У Бога верујем али у ово не...

[Драгана Милошевић]

  On 24. 2. 2013. at 7:35, volga рече

Evo i ja da napisem moj primer. "Nema velike bogomolje bez velike nevolje".

1999.GOD.sam operisala tumor dojke.Tada se nije znalo nista o tome,pa smo se moja majka i ja mnogo uplasili. Ona je plakala i mislila sve je gotovo.Tada sam imala 19 god.i tek upisala studije,mislila sam necu ih zavrsiti. Majka je iz velike ljubavi pocela da posti sve postove i da ide u manastire da se moli.Pricescivala se,a i ja sa njom. Hvala dragom Bogu te smo tada "usle" u veru.Proslo je 14 god.i hvala Bogu sve je u najboljem redu,zahvaljujuci majcinim molitvama.

Kada sam zavrsila studije udala sam se i 5 god.nismo mogli imati decu. Moj brat 6 god.je bio bez potomstva,postio je i u toj brizi pojacavao post i pri teskom fizickom radu.On i mama nisu gubili nadu dok sam ja ocajavala.Bila sam roptala,ljutila se na Boga....a oni su se sve vise molili.Posle 6 god.moj brat i snaja odu pod Ostrog i posle toga dobiju divnog sina. Isti taj mesec videvsi njih sretne i smirene zbog trudnoce odem i ja da se pomolim Sv. Vasiliju. Pripremala sam se za vestacku oplodnju posto su lekari sve probali i rekli su mi dfa necu imati decu prirodno. Ocaj je blaga rec.Toliko suza,novca,tuge,razocaranja je tada bilo.Sumnjala sam....roptala. Kada smo sve papire i preglede obavili ya vantelesnu ja odem Sv.Vasiliju da se pomolim da uspe....da i ja budem majka.

Kada sam se vratila 27 septembra saznam da sam ostala prirodno trudna i da sam u petoj nedelji.Boze,koliko radosti! Zaista cudo! Moj brat i snaja u isto vreme kad i moj muz i ja cekamo bebu yahvaljujuci Gospodu.

Moj sin se rodio kao najveca beba i najduza,zdrava,lepa. Sada ima osam meseci i ja svaki dan gledam oko sebe milost Boziju i radost.

Slava i hvala Bogonosnom arhijereju sto mi je svojim molitvama ostvario i uslisio molitvu.

Nadam se da ce ova moja prica biti na radost i duhovnu korist mnogima.

Negde sam procitala da pravom verniku nije potrebno cudo da bi poverovao u Gospoda.Eto moj put je bio ovakav.Ne treba ocajavati, treba prepustiti se Gospodu i njegovom promislu. Pevati i radovati se zivotu,tako terba ,to i Gospod voli i raduje se takvim ljudima.

Moja majka i brat su postili,pricescivali se ,hvala Bogu i sada,ali i kada je bilo najteze.Ja sam roptala i ocajavala.Trebalo je odmah da se ugledam na njih i da ne gubim nadu.

Овај одговор би требало пребацити у тему Нова чуда Василија Острошког.  Слава Богу!

[Ivana032]

Велики је Бог и Њему је све могуће но човек у очајању почиње да се љути и буни на вољу Његову, а Он једини зна шта је за сваког од нас спасоносно, па нам то и даје. Сећам се да сам разговарала са једном пријатељицом после мамине смрти и да сам јој тад рекла да не знам одакле ми снага да преживим те тешке тренутке њене болести, безуспешног лечења и смрти и да то не бих могла поново. После пар дана смо сазнали да је тата тешко болестан. И имадох снаге, слава Њему. Свакоме је дато колико може да издржи. У то не треба сумњати никад.

Волга, честитам бебицу, милост Божја ти га је подарила да уживаш после свих тешких тренутака које си преживела. То нам је највећа радост у животу.  poljubac

[ego]

НАСТАВЉЕНИЈЕ МОЛИТВЕНОЈЕ- Свети Николај Жички

 

 

[Nada Galic]

Od mog muza baka je lezala 8 godina,doktori su vjerovali da je medicinski fenomen sta je prezivjela....Za tih 8god.nikada nije gubila vjeru srijedu i petak je obavezno postila i ako na bolesnickoj postelji.Uvjek je govorila "AKO JE OD BOGA HVALA MU".Za vrijeme bolesti nikad nije zajaukala i zakukala da je nesto boli...Znaci BOG je nije iscjelio al joj je olaksao njenu patnju!!!

