О васпитању деце

[DankaM]

  On 2. 4. 2013. at 22:36, drvce рече

 

Ah, ova pesmica me vraća u detinjstvo

[Драган άσημος :)]

Мир Божији обитава у кући само ако родитељи не понижавају децу својим ауторитетом. Зато ће мудри родитељ рећи своме сину: ,,Сине мој, ти мене треба да слушаш не зато што сам ја сада јачи од тебе. Постоји један небески Тата који је неупоредиво јачи од мене, а Он је наредио да ти слушаш мене док не одрастеш. И то не због неке моје самовоље, него због твога добра."

 

Владика Данило Крстић

[Драган άσημος :)]

Господе многе страсти су моја истина и истина оних који окружују и васпитавају, утичу на мало створење Божије - дјете.

Заштити, спаси, сачувај га Господе од зла које је у нама који га окружујемо, који чинимо средину у којој оно одраста.

[JESSY]

Веронаука Епархије врањске

 

За нас би све морало да буде мање важио

у поређењу са бригом о деци

и са нашом дужношћу да их васпитавамо

у духу заповести и науке Господње.

Свети Јован Златоуст

Свакога дана са ужасом читамо о дечијем криминалу. Никада до сада нису били тако чести насиље и убиства родитеља, браће и сестара од стране малолетних преступника.

Сећам се једног посебно потресног и ужасног злочина. Четири омладинца наишла су у парку на непознатог младића који је седео на клупи. Они су га, без икаквог повода, напали, претукли, пекли му стопала цигаретама, мучили га и најзад га утопили. Они су тај свој злочин починили подстакнути неком изопаченошћу своје природе, тражећи да доживе нешто посебно интензивно. Они су кренули у парк да би пронашли жртву на којој би искалили свој садизам.

Наравно, постојала је претпоставка да су они психички оболели. Међутим, новине су ускоро јавиле да су ти младићи савршено нормални. Нису били наркомани, нису припадали озлоглашеном друштвеном отпаду, већ су потицали из потпуно нормалних, успешних породица. Њихови родитељи су о њима говорили као о добрим дечацима; из њихове школе је стигло обавештење да су то натпросечно интелигентна деца.

Одакле онда такав садизам, откуд толика застрашујућа и бесмислена окрутност? Има нечега у духовном стању младог поколења што изазива страх. Све је више таквих чудовишта међу њима. Стотине хиљада малолетних преступника већ су суђене и осуђиване, а има још много младих људи са поремећеним системом моралних вредности и поремећеном свешћу о добру и злу, који сами пате и наносе патње другима, - а за које полиција и не зна.

 

[JESSY]

Како и под чијим и каквим утицајем расту ти несрећни младићи и девојке? Одговор би требало потражити у условима, правцима и методама савременог васпитања.

У досад невиђеном мноштву књига и чланака о васпитању деце и дечијој психологији научници се труде да овај проблем анализирају уз примену свих постојећих знања о психичким и физичким одликама младе генерације. Сада већ постоји исувише много педагошких, психијатријских и некада тако модерних психоаналитичких школа и праваца проучавања. Америка и Западна Европа су већ превазишле занесеност методама психоанализе[2] и чини се да што се више стручњаци труде да пронађу боље начине за васпитавање деце то је све више узнемирености у друштву због понашања те исте деце.

Нажалост, у савременим теоријама се, у мањој или већој мери, осећа утицај оца психоанализе Сигмунда Фројда, па га зато ни ми не можемо заобићи.

[JESSY]

Када је деведесетих година прошлога века Сигмунд Фројд почео да објављује резултате својих истраживања многима се чинило да је он, заиста, пронашао кључ за разумевање и излечење, ако не свих, а оно бар већине психичких болести. Фројда је ограничавао његов атеизам и он није могао да разуме многе душевне проблеме; многе појаве он није био у стању да види, или их је видео неправилно, мада је сасвим могуће да се трудио да их види објективно. Психоанализа полази од претпоставке да све тешкоће у човековом животу које се тичу његовог односа према друштву које га окружује неизоставно воде порекло од неког неисказаног унутрашњег конфликта, који се крије у подсвести.

Шта се у психоанализи сматра облашћу подсвесног? Људска мисао се дели на два нивоа, између којих не постоји јасно одређена граница; мозак се дели на виши и нижи део. У вишем, свесном делу мозга је, наводно, центар који управља текућим човековим активностима. Резултати човековог искуства силазе у подсвест, одакле се могу поново активирати уз помоћ асоцијација и сећања. На тај начин се подсвест одређује као нека врста складишта различитих искустава и емотивно-психичких преживљавања, који су тамо тачно и детаљно записана.

