Нико не може да ме схвати

[drvce]

Dok si jos pri civilizaciji, i ako volis da pogledas neki film, mozda nije lose da vidis i ovaj: http://www.imdb.com/title/tt0758758/

Pravljen je po istinitom dogadjaju, a prica je malo umivena za prikazivanje. Priroda ume da bude vrlo nezainteresovana za njene iskrene ljubitelje...

[Драган orthodox]

Ма, ништа. Није тајна 17. Не мислим да је до година, него је неко једноставно рођен за нешто. Још од малих ногу сам примећивао да сам другачији од мојих вршњака, зрелији са схватањима и са свим осталим. Можда сам рођен у погрешно време.

 Трагање за идентитетом је уобичајна фаза у развоју, не треба то да те оптерећује. Жеља за самосталношћу такође. Човек који иде у монаштво не чини из то из разлога што сматра да је нешто посебно, већ обично супротно томе. У једној емисији је владика Порфирије казао, да чим човек каже да га нико не разуме значи да има проблем са властитим егоизмом. Препоручујем ти да читаш литературу о развојној психологији и у њој идентификујеш у фазама развоја доживљаје и појаве о којима причаш. Биће ти све много јасније верујем.

[Срђан Шијакињић]

Моје мишљење је да је рано да правиш тако озбиљне одлуке тако рано. То је као кад би се оженио са 17. Треба бити свестан да се људи мењају, и треба сачекати неко време... Ако до тад буде тешко, не треба да се смориш, живот је борба, искуси га.

[Justin Waters]

Ајој кад се сјетим себе са 17 година.....машта, машта маштање како ћу отићи на неко тропско острво, живјети у складу са природом, имати своју колибицу, пецати рибу, ронити по шкољке, купати се у лагунама, заиграти на киши, пењати се на палме, брати кокосе, сјецкати лишће и гране, плести корпе....прави робинзон. Све то јел сам мислио да ме нико не разумије, да не могу у савременом свијету да ме све то гуши, да сам некако рођен од почетка издвајајо се од осталих...ех какво је то самооправдавање било за сопствени уздигнут его...а онда таман када ме је то почело попуштати, али не још довољно, тада почех у цркву ићи и одма након 15 првих дана ја почех маштати како ћу у монахе, са потпуно истим разлозима и самооправдавањима....

Млад си, још ниси ни пунољетан, нит си напустио родитељски кров, нити си самосталан, промјенућеш мишљење, животне погледе још много пута прије него стасаш. И немој се обазирати много на неке сметње у савременом свијету. Па шта ако их има? Има и много добрих ствари. Кад имаш људе који све то нормално подносе, и при томе још знају како да се добро осјећају у савременом свијету, зашто мислиш да си посебан, ако ти не можеш? Мораш мало погледати на себе, унутар тебе лежи кључ, никако у свијету. Једна врло важна и битна ствар је да онако како доживљаваш свијет, није зато какав је тај свијет, ваћ каквим га ти доживљаваш унутар твог бића. Немој мислити да си Богом дан за нешто, нико није, све постижемо трудом. Није узалуд речено, Царство Божије је у вама. Није ни у манстиру ни у природи, већ у теби. Промјени себе, па ћеш промјенути свијет још су мудри оци то давно рекли. А блаженопочивши Патријах Пвле је имао слично, да ако хоћеш да побољшаш овај свијет за један милиметар, побољшај себе за тај један милиметар. Значи ако видиш савремени свијет и кажеш јао гуши ме не могу, немој мислити одох ја у шуму или манастир...него дај тај један милиметар себе ослободи па ће свјет мање за један милиметар да те гуши.

Будеш ли отишао у природу или манастир са мишљу како не можеш са савременим свијетом, јер те гуши дочекаће те иста тјескоба и у природи или манастиру, јер је извор тог гушења не у савременом свијету, него у теби.

[Јадранка-Дервента]

Прочитај књигу Несвети а свети.

[DankaM]

Ма, ништа. Није тајна 17. Не мислим да је до година, него је неко једноставно рођен за нешто. Још од малих ногу сам примећивао да сам другачији од мојих вршњака, зрелији са схватањима и са свим осталим. Можда сам рођен у погрешно време.

