О васпитању деце

[sekastarča]

Ја се враћам на посао за мање од месец дана и ЈЕДВА ЧЕКАМ да мало изађем из монотоније и рутине.

Ја хоћу у пензију smej.gif.gif' class='bbc_emoticon' alt='algabacaju' />, али да не берем кукуруз smej.gif, већ да проводим време са дететом и да будем 319.gif, а не  11222.

А још 20 и кусур година

Кукуруззззз

Једном сам га брала у основној школи преко ученичке задруге.

Сањала сам све нешто жуто како ми шушти пред очима.

Додуше, имам једно дете, вероватно је мноооого теже са више. Али, бар имају с ким да се играју и не траже ти све време овог света.

ја све нешто мислим да је лакше са више деце, јер онда старија почињу да брину о млађој а и васпитавају се тако лакше и брже јер је процес грешења ограничен због множине којој су изложени.

и ја сам тако мислила, а онда сам закључила да је потребно да ипак одрасту до нивоа година када постају свесни разлика и способности и неспособности које носе године... У конкретној причи коју сам вам испричала Дебора (8 год.) и Елизабета (6 год) могу да се играју заједно, али што је њима занимљиво и што оне могу, Ребека (4) и Франческо (2) никако не могу, може им бити досадно па ометају и руше сваку игру старијих, или опасно, јер би се и они верали, а немају спретности, тако да их несмеш оставити саме. Занос игре може и да повреди, деца не знају какве последице доносе неки наивни потези...  0102_laugh

Сада имају и још млађег брата (8 месеци)... Док се окренеш, сви би га носили, љуљали, гурали би му какву зврчку коју нађу у уста... Најстарија заиста може и да га носи и храни и брине о њему... Осталима свашта пада на памет... 0102_laugh

[sekastarča]

Нађох једну шаљиву причу...  0102_laugh

Није лако бити жена!

Молио се човек Богу да се сажали на њега јер много ради и пати се док му жена код куће ужива и по његовом мишљењу не ради ништа....

-Све бих Боже урадио кад би могао бар једном да ме замениш да будем жена, а она мушко тако да је научим лекцију како је мени тешко а она ужива !!!

-Бог је слушао ово, сажали се, и одлучи да му услиши жељу...

-И тако следеће јутро тај човек се пробуди као нова жена, рано ујутро, направи доручак, спакује сендвиче за мужа и децу за ручак да понесу, пробуди децу за школу, бори се крваво са децом док их обуче за школу на време, стави веш да се пере у машину, извади месо из замрзивача, одвезе децу у школу, стане на бензинску и напуни гориво, плати рачуне у пошти и банци, покупи мужево одело са хемијског чишћења, брзо оде у супермаркет и купи шта треба.

-И тако би негде око 1:00 после подне већ кад се врати, направи кревете, извади веш и простре га на жицу да се суши, и стави следећу туру да се пере, усиса кућу, опере под и WЦ, промени креветнину, покупи и сложи играчке у кутију што су деца разбацала, скува ручак, оде и покупи децу из школе, тамо остане дуже јер деца праве проблеме и не уче па има мали разговор са учитељом и директором, свађа се са децом до куће што се не понашају лепо у школи, помогне им са школским радом и задацима, покупи веш и изнесе други, нахрани децу, опере судове, гледа мало ТВ док пегла његове кошуље за посао, окупа децу и стави их у кревет.

Онда, кад је он дошао с посла, постави му да једе, припреми шта ће обући сутра, и онда још у кревету води љубав са њим као да је то све на шта је мислила целог дана и чекала, коначно све то прође некако, и она-он заспа...

-Следеће јутро он се поче молити Богу да га врати назад јер види сад и сам колико је погрешио што је тако мислио о жени, молим те, молим, врати ме назад као што сам био јер ћу полудети овако и не могу више !!!

