неки напор или жртву. Раздражљивост родитеља, осим што представља грех против љубави, крајње неповољно делује на психу детета. Казна изречена у љутини и гневу, па чак и ако је заслужена, губи знатан део своје васпитне снаге и код деце изазива узвратну раздражљиву и љутиту реакцију.

Подједнако је штетна и претерана попустљивост, која такође одаје недовољну љубав према деци. Многа деца су загазила у преступничко понашање управо због родитељске равнодушности према њиховом понашању. Понекад су и сама деца свесна тога да је њихово проблематично понашање изазвано недостатком родитељске љубави и врло често се дешава да строги родитељи уживају већу љубав него они који деци све дозвољавају.

Изузетно је важно да деца никада не бивају сведоци родитељских свађа н да не слушају како се родитељи жале једно на друго. Исто тако је важно да не слушају како се родитељи жале на њих пред неким трећим лицима. Сви неспоразуми се морају решавати насамо и деца морају да имају представу о јединству и сагласју међу родитељима.

Свети Теофан пише да образовање ума почиње истовремено са првим речима, то јест, од оног тренутка када дете почиње да говори; код нас је, међутим, још увек уобичајено да се дечији ум замајава само неважним и површним стварима. У обичним разговорима детету се могу саопштити и неке здраве представе и ставови, засновани на Хришћанским нормама: можемо деци да говоримо о свему што нас окружује, објашњавајући им шта је добро, а шта лоше. Светитељ, на пример, саветује да се отворено говори о томе шта је то савремени живот, како се он завршава, шта је то задовољство, колико су добри ови или они обичаји. Лепо је и корисно када родитељи траже од детета да изнесе своје мишљење и када исправљају њихове грешке. Деци треба читати житија Светитеља, Свето Писмо и поучне приче.

Родитељи који желе да деци дају православно васпитање често осећају да их у томе ометају средина и, делимично, школа. И то је разумљиво, јер православне породице у Америци живе окружене иноверцима, а наставно особље у школама васпитано је на принципима који имају врло мало или нимало заједничког са Православљем, а често су под утицајем фројдизма и њему сличних школа. Људи који имају таква убеђења ретко су у стању да отрпе туђе ставове који се косе са њиховима, а настоје да другима наметну свој поглед на свет. Осим тога, они се труде да децу убеде у то да за њих на првом месту мора бити ауторитет школе, а не родитеља. Неки емигранти кажу да би им било лакше да сачувају душу свога детета од совјетске, него од западне школе. То се може објаснити чињеницом да су такве породице у Русији биле изложене прогонима, па су и одрасли и деца читав званични државни систем и апарат доживљавали као туђ и непријатељски. На Западу није потребна самоизолација јер егзистенција није директно угрожена. На Западу не постоји претња од физичког уништења чланова породице, али зато постоји велика опасност за срце и ум.

Слични проблеми су постојали и у Русији пре револуције, где је знатан број интелектуалаца био заражен истим таквим материјалистичким духом. Деца из побожних породица које су живеле црквеним животом осећала су се као мањина, што им је помогло да се донекле изолују од садржаја предавања и од доцнијег револуционарног безумља, које је захватило земљу.

Рецимо још једном, изузетно је важно да се деца од раног детињства одгајају у уверењу да су они деца Православне Цркве, која има своје законе и своје ставове и да се они у многоме разликују од околине. Још пре поласка у школу деца морају да схвате да лојалност држави у којој живе не мора да угрожава њихове хришћанске погледе и хришћански живот те да због тога не би требало да се стиде због тога што се у неким стварима разликују од већине. Ако су деца још пре поласка у школу упозорена и обавештена у том смислу и ако имају представу о томе шта је то подвиг сведочења и исповедања, биће им лакше да се одупру усвајању погледа на свет који им се у школи намеће. Уколико родитељи оцене да школа врши исувише велики притисак на децу, они могу да захтевају да школа поштује православне принципе и да смањи притисак.

При томе је, свакако, важно да између деце и родитеља постоји узајамно поверење које дозвољава родитељима да имају увид у дететов живот. То није лако, али љубав, вера и стална пажња, заједно са молитвом, указаће родитељима на праве начине како да своју децу заштите од штетних утицаја.

