Како живети по вољи Божијој - одломци из књиге

[JESSY]

Из писма старца Мојсија Оптинског духовној кћерки

Да ли сте овца?

 

На захтев Ваш да од мене сазнате "да ли сте ви овца и јесте ли мојег
стада", овим писмом вам чистог срца одговарам: ако хоћете да знате - да
ли сте овца, у том случају треба да замислите стварну овцу, у њеном
реалном облику и особинама, и са њом да себе упоредите.

 

Права овца нема рогове, нема гласа против онога који је пасе, не боде се, не
обада се и не уједа. Не озлобљује се на чобанина, па чак и кад је
кажњава, не свађа се и никако никога не злослови. Пастира, пак, у сваком
случају слуша, пред њим спокојно и са благом надом иде, и из његових
крајева не одлази; туђег гласа не слуша и код туђих не иде. Глас
пастира, пак, тако слуша, и тако следи за њим, да никаквих предрасуда и
предубеђења нема и, макар је повео и на место без траве, макар је и у
мочварне пределе водио, она неће роптати, неће злословити и неће се
жалити на њега. Ето, то су особине праве овце, колико сам ја могао да је
представим и замислим.

 

Погледајте, сада, на себе: да ли сте ви овца? Ако ви заиста себе сматрате овцом,
незлобном и безгласном, на мени остаје само још да вам кажем чијег сте
стада, јер овца без стада и пастира - вуку је храна. Ја, пак, то не могу
сасвим тачно да одредим. Сама овца зна чијем она стаду припада и ко јој
је пастир. Зна се да овца мимо свог тора у туђи не иде, из чега следи
да она сама зна којем стаду припада, који јој је пастир и који тор:
"познаде во онога ко га упреже и магарац јасле господина свога. Израел
пак мене не познаде. Слушај небо и реци земљи".

[JESSY]

    „Како живети?“ Ово је било најважније питање, постављано Старцу од стране свих.

     Он би одговарао  својим, уобичајеним, хумористичним тоном:

    „Живи – не тугуј, не осућуј никога,

    не узнемируј никога и моје поштовање свакоме.“ Често је тон Старца изазивао
    осмехе на лицима, лакомислених слушаоца. Међутим, ако се човек дубље замисли
    над овом поуком, дубоки смисао ће постати очигледан сваком.

    Не жалости се“, то јест,

    нека се твоје срце не оптерећује тугама и несрећама, које су неизбежне за
    свако људско биће, већ га пре усмери Једином Извору вечне радости – Богу.
    Кроз Њега, особа се мири са својим жалостима, постаје „покорна“ и тако
    задобија мир.

   „Не осуђуј никог“, „не узнемируј“. Осуђивање и узнемирење, који су изданци разорне гордости, две
    су најуобичајеније делатности међу људима. Довољне
    су да баце душу човека, у дубине пакла; док углавном, на повришини, могу да
    мисле да то нису греси.

    „Моје поштвање према свакоме“ – наводи заповест Апостола: „чашћу један другог већег чините.“
    (Рим. 12:10)

    Скупљајући све ове мисли у једну, можемо видети да је у горепоменутим изрекама, Старац пре свега
    проповедао смиреност – основу духовног живота, извор свих добара, без кога
    се човек не може спасити.

   старац Амвросије

[JESSY]

    Свето Писмо говори:
    „Јер каква је корист човеку ако задобије сав свет, а души својој науди?“
    (Марко 8:26). Толико је драгоцена људска душа. Драгоценија је од целе земље
    са свим њеним богатствима и блаженствима. Међутим, застрашујуће је мислити о
    томе, колико мало ми схватамо вредност душе.

    Од јутра до вечери,

    управљамо све наше мисли на тело, кућу за црве, овај пали мртвачки ковчег, а
    на Божије најдрагоценије и највољеније створење, на Његови слику славе и
    величанства, једва потрошимо једну мисао у недељи. Потрошимо најбоље године
    свог живота у служењу нашем телу, а само последње минуте нашег оронулог,
    старог доба на припрему за вечно спасење.

    Свакодневно, телу се

    повлађује пуним чашама и раскошним јелима, као на прослави богатог човека,
    док душа једва скупља мрвице, речи Божијих на Његовом прагу. Безначајно тело
    се пере, облачи, чисти, украшава свим могућим ризницама природе и науке, док
    бесцена душа, невеста Христова, наследница небеса, луда исцрпљеним корацима,
    обучена у одећу сиромашног луталице, то јест, без милосрђа.