Слуша то Бог па му одговара : -Драги сине, наравно, вратићу те назад, АЛИ има један мали проблем ... мораћеш да чекаш 9 месеци јер си синоћ остао ТРУДАН

smej.gif 11222 smej.gif smej.gif smej.gif smej.gif smej.gif algabacaju 319.gif 0102_laugh 0102_laugh smej.gif

[Prolece]

algabacaju :group111:

[мирођија]

                      :group111: :)  algabacaju

[Милан Меденица :)]

Ја се враћам на посао за мање од месец дана и ЈЕДВА ЧЕКАМ да мало изађем из монотоније и рутине.

Ја хоћу у пензију .gif' class='bbc_emoticon' alt='algabacaju' />, али да не берем кукуруз , већ да проводим време са дететом и да будем :group111:, а не  11222.

А још 20 и кусур година

Кукуруззззз winter

Једном сам га брала у основној школи преко ученичке задруге.

Сањала сам све нешто жуто како ми шушти пред очима.

Додуше, имам једно дете, вероватно је мноооого теже са више. Али, бар имају с ким да се играју и не траже ти све време овог света.

ја све нешто мислим да је лакше са више деце, јер онда старија почињу да брину о млађој а и васпитавају се тако лакше и брже јер је процес грешења ограничен због множине којој су изложени.

и ја сам тако мислила, а онда сам закључила да је потребно да ипак одрасту до нивоа година када постају свесни разлика и способности и неспособности које носе године... У конкретној причи коју сам вам испричала Дебора (8 год.) и Елизабета (6 год) могу да се играју заједно, али што је њима занимљиво и што оне могу, Ребека (4) и Франческо (2) никако не могу, може им бити досадно па ометају и руше сваку игру старијих, или опасно, јер би се и они верали, а немају спретности, тако да их несмеш оставити саме. Занос игре може и да повреди, деца не знају какве последице доносе неки наивни потези... 

Сада имају и још млађег брата (8 месеци)... Док се окренеш, сви би га носили, љуљали, гурали би му какву зврчку коју нађу у уста... Најстарија заиста може и да га носи и храни и брине о њему... Осталима свашта пада на памет...

о томе и причам, потребно је само најстаријег да васпиташ а наниже се само преноси, уз мале и кратке корекције због ''проблема'' слободне воље.

то је мајмунска логика, да је тако назовем, иначе се психолошки објашњава као парадигма.

парадигма је скуп концепата који су слични и уклопиви, а касније постају стил живота васпитањем.

пробај, видећеш да деца почињу једни друге да условљавају да буду добри, послушни, подједнако награђени за инсистирање на том концепту. деца то схватају као менталну игру, такмичење.

само је потребно да наместиш такмичење да се такмиче ко ће бити бољи, а не гори.

уосталом, ти си већ то и радила инстинктивно кад си децу наместила да те лече а ти одмараш - наравно да су се утркивали ко ће бољи да буде у томе  :bla:

практично, деца почињу једна другу да васпитавају по датом обрасцу, само је потребно инсистирати на концепту. само да та игра не прерасте у ''завади па владај'' пошто родитељ обично награбуси у таквој игри јер је кренуо да му се тупи мозак од старости, а дете је тек кренуло свој да оштри.

парадигма је нешто овако, само што је ово условљавање животиња и не пали на слободне умове, само на условљене и поробљене. а кој луд да поробљава своју децу сем злих људи ...

[Драган άσημος :)]

http://porodicnibukvar.org.rs/blog/

[Драган άσημος :)]

Васпитање деце је највећа уметност. У овој, као И свим осталим уметностима потребни су: таленат, рад и неизмерно много Љубави. У овој уметности се провуку и неке грешке, да ли их је могуће исправити или још боље, постоји ли рецепт шта урадити да до њих никада не додје, питали смо Милицу Новковић аутора новог концепта стваралачког васпитања ,васпитања без казне И без награде,( “НОВ КОВ”).Реч је ,како професор Јеротић каже ,о одгоју за СТВАРАЛАШТВО,какво потребује трећи миленијум,миленијум духовности.Како васпитати дете срадошћу И лакоћом открива нам МИлица у својој књизи”Породични буквар”.

