Шта значи бити горд? Posledice demonske gordosti

[Данче*]

У првим стиховима прве главе Библије дата је као у шифрованој форми будућа историја човечије мисли у њеним најважнијим и темељним правцима.



Прво је стварање човека по образу Божијем. То је монотеизам. Образ (слика) не може да буде једносуштан са Праобразом (Прволиком), он као да је неки одсјај, нека потенција, задати циљ који треба остварити. Овде је хармонија и разлика између Бога и човека. Бог се јавља праоцима и беседи с њима. Беседити, односно ступати у дијалог, може Личност са личношћу. Овде се открива лично биће Бога као највише, савршено и апсолутно биће. У исто време личност човека сведочи о његовом високом достојанству и разликовању од осталих ство-рења којима су својствене наследне, врсне и индивидуалне одлике, али категорија личности за њих не постоји.

Личност подразумева слободу воље и морално држање, и зато је образ Божији у човеку његов личносни темељ и начело, као датост, а подобије Божије је могућност да се установи однос према Богу и оствари задатак са одређеним циљем - богоопштењем као приближавањем образа своме Праобразу. Бог даје човеку заповест. Заповест је откривење у форми императива. Бог открива човеку Своју вољу којој овај треба да поверује на реч, као у оно што је добро. Заповест привидно ограничава човека, али изнутра продубљује његово биће и открива нове могућности његовог моралног усавршавања - послушности Богу, а кроз послушност - хармоније са Богом.

Зато у повести о искушењу човека видимо цепање и деградацију његове свести. Ђаво убеђује Еву да је заповест Божија дата ради тога да људима одузме могућност да буду господари творевине и да стекну преимућства Божанства. Овде се Откривењу супротставља скепса у виду рационализма, или рациона-лизам у виду скепсе. Созерцање првих људи смењује аналитички раци-онализам. Овде се догађа цепање самог човечијег духа: ум престаје да види суштину и фиксира феномене (појаве) и својства. Ева противречи ђаволу, али сам приговор носи рационалистички карактер.

Он говори о последици греха, а не о његовој суштини. Овде рационализам задобија форму прагматизма. Ђаво обећава праоцима да ће бити као богови. Ово завођење - једнакост Богу - у разним формама и варијантама, понављају сви пантеистички системи. Лаж сатане о богоједнакости човека осећа се у философским и религиозним системима у којима се човеку приписује једносуштност и једна (иста) природа са Богом, или се сам човек сматра као модалитет Бога. Позив сатане нашао је одговор и одјек не само у срцу Еве, него и у лажној мистици, у паганским теургијама, у гордим философским претензијама. У том смислу праунук Еве, зачет од сатане, јесте духовни вођа философа - Хегел.

Сатана говори Еви: "Бићете као богови". Овде је први наговештај политеизма - постојање некаквих непознатих богова. Лажни богови су демони и зато постати "као богови" - то значи кроз непослушност Богу и грех постати демоноподобан и демононараван. Само незнабоштво, настало од богоборства, представља генесис демонологије. Ева је видела да је дрво добро за јело. Шта значи "видела"?

Погледала другим очима, одвратила своје унутрашње око душе од Бога и угледала свет ван Бога и творевину - ван свога Творца. Ако је раније за човека критеријум живота била заповест Божија која је одређивала његов унутрашњи и спољашњи живот, сада сам човек процењује постојање света и одређује свој однос према њему. Дрво је добро за јело. Оно престаје да буде символ послушања, губи свој метафизички смисао и претвара се у пуки предмет.

Овде срећемо тај нови однос према животу који се назива позитивизам. Ева види да је дрво милина гледати дрво. Одвојивши се од Бога и изгубивши созерцање божанске лепоте, душа тражи лепоту у предметима овога света. Овде је почетак новог приступа свету, новог погледа на свет, који се назива естетизам или космофилија. Бог проклиње ђавола и говори да ће на трбуху да се вуче по праху земаљском. Овде се у проклетству ђавола открива најбаналнији од свих погледа на свет - материјализам. Материјалиста види само материјалност - тај космички прах и пепео у којима се креће његов ум. Он "се на трбуху вуче", то јест не види небо - за њега је затворен духовни трансцедентални свет.