Нека се деца друже са православном децом из здравих породица, нека за њих најважније место буде парохијска црква. Родитељи су дужни да се постарају да у деци одрже духовни ауторитет свештеника. Такође су дужни да се уздржавају од било какве критике свештеника пред децом.

Када децу васпитавамо и учимо томе да она припадају једном посебном, црквеном организму и посебној култури, то морамо чинити на такав начин да деца не почну да презиру или осуђују оне који том организму не припадају. Дете би требало само да осећа љубав према својој Цркви и оданост, а не мржњу и презир према другима. Таква осећања се не могу одгајити само захваљујући саветима и придикама, већ је потребно да се у дому осећају породични ред и атмосфера који одишу православним обичајима и поштовањем православних норми.

Ако је могуће, децу треба упознати са породичном историјом, са животом предака, посебно ако је мећу њима било побожних људи који су живели у врлини и чинећи добра дела. Приче о породици треба повезивати са историјом Русије. Митрополит Антоније (Храповицки) писао је да Света Русија није умрла - она живи у људима који могу и да бораве и раде у разним земљама, али су духовно везани за Православље.

Васпитавајући дечији ум, не смемо запостављати њихова осећања. Децу, пре свега, морамо навићи на потребу молитве у кући и у цркви. Ако раније почнемо да их доводимо у цркву, она ће се раније навићи на молитве па ће и њихова потоња побожност бити снажнија. Морамо се постарати да, већ у раном предшколском узрасту, дечије мисли буду побожне и чисте, како би се дете припремило да одоли снажном спољашњем утицају. Поводом тог утицаја родитељи морају да посвете што је могуће већу пажњу својој деци и да што је могуће више раде на свом сопственом духовном стању и образовању.

Деца се могу упоредити са биљчицама које је Бог уручио родитељима као својеврсним баштованима. Ако они обезбеде добре калеме црквеног живота, ако се побрину за добро тло Хришћанског православног породичног живота, ако буду водили рачуна о благовременом уклањању корова, који може да загуши све оно што је добро, као и ако за заливање буду узимали живу воду Божије Речи, - самим тим ће родитељи испунити свој дуг на своју сопствену радост и за своје добро и добро своје деце. Али нека се родитељи не љуте ни на кога, осим на себе, ако њихов мали драгоцени изданак израсте у смокву која не доноси плод. Тада ће зачути оне страшне Божије речи, које је пророк Самуило пренео првосвештенику Илију:

"Ја ћу судити дому његову довијека за неваљалство, за које је знао да њим навлаче на се проклетство синови његови, па им није забранио. Зато се заклех дому Илијеву да се неће очистити неваљалство дома Илијева никаквом жртвом ни приносом довијека" (1. Сам. 3:13-14).

НАПОМЕНА:

1.   У заоставштини о. Глеба није наведено име аутора ових бележака (прим. руског издавача).

[Тања1]

Скинути текст са неког сајта значи извор, аутор је творац дела.

 

Фотографију помињем из разлога да ствара јачи утисак  данашњице уз дато објашњење, тако да не мислим да сам претерала, већ би њено изостављање битно утицало на разумевање ситуације у коју сам доведена. Ништа против вас. Још једном извините на цитирању ваших копи пејст постова.

[JESSY]

  On 8. 4. 2013. at 11:27, nlcph рече

Скинути текст са неког сајта значи извор, аутор је творац дела.

хвала на појашњењу...али ја нигде нисам написала да је епархија аутор....

  On 8. 4. 2013. at 11:27, nlcph рече

већ би њено изостављање битно утицало на разумевање ситуације у коју сам доведена.

овде није акценат на фотографији....(постоји подфорум фотографија)...и ви сте се својом вољом нашли у тој ситуацији....

  On 8. 4. 2013. at 11:27, nlcph рече

извините на цитирању ваших копи пејст постова.

унапред се радујем што ви нећете примењивати копи пејст...бићете уникатни на форуму....)