За васпитање ,као уметност одгоја детета ,способан је сваки родитељ,сваки човек који се професионално бави дететом,јер сви ми доносимо на свет нагон за васпитањем,носимо клицу вапитачког талента И клицу Љубави према потомству.Када је ВАС-ПИТАЊЕ уметност, онда је то истинско “питање”,храњење детета Љубављу.Такво “вас-питање” треба да доноси радост И васпитачу И васпитанику, радост И лакоћу живљења, увек зачињену Љубављу И Добротом.

Иако нам је све дато,ретко који родитељ постаје уметник васпитања својих чеда.Суочимо ли се са васпитањем кроз векове, а посебно са данашњим васпитањем можемо установити да је све ишло И иде даље, мучно И тешко. Много рада.много труда,а резултатима незадовољни: деца, родитељи,породица И друштво.Зашто одгајање није лако, зашто чинимо толико грешака,због којих испаштамо сви,зашто је у свету све мање креативних И добрих људи?Узроци мука свих родитеља,а посебно савремених, су препреке које не дозвољавају да се развију клице Љубави,Доброте, свеукупни таленти,потенцијал донешен рођењем.Узрок је вековна заблуда да дете И сво његово унутрашње благо треба дресирати споља(штапом или шаргарепом).

Постоји ли рецепт за васпитање деце?

За родитеља који нема толико чврсту, окошталу ауторитарну свест рецепт је већ дат у претходном тексту:не дресирајте унутрашње благо свога детета АУТОРИТАРНО, а уколико спољашњим покушавате да мотивишете унутрашње,ви сте у ауторитарном васпитању.Споља сву унутрашњу лепоту кривимо,јер не знамо да штапом И шаргарепом не будимо Љубав којом дете треба да обави било који посао.Напротив, где је батина ту је страх,где је страх Љубав не ниче.Где је “шаргарепа ту је интерес,где је интерес Љубав не цвета.

Савремени родитељ је растао у традиционалној породици.Знао је за правила,за ред.Милом (лепом речју) или силом(батином,вербалном казном)дете је поштовало задато. Није било лако,било је патње,много тога се није развило,клица љубави се није разгранала у огромно дрво,иако су традиционални родитељи користили ДВА од могућих ПЕТ спољашњих васпитних модела.

Савремени родитељ је жртва “плишаног” васпитања, које му је наметнуо развијени свет,а некритички га прихватили И упорно натурају родитељу, стручњаци који се баве теоријом васпитања. И они су наивно поверовали да ће ЗАКОНОМ УКИНУТА БАТИНА донети лакоћу васпитања И да ће Љубав између детета И родитеља потећи млазом,да ће деца учити, радити, јести,сакупљати играчке, играти се са братом, сестром, децом, сљубављу.

Нажалост,награђивање детета за сваки начињени корак уметнуло је интерес између детета И рада.Савремено, условљавано дете брзо израсте у похлепног, малог човека,а где је похлепа,нема стваралаштва,нема Љубави И Доброте.Забранили су нам батину,хвала Богу,јер нам она више не треба. Љубав према раду И животу се не развија уколико се дете туче. Добићете послушност из страха, а послушање из Љубави не.Уместо класичне казне понудише модерну казну која ствара гневно дете,које почиње да мрзи родитеља И сваки рад,.

Зашто?”Ја сам похлепан И не трпим да ме кажњаваш одузимањем баш онога чиме си мислио да ме наградиш И нахраниш моју потрошачку свест”,мисли савремени,мали цар.Ти си дужан да ми купујеш све што пожели моја похлепа,а обавезе које ми натураш су ми мрске,мисли у себи савремено дете.А када овим препознатљивим моделима додате ПРЕЗАШТИЋИВАЊЕ од рада(нека сине ,мама ће”,од реда(мали је ,научиће да каже добар дан,да не вређа бабу, учитељицу…непогрешиво се зна резултат васпитни:лењо,неваспитано дете влада нашим животима.Од стваралаштва ту неће бити ни С,упркос бројним талентима које подаристе своме чеду.Четврти плишани наказни модел васпитања је ВЕРБАЛИЗАМ,којим родитељ тера дете у огромну тугу,тражећи лепим,благим речима да дете не буде:похлепно,да не буде лењо,неваспитано,да не буде насилно,јер то “није лепо”,закључује родитељ,а да му Истовремено не пада на памет да уклони “плишане” у васпитању.

