Šta je inat

[Недићевац]

Инат - најјаче србско оружје!

[JESSY]

Inat je po definiciji ponašanje suprotno očekivanom i složićete se da
postoji svugde, ali srpski inat je fenomen koji zaslužuje da se posebno
obradi. “E uradiću to pa makar crk’o” je rečenica koja prati ovu vrstu
inata i najčešće je usmerena tako da nam u krajnjem ishodu donosi više
štete nego koristi. Srbin će uraditi nešto pa maker naštetio sebi i/ili
okolini. U ljubavi na primer, kad proradi inat, spašavaj se ko može. Ali
zato inat leči promaju, jer iako se neko razboli, to sigurno nije od
promaje pošto promaje nema, a ti kevo tripujes i smaraš. Međutim ista
ova volšebna osobina može biti itekako produktivna u sportu ili ratu.
Ima toliko primera kada je samo primenom čistog inata neka potpuno
izgubljena bitka ili meč preokrenut u našu korist. I tu ispada da je
srpski inat najjače srpsko oružje.

Inat je ono u šta se uzdamo u nedostatku moći, novca ili znanja i 
zapravo se tera da bi onom drugom bilo loše “iz inata”, tako da ovi
ishodi uopšte ne čude i veoma smo ih svesni. To je onaj fazon “Srbija sa
količinom žita koje proizvodi može da hrani pola Evrope”, ali mi nećemo
iz inata i nek svi pocrkaju od gladi! Ili ono kad moj dečko ne skapira
šta meni prija i to naravno prosto ne uradi, ja onda ostanem tužna i
iznervirana pa iz inata neću da se vidim sa njim, iako je upravo to ono
što bih u tom trenutku najviše radila. Ovi i slični primeri su iritantni
i svako se od nas u njima pronalazi, ali nam se opet iznova i iznova
ponavljaju. Jer većini Srba nije dovoljno ako jednom stave ruku u vatru,
već mi to moramo da radimo više puta, dok nam od ruke ne ostane ništa, a
i tada postoji mogućnost da iz inata nista ne naučimo. I zato ću ja
sada iz inata da završim ovaj tekst jer sam se iznervirala koliko sam
svesna da gajim i zalivam taj svoj srpski inat, ali iz inata neću da ga
prerastem! Bar me je izlečio od promaje!

G Cosić

[Драгана Милошевић]

Хаха! У фазону : е, нећу па макар мени нешто да се догоди. Негативно претворити у позитивно, па није баш у нашем менталитету да изигравамо Сизифа.

[Гром]

Инат мале земље

            Не ради се ни о каквом инату него поносу. Да није тог поноса не би

било ни епско-лирског циклуса, не би било ни хајдучко-ускочког, не би

било "Девојке брже од коња", "Баш челика", Вука, Доситеја, Ђуре Јакшића,

Јована Јовановића Змаја, Лазе Костића, Михајла Пупина, Мокрањца, Петра

Коњовића, Уроша Предића, Владимира Петковића Диса, Милутина Бојића,

генерала Степе Степановића, Живојина Мишића, Радомира Путника, Јована

Дучића, мајора Гавриловића, Меше Селимовића, Иве Андрића, Милоша

Црњанског, Драган Џајића, Владе Дивца, Емира Кустурице, Новака Ђоковића и

још хиљаде других неспоменутих претходно.

Не би било нас оваквих какви смо несавршениџ, али опет посебних. Тај нас

је понос држао када смо били поробљени као данас, уз њега смо

истрајавали до највећег човековог идеала - слободе.

  Ж.В. 

Кад помену понос, треба знати да понос припада гордости, а гордост је опер тама у односу на достојанство. 

Поносан, горд човек не може да се понизи. Он увек доказује своју величину. Док достојанствен човек и кад се понизи пред мањим од себе постаје још већи горостас. Горди људи су мали људи и они не могу да се понизе јер не могу бити мањи него што јесу док достојанствен човек у својој величини увек може да се понизи да би био ближи ономе маломе. Само велико људи могу да се понизе, мали не могу бити мањи него што јесу.

[JESSY]

"Istinski ponos dovoljan je sam sebi.
Samo, istinski ponos je
rijedak. Mnogo češće susrećemo oholost, sujetu, uobraženje; nekad su pod
njegovim vidom i imenom, a nekad goli, bez maske ponosa.
Oni nikad
nisu dovoljni sami sebi. Da bi potpuno živjeli, njima treba tuđe
divljenje i priznanje, često i tuđe poniženje; oni su za onoliko veći za
koliko drugog umanjuju, a te veličine nikad im nije dosta..., stoga su
stalno nemirni, u pokretu, tražeći na što bi se mogli popeti i
izdignuti, dok je ponos uvijek miran, zadovoljan onim što je i tu gdje
je, i samo ne da nikom na sebe.
Ponosni ljudi, prirodno, često
stradaju zbog svog ponosa, ali im njihov ponos pomaže da podnesu svako
stradanje. Naprotiv, sujetni ljudi se i ponižavaju da bi zadovoljili
svoju sujetu i, naravno, ne uspijevaju u tome, jer sujeta se kao
ćudljiva žena iz lošeg društva, odjednom okreće i prebacuje im što su
zbog nje učinili.
A oholost je slijepa, bezdana; nju nitko nikad nije
nahranio, i ona zna samo da kaže: Još, još ! Što joj više daješ i
žrtvuješ, ona samo odlučnije i glasnije traži još više.
Ponos drži,
hrabri i pomaže čovjeka na njegovom putu, sujeta mu truje život, ometa
rad i kvari odnos sa ljudima, a oholost na koncu pojede cijelog čovjeka,
zajedno sa njegovim darovima i uspjesima i, nezasićena i nezasitna,
traži odmah novu žrtvu."
Ivo Andrić

[Srdasce]

To je ono kada ti kažu: "Ti to ne možeš", a ti kažeš u sebi " U šta, da mogu? Samo me gledaj. "

 

Najkraća definicija.

[Рапсоди]

Отишао владика Данило Крстић, (као свршени теолог) код владике Јована Шангајског да тражи благослов да се замонаши. И рече му:-Владико благословите! Ја бих желео да се замонашим .А овај му каже: -Не, иди да се жениш. Данило се покуњи и оде, и после неког времена га не послуша и замонаши се. Од тог времена избегавао је да се сретне са Јованом јер га је била срамота. На крају се сретну и каже му Данило: -Владико, опростите ја вас нисам послушао, ја сам се замонашио. А овај му одговори: -Тако је човече и требало, одлично. Ви Срби радите све контра од онога што вам се каже. Ја сам ти намерно рекао супотно од онога што треба да урадиш.

[Караконџула]

Пошто би се потутрчио? Нипошто. Само из ината.

 

Ријечи које се иначе приписују Краљевићу Марку, тако да ово још више добија на тежини и што се мене тиче - дефиниција ината.

 

Иако је сама ријеч турцизам, ми, Срби, смо ову појаву довели до савршенства! 

[Ненад Р.]

И инат може да се корисно употреби, али да се и злоупотреби. Инат може бити покретач да боље радиш, да се супроставиш нечему лошем, али може бити и оружије у наношењу бола другим људима. Много зависи када се и на који начин инат употреби.