За материјалисту физика је потпуно прогутала метафизику. Он пузи потрбушке јер свуда тражи материјалну основу. Сама душа за њега је само функција тела - каснија надградња над трбухом, која је настала у процесу еволуције. Зато материјалисти, од Епикура до Маркса, носе на себи проклетство змије - пузе потрбушке по земљи и не виде небо.



Дакле, у библијској повести о кушању праотаца налазимо смештену, као у генетском коду, историју главних система погледа на свет, којима је човек покушао и покушава да у својој души попуни губитак Бога. То су рационализам, скептицизам, пантеизам, позивитизам, естетизам и материјализам.

А што се тиче још једног погледа на свет - дуализма, он представља вештачки спој, тачније речено цик-цак између спиритуализма и материјализма, а не оригиналан и независан поглед на свет. Дуализам је привремено стање супротстављених начела.

Код Заратустре и код Платона иза дуализма стоји монизам.
У Библији паганске религије се сматрају за демонопоклонство. "Богови незнабожаца су зли дуси" - говори псалмопојац, а "Господ је створио небеса" - небеса изгубљена за демона и недоступна за његове следбенике.

Што се тиче философије у њеним правцима које смо набројали, Свети Оци су је називали "јелинска заблуда", то јест лаж гордога ума.

Архимандрит Рафаил Карелин

 

http://www.forumprijateljbozji.com/showthread.php?5539-%D0%9E-%D0%B3%D0%BE%D1%80%D0%B4%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B8-%D1%83%D0%BC%D0%B0

[JESSY]

Отац Александар Елчанинов

 

 

Један од најистакнутијих стручњака за дубине људске душе, св. Исак Сирин, каже у својој 41. бесједи: "Онај који дође до спознаје властитог гријеха већи је од оног који подиже мртве молитвом; ко год је у стању да спозна себе, већи је од оног ко је добио визију анђела." У сврху самоспознаје ћемо испитати наведено у наслову.

Понос, егоизам и сујета - чему можемо додати бахатост, ароганцију и уображеност - све су то различите врсте основне појаве: "окретања према себи." Из свих ових ријечи двије имају најконкретније значење: сујета (таштина) и понос. Према "Љествици" они су као младић и човјек, сјеме и хљеб, почетак и крај.

Симптоми сујете, овог почетног гријеха, су: неподношење критике, жеђ за похвалом, потрага за лакшим путем и стална усмјереност према другима. Шта ће други рећи? Како ће то изгледати? Шта ће други мислити? Иста усмјереност према публици објашњава гријех самооправдања, који се често непримјетно прикрада и у нашу исповијест: "Нисам грешнији од осталих... само безначајни гријеси... нисам никога убио нити било шта украо."

Демон сујете је пресрећан, каже св. Јован Љествичник, видјевши да се наше врлине увећавају: што више успјеха имамо, више је хране за таштину. "Када држим постим ташт сам, када кријем своје духовне напоре ташт сам преко побожности. Ако се лијепо облачим сујетан сам, а ако облачим стару одјећу још сам сујетнији. Ако почнем говорити обузет сам сујетом, а ако ћутим постајем још сујетнији. И без обзира на коју страну да окренете ову бодљикаву биљку, она ће увијек подићи своје бодље горе." Чим се добар осјећај или искрен покрет појави у човјековом срцу, одмах се јавља сујета која гледа у себе. Тако ови најдрагоцјенији покрети душе нестају, топећи се као снијег на сунцу. Они се топе, што значи да умиру; дакле, због сујете умире оно најбоље у нама. На тај начин сами себе убијамо сујетом, и мијењамо прави, једноставан и добар живот варкама.

Повећање сујете даје повода за понос.

Понос је врховна самоувјереност и одбацивање свега што не произилази из властитог ја. То је извор бијеса, свирепости и злобе; то је одбацивање Божије помоћи; то је "демонско упориште". Понос је "жељезна завјеса" између нас и Бога; то је непријатељство према Богу; то је извор сваког гријеха; и он је присутан у сваком гријеху. Сваки гријех представља попуштање своје воље пороцима, свјесно кршење Божијег закона, дрскост против Бога. "онај који је предмет поноса очајнички треба Бога, јер га се ниједан човјек не може сачувати" (Љествице).

Одакле долази овај порок? Како почиње? Чиме се храни? Кроз које фазе пролази у свом развоју? По чему га можемо препознати?