Када смо створили лењо,похлепно,гневно.претужно дете,када смо зауставили раст Љубави Доброте,стваралаштва,као способности да дете Љубављу искаже свој унутрашњи потенцијал,унутрашњу лепоту,ми родитељи ,ми баке И деке постајемо очајни јер нам малишани окрећу леђа,И окрећу се,екрану,са којег виртуелна васпитачица бљује:насиље секс,рекламе,задајући последњи ударац стваралаштву,самоостварењу талената кроз Љубав. Дете се претвара у ИМИТАТОРА најгорих садржаја,а стваралаштво како каже вујаклија је ТВОРЕЊЕ,од речи ТВОРАЦ. ТВОРАЦ твори сЉубављу,никада не имитира.

Да ли је могуће да вам се мој рецепт за лако,радосно васпитање чини тешким? Укините храбро ПЕТ “плишаних” И ето вас на путу Љубави И СТВАРАЛАШТВА.

Неће ли то бити анархија?

Ви анархију стварате кривећи детету његову изворну суштину И хармонију. Обавестите ваше дете да улазите у стваралачко,да га никада више нећете условити ни негативно,ни позитивно,да ћете поставити нова здрава правила,да ћете му поставити границе без казне И награде. Деца су потенцијално савршена бића,ствараоци,”иконе божије”И када се увере да сте ви на путу стваралачког васпитања,полако ће се враћати свом извору.Зар је тешко запамтити да дете не треба да једе ни теран штапом ,ни уметањем цртаћа између јела И детета. Направите ред. Не дајте детету целло пре подне чипс,чоколаде, сокове,млеко И видећете како ће да једе слатко када желудац почне да цвили.Биће Љубави И према вама И према храни,као извору живота.

Ваш концепт СВ постоји већ десет година. Пут који сте изабрали не чини ми се ни мало лак, зашто се кренули баш њим?

Другог пута нисам имала.Ако сам васпитање без казне И награде проверавала у школи И свом вртићу 30 година И видела сјајне резултате,о томе се не може ћутати.Јесте пут тежи али сладак ,јер помажем родитељима да се врате вас-питању, да омогуће И себи И детету раст Љубави И услове за стваралаштво,толико потребно трећем миленијуму.Није лако бити И остати различит у времену када сви свирају у исту фрулу.

Шта ви у ствари нудите И како је ваш концепт СВ прихваћен код нас И у свету?

Нудим промену ауторитарне,нечовечне свести у стваралачку,човечну. Развијени свет лако И брзо препознаје вредност стваралачког васпитања,јер су све пробали ,а И деци И родитељима И друштву је све горе. Насиље узраста.Пошто чују причу о васпитању без казне И награде,схвате брзо бесмисао борбе против насиља,против последица,већ прихвате једино смислени предлог :откланите УЗРОКЕ насиља,откланите пет “плишаних”.

Словенија је прва земља у којој се шири стваралачко,великом брзином.Стваралачко ће брзо освојити земље развијеног света,јер траже нешто што истински “пали”.Србија? Полако се буди. Своју причу проносим Србијом десет година.Мислили смо да све што долази са Запада треба прогутати. Сада су се ствари уозбиљиле.Породица је великИ проблем.Насиље узраста.Мислим да ме сада многи слушају,читају,РАЗУМЕЈУ И ЧУЈУ.Без здравог,стваралачког постомства,наши животи,наш новац,наш капитал губе смисао.

Да ли се уметност родитељства може научити на курсевима?

Већина једноставно,чује једно предавање,прочита “Породични буквар”И оствари родитељски сан. За оне тврђе биће потребни мали семинари,за које смо спремни.Долазимо у вртиће,школе, радне установе, свуда где су родитељи,свуда где је макер један представник породице.