 

He, nekako sam i mislila da imaš toliko... Sećam se sebe sa 17 godina: bila sam užasno zbunjena, bežala sam iz škole toliko da su mi jedva dali dvojku iz vladanja, išla aktivno na rejvove, oblačila se i šminkala tako da se danas pitam kako su me moji uopšte puštali da izađem takva na ulicu, a vrlo drastične promene boje kose sam sprovodila na maltene 2 nedelje... To je vreme kad se istražuje identite, i vrlo je normalno da se osećaš drugačijim i neshvaćenim. Ti verovatno i jesi malo osećajniji i introspektivniji nego ostalo tvoje društvo, tako da verovatno malo jače osećaš promene i razlike u svojoj ličnosti i u drugima.

Nemoj uopšte da se brineš, ako ti je volja, kad ti je volja idi malo do nekog obližnjeg  manastira, naravno uz dopuštenje roditelja, provedi neko kratko vreme tamo. I popričaj sa svojim duhovnikom, a ako ga nemaš, bilo bi lepo da ga potražiš.

I još jednom, uživaj, to su teške, ali i lepe godine bighugbighug

[Церски вук]

Ајој кад се сјетим себе са 17 година.....машта, машта маштање како ћу отићи на неко тропско острво, живјети у складу са природом, имати своју колибицу, пецати рибу, ронити по шкољке, купати се у лагунама, заиграти на киши, пењати се на палме, брати кокосе, сјецкати лишће и гране, плести корпе....прави робинзон. Све то јел сам мислио да ме нико не разумије, да не могу у савременом свијету да ме све то гуши, да сам некако рођен од почетка издвајајо се од осталих...ех какво је то самооправдавање било за сопствени уздигнут его...а онда таман када ме је то почело попуштати, али не још довољно, тада почех у цркву ићи и одма након 15 првих дана ја почех маштати како ћу у монахе, са потпуно истим разлозима и самооправдавањима....

Млад си, још ниси ни пунољетан, нит си напустио родитељски кров, нити си самосталан, промјенућеш мишљење, животне погледе још много пута прије него стасаш. И немој се обазирати много на неке сметње у савременом свијету. Па шта ако их има? Има и много добрих ствари. Кад имаш људе који све то нормално подносе, и при томе још знају како да се добро осјећају у савременом свијету, зашто мислиш да си посебан, ако ти не можеш? Мораш мало погледати на себе, унутар тебе лежи кључ, никако у свијету. Једна врло важна и битна ствар је да онако како доживљаваш свијет, није зато какав је тај свијет, ваћ каквим га ти доживљаваш унутар твог бића. Немој мислити да си Богом дан за нешто, нико није, све постижемо трудом. Није узалуд речено, Царство Божије је у вама. Није ни у манстиру ни у природи, већ у теби. Промјени себе, па ћеш промјенути свијет још су мудри оци то давно рекли. А блаженопочивши Патријах Пвле је имао слично, да ако хоћеш да побољшаш овај свијет за један милиметар, побољшај себе за тај један милиметар. Значи ако видиш савремени свијет и кажеш јао гуши ме не могу, немој мислити одох ја у шуму или манастир...него дај тај један милиметар себе ослободи па ће свјет мање за један милиметар да те гуши.

Будеш ли отишао у природу или манастир са мишљу како не можеш са савременим свијетом, јер те гуши дочекаће те иста тјескоба и у природи или манастиру, јер је извор тог гушења не у савременом свијету, него у теби.

Не сматрам себе посебним него другачијим од других, али не у смислу да сам бољи од других. Мислим да је проблем то што сам одмах после основне школе дошао у Нови Сад, из свог родног села, Липолиста код Шапца, био сам далеко од родитеља и од свих који су ме до тада окруживали. Не могу да кажем да сам био сам јер је пре мене у овај град дошао и мој брат, али он је дошао после средње школе на факултет. Из слободног сеоског живота пуног здравља, лепоте и природе дошао сам да живим у бетону у једној кутији тј. стану. Много пута до сада сам улазио у фазе кад сам хтео одмах да се вратим кући, да овде напустим све али сам неколико пута то прошао, тешко је било али сам издржао. Нико ме није терао да одем у Нови Сад, то је била моја лична одлука, можда је одлука била лоша, за просутим млеком не вреди плакати. Кад сам отишао у Нови Сад, родитељи су почели да очекују више од мене, не знајући какви су ме јади снашли. Увек су ми говорили да се трудим колико могу па нек буде како буде, дакле не форсирају ме. Очекују да упишем факултет, да будем успешан у послу али не само родитељи него сви у мом окружењу. Зашто не бити обичан, волети мале ствари? Зашто свако мора бити главни? Заправо мислим да свака препрека коју живот стави пред нас није непремостива, јер чим је стављена пред нас има решења, ако не буде решена онда ми нисмо довољно јаки за то. Можда ово последње нисам требао да напишем али сам ипак написао.