[Дејан]

Čitajući o životima svih velikh duhovnika 20 veka,video sam da su oni bolovali od vrlo teških  bolesti,gotovo svi...

[19горан80]

Двоумио сам се да ово напишем али ето водим се мишљу да ће неко извући поуку и да ће му она користити у даљем животу.

Елем,од своје 7 године сам имао најтежи облик муцања,толико је било тешко да често нисам могао једну реч да изговорим.Ишао сам редовно по манастирима,код свих лекара (нажалост и код оних погрешних) од Драгаша до Ријеке.И тако све до пре пар година када ми се услед честих и врло јаких тикова (померања главе) није пореметио центар за равнотежу,ужасно ми је сметало и одлучих се да кренем код доктора да утврде у чему је проблем.После пар година и свих могућих испитивања (здрав као дрен!) неуролог мени каже "сине,благо мени да идеш на лечење од муцања".Нађем на нету руску клинику која се успешно бави решавањем овог проблема,спречавали су ме  у почетку трошкови лечења али чврсто се одлучих,позајмим новац,помолим се и кренем.Устајање у 4 ујутру,пут до БГ,терапије и повратак кући око 8 увече и тако сваки дан.После првог дана толико сам напредовао да је сам доктор био запањен (имајући у виду тежину случаја),родитељи осталих пацијената су плакали не верујући да је тако нешто могуће.Генерално сам задовољан,слава Богу,дошао сам на неких 70% од успеха.Клиника жели да испричам "своју животну причу" за њихов сајт,у виду неког интервју-а,долазила нам је у госте и водитељка Оливера Јовићевић (и она је запањена мојом причом),остали пацијенти такође.Овде ми је много помогао живот у цркви.Зашто?Па стално (водећи се мишљу да је православље радост) сам био врло мотивисан и радостан,из све снаге сам преносио то на остале пацијенте.Често су ми они говорили "аман човече како можеш стално да се смејеш,путујеш цео дан,срушићеш се од умора",а родитељи сумњали да нисам у "неком дилу" са доктором пошто је немогуће да за један дан човек за таквим проблемом одједном престане да муца и да притом помаже доктору и осталим пацијентима својим хумором и саветима.

И сад,оно најважније...чудо...глупо је да пишем о свом духовном животу,осећам се као фарисеј из данашњег Јеванђеља "постим 2 пута седмично..." али редовно сам у цркви,покушавам да живим као православан човек (да редовно постим,исповедам се,причешћујем,чиним добра дела...),мајка ми је у манастиру,2 нерођена брата вероучитељи...значи човек да помисли све по ПС-у...Читав живот сам роптао и очајавао због болести,често би вапио "Господе само ми ублажи болест,да могу нормално да живим,да се дружим са људима,да завршим школу,запослим се,издржавам породицу...не тражим чудо као оно из Јеванђеља ...( "и проговори нијеми...и говораше правилно"),имајући у виду мноштво безакоња својих не заслужујем ни да живим,а камоли такво чудо...",ону причу "Господ говори човеку" свакодневно сам читао тражећи одговор за себе,стално сам истраживао,тражио одговоре...и све тако,даноноћно,целих 25 година.Често сам падао у неверје,понекад и богохуљење,мислећи да је Господ далеко од мене и да ме не чује али авај,како сам јадан и ограничен,Бог је стално поред мене,чак и кад га одбацујем и директно ми је дао оно што сам молио - "ублажење болести".

Данас понекад замуцам и то ме некад растужи али кад се смирим и дођем себи радујем се томе,сетим се прошлости и схватим да ми и то Бог шаље да ме сачува од гордости.Многи моји пријатељи,познаници,колеге који нису верујући често су говорили (некад мени лично,некад около) "зашто Бог не помогне Горану,добар је момак,иде у цркву,пости,поштује све људе,никад ништа лоше нисмо чули за њега...бла,бла",признајем понекад би и ја постављао оваква питања,као и ова сестра на почетку теме али ма колико ниско падао и очајавао за мене је право чудо што ме Бог никада није оставио,што је заиста Његова љубав безгранична и увек када ми је бивало тешко (ох боље да вам не пишем какве симптоме има муцање) пошаље ми неког чија ми реч,осмех па чак и поглед тако подигне да ми одмах дође помисао "радуј се човече Бог је с тобом".