    Тело не трпи никакву ману

    на свом лицу, било какву прљавштину на рукама, никакву закрпу на одећи, док
    је душа, од главе до пете, прекривена прљавштином, иде из једне мочваре
    греха у другу, а њене исповести једном годишње, често су лицемерне, само
    повећавају закрпе, уместо да се подмлађује.

    Тело захтева различите

    врсте забаве и уживања; често пустоши читаве породице, јер су за своју
    корист, људи у стању да врше све врсте напора, док душа – има једва један
    сат Недељом, да учествује на Божанској Литургији, једва минуте за јутарње и
    вечерње молитве, нерадо сакупља шаку ситниша за милостињу, а када размишља о
    смрти, изражава своје задовољство хладним уздахом.

    Ради здравља и благостања

    тела, ваздух и место становања се мењају, најистакнутији и најудаљенуји
    лекари се позивају, ту је уздржање од хране и пића, најгорчи лекови се
    узимају, дозвољава се да тело буде сечено и паљено, док за здравље душе, за
    избегавање искушења, за удаљавање од грешне болести, не чине ни корак, већ
    остају у истој атмосфери, у истом грешном друштву, у истој поквареној кући,
    не траже духовног лекара, или бирају непознатог и неискусног, кријући од
    њега, оно што је већ познато Небесима и паклу, због чега се намећу у њихове
    кругове. Када тело умире, чујеш јадиковке и очајање, а често се ни мисао не
    посвећује души, која умире од смртног греха.Слично Адаму и Еви, не знамо
    вредност наше душе и дајемо је за наизглед богато поље.

    Па зашто бар не плачемо

    као Адам и Ева? Нажалост, углавном су наше бриге окренуте задобијању
    земаљских користи, ане Небеских. Заборављамо да ће земаљско ускоро проћи и
    не може се повратити, док су Небеске добити вечне, бесконачне и не могу се
    одузети.

    Најмилостивији Господе!

    Помози нам да презремо све пролазно и да се бринемо само о потребама спасења
    наше душе.

[Resistance is futile]

Predaj sve u ruke Božije i živi radujići se.

[JESSY]

    По речима Петра Дамаскина,

    док Хришћанин живи на земљи, његово спасење је увек између страха и наде.
    Али људи и даље трагају за потпуним испуњењем на Земљи, и очекују их од
    места и људи, док Сам Христос говори у Писму: „Имаћете невоље у свету“. Ове
    речи јано показују да без обзира, где се Хришћанин налази, не може бити без
    неке врсте патње. Постоји само једна утеха – у испуњавању заповести Писма,
    као што Псалм говори: „Велики мир имају они који љубе закон Твој, и у њих
    нема спотицања“. (Пс. 119:165).

    Ако нас неко или нешто

    куша или збуњује, то јасно показује да се не односимо правилно према
    законима Божијим, међу којима је највећи, онај о суђењу и осуђивању било
    кога. На Страшном Суду, свако ће бити прослављен или посрамљен по својим
    делима. Стари Завет заповеда да се побринемо за наше спасење и напредак
    душе. О овоме ми највише треба да бринемо.

    НасБог неприсиљава против наше воље,

    већ нам пре нуди избор за наше опредељење, и управо кроз слободну вољу,
    појединци се окрећу ка добру или ка злу. Према томе, бескорисно је да се
    криве они који живе око нас, као да нам они сметају или спречавају наше
    спасење или духовни напредак.

[JESSY]

    Мораш смирити себе пред

    сваким и сматрати себе горим од сваког. Ако нисмо нанели увреду, која је
    била извршена од других, онда је то можда јер нисмо имали прилике, или су
    ситуација и услови били другачији. Док у свакој особи постоји нешто добро и
    нежно, сви ми обично видимо њихове мане и не примећујемо ништа добро у њима.

    На питање да ли неко може

    да жели духовно саврпенство, Старац је одговрио: „Не само да можеш, већ се
    мораш трудити да усавршиш себе у смирењу, то јест, да сматраш себе у свом
    срцу, да си мањи од сваког људског бића и сваког створења. Природно је и
    суштински да  грешно људско биће смирује себе. Ако то не ради, онда ће бити
    смириван условима, уређеним ради корист његове душе. Токов периода среће,
    човек обично све приписује себи, својој
    слабачкој снази и такозваној
    моћи,али чим га нека врста несреће задеси, он моли за милост од замишљеног
    непријатеља.