[keka]

  On 5. 4. 2013. at 22:54, JESSY рече

Веронаука Епархије врањске

 

За нас би све морало да буде мање важио

у поређењу са бригом о деци

и са нашом дужношћу да их васпитавамо

у духу заповести и науке Господње.

Свети Јован Златоуст

Свакога дана са ужасом читамо о дечијем криминалу. Никада до сада нису били тако чести насиље и убиства родитеља, браће и сестара од стране малолетних преступника.

Сећам се једног посебно потресног и ужасног злочина. Четири омладинца наишла су у парку на непознатог младића који је седео на клупи. Они су га, без икаквог повода, напали, претукли, пекли му стопала цигаретама, мучили га и најзад га утопили. Они су тај свој злочин починили подстакнути неком изопаченошћу своје природе, тражећи да доживе нешто посебно интензивно. Они су кренули у парк да би пронашли жртву на којој би искалили свој садизам.

Наравно, постојала је претпоставка да су они психички оболели. Међутим, новине су ускоро јавиле да су ти младићи савршено нормални. Нису били наркомани, нису припадали озлоглашеном друштвеном отпаду, већ су потицали из потпуно нормалних, успешних породица. Њихови родитељи су о њима говорили као о добрим дечацима; из њихове школе је стигло обавештење да су то натпросечно интелигентна деца.

Одакле онда такав садизам, откуд толика застрашујућа и бесмислена окрутност? Има нечега у духовном стању младог поколења што изазива страх. Све је више таквих чудовишта међу њима. Стотине хиљада малолетних преступника већ су суђене и осуђиване, а има још много младих људи са поремећеним системом моралних вредности и поремећеном свешћу о добру и злу, који сами пате и наносе патње другима, - а за које полиција и не зна.

 

 

о браво! ову тему будно пратим!  :291291291: Хвала!

ако будем имала шта корисно ћем да додам  .smesko.

[JESSY]

  On 5. 4. 2013. at 22:59, keka рече

ако будем имала шта корисно ћем да додам .smesko.

 

биће ми драго....

[YOKA]

 

Ово можда и није одговарајући текст  али приближава нам саму проблематику и срж општег стања јер је агресивност срушила све баријере и сваким даном све више буја.

Nasilnost adolescenata je pojava i problem koji je poslednjih godina sve prisutniji, izraženiji i sve više zabrinjava sve koji žive ili se bave adolescentima. Posebno zabrinjava činjenica da su mladi sve brutalniji u ispoljavanju nasilnosti, da sve mlađi uzrasti postaju nasilni, a da se nasilnost ispoljava pre svega u grupi vršnjaka i među vršnjacima najčešće po školama, kafićima, na ulicama i utakmicama. Nasilnost adolescenata nije specifičnost naše sredine, zapaža se i u svetu, ali je kod nas, za kratko vreme, poslatala vrlo prisutna. Uzroci su brojni, kako individualni, tako i društveni, intenzivirani pod uticajem naše problematične, frustrirajuće, netolerantne i nasilne okoline.

Naravno da agresivnost neke osobe, pa i adolescenata, zavisi od učešće naslednih osobina, predispozicija i temperamenta, ali i uticaju ranog zanemarivanja, nasilja i zlostavljanja u porodici, a kasnije i među vršnjacima. Da li roditelji razumno tolerantni, dovoljno posvećeni i sa dovoljno ljubavi, ali i razumno postavljenih granica, podižu decu ili su pak hladni, netolerantni ili nasilni, ostavlja definitivne tragove na svaku osobu. Roditelji su takođe i modeli za ugledanje i poistovećivanje, a samim tim i modeli budućeg ponašanja. Ovi tragovi detinjstva i uticaja roditelja se često ne vide u detinjstvu, ali se vrlo jasno ispoljavaju baš u adolescenciji.

U adolescenciji, nestabilni adolescenti, destabilizovani bilo snagom pubertetsko-adolescentnih dešavanja u njima samima, bilo konfliktima sa okolinom i sa drugima, po pravilu osećaju manjak sigurnosti, samopouzdanja i samopoštovanja, do osećaja inferiornosti. Nezadovoljni su, često napeti, preosetljivi i vrlo ranjivi. Nepodnošljivost ovih stanja i doživljaja prouzrokuje najčešće vrlo impulsivno reagovanje i ponašanje, često buntovno, nasilno i agresivno.