Ако неко не може да остане доследан у примени СВ да ли је он лош родитељ И хоће ли сутра имати лоше дете?

Родитеље не делим на добре И лоше,родитељи су такви какви су. Има много животних разлога због којих неко крене у примену васпитања,па одустане, на жалост своје деце.Увек саветујем да се не комбинује стваралачко И ауторитарно,јер добијате половњаке,који ће бити разапети између добра И зла ,али ће на крају ипак бити привучени снагом зла,а родитељ ће бити несретан ,сматрајући да је уложио велики труд,који није донео успех.

Ваш “једноставан” рецепт за васпитање деце 

Прихватите васпитање без казне И награде,читајте “Породични буквар”,дођите са својом децом на предавања,семинаре И не плашите се РАЗЛИЧИТОСТИ.

Ово може да буде мото

“Све што сам искусила, спознала, открила, научила, враћам човеку, нарочито детету, како би им било лакше да преброде замке, препреке, искушења на путу свог живота,који је лепота сам по себи,а то је могуће када стваралачки родитељи привате одгој за стваралаштво И тако омогуће својој деци потпуно расцветавање Љубави према раду,реду,човеку И животу у целини.”

Милица Новковић,аутор “Породичног буквара”

Чланак написан за часопис МАМА.

[ВИЛМА]

Прелепа молитва !  eheeeej kolo2 eheeeej

Надовезала бих се овде са питањем :

како уводити дете у веру ?

Сложићемо се сви да то треба да буде у складу са способношћу детета да схвати, у складу са његовим узрастом и интелектуалним развојем, и да не треба да буде индоктринација.

Е, сад мене занима како то конкретно споводити у дело ?

Како их ви, који имате малу децу, учите о Богу ?

Који је узраст погодан за почетак увођења детета у веру ?

Видим много мајки и очева који доносе мале бебе на причест.

То је свакако један од облика увођења детета у веру, оно се навикава на цркву и све што се дешава у цркви, али наравно то не може да схвати још увек.

Говорим сад о узрасту од 2 године и на даље кад дете већ почиње да разуме свет око себе.

Да ли је рано почети са причом о Богу или не ?

Дајте ми примере, како и када сте ви са вашом децом почели те озбиљне разговоре ?

[ВИЛМА]

Само да дигнем тему, да не "потоне"  :cheesy:

[PACTKO]

Прелепа молитва !  facenew22222222 мајкл :group111:

Надовезала бих се овде са питањем :

како уводити дете у веру ?

Сложићемо се сви да то треба да буде у складу са способношћу детета да схвати, у складу са његовим узрастом и интелектуалним развојем, и да не треба да буде индоктринација.

Е, сад мене занима како то конкретно споводити у дело ?

Како их ви, који имате малу децу, учите о Богу ?

Који је узраст погодан за почетак увођења детета у веру ?

Видим много мајки и очева који доносе мале бебе на причест.

То је свакако један од облика увођења детета у веру, оно се навикава на цркву и све што се дешава у цркви, али наравно то не може да схвати још увек.

Говорим сад о узрасту од 2 године и на даље кад дете већ почиње да разуме свет око себе.

Да ли је рано почети са причом о Богу или не ?

Дајте ми примере, како и када сте ви са вашом децом почели те озбиљне разговоре ?

То некако спонтано иде. Живиш литургијским животом, а оно се угледа на тебе.

Мислим да не постоји "рецепт".

Мој син (6 година) неће да иде у цркву (ако му свештеник не да лопту да у порти игра фудбал (једном му је дао) 319.gif), али зато с нестрпљењем чека да му донесем нафорицу. Нека друга деца престоје целу Литургију!

Полако!Све ће доћи на своје место.