    Старац је такође испричао

    како случајне околности смирују човека: „Једном, човек је организовао
    свечани ручак и послао слуге да позову његове госте. Суочен са
    слугом прилично неугледног изгледа, један од гостију га је упитао: „Немој ми
    рећи да твој господар није могао наћи бољег слугу, него што си ти?“ На ово,
    слуга му је одговорио: „Наочите слуге послане су наочитим гостима, а мене је
    послао вашој милости.“

    Старац Амвросије је даљe  поучавао своје ученике о смирености: „Једном је посетилац дошао да види
    Игумана Мојсеја, али не нашавши га кући, отишао да види његовог брата, Оца  Антонија.
    Током разговора, посетилац је поставио питање:
    ‘Реците ми баћушка, коју врсту поука чувате?’
    Отац Антоније му је одговорио: „Имао сам мноштво поука; живео сам у пустињи
    и манастирима и сви су имали различита правила. Сада остаје само један труд:
    ‘Боже смилуј се на мене’”.

    Старац је такође испричао како

    је "Једна жена лутала овде и тамо, прво у Кијево, па у Задонск, а један
    старац јој је рекао: ‘Све ово нема никакве користи. Седи мирно и изговарај
    молитву Мудрог Разбојника.’”

[JESSY]

    „Поменула сам једном  Баћушки,“ писала је једна од његових духовних кћери, „породицу, које сам
    веома жалила, јер нису веровали ни у шта, ни у Бога, ни у живот после смрти.
    Сажаљевала сам их јер то можда није њихова грешка, захваљујући којој су
    доспели у неверје, или можда је то пак, неки други разлог.

    Баћушка је прoтресао главу и рекао врло љутито: „Нема оправдања за невернике. Свето Писмо је
    написано за свакога, баш за свакога, чак и неунабошце;  након свега, знање о
    Богу је усађено у нас на рођењу, тако да сами себе треба да криве. Питаш ме,
    да ли се можемо молити за њих. Наравно, можеш се молити за било кога.“

    Старац је такође рекао да се неки одричу своје вере, опонашајући друге,
    али и кроз лажни стид. Ево примера: постојала је особа која није веровала у
    Бога, из следећег разлога.

    Током рата на Кавказу, када је морао да се бори и у јеку битке, када су меци

    пролетали поред њега, сагао се, загрлио свог коња, све време говорећи:
    „Пресвета Мајко Божија, спаси ме.“ Касније
    се, када се присећао овог догађаја, а његови другови му се смејали, он одрекао својих речи.
    Овде је Старац додао: „Да, лицемерје је горе од неверја.“

[JESSY]

“Каква су времена пред нама! Раније, када се неко искрено кајао за своје грехе, он
    би мењао свој начин живота и живео непорочно. Али сада се често догађа, да
    током исповести особа наведе све своје грехе, а онда наставља да живи непромењено."

 

    "Постоје три услова за спасење. Свети Јован Златоусти каже:

   

    а) Не греши

    б)Ако си грешио, покај се

    

    в)Они који се не кају на прави

    начин, морају да носе своје туге, када их сналазе

[JESSY]

 "Боg не ствара крстове за људе, то јест, очишћења кроз духовне и физичке патње. И
    колико год би тај крст могао бити тежак за појединца, дрво које је дало
    грађу, израста из земље његовог срца."

 

Ако особа иде правим путем, за њега нема крста. Међутим, када почне да се тетура
    са једне на другу страну, онда се различити околности појављују, које га
    враћају назад на прави пут. Ови елемнти сачињавају крст за човека. Наравно,
    они се појављују различити, свакоме према сопственој потреби."
    

"Некад је крст умни, који збуњује поједина грешним мислима. Али особа није крива,
    ако се не слаже са њима.

 

    "Понекад се патње шаљу невиној
    особи, тако да би она, по угледу на Христа, патила за друге. Сам Христос је
    патио за људе. Слично Њему, Његови Апостоли су били мучени за Цркву и народ.
    Имати апсолутну љубав, значи патити за ближње."

[Гром]

одлично водиш тему. Свака част!

Бог те благословио!

[JESSY]

одлично водиш тему. Свака част!

Бог те благословио!

.hvala.

[JESSY]

    Љубав обухвата све. Са оним, који је благонаклон према својим ближњима – кроз тежњу срца и
    понашање, покренуто не само дужношћу или жељом – ђаво није у стању да се бори.