[Тања1]

@JESSY

 

Ја не кажем да нисам ја сама насела али зашто ми онда фотографија каже где сам то погрешила. Чланак је истинито пренесен али није илустрован фотографијом тамо одакле сте га копипејстовали. Па немојте се љутити, извол'те пренесите у оригиналу.

 

Сваки човек је уникат. Свако је на свој начин јединствен, и ја сам према вама крајње пажљива, нисте никакав производ фабрике, исти предмет увек. Зато на капут на који сам вам села, посеците, не желим овде да разговарам на том детињем нивоу свести. Срдачно.

[JESSY]

предивна књига....препоручујем је сваком ко је није прочитао...

 

 

 

Предговор свештеника, доктора и тате са много деце 

 

Када сам био млад, прилично сам се олако односио према задатку који ми је даоГоспод у овом животу - да будем отац. Чега има тешког у томе? Васпитавај децу,храни их, проверавај да ли уче, јесу ли болесна. Рекло би се, ништа нарочито. Алишто деца постају старија, то више човек схвата како то није нимало једноставнаствар - волети своју децу. Јер она нису моја, нису моје власништво. Како је човексамо навикао да схвата својим оно што има: моја кола, мој стан, моја деца, мојфрижидер. Али не! Све што има припада Богу! То су Његова кола, Он ми је дао данеко време путујем њима; ово је Његов стан - Он ми га је дао да бих поживео уњему неко време и то су Његова деца - Он ми их је поверио на неко време да бихим помогао на почетку њиховог бескрајног пута.Моја ме деца стално подсећају да нису моје власништво... Тиме што не слушају,тиме што јуре по стану, туку се, разбијају посуђе, просипају лепак на одећу... Чимпокушам да их сатерам у "сопствене" оквире, о, како се они огорченосупротстављају! И сваки пут се убеђујем: ОНА НИСУ МОЈА! То су посебни људи,самосталне бесконачности, а ја сам само њихов земаљски почетак...Сећам се када сам тек почињао да будем отац. Тада сам тражио литературу из којебих могао да извучем принципе успешног васпитања. Сањао сам о "методици"... О,колико сам тада књига прочитао! И свугде сам налазио отприлике једно исто:"како правилно учинити да све буде правилно". И поштено сам се трудио: стављаосам их уз иконе, кадио их, певао сам на празнике тропаре као успаванке надкревецем малишана који спава, и, уопште, све сам чинио на православан начин.Не могу да кажем да је то било неправилно! Али већ тада ми се чинило да је тонекако помало извештачено; стално је био присутан осећај да нешто дететунамећем, као да уместо њега проживљавам оно што оно може и хоће да проживисамо. Временом сам то дубоко осетио и схватио речи једног мог познаника:"Методике су прошли век. На њих се може сасвим заборавити ако постоји жеља дасе бавимо самом ствари. 21. век је век личносно оријентисаних приступа. А свеметодике су изграђене на статистици и свођењу на просек"

[JESSY]

Сада то веома добро схватам. Управо зато сам се тада одрекао свог васпитног"форсирања". Код К. Д. Ушинског постоји оваква мисао: добар васпитач пази надете и чим оно хоће да направи корак он као да му подмеће степеник под ногеуместо да га вуче са собом уз степенице. То је врло лепа метафора: испада дародитељ помаже малом човеку да сам направи своје степениште живота ипаралелно га учи самосталности, што на крају крајева даје одраслијем дететуспособност да се само успиње, не обазирући се на тату и маму.Сећам се, како смо се једном ми, очеви почетници, једном скупили око боцекиселе воде и говорили о родитељским проблемима. Један од нас је тада изрекаофразу која ме је потресла. Замисливши се и гледајући некуда у даљину он јерекао: "Правила уопште не постоје, треба једноставно стално држати руку напулсу детета...". У мени се све преврнуло! Па то је основни принцип: мојародитељска интуиција! Јер Бог ми је делегирао одговорност да будем отац, дакле,дао ми је могућност да осетим тренутке када нога мог детета почиње да се подижеза наредни корак! Да имам поверења у своја осећања, да поштујем самосталностдругог човека, макар он био мали, да увек будем поред њега и да одржавам везуса небеским Оцем. Све дотле док малишан сам не буде могао да Га призове: "Оченаш..." заједно са својим татом. После тога мој став оца уступиће место другомставу - најбољег пријатеља. Управо је разумевање тога постало за мененајважније! Сада имамо шесторо деце...Искрено сам се обрадовао када ми је отац Евменије предложио да прочитам његоврад. То је заиста мудра и професионална књига у сваком погледу. Неко ће у њојвидети упозорење, неко оптужбу, некоме ће она постати благослов, а некомеприручник.