[RYLAH]

Ма, ништа. Није тајна 17. Не мислим да је до година, него је неко једноставно рођен за нешто. Још од малих ногу сам примећивао да сам другачији од мојих вршњака, зрелији са схватањима и са свим осталим. Можда сам рођен у погрешно време.

 

Теби треба девојчица. Како је немаш или не можеш да имаш ону која ти се свиђа, повлачиш се у себе и фантазираш о манастиру и тим стварима, да се не би суочио са другим стварима, а то је обично чињеница да не знаш како да приђеш и да успоставиш контакт са девојчицама које ти се свиђају. Мислим на контакт који би евентуално довео до неке романсе, да се тако православно изразим.

 

И одмах да ти кажем да нити си нешто посебан, нити треба да размишљаш о манастиру, а то је веома битно да знаш, из два разлога:

 

1) Сви се у твојим годинама осећају несхваћено од околине

2) Сви на почетку озбиљнијег уласка у веру, у периоду неофитства, размишљају о одласку у манстир, мучени осећајем кривице који обично долази из лицемерног покајања, односно покајања које није право, није праћено делима и променом начина живота

 

Што се тиче основног проблема, а то су девојчице, и ту мораш да победиш своју сујету, и да схватиш да ти се ништа страшно у животу неће променити и да те нека одбије, али ће твоје стање да буде све горе и горе будеш ли имао жељу, а да немаш храброст. Ово кад причам, не мислим да треба да идеш од једне до друге, него управо супротно: да треба да се трудиш да градиш везе које би евентуално имале чврсте темеље, да знаш шта хоћеш а шта нећеш и да се понашаш у складу са тим, ма колику цену платио, јер ће једино то да ти донесе мир.

 

Е, сад, кад ово читаш, може да ти делује нехришћански или неузвишено, али најгоре би било да све то кренемо да увијамо у неку обланду неке тешке философије коју деведесет посто нас овде на форуму и не капира, и да од муве правимо магарца. И једна поучна прича: Кад сам први пут био под Острогом, био је са нама у групи један нежења у зрелим годинама. Кад је питао калуђера за савет шта да ради, калуђер му је одговорио: "Питај прву, ако она неће, питај другу, па трећу, и која на крају пристане, њу ожени!". 

 

Не оптерећуј себе философијом, посебно када се ради о тако једноставним животним стварима, то је производ сујете.

 

Срећно!

[R.Žiskar]

Пријатељу, најпаметније што можеш да урадиш је да послушаш људе који су били у твојим годинама и имали сличне проблеме. А то је 95% овог форума.

Ти још ниси дефинисао шта би волео да радиш у животу али ако имаш тако јак порив да будеш у природи, ништа лакше, одабери позив који ће те сместити у природу. Може то да буде биологија, геологија, можеш да будеш ветеринар, хиљаду избора имаш.

Не кажем да је монашење лош избор али јесте такав да би требао да будеш веома, веома сигуран да то желиш. А не звучиш као да си веома сигуран. Монашење није бекство од света него приближавање Богу. Звучи слично али је разлика као Бог и шеширџија...

[Церски вук]

He, nekako sam i mislila da imaš toliko... Sećam se sebe sa 17 godina: bila sam užasno zbunjena, bežala sam iz škole toliko da su mi jedva dali dvojku iz vladanja, išla aktivno na rejvove, oblačila se i šminkala tako da se danas pitam kako su me moji uopšte puštali da izađem takva na ulicu, a vrlo drastične promene boje kose sam sprovodila na maltene 2 nedelje... To je vreme kad se istražuje identite, i vrlo je normalno da se osećaš drugačijim i neshvaćenim. Ti verovatno i jesi malo osećajniji i introspektivniji nego ostalo tvoje društvo, tako da verovatno malo jače osećaš promene i razlike u svojoj ličnosti i u drugima.