Ово посљедње је нарочито важно јер поносна особа обично не види свој гријех. Мудри старац једном је савјетовао једног од својих монаха да избјегава понос. Монах, заслијепљен својом памећу, му одговори: "Опрости ми оче, али у мени апсолутно не постоји понос." Мудри старац му рече: "Нема бољег доказа твог поноса, дијете моје, од таквог одговора!"

[JESSY]

У сваком случају, ако је неком тешко да тражи опроштај од других, ако се лако увриједи и ако је неповјерљив, ако је злобан и ако осуђује друге, све су то, несумњиво, знаци поноса.

У "Бесједи против пагана" св. Атанасија Великог записано је сљедеће: "Људи су пали у самољубље, радије размишљајући о себи него о божанском." Ова кратка дефиниција открива суштину поноса. Човјек, ком је до тада центар и предмет његове жеље био Бог, окренуо се од Њега; он је пао у самољубље; он је почео да више воли себе него Бога; он се одлучио да радије размишља о себи него о божанском.

У нашем животу ово окретање према размишљању о самом себи и својим жељама постало је дио наше природе, и често се може видјети као снажан инстинкт за самоодржањем, како у нашем свјетовном тако и у нашем духовном животу.

Баш као што раст канцера често почиње безазленом модрицом или сталном иритацијом одређеног мјеста, тако и духовна болест поноса често почиње изненадним шоком (на примјер због неке несреће) или сталним порукама нечијег ега усљед успјеха, добре среће или сталним истицањем нечијег талента, итд.

Често се ради о такозваном "темпераментном" појединцу, који је страствен, талентован и који неодољиво привлачи. Таква особа је као вулкан при ерупцији, са својим непрекидним активностима које га одвајају од Бога и људи да му се приближе. Он је пун себе, потпуно се прожимајући у себи, трујући се сам са собом. Он не види и не осјећа ништа осим свог ватреног талента из којег црпи велики ужитак и задовољство. Тешко било ко може учинити ишта са таквим људима, све док не буду исцрпљени и док им се вулкан не почне гасити. То је опасност свих талентованих и надарених људи. Таленат треба бити избалансиран дубоком духовношћу.

[JESSY]

Иначе, у обрнутом случају, у ситуацијама велике туге добија се исти резултат: особа постаје потпуно прожета властитом несрећом; у њеним очима околни свијет постаје празан и мрачан; она не може мислити или говорити ништа друго што није предмет њене туге; она се дави и напослијетку се грчевито држи за то као јединим разлогом за живот што јој је преостао.

Често ово окретање према себи се развија код људи који су тихи, покорни и повучени, чији лични живот је потискиван још од дјетињства. Ова "потиснута" субјективност се компензује изазивањем склоности према егоцентризму" (Јунг, "Психолошки типови") у најразличитијим испољавањима: брзина којом се увриједе, неповјерљивост, кокетирање, тражење пажње, па чак и облицима директне психозе као што су манија гоњења, мегаломанија, итд.

Дакле, опсједнутост собом води особу далеко од свијета и од Бога; он постаје одсјечен, да тако кажемо, од свијета, вртећи се у празном простору.

Напредовање духовне болести

Покушајмо навести основне фазе развоја поноса, од ситних самозадовољстава до есктремног духовног мрака и потпуне деструкције.

У почетку то изгледа као честа усмјереност пажње према себи, што је скоро нормално, праћено добрим рапсоложењем које се граничи са лакомисленошћу. Особа је задовољна собом, пуно се смије, звиждуће, пјевуши и пуцкета прстима. Воли да буде оригинална, да забавља друге духовитошћу и необичностима, показује необичан укус и избирљивост у храни. Радо даје савјете и пријатељски се мијеша у послове других; несвјесно испољава изузетно интересовање за себе сљедећим фразама (прекидајући разговор): "не, пусти ме да ти кажем," или " ма не, ја знам бољу причу," или "имам навику да...," или "ја обично имам правило...".

У исто вријеме таква особа у великој мјери зависи од одобравања других зависно до чега ће или процвјетати, или увенути и постати огорчена. Међутим, генерално у овој фази њено расположење остаје прилично добро. Овај облик егоцентризма је обично одлика младости, мада се понекад може видјети и код одраслих.