Ја у свему тражим Бога,у нечијем осмеху,погледу (када сам тужан или болестан и сретнем нешто овакво како да не помислим да ми то Бог није послао да ме укрепи),Бог је у свима нама.Пронађите ону причу о старцу и дечаку који је пошао да тражи Бога,фантастична је.

Неко ће сад рећи "па где је чудо у твом случају",мораће да одговоре сами.Нисам од оних којима је чудо само оно видљиво (претварање воде у вино,излечење слепог,хромог,ходање по води...),за мене је све чудо,она се стално догађају и од мене зависи да ли их ја видим или не,за мене је чудо када си болестан,молиш Бога за помоћ и он ти пошаље човека који те упути негде где можеш бити излечен...на крају и доктори су нам од Бога дати (моји омиљени Св.бесребреници Козма и Дамјан),ко не би волео да само седи кући,виси на рачунару,заболи га зуб помоли се и бум проблем решен.Е,па не може баш тако.

Као што рече неко "кад би Бог све наше жеље испуњавао овај живот би нам био досадан...".Ја би додао "говоримо да буде воља Твоја,а мислимо испуни нам наше жеље".

Решење за све је МОЛИТВА...верујте ми

п.с.за оне мало верујуће могу све написано да докажем али од сутра пошто идем сад да ручам па на баскет

...заборавих да се захвалим свим свештеницима и члановима форума на молитвеној подршци,заиста ми је много значила,нека Вас Господ награди

[Гром]

  On 22. 2. 2013. at 18:22, Muramasa рече

Moj je legitimni izbor da smrcu predupredim nemoc, jer ja necu (nije da ne mogu, nego necu) tako da zivim, isto kao sto je tvoje pravo da ti se moj izbor i misljenje ne svidjaju.

Sa druge strane, svestan sam da je moj nacin razmisljanja ekstreman, ali u ekstremnim okolnostima.

Изгледа да ниси свестан да ове твоје речи читају и они који су непокретни или везани за колица, Болесни, оваквом причом ти им поручијеш: цркните ви нетрба да живите! Ви немате право на срећу и раост! Зар заиста желиш да се ти људи осећжају јадно због твога лицемерја охолости и чега већ све не!?

Мало ми фали да посумљам да Бог постоји кад видим каквих све створова има!

[ego]

@19горан80

 

Је ли то клиника Воробјев?

 

http://www.v-clinic.eu/url/content/sr/lecenje-mucanja.html

[Гром]

  On 24. 2. 2013. at 17:34, Muramasa рече

Ako već hoćeš da komentarišeš, onda idi i pročitaj temu o kojoj je reč, da ne bi nabadao u prazno.

 

Skoro svaki čovek pokušava da svom životu nađe neki smisao i samim tim se definišu uslovi pod kojima je taj smisao moguć. Hoking je našao smisao života u potpunoj nemoći, Helen Keler takođe.

Ja sam svoj smisao života odredio tako što sam zadao sebi vrlo ambiciozne ciljeve koji zahtevaju veliku sposobnost, veću od one koju trenutno imam i ogroman rad, tako da bi bilo kakva nemoć (telesna ili mentalna) sve to učinila nemogućim, i odjednom moj život više ne bi imao smisla, tako da bi jedino što bih mogao da uradim sa njim je da izvršim seppuku, bolan ritual koji pruža časnu ratničku smrt.

U Boga ne verujem, tako da ne mogu da se nadam nekakvom drugom i boljem životu u kojem bi mi ta nemoć bila otklonjena, pa samim tim ne bih imao smisao u trpljenju, a i da verujem, ne bih imao dovoljno smirenja da mu se pokorim, tako da mi je isto u oba slučaja.

 

Za svaki slučaj, ponoviću jednu istu stvar i deseti put:

Uvek sam govorio o smislu SVOG života, a ne tuđeg i ne o smislu života uopšte.