[Драган άσημος :)]

ЧЛАНАК ПИСАН ЗА BABY ПЛАНЕТУ

ВАСПИТАЊЕ БЕЗ МУКЕ

Драги родитељи, ви који пажљиво читате моје колумне о васпитању БЕЗ КАЗНЕ И НАГРАДЕ,ви који сте храбро ускочили у стваралачко васпитање,ви који се премишљате,вама се обраћам. Нови текст ће вам бити од користи ,али суштину знања стваралачког васпитања ћу увек поновити зарад вас и нових читалаца.

Суштина стваралачког васпитања

Данас цео свет инсистира на НАГРАЂИВАЊУ детета за сваки начињени корак и нико не упозорава да ту почињу муке савременог родитеља. Ако дете ради из ИНТЕРЕСА, онда љубави према раду и животу нема. Дете постаје ПОХЛЕПНО, на несрећу своју и својих родитеља. Када дете не уради шта треба и како треба родитељ га КАЖЊАВА, “плишано“, одузимењем обећане награде.Дете потискује агресију,јер се плаши да ће испољеним бесом изгубити родитеља-спонзора. Потиснуту агресију ће испољити кад-тад и ето нама насилног детета, у вртићу,школи,на улици.Ту је почетак друштвеног насиља о којем се толико прича,на којем се толико ради,без успеха. Насиља је све више јер се нико не бави узроцима,већ решава последице.Насиље је само последица пет „плишаних“ васпитних модела.

Дете се данас безразложно ПРЕЗАШТИЋУЈЕ од рада, реда, од истине, што ствара огроман број лење, неваспитане,несвесне и безосећајне деце.Дете није тражило, али га ми ставаљамо на непостојећи врх, непостојеће породичне пирамиде.

Када схватимо да смо од детета створили моћног диктатора, тада прелазимо на ВЕРБАЛИЗАМ, на пријатељско убеђивање како би било лепо када не би био похлепан, лењ, агресиван.Дете вам спонтано каже да га „гушите“, јер осећа да сте ви незналица која је од њега створила све што ни ви, ни он нисте желели,а сада му лепим речима саветујете да се извлачи сам,док ви и даље истрајавате на „плишаним“.

Ова четири васпитна модела су довољно искривила предивну, здраву природу вашег детета, уз коју је он спреман да конзумира најагресивније и набесмисленије садржаје, које нуде медији и игрице.Запамтите у духовном расту слично привлачи слично.

СТВАРАЛАЧКО ВАСПИТАЊЕ, настало у Србији, нуди родитељима знање којим ће се васпитавати деца трећег миленијума. Реч је о васпитању без физичке казне и вербалног насиља,(што је и законом забрањено), али и без казне и награде „плишаног „типа.

РАД С ЉУБАВЉУ ЈЕ ЧУДО

Да би се вратила Љубав према вртићу,према школи,према родитељу,према животу мора се вратити Љубав према раду. .Како? Сачинићете глобални план са наведеним свим пословима који се свакодневно обављају у вашем дому. Изабрани послови се бирају на недељу дана . Послове прво бира најмлађи члан породице и тако редом. Све преостало обавља мама.Видећете са колико жара ће деца упловити у рад.Враћајући љубав према раду у кући,развијаће се свесност која чуда прави.Ваља вам стрпљиво чекати.Али жар љубави ће се угасити на само једну мамину опаску.“Макни се,немој да ми сметаш“ или не дај Боже, ако нервозна мама истуче дете ,јер се прво,неспретно прање суђа завршило разбијеном чашом..

САМОРАДОМ ДО ХАРМОНИЧНИХ ОДНОСА У ПОРОДИЦИ

У прошлом броју Бабy планете сам вам обећала да ћу вам објаснити како изгледа стваралачки план рада,али увод у причу је знање о САМОРАДУ.Вековима је човек радио са мање или више љубави.Кад год се радило,радило се из страха од батине.Рад се презирао ,али се ипак радило.У таквом раду, из времена традиционалне породице,када су постојала само два васпитна модела,постојале су веће шансе да човек ради сљубављу,на корист човека,у домену обавезног рада или доколице.Штап,вербална принуда или лепа реч су били спољашњи покретачи.Није текла љубав,према раду, потоцима,али је текла. А где је љубави према раду,ту је стваралаштво ,ту је креација.Где је рад из страха,из принуде,ту љубави и стваралаштва нема. Ту има имитације.А зна се ко креира ,а ко имитира.