[JESSY]

Таква особа је срећна ако у овој фази наиђе на озбиљне бриге, нарочито за друге (брак, породица), посао или неки пројекат. Или уколико уђе у духовни живот и, привучена љепотом духовног напора, спозна своје духовно сиромаштво и пожели стећи благодат. Ако се то не појави, болест даље напредује.

У њему се јавља искрено вјеровање у властиту супериорност. Често се то изражава кроз незадржљиву рјечитост. Шта је рјечитост ако не, у једну руку, недостатак скромности и, у другу руку, радости у самом себи? Егоистична природа рјечитости није умањена примјерима разговора о озбиљним темама; поносна особа може лако да држи проповиједи о понизности и тишини, величајући пост и расправљајући о предностима добрих дјела наспрам молитве.

Самопоуздање се брзо претвара у страст за уређивање других; оваква особа намеће своју вољу другима (али је нетолерантна да потчини своју властиту вољу); усмјерава пажњу, вријеме и напоре других и постаје дрска и одвратна. Само су послови те особе важни, док су послови других од мале вриједности. Она покушава да уради све и мијеша се у све.

У овој фази се расположење поносне особе почиње кварити. У својој агресивности он се природно суочава са противљењем и одбијањем, постаје иритантан, тврдоглав и зловољан; он постаје сигуран да га нико не разумије, чак ни његов духовни отац, и његови сукоби са цијелим свијетом се повећавају доводећи поносну особу да чини коначан избор: "Ја" против других (али још увијек не против Бога).

Душа постаје мрачна и хладна; она постаје боравиште ароганције, презира, љутње и мржње. Ум постаје помрачен; разликовање између добра и зла се смућује мијењајући га разликом између "моје" и "није моје". Он бјежи од свих послушности постајући нетолерантан према свим сегментима друштва; његова сврха је да преноси своја властита гледишта, да покори и обрука друге; он бијесно тражи славу, чак и озлоглашеност, освећујући се свијету за недостатак признања. Ако се ради о монаху, он напушта свој манастир који му постаје неподношљив, тражећи свој властити пут. Повремено је ова сила самопотврђивања повезана према стицању материјалног; каријери или друштвеној и политичкој активности. Понекад, ако постоји таленат, он је усмјерен према креативности; у том случају кроз напоран рад, поносна особа чак може постићи и неку мјеру успјеха. На овом истом темељу настали су раскол и јереси.

[JESSY]

Коначно, у посљедњој фази се особа одваја од Бога. Ако је претходно он згријешио из несташлука и побуне, он сада себи све дозвољава: гријех га више не мучи већ му постаје навика. Ако осјећа олакшање у овој фази за било шта, онда је то његов пријатан однос са демонима и његов лак приступ тамним путевима. Стање његове душе је суморно, безнадежно и потпуно усамљено. Међутим, у исто вријеме постоји искрено убјеђење у исправност његовог пута и осјећање потпуне сигурности упркос чињеници да је на црним крилима пожурио у пропаст.

Уистину, такво стање ума се не разликује много од лудила.

У овој фази поносна особа живи у стању потпуне изолације. Погледајте како он говори и како се свађа: он или не чује ништа што му други говоре, или чује само оно што се подудара са његовим властитим ставовима. Ако се неко успротиви његовом мишљењу он постаје бијесан као да је изузетно увријеђен, и све жестоко побија. У онима који га окружују он види само оне квалитете које им је он сам приписао, тако да чак и у својим похвалама он остаје поносан, егоцентричан и неприступачан за објективност.

Карактеристично, најчешћи облици психолошке болести - мегаломанија и манија гоњења - потичу директно из "повећане самосвијести" и потпуно су незамисливи код особа које су скромне, једноставне и самопожртвоване. Чак и психијатри вјерују да је параноја заснована на основу претјеране свијести о самом себи, непријатељском ставу према другима, губитку нормалне способности за прилагођавање и неразумним вјеровањима. Класична параноична особа никад себе не критикује: у његовим властитим очима он је увијек у праву, изузетно је незадовољан људима око себе и условима свог живота.

Ево савршене илустрације дубине одлучности св. Јована Љествичника: "Понос је крајње сиромаштво душе."

Поносан човјек доживљава пораз на свим фронтовима:

Психолошки: туга, бол и туробност.
Морално: самоћа, недостатак љубави и бијес.
Психолошки и патолошки: болести нервозе и лудила.
Са теолошког становишта: смрт душе претходи физичкој смрти; искуство пакла још у овом животу.