    Наравно љубав је виша од свега. Ако видиш да немаш љубави у себи,

    али желиш да је задобијеш, онда
    чини дела љубави, чак иако без љубави на почетку. Бог ће видети твоју жељу о
    патње и усадиће љубав у твоје срце. „Они који имају нечисто срце, не треба
    да очајавају, јер уз Божију помоћ га могу променити. Све што ти је потребно,
    јесте да стражиш над собом пажљиво, да не дозвољаваш да ти могућност да
    будеш благонаклон према ближњем промакне, откривај своје мисли старцима и
    буди благонаклопн до краја. Наравно, ово се не може десити изненада, али Бог
    је врло стрпљив.Он прекидса живот особе, само када види да је спремна да
    пређе у вечност, или, када види да нема више наде за његово побољшање.

[JESSY]

    Када си узнемирен, никада не питај због чега и зашто. То никада нећеш пронаћи у Светом Писму.

    Уместо тога,Писмо говори: „Ако те неко удари по
    десном образу, окрени му други. Веома је тешко ударити некога по десном
    образу, а то би требало да се схвати као: ако неко почне да те клевеће, или
    да те изазива неправедно, то значи да те удара по десном образу.
    

    Не гунђај, већ носи овај

    ударац стрпљиво, и окрени леви образ, то јест, сећај се твојих прошлих
    недела. Ако си у том тренутку невин, онда си много грешио у прошлости; овим
    ћеш бити убеђен да  заслужујеш казну. Само-оправдање је велики грех.“

[JESSY]

    Нико не би требао да оправдава своју раздражљивост, неком врстом болести, јер она долази из
    гордости. Према речима Светог Апостола Јакова: „јер гнев људски не чини
    правде Божије.“ Тако, да не би подлегао раздражљивости и гневу, не би требао да се журиш.“

 

   „Мораш себе приморавати, па и против своје воље, да чиниш неко добро, својим
    непријатељима и главно, да не тражиш освету, већ да будеш пажљив, да их не
    увредиш,  наступом презира и понижења.“

 

    Слободна воља свих разумних бића, била је кушана и до сада се искушава, док се не потврди у
    доброти. Јер без искушења, доброта није чврста. Сваки Хришћанин је потчињен
    некој врсти испитивања: неко сиромаштвом, неко болестима, неко различитим
    нечистим мислима, неки пак неком врстом несреће или понижења, док су неки збуњеношћу.

    

    Ова испитивања јачају човекову веру, наду и љубав према Богу, то јест, показују тежње
    особе, њене привржености, било да он тежи ка жалостима, или је још увек
    прилепљен за земаљске ствари. На тај начин, човек-Хришћанин, сам може видети
    у ком се стању налази, какво је његово расположење и принудно смири себе.
    

    Јер без смирености, као што сви Богомудри Свети Оци једногласно потврђују, сва дела су некорисна.
    Чак је и слободна воља Анђела била кушана.

   

    Ако Небески житељи не могу избећи испитивање, онда још више мора бити испитивана, слободна воља оних,
    који живе на земљи.

[JESSY]

    У Светом Писму, видимо
    неопходност да се држе постови, прво из примера Самог Христа, који је постио
    40 дана у пустињи, чак иако је био Бог и није имао потребе за тим.
    

    Друго, на питање Ученикa,

    зашто нису могли да истерају злог духа из особе, Он је одговорио: „За
    ваше неверовање“, и онда додао: „Овај се род не може истерати до
    молитвом и постом“ (Марко 9:29).
    

    Ван овогa,

    постоје упутства у Писму да морамо да држимо среду и петак, као дане поста.
    У среду, јер је Христос тада био издан и предан на распеће, а у петак је био распет.

    Проста храна није
    непријатна. Она не квари тело, већ га гоји. А Свети Апостол Павле говори:
    „но ако се наш спољашњи човек и распада, али се унутрашњи обнавља сваки
    дан.“ (2 Кор. 4:16) Он позива и спољашњу особу као тело и унутрашњу као душу.

    Свето Писмо наводи да је
    свако лишавање и свако ограничење драгоцено пред Богом: „... Царство
    Небеско на силу се узима, и силеџије добијају га“. (Матеј 11:12) Они
    који дрско и самовољно нарушавају правила поста, називају се непријатељима
    Крста. Њима је њихов стомак Бог, а њихова слава лежи у њиховој срамоти. У
    Псалмима
    се каже: „изгубљен кроз стомак“.

    Разумљиво, друга је ствар,
    ако особа наруши пост током болести и немоћи тела.