Ако већ имаш тако абициозне циљеве ради на њима, или ћеш умето остварених циљева имаги гомилу глупости које си написао по форумима.

[ego]

Блажена Љубов Рјазанска

 

 

Ево како описује схимонахиња Серафима (у свету Јелена Александровна Масалитинова) вољу Божију јављену кроз блажену Љубов Рјазанску: „Љубов се винула духом ка Господу, а тело је било одузето: у току петнаест година она није могла да хода нити да стоји на ногама. У соби где је она лежала била је икона светога Николаја Чудотворца и Љуба му се молила и свом душом је волела светитеља. Она је знала, колико многих добрих дела је он учинио људима. Но, ево дошло је време и Господ је погледао на немоћну слушкињу и кроз угодника јој је открио вољу Своју. Једном када је Љуба у дому била сама, јавио јој се сам свети Никола Чудотворац. Њена мајка кад се вратила, ушла је у собу, и видела Љубу како стоји на ногама. Видевши је она је задивљено упитала: „Кћери моја, да ли си то ти. Како си стала на ноге? Љуба је подигла руке ка икони светитеља и казала: „Јавио ми се угодник Николај и каже ми: „Устани Љуба и ходи, и јуродствуј“, - и ја сам стала чврсто на ноге, а он је постао невидљив“.

Мајка је била веома обрадована тим догађајем, али заједно са тим се и ожалостила пред назначеним јуродством кћери. Не размишљајући одмах је отишла свештенику своје цркве. Све му је казала и затражила савет. Свештеник чувши одговорио је: „Воља Божија, не задржавај кћер, нека иде и јуродствује, од Господа се исправљају кораци човеку“. Мајка се покорила вољи Божијој... Од тога времена Љуба је почела да се усрдно моли у Рјазанским црквама, посебно у Казанском женском манастиру, где је дуже време живела код неких сестара, а често и код игуманије, умне, образоване и духовне жене племићкога порекла.

 

https://www.pouke.org/forum/page/index.html/_/1346440445/%D0%BF%D0%BE%D1%83%D1%87%D0%BD%D0%B8/%D0%B6%D0%B8%D0%B2%D0%BE%D1%82-%D0%B8-%D0%B0%D0%BA%D0%B0%D1%82%D0%B8%D1%81%D1%82-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B5-%D0%B1%D0%BB%D0%B0%D0%B6%D0%B5%D0%BD%D0%B5-%D1%99%D1%83%D0%B1%D0%BE%D0%B2%D0%B8-%D1%80%D1%98%D0%B0%D0%B7%D0%B0%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%B5-r913

[Драгана Милошевић]

После средње свет ми се распао. Друштво је отишло својим путем, поудавало се поженило, наставило чколе. Видим њих како се скоцкали па бих и ја да доживим промену у животу: да се запослим, нађем момка све по ред. Молитву што би рекли тек отаљавала. Куку мени, у Цркви сам а као да нисам:; све већа туга, све већа неутешност, постала сам немогућа у понашању, неочекивани дрипац.Промена се десила, али на горе, додала сам себи још једну болест на несрећу мојих укућана. Тад кад сам пропала на дно дна: била везана за кревет буквално пјави се једна другарица из основне и пребаци ме на лечење у Београд код др Нађе Марић.Докторка ми одредила терапију; првих дана пустила ме да се наспавам, а онда дала да читам једну књигу (сад се не сећам наслова) која говори о вези греха и болести. Под јаким лековима ја си читам књигу духовног садржаја. Врнем се кући, добијем епитимију и поче опоравак. Још питам духовника: "Шта највише да читам"? Каже он мени псалтир.Само сам њега и читала једну катизму увече једну ујутру.У први мах, чинило се да од отрежњења нема ништа. Кад нерви попусте онда све се чини наопако. Но, мало по мало вратиле су се и физичке и духовне способности. Сад могу да паднем по неки пут у очајање али брзо прође јер сам литургијски активна. Верујте, сада се молим уопште ни за посао, ни за удају ,ни за не знам штам. Научила сам да ценим мале даровепопут хода, лепог понашања, цвркута птица, укућана.................... И како тако радујем се животу. Пазите ја под Острогом прошлог лета ни једног момента нисам помислила да се молим за исцељењ од церебралне.И због тога је Мурамасин став могао да буде погубан за мене и моје. Хвала оцу Ивану што ми је једном изашао у сусрет. Слава Богу. Е сад што ли ја ово све казах појма немам. Али, морате да научте да цените оно што имате да не би заглавили још горе.