[JESSY]

Да закључимо, природно је поставити ово питање: Како се можемо борити против ове болести, против уништења које пријети онима који слиједе тај пут? Одговор извире из суштине овог питања. Најприје, понизност, затим послушност према онима које волимо, старијима, законима у свијету, према објективној истини и свему оном што је добро у нама и око нас; послушност према Божијим законима и коначно послушност према Цркви, њеним правилима, заповијестима и светињама. Постизање овог значи стајати на почетку хришћанског пута: "Ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне себе..." (Мт. 16:24).

Он се мора одрећи себе и наставити са одрицањем себе сваки дан. Сваког дана он мора преузети на себе свој крст: крст подношења увреда, стављати себе на посљедње мјесто, подносити тугу и болест, тихо прихватати неправду, и нудити потпуну и безусловну послушност - тренутну, добровољну, радосну, неустрашиву и сталну послушност.

Онда ће пут који води у царство мира и најдубље мудрости, који уништава све страсти, постати отворен.

Слава Богу нашем, Који се противи поноснима а благодат даје понизнима!

 

http://www.prijateljboziji.com/Pouka-dana/2014-11-14/26.html

[ВИЛМА]

?

 

 

U ovom tekstu se pojam ponosa  izgleda pomešao sa pojmovima kao što su gordost ili nadmenost.

 

Ako ja kažem ( a kažem   ) da se ponosim svojim sinovima jer su dobri,pametni, itd.  da li je to greh i nešto za osudu ?

[ВИЛМА]

 

Он се мора одрећи себе и наставити са одрицањем себе сваки дан. Сваког дана он мора преузети на себе свој крст: крст подношења увреда, стављати себе на посљедње мјесто, подносити тугу и болест, тихо прихватати неправду, и нудити потпуну и безусловну послушност - тренутну, добровољну, радосну, неустрашиву и сталну послушност.

Онда ће пут који води у царство мира и најдубље мудрости, који уништава све страсти, постати отворен.

 

 

http://www.prijateljboziji.com/Pouka-dana/2014-11-14/26.html

 A ovo je siguran put ka urušavanju samopoštovanja i pretvaranja u jednu vrlo nesrećnu krpu za brisanje tuđih cipela.

[JESSY]

Ako ja kažem ( a kažem ) da se ponosim svojim sinovima jer su dobri,pametni, itd. da li je to greh i nešto za osudu ?

nije greh, ali bih ja rekla - hvala Dragom Gospodu sto mi je podario dobru i pametnu decu.....

 

sve je stvar gledista.....

[ВИЛМА]

nije greh, ali bih ja rekla - hvala Dragom Gospodu sto mi je podario dobru i pametnu decu.....

 

 

Naravno, hvala Bogu što mi ih je dao.

Kažem samo,eto,ponosna sam na njih <3

[JESSY]

A ovo je siguran put ka urušavanju samopoštovanja i pretvaranja u jednu vrlo nesrećnu krpu za brisanje tuđih cipela.

ne citaj bukvalno....ne mora tako da znaci.....Gospod je rekao - budite mudri kao zmije a bezazleni kao golubovi...

према објективној истини и свему оном што је добро у нама и око нас

[JESSY]

Kažem samo,eto,ponosna sam na njih <3

divno....neka vas sve Gospod cuva..... :0442_feel:

[aliluja]

Tekst je veoma interesantan...ali i pomalo zbunjujuć za one koji se žele usavršiti u veri. Ne bi se trebalo sve bukvalno shvatiti.... po tim podrazumevam vernike koji stvarno žele učiniti sve na najispravniji način.... jer sa ovim tekstom i naši pravoslavni velikani... sveštenici... monasi... Apsolutno svi imaju prepreke ka usavršavanju... I svi mi zajedno ćemo pogrešiti... al' dozvolimo sebi da budemo svesni toga... i nastavimo se dalje truditi i usavršavati... Usavršimo se koliko nam je to moguće... jer savršeni ne možemo biti i prihvatimo to...

Dok čitamo izuzetne tekstove kao što je ovaj o duhovnom usavršavanju... moćićemo primetiti da se vodi borba u našem umu.. borba izmedju dobra i zla... Mir i nemir u isto vreme... Ne bojmo se! Pomolimo se tiho Gospodu da utiša nečastivi glas... koji nas gordi.. Setimo se kako nas je taj isti glas ponižavao... kako bismo ostali na mirnoj sredini.. dok nas ovog puta gordi.... i obrnuto.