[JESSY]

Време, у којем морају да делају савремени родитељи, није нимало једноставно.Рђаво друштво квари добре обичаје - то се односи и на данашње време! Страшно је имати поверења у дете, пуштати га далеко од себе, човек би хтео стално да гаштити да не би пропало. И тако се добија да, с једне стране, имамо рђаводруштво, а с друге стране, болећиве родитеље са својим стегама у којима држеслободу своје деце. А резултат су проблематична деца. Дечије схизофреније,дечија гранична стања, дечије депресије, узнемиреност, нема броја тим болестимакоје су се јако "подмладиле". Мајке звоне на узбуну! Обраћају се ипсихијатријским клиникама, и Цркви, и врачарама, само да учине нешто с дететом, јер оно пропада! Пуши, пије, не спава код куће, изгледа да ће и дроге пробати! Ами њега тако волимо!Е овде треба пажљиво погледати мајци у очи. Дете није одрасло само од себе. Оно је гранчица на дрвету чији корени потичу из дубине прошлости. Породица јецеловит организам. Проблеми младог изданка су, првенствено, проблеми тла накојем он расте. Дрво породице се храни соковима родитељске љубави. Они којихоће заиста да изађу на крај с проблемима деце нека пре свега погледају самесебе!Књига коју држите у рукама је, по мом дубоком уверењу, у данашњем тренуткунајуспелији и најконструктивнији помоћник. У њој су јасно откривени принципи покојима се решавају проблеми у породици. Управо незнање тих принципа и доводидо аномалија у развоју детета.

[JESSY]

Ова књига ће помоћи да схватимо и прошле грешке, и рећи ће нам како да вишене правимо нове. Лош пријатељ увек критикује и разобличава. Добар саветник јеонај ко указује на грешке и помаже да их исправимо. Предлажући основнепринципе којима се треба руководити, он оставља благословеној родитељскојинтуицији да изабере како да поступи у новонасталој ситуацији.Књига је корисна и као радни приручник у породичном консултовању. Добарпсихотерапеут ће је обавезно оценити. Цитати из ње се могу применити каосамостални методски материјали. Већ од првих страница, потпуно аутоматски, упроцесу читања лично сам себе ухватио у мисли како одређујем: "Од овога требанаправити плакат и залепити га на зид", "Ово треба умножити за пријатеље", "Оовоме треба обавезно испричати у проповеди".Искрено је препоручујем свима који имају децу или унуке. Бабама и дедама ћетакође бити корисно да се озбиљно замисле над плодовима њихове љубави,захваљујући чему ће моћи да промене много тога. Сигуран сам да је Господблагословио овај рад! Јер у њему се објашњавају врло важни принципи којеможемо усвојити гледајући како нас васпитава наш небески Отац. Аутор позива даучимо управо од Њега. Његовом Речју прожето је у овој књизи све.

 

Свештеник Валентин Марков, Нижњи Новгород,руководилац Мисионарског одељења Нижегородске епархијеРуске Православне Цркве

[Рилски]

Gde se moze naci .. knjiga ..? 

 

Ko je izdavac i slicno ..

[JESSY]

  On 9. 4. 2013. at 8:17, Рилски рече

Gde se moze naci .. knjiga ..? Ko je izdavac i slicno ..

налази се у оквиру књиге ИЗМЕЂУ ЉУБАВИ И СЕБИЧНОСТИ - Како васпитавати дете у савременом свету, издавач Образ светачки....ја сам је пре неку годину купила у православној радњи у Ресавској улици....