[nevena]

Da je jedino Gospod svemoguć ja u to apsolutno vjerujem! Puno puta sam se uvjerila u Milost Božju! I sama nisam bila baš "dobra" vjernica dok mi se 2000 god. nije desila bolest, koja je apsolutno promjenila mene i moje vjerovanje! A da su čuda moguća ispričat ću vam nešto iz vlastitog iskustva. Moja prijateljica je prije nekih sedam godina ostala nepokretna i od tada je u kolicima! uz sve to što je nepokretna, poremećena je bila naravno i funkcija urinarnog trakta, te se morala svakodnevno kateterizirati. Njoj je to bilo posebno mučno i nelagodno ali drugačije nije išlo. Moram napomenuti da ona nije bila uopće vjernica. jednom prilikom ja sam joj poslala knjigu "ČUDA PRESVETE BOGORODICE LEPAVINSKE" i bocu osveštane vode iz Manastira Lepavine! Nakon dan ili dva nazvala me da je pročitala knjigu i da ju zanima kako bi došla do Manastira. Sve sam joj objasnilai napomenula, ako ide u manastir sa očekivanjem da će se vratiti trčeći da nemora ni ići, ali ako ide da se pomoli Bogu i pokloni Čudotvornoj ikoni presvete Bogorodice, i da pri tom nadje svoj unutarnji mir, neka ide. I otišla je i donijela još osveštane vode, i molila se Bogorodici Lepavinskoj. Jednoga me dana nazvala da se dogodilo čudo, da više nemora da se kateterizira već da ima normalno izmokravanje! I tako evo već nekoliko godina, hvala Bogu i Presvetoj Bogorodici!

[nana]

Једно је било  битно да разумем,схватим и прихватим и Богу Хвала да сам то  "добро  расчистила са собом"  пре него сам упала у вишегодишњи вртлог тешких догађања  .......у  великој је муци онај који за себе нешто жарко жели.

Шта год да је у питању.. ..каријера,здравље,брак,деца,нечија љубав,богатство,срећа.....

 

Односећи се према жељеном као да на то имамо потпуно,загарантовано право,неку врсту над права..сконцентрисани   и окупирани силином изричите жеље  само губимо своју снагу,не ретко  затварамо себи све друге путеве (могућности) и   стигнемо  до слома, безнађа и очаја.

Не ретко чуда (тј. испуњење неких наших жеља)  се и десе тек када ту жељу сведемо "на меру"  и својим живљењем  јој ускратимо да буде доминантна и  једино што је нама битно. 

[ego]

[Двадесети]

Tajna Jeleosvescenja govori da je sve od Boga i govori da sve mora prvo prihvatiti.

 

Ono sto ti činis je da prvo ne želiš da prihvatiš taku stvarnost, shodno tome ti ne prihvataš ni Božiju volju,

postavlja se pitanje da li se moliš da Bog da vid majci jer Ti ne možeš da je voliš slepu ili si u osnovi sebična i plašiš se da bi se to moglo desiti i tebi.

Kroz godinu dana moljenja ti si morala doći do dublje ljubavi prema majci a ovako si dovela u pitanje svoju veru u Boga.

U koliko je slepilo po tebi samo prvi korak ka smrti. Onda je jasno da pred tobom stoji demon bolest, demom strah, demon briga i demon smrt a njih nije lako pobediti pogotovu u kombinaciji. Zato nastavi da se duhovno uzdižeš i ne padaj u očajnje. Vera u Boga će pobedit tvoj strah, više se nećeš plašiti za sebe a onda ćeš se iskreno moliti za majku. Potom će biti potučena briga jer ćeš brigu o majci prepustiti Majci Gospodnjoj, i na kraju ćeš obori smrt jer će tvoja vera biti tolika da uopšte nećeš misliti da majka može da umre već - danas je u grob legla, sutra će već biti na nogama.

Slava tebi Gospode