Na taj način ćemo spremiti sebe da shvatimo ove divne duhovne pouke na jedan konstruktivan način... Tek onda možemo napredovati i usavršiti se.

Što se tiče ponosa... pazimo se nestabilnosti u njemu koja proizlazi iz nas samih.. mogli bi stradati. Pretvorimo reč ponos u zahvalnost.. to će oterati svaku opasnost i zaštiti sve ono u šta smo verovali da smo ponosni...

[Данче*]

Гордост је гроб љубави

Пословица каже: Лењост је почетак сваког греха. То је истина. Али то је само један део истине. Цела истина гласи: сваки грех носи у себи клице свих осталих грехова. Довољно је учинити само један и бити припремљен за извршење свих других. Први преступ, то је извидница која објављује скори долазак читаве војске порока. Али свака историја има само један почетак. И историја греха има свој почетак: гордост.

 

Између небројеног мноштва грехова пала је коцка на гордост да она отпочне једну страшну, једну мрачну и једну тужну историју. Историју греха. Једину страшну, једину мрачну и једину тужну историју. Из гордости је учињен први грех ка небу: отпадање сатане од Творца. Из гордости је учињен први грех на земљи: отпадање Адама од Творца. И ова улога која је додељена гордости у драми васељенске трагедије као да напомиње величину и моћ њену у гадној породици зла. Ову тамну почаст уступа и Црква гордости онда када је приликом набрајања смртних грехова ставља на прво место. А символ Цркве није празна реч. Она је у томе верна копија свог учитеља. Јер нио она улога ни ова почаст нису никако ни случајне ни споредне, него дубоко и далекосежно пресудне. Рекли смо да сваки грех носи у себи зачетке свих осталих. Али потребно је учинити једну надопуну: сваки грех то заиста чини, али не у истој мери. Док један грех носи у себи само јасну наклоност ка другим гресима, дотле други гаји већ готову спремност за њих, а трећи се не може ни извршити сам, него је увек праћен с богатом свитом малих и великих зала. А она ранг-листа која би хтела да представи плодност греха у овоме смислу, несумњиво би морала почети – с гордошћу.
Гордост је атентат на све врлине. Она је смрт свакога добра. И пуноћа свакога зла. Зато је сатана постао сатана оног истог тренутка кад се погордио. Учинивши први и највећи грех, он је по природи ствари постао отац свеколиког зла. Он је постао горд, а гордост му је ставила на главу круну владара таме и смрти.
Гордост је, на првом месту, гроб љубави. Онде где има гордости нема љубави. Онде где има љубави нема гордости. Зато је љубав гроб гордости. „Љубав се не надима“, пише Апостол. И то је једна од најбитнијих особина љубави. Горд човек, пак, не може се ни замислити без надмености. Љубав значи сакривање туђих недостатака. Гордост значи истицање својих предности. Туђа врлина је за љубав извор неприкривене радости. Туђа врлина за гордост, пак, представља извор прикривене мржње и потајне зависти. Љубав отворено оплакује пад ближњега. Гордост се овоме паду тајно радује – јер јој је један такмац мање. Љубав своје добро приписује другоме. Гордост туђе добро присваја себи. Љубав у зуђим манама види саму себе. А гордост у својим недостацима види недостатке само других. Љубав код ближњих види у нелепоме лепо. Гордост, пак. Види код ближњих у лепоме нелепо. Љубав служи ближњему. Гордост служи искључиво самој себи. Љубав најпре мисли на друге а најпосле на себе. Гордост најпре мисли на себе а најпосле на друге. Љубав значи потпуно и свеопште спајање. Гордост значи потпуно и свеопште раздвајање. А нама је љубав заповеђена. И то не нека споредна, узгредна, мала или половична љубав, него цела, свецела и свеобухватна љубав, љубав без компромиса и без граница: „Љубите ближњега свога као самог себе“. И више од самог себе. Јер је речено: „А од ове љубави нема веће да ко душу своју положи за ближњега свога“. Половична љубав није љубав. Још мање је „добро за добро“ љубав. Добро за зло, опраштање за увреду, живот за смрт, то је љубав. Једино то. И ништа више. Јер љубав је најочигледнија особина Божја, а особине Божје, као и сам бог: бескрајне, савршене у својој потпуности и кристалне у својој чистоти, слободне и од најмањег труна примесе, ослобођене од беде условљености. Зато љубав може бити само свељубав. Ако у своме свеобухватном ткиву има ма и један хетерогени атом, она више није љубав, она љубав која нам је заповеђена: Божанска љубав. Ето, зато је гордост гроб љубави.