Рекосмо да је у традиционалној породици било више љубави према раду,више стваралаштва.Свега тога,данас,у савременој породици готово да нема ,иако је батина законом забрањена.Пет плишаних је погушило и искривило изворну лепоту, изворне таленте, огроман потенцијал , које дете доноси на свет. Савремено дете нема услова за развој свог потенцијала,јер је спољашња мотивација, казном, наградом, презаштићивањем и вербализмом, онемогућила развој саморада, као вишег облика рада, рада СЉУБАВЉУ,на РАДОСТ своју и Радост другог човека.

Савремено дете је лењо, незаинтересовано за рад кроз који ће развијати дух.Савремено дете је заинтересовано искључиво за лагодан живот, за доколицу у којој нема напора, ни ума ,ни тела.Осим тога садржаји доколице су против Бога и против човека (виртуелно и реално насиље, виртуелно и рално насиље у сексу,а све то је непрестано прожето рекламама, како би се хранио похлепан ум.) Из равни похлепе, агресије, лењости, нема стваралаштва, нема духовног узрастања, нема Љубави.

Пут до Љубави и ствралаштва иде преко саморада.Али како покренути ту клицу Љубави према самораду,коју свако дете добија рођењем?

ПЛАНОМ РАДА ДО ОДГОЈА ЗА СТВАРАЛАШТВО

МАЛИШАНИ ДО ШКОЛЕ

Када је дете мало, док не научи да чита и емоционално не ојача, наравно да нећемо правити писани план рада. За дете је најпривлачније уколико родитељ и дете нацртају речите сличице и полепе их на фрижидер или на места где се дете креће.На једној сличици се види како мама сакупља играчке, а дете пере судове. Тата пере каду, дете брише под, а мама пере лавабо.Данас је рад све оно што ауторитарна свест не воли(текући послови и обавезе у вртићу,школи..)Савремено дете „воли“ доколицу,са свим негативним садржајима,нажалост. Правећи речене илустроване планове рада уједно децу уводимо у савршен ред.

Ако дете има сличицу коју угледа при буђењу, или низ сличица, устајање, тоалет, фискултура, прекрижен тв, брзо облачење, доручак са осмехом ...ево веселог рада али и реда.Притом, ако види да и мама и тата срадошћу прилазе јутарњим обавезама, а свађе ни на видику,онда збиља не треба бринути за развој свога детета.

Ако се претходно договорите како треба да изгледа доколица ваше породице,онда то и насликајте и спроводите у дело. Мама телефоном ћерета са другарицом,дете мирно прелистава сликовницу(и мама има душу), тата гледа утакмицу а мама и дете слажу коцке.Мама и тата пију кафу и смеју се а дете на патосу слаже лего коцке. Идејама краја нема. Нема казне,нема награде а душа цвета. Ако се дете заборави или из ко зна којег разлога почне да вам досађује док ви пијете кафу,одлучно га зауставите. Границе морају бити постављене одлучно,јасно, али казни и награди нема места..

ЧИТАЈ ,ИАКО СИ ОДАВНО У САМОРАДУ

Иако сте у стваралачко ушли одавно, почећете да правите писани, глобални план рада за целу породицу. Дете је до седме године, схватило да је принцип добровољног избора послића, закон,схватило је да је грешка путоказ за даљи раст, а не разлог за казну. Ручице су ојачале,воља и Љубав према раду узрасли, навике се усталиле,али живот постаје сложенији и обавезе веће. По узорку из „Породичног буквара“ сачините план у који ћете уписати све радне обавезе које важе у вашој породици.Важно је не скривати ни једну обавезу, плашећи се да ће дете баш то изабрати и полупати вам неки тањир ,например.