Depresivnost je, ma koliko iznenađujuće bilo, značajan faktor koji uzrokuje ili značlajno doprinosi agresivnosti adolescenata. Vrlo često u ordinacije stižu vrlo buntovni, hostilni, pa i agresivni adolescenti koji tokom razgovora pokažu drugu, a pravu stranu svog psihičkog stanja i osećanja - tugu, neraspoloženje i plačljivost. Adolescenti se od depresivnosti i depresivnog osećaja bespomoćnosti, koji im je nepodnošljiv, brane okretanjem u suprotnost, kroz razne oblike problematičnog ponašanja. Zato je često depresivnost maskirana agresivnim ili nekim drugim problematičnim ponašanjem.

Pored svih individualnih, dodatan faktor adolescentne agresivnosti je uticaj grupe vršnjaka koji je od izuzetnog značaja za adolescente. Druženje u grupi vršnjaka je normalan i poželjan razvojni fenomen, a problemi nastaju ako se grupa odaje ponašanju i aktivnostima koje su sa moralnog ili socijalnog aspekta problematične. U grupi se individualan osećaj nemoći zamenjuje osećanjem snage i moći grupe, pogotovu ako je grupa vrlo nasilna, kao što su npr. ulične bande ili grupe navijača.

Mladi su retko kada individualno agresivni. Agresivnost na javnom mestu je, po pravilu, u grupi vršnjaka. Grupa podržava i podstiče ponašanja, između ostalog i agresivna. U grupi su adolescenti jači, hrabriji, u grupi se lakše prelaze granice dozvoljenog ili poželjnog i lakše gubi kritičnost prema sopstvenim postupcima.

S druge strane, netolerancija, govor mržnje, agresivnost i kriminal odraslih su vrlo prisutna u našoj sredini - na ulicama i utakmicama, u školskim dvorištima, politici, medijima, u svakodnevnoj komunikaciji. Iako su to loši primeri, neki broj adolescenata imitira upravo njih, ne bi li se osećali važnije i moćnije. Zato fenomen adolescentne nasilnosti moramo da shvatimo na kompleksan način. Samo tako ćemo moći pomognemo nasilnim adolescentima da problem svog ponašanja prevaziđu ili razreše na adekvatniji način. Nekima od njih je u tome potrebna pomoć, od roditeljske do profesionalne, u školama i institucijama za mentalno zdravlje, kao što je i Odeljenje za adolescentnu psihijatriju KBC "Dr Dragiša Mišović-Dedinje".

AUTOR: DR VOJISLAV ĆURČIĆ

[JESSY]

Психоанализа се усредсређује на посматрање функција мозга. Међутим, ми знамо да је мозак повезан са нашом невидљивом душом која представља саставни део личности и чини се да добар део онога што психијатри сврставају у подсвесно у ствари има велике везе са мозгом, али не само са мозгом, већ и са душом.

Православна аскетска пракса и мисао, кроз слободно човеково потчињавање Богу и непрестану молитву (свесну и подсвесну - тзв. умна молитва), концентришу у људској подсвести благодатне доживљаје, мисли и осећања те на тај начин подвижника чине сабраним и јединственим изнутра и његово јединствено биће усмеравају ка Богу. Међутим, подсвест може да сакупља и грешне мисли и осећања, са којима душа и свест не могу да се помире. Уосталом, оно добро које се налази у подсвести може да се бори са грешним поривима свесне мисли пре него што човек прихвати грех који му се нуди или намеће.

[JESSY]

Оваква унутрашња борба може да буде разорна за човекову душу, посебно у условима када грех отвори ђаволу пут ка овладавању мислима. Такво стање ми називамо бесомучношћу, а психијатри-позитивисти чак и не признају постојање таквог проблема. Долази до унутрашњег конфликта, чији узрок психоанализа (и следбеничке психијатријске теорије) види у пригушивању и осујећивању полних страсти. Тачно је да је судбина већине смртника управо борба са тим страстима. У једном Хришћанину таква борба је надахнута стремљењем ка моралној чистоти и чистоти срца, без којих је сједињење са Богом немогуће. Кроз молитву, труд и љубав телесни инстинкти се преображавају у славу Божију. Осим тога, неопходно средство за просветљавање наше људске природе (уколико се употребљава добровољно и у име љубави према Богу) јесте уздржање. Уколико је уздржање од страсти једноставно наметнуто са стране - законима или правилима пристојности - онда оно за човека представља тешко бреме.

[JESSY]

Управо на тај начин психоанализа третира и тумачи уздржање. Циљ психоанализе јесте да, не упуштајући се у морално и духовно вредновање страсти, одстрани патњу, која је изазвана унутрашњом борбом у човеку, умири човека и помири га са страшћу која у њему живи. Она жели да укаже човеку на то како је лепо и пријатно живети у друштву, ако се не нарушавају спољашњи закони и правила лепог понашања и ако се не осуђују своје страсти, којих ионако не треба да се одричемо. Борба са страстима и грехом сматра се пожељном и неопходном само до извесне границе и само зато што неумереност шкоди здрављу. Дакле, не препоручује се искорењивање страсти, а ограничавање у њиховом задовољењу, у суштини, није условљено узвишеним моралним принципима, већ практичним разлозима.