Гордост не значи само уништење љубави, него и уништење хармоније уопште, уништење истине ствари; она значи одсуство осећања стварности. Ово последње највише: одсуство осећања стварности. Колико је само трагикомичан охол човек. Колико је само слеп за стварност у себи и за стварност око себе! Он у себи види све, а ван себе не види ништа. Он не види свет онакав какав он у ствари јесте: пун даровитих и мудрих људи, далеко даровитијих и паметнијих од њега самога, свет који је богат и у самим генијима. Њему се чини да је читав свет смеса од глупости, слабости и простоте, и да он, његова изузетна и драгоцена даровитост у томе каламбуру неурачунљивости светли неким надземаљским сјајем, као што зрно злата светли у прљавом муљу неке афричке реке. Горд човек има само једну бригу: показати, обелоданити свету своје неисцрпне вредности. На улици, у кући, у канцеларији, у позоришту, међу друговима, кад једе, кад говори, чак и кад спава, једном речју у свако време и на сваком месту главно је да се истакне његова генијална личност и неупоредива достојанственост. Све остале бриге имају вредност само у толико уколико служе овој главној. По његовом дубоком и најинтимнијем убеђењу, кад не би било њега збир читавог света представљао би нулу. По дубоком и најинтимнијем мишљењу кажемо, јер човек се покаткад и од самога себе застиди, у тренуцима када му одједном постане јасна сва огромност његове трагичне комичности. Ова интимност суда о самоме себи једна је од најкарактеристичнијих особина охолости. Врло је мало охолих људи који би хтели да њихова охолост буде запажена. Они свим силама одбацују од себе прекоре те врсте. Но, што је најгоре, они ни сами себи не признају тај грех. И овде, овде, лежи најстрашнија моћ ове најподмуклије од свих болести!
Охоли човек је неискрен и лецемеран, неискрен, као што смо рекли, на првом месту према самоме себи. Он најбоље зна своја преимућства, он зна докле се она пружају, али он зна и где она престају. Он неминовно зна и види и осећа да у свету који га окружава има додуше и нижих људи од њега, али да има и виших и да је број ових последњих често знатан. Он то види али то превиђа. Мучна је то борба. Он се покаткад, да би трагедија била још трагичнија искрено труди да стави самога себе у правилан однос према свету. Но, ови су тренуци, ако их уопште буде, обично врло кратки. Човек се престраши од њиховог исхода – који би значио напуштање оног високог и угодног места које смо бесправно сами себи дали – и опет се враћа старом „поретку“.
Да, гордост значи одсуство осећања стварности. А зато баш и јесте стварност најбољи лек против гордости. Мислите да сте од свих ваших сапутника баш ви најмудрији, највиши, најбољи? Погледајте марљиво читав воз и разуверићете се. Можда вам неће ни бити потребно да претресате читаву композицију. Можда ћете у истом вагону, а можда баш и на истој клупи, у вашем сапутнику који вам седи лице у лице или раме уз раме наћи и мудријег и вишег и бољег човека од себе. Али само једно је потребно: одреците се за време тог претреса свакога и увеличавајућег и умањујућег стакла. Оставите за часак на страну све разнобојне наочаре: и црне и беле, и сиве и ружичасте. Посматрајте голим, здравим оком. Није вам потребан ни микроскоп ни телескоп. Стварност је тако велика, тако блиска и тако јасна да се на први поглед сва, без остатка опажа. Онај који хоће види је. И онај који је тражи наћи ће је.