. Послове прво бира најмање дете.Бира шта ће радити наредних седам дана. Не сугеришите му ,да је то тешко, да је опасно, не попујте му. Дете се рађа са потребом за саморадом и разлога за страх нема. Допустите и посматрајте, бодрите, помажите, када тражи. Једном речју имајте дубоко поверење у живот и своје дете. Следеће недеље се бирају нови послови. Даћу вам само понеки пример да се охрабрите. Стваралачки васпитаници са седам година су равни мами у прању суђа, пеглању веша, кувању пасуља петком и тако редом.

Пажљиво прочитајте у Буквару поглавља о самораду и плану рада и схватићете да су савремене маме поприлична препрека на вратима стварања вредног и доброг човека. Оне које прихвате васпитање без казне и награде, постају највољеније супруге.Деца и супруг се утркују да им олакшају посао, како би заједнички били у стваралачкој доколици.Стваралачке мајке постају смирене, радосне и њиховом задовољном душом мирише дом.

Пс:Толико за данас, а следећег пута писаћу вам како у саморад ући и када све лађе потопимо, јер су нам деца већ у деветој години толико лења да постају диктатори који умишљају да патуљци раде за њих, а не мама и тата., сматрајући да им справом све припада.

Писаћу вам и о ДОКОЛИЦИ ауторитарне свести и потреби да уђемо у доколицу у којој се духовно расте и истински ужива, јер је таква доколица на радост и корист свих.

Поздравља вас Милица Новковић,аутор „Породичног буквара“

[ВИЛМА]

Много ми ту кроз текст провејава : " Купите Породични буквар и остварите родитељски сан".

Мирише ми као :

"Како до среће у 7 корака"...

"Повећајте свој коефицијент интелигенције за 10 дана"...

"Оставите пушење за 7 дана"...

Ова реченица ми је оставила посебан утисак :

"Тата пере каду, дете брише под, а мама пере лавабо"... :) 0102_laugh дете да ради најпрљавији посао ?

[Драган άσημος :)]

"Дјеца су данас прерано све осјетила, видјела и изгубила смисао живота," рекла је Милица Новковић говорећи о стваралачком васпитању на Трибини за брак и породицу Вијерског добротворног старатељства Београдско карловачке архиепископије. На изузетно посјећеној трибини у Патријаршији у Београду, подсјетила је зашто су родитељи изгубили ауторитет и како због лошег васпитања дјеца могу да обољевају. Домаћин трибине је, као и увијек била др Љиљана Савић.

http://www.svetigora.com/audio/download/6819/Mala%20crkva_br.%2082_06.03.2010.mp3

[Пацифиста]

Потпуно се слажем са овим горе.

Мени се дешавало, на пример, да моји хоће да ме шаљу на неки спорт или неки курс, школу компјутера, а мени се у том тренутку не иде тамо. Касније кад ја хоћу баш то што су они хтели, они смишљају разлоге да ме не пошаљу, а то су били разлози: кад се поправиш у школи моћићеш и на ово, у преводу никад, јер никад нису били задовољни.

Тако сам дошао до тога да не доносим своје одлуке, него се орјентишем према другима.

Ма живот су ми загорчала туђа наметања, као да им није био циљ да ми помогну него да се зна чија је последња.

Зато данас не могу да урадим нешто што ми неко нареди, макар и да сам хтео пре тога да урадим баш то.

Пробуди се повређени его у мени и не могу а да не терам инат.

[Никола Ђоловић]

Како коментарисати едукацију новокомпонованих родитеља у њихове размажене деце? Све зависи од родитеља а свако време показује нове прилике. Чињеница је да води анархији саме деце њихова претерана ангажованост како да заштите своју децу од обавеза и проблема. То укида суочавање са дечијим одрастањем и преузимањем одговорности за своје поступке. Тако, уместо да деца што више сазревају она све више назадују, и пројављују одлике које нису примерене за њихов узраст. Није суштина ни ригорозност, већ такав критеријум који ће их увек побуђивати на мотивисано делање. Али, свако има своју меру и оно се не може пласирати на генералном плану. На крају крајева, мислим да ниједан метод  едукације без слободе детета нема прави ефекат.