Психоанализа заговара живот који усмеравају инстинкти, чије се гушење сматра ненормалним и штетним. Отуда и став да децу од малих ногу треба упознавати са полном физиологијом, отуда и подршка раном испољавању романтичних односа између младића и девојака, на шта се сада жале многи разумни родитељи. Психоанализа полази од тога да страсти, пре или касније, свакако загосподаре над човеком, па да би га заштитили од њиховог претераног утицаја, препоручује да се човек постепено и што раније - то боље упозна са оном сфером свога бића у којој се страсти и распаљују. Можда је тај циљ и могуће остварити, али, са Хришћанске тачке гледишта, деци то не може да донесе никакву корист, већ само штету, пошто деци грех постаје познат, она се навикавају на њега и тако губе своју чистоту.

[JESSY]

Фројд и његови ученици нису могли да сагледају потпуну слику унутрашњег човековог живота зато што, посматрајући људе чија је природа била нарушена грехом и лишена унутрашњег јединства, нису имали критеријум норме. Јасну представу о норми немају ни они педагози и психолози, који у психоанализи траже путеве за сузбијање дечијег криминала и васпитање корисних чланова друштва. Они виде да постоје одступања од норме, али не могу да их коригују јер не знају каква је, заправо, та норма. Тако човек може да запази да хор пева неправилно, да "фалшира", али ако није диригент и не зна како дотична композиција треба да звучи, човек није у стању да каже и покаже како би она требало да звучи. Зато су њихови закључци о узроцима болести младог поколења и о методама лечења које треба применити - примитивни и површни. Главни разлози до којих они долазе јесу такозвани "Едипов комплекс" (несвесна дечија заљубљеност у родитеља супротног пола), неуспешна породица и неко тешко и непријатно искуство раног упознавања са сексуалношћу. Ретко ко од њих види да таква искушења не би оставила теже последице на психу детета да је од најраније младости дечија душа била правилно религиозно усмеравана. Отуда и претерани значај који се придаје спорту, који тобоже омогућава ослобађање енергије и пружа разоноду. Међутим, научници са Јејла су закључили да оних који су се бавили пливањем, клизањем, фудбалом, кошарком и сл., неупоредиво више има међу делинквентима, него међу онима који се нису сукобљавали са законом.

[JESSY]

Психоанализа, која повремено претендује на статус засебне религије, не може да се подигне на ниво духовности и моралности пошто нема ни моралне ни духовне основе. Она се труди да превазиђе унутрашњи конфликт тако што ће да успава човекову савест и да човека помири са грехом који у њему живи. Арвид Рунестам, оштри критичар психоанализе, у својој књизи "Психоанализа и Хришћанство" пише да, пошто психоанализа заговара право на живот којим владају инстинкти, она морал сматра пре за неизбежно зло него за позитивно и корисно добро.

Очигледно је да се узроци за раст криминала и начини за борбу против њега траже изван проблема савладавања греха. Међутим, пад првих људи увео је грех у природу свакога од нас, изазвавши расцеп личности који се може санирати само уз помоћ благодати Божије.

[JESSY]

Преподобни Јован Дамаскин указује да у сваком човеку делује закон Божији, који привлачи наш ум и васпоставља нашу савест. Паралелно са њим, у нама делује и закон греха, то јест утицај нечастивог, који кроз телесну похоту и телесне наклоности улазе у нас и неразумни део наше душе сукобљавају са законом савести. Човек чезне за Божијим законом и воли га, али ђаво мами и саблажњава човека и успева да га наговори да постане роб греха (Истинито изложење православне вере, књ. 4, гл. 22).

О том расцепу личности убедљиво је говорио апостол Павле:" Јер знам да добро не живи у мени, тојест, у тијелу мојему ;јер хтети имам у себи, али учинити добро не налазим... Налазим, дакле, закон: када хоћу добро да чиним, зло ми је присутно. Јер се радујем закону Божијему по унутарњем човјеку. Али, видим други закон у удима својим који се бори против закона ума мојега, и поробљава ме законом гријеха који је у удима мојим" (Римљ. 7:18,2123).

Тај унутрашњи расцеп у сваком грешном човеку може да се превазиђе само подвигом Хришћанског живота, чији је циљ да достигне такво стање када се живот у Христу остварује безмало без икаквог унутрашњег конфликта па праведник може да каже речима апостола Павла: " То не живим ја, него Христос живи у мени".