 

Гордост је најтајнији грех. Али зато и најраспрострањенији. Она је својим кужним клицама заразила скоро све нас. Сви смо ми њени најпонизнији и најпослушнији робови. Гордост се потајно завлачи у све кутеве наше душе, проткива све наше мисли, прожима читаво наше делање. Овај гад је највернији од свих наших сарадника,, најсугестивнији од свих наших саветника и најубиственији од свих наших крвника. Ово је крпељ кога се мало ко успео отрести. Ниједно време и ниједан узраст човеков није лишен гордости. Гордост је најеластичнија хаљина која се са успехом навлачи на све облике људског духа. Почевши од балавог дерана који се кочопери међу друговима на прашњавој улици, па преко уображеног младића који је потајно убеђен да све девојке лудују за њим, до зрелог човека који се бави политиком и који дубоко верује да би све пошло бољим путем само кад би он постао председник владе, или до онога који се назива научником и који с презиром гледа на оне који „ненаучно“ гледају на свет, или пак до онога који се огрнуо многоцењеном тогом философа и који „некако стихијски осећа“ да је Усуд баш њему доделио у део да открије тај многотражени Динг ан сицх и последњу истину ствари, и до поноситог старца коме је дуги век био кратак да се увери да нема због чега бити поносан, - свугде се срећемо с једном и истом гордошћу, с једном истом болешћу, с једном истом трагикомедијом, не, с једном истом трагедијом. У ловљењу људи Сатана се најуспешније служи оном истом мрежом којој је и сам био уловљен. И уколико је човек више луцифер – светлоносац – утолико лакше и дубље потпада под власт онога зла којим је некад био побеђен некадашњи Луцифер. То је част коју Сатана указује својим високим жртвама. Људи вишег духа болују од гордости ниже врсте. Јер добро почиње од доле и завршава се горе, а зло почиње од горе и завршава се доле.
Многи је човек скупо платио своју високу обдареност. Ценом најнижег – највећег - греха. Не треба се заваравати: узалуд ћемо ми своју горду изолованост од друштва и свој супериорни став над околином проглашавати природном појавом духа „који је обдарен дубоким метафизичким схватањем света и ретком несвакидашњом интуицијом“. Узалуд ћемо ми свој презирни осмех свету тумачити као „добронамерну опомену човека који јасно види“. И узалуд ћемо ми „оригиналности“ свога држања и понашања, а које имају да на један смишљен начин манифестују нашу супериорност и које ми сваком згодном - и незгодном - приликом показујемо, приказивати као несташне и нетенденциозне детињарије једног високог духа који с времена на време тражи разонођења у контрастима свога карактера. Узалуд ћемо се паштити. Гордост остаје гордост. У суштини једна и непромењива. Ако и успемо да заварамо друштво, нећемо успети да заварамо сами себе, а ако успемо да заварамо и сами себе, никад нећемо успети да заварамо Онога Кога ни Сатана није успео заварати. Не варајмо се!
Гордост је уништење истине ствари. Јер онај који се горди поставља дистанцу између себе и оних над којима се горди. Сматра себе есенцијално, у суштини бољим, већим, вреднијим, достојнијим од других. Он чврсто верује за себе да је он, у поређењу с осталим „простим“ светом, биће неке друге, више врсте. Сетимо се само Ничеове „владајуће господске расе“. А створи Бог човјека по обличју својему, по обличју Божијему створи га“. И не створи Бог више врста људи, него створи само: човека. Сви људи су једнаки, изједначени у најосновнијој основи својој, сви су по Лику Божјему створени. А то значи да су сви људи – људи. Зар није речено: „Пред Богом су сви људи једнаки“. Ипак гордост је ступила у незахвалну борбу с овом истином.
Гордост је, даље, криво и лажно тумачење талената. Људи су сви једнаки, а разлике међу њима само су привидне: разлика је у томе што сам ја примио пет талената, а ти два, а он само један. Слуга сам ја, слуга си ти, слуга је он. Исто сам ја, исто си ти, исто је он. Само је Господар хтео да ја учиним више посла, с већим средствима, ти мање с мањим, а да он учини најмање посла, јер су му и средства најмања. Савршенство праведности. Јер, „коме је више дато од њега ће се више и тражити“. Ти се веселиш, јер имаш десет талената? И смејеш се ономе што има само један?
Пази да ти не преседне весеље. Задат вам је посао. Један човек може исплести једну котарицу за један дан. Ако хоћеш да будеш изједначен с њиме у заслузи ти мораш донети десет котарица на његову једну. Јер ти имаш десет најамника а он само једног.

 

Епископ Варнава (Настић)

http://www.prijateljboziji.com/_gordost-je-grob-ljubavi/16948.html