Nemoj uopšte da se brineš, ako ti je volja, kad ti je volja idi malo do nekog obližnjeg  manastira, naravno uz dopuštenje roditelja, provedi neko kratko vreme tamo. I popričaj sa svojim duhovnikom, a ako ga nemaš, bilo bi lepo da ga potražiš.

I još jednom, uživaj, to su teške, ali i lepe godine bighugbighug

Заправо, јесам мало осећајнији него моје друштво. Рекао бих за себе да сам бунтован, али то не исказујем својим поступцима, него држим у себи. Можда то и јесте проблем. .mislise.  Мени никада не пада на памет да побегнем из школе, мада ми је често било некако мука у самој згради школе и дође ми да одем негде да будем сам неко време да бих то прошао без повреде других. Већина људи ми кажу да морам да се "изживим" док сам млад, да треба да се забављам, одлазим у клубове итд. то мене не привлачи. Оно што ме највише у овом периоду испуњава је писање мојих мисли, песма и сагледавање ствари са моје тачке гледишта у једну свеску, која ми дође као најбољи пријатељ, једина која ме разуме и нема ништа против мојих ставова. Имам добрих пријатеља али никада нисам са њима причао о овоме, просто мислим да ме не би схватили.

[Церски вук]

Теби треба девојчица. Како је немаш или не можеш да имаш ону која ти се свиђа, повлачиш се у себе и фантазираш о манастиру и тим стварима, да се не би суочио са другим стварима, а то је обично чињеница да не знаш како да приђеш и да успоставиш контакт са девојчицама које ти се свиђају. Мислим на контакт који би евентуално довео до неке романсе, да се тако православно изразим.

 

И одмах да ти кажем да нити си нешто посебан, нити треба да размишљаш о манастиру, а то је веома битно да знаш, из два разлога:

 

1) Сви се у твојим годинама осећају несхваћено од околине

2) Сви на почетку озбиљнијег уласка у веру, у периоду неофитства, размишљају о одласку у манстир, мучени осећајем кривице који обично долази из лицемерног покајања, односно покајања које није право, није праћено делима и променом начина живота

 

Што се тиче основног проблема, а то су девојчице, и ту мораш да победиш своју сујету, и да схватиш да ти се ништа страшно у животу неће променити и да те нека одбије, али ће твоје стање да буде све горе и горе будеш ли имао жељу, а да немаш храброст. Ово кад причам, не мислим да треба да идеш од једне до друге, него управо супротно: да треба да се трудиш да градиш везе које би евентуално имале чврсте темеље, да знаш шта хоћеш а шта нећеш и да се понашаш у складу са тим, ма колику цену платио, јер ће једино то да ти донесе мир.

 

Е, сад, кад ово читаш, може да ти делује нехришћански или неузвишено, али најгоре би било да све то кренемо да увијамо у неку обланду неке тешке философије коју деведесет посто нас овде на форуму и не капира, и да од муве правимо магарца. И једна поучна прича: Кад сам први пут био под Острогом, био је са нама у групи један нежења у зрелим годинама. Кад је питао калуђера за савет шта да ради, калуђер му је одговорио: "Питај прву, ако она неће, питај другу, па трећу, и која на крају пристане, њу ожени!". 

 

Не оптерећуј себе философијом, посебно када се ради о тако једноставним животним стварима, то је производ сујете.

 

Срећно!

Заправо, то и јесте. Мени треба девојчица којој би пружио сву љубав коју имам. Проблем код мене је кад се заљубим у неку особу, ја је волим до краја и без устезања, дајем се цео а то можда и није добро али другачије не могу. Треба ми нека коју ћу да волим на прави начин. Тешко је наћи ону праву, још теже ако идеш у електротехничку школу у којој девојака и нема, или ако си у неком граду од скоро и не познајеш много људи. Пре месец дана, једна ме је одбила у коју сам био заљубљен, за коју сам мислио да је она права. Она није схватала како то може неко у неког да се заљуби на први поглед и да зна да је та особа она права. Једноставно нису нам исти животни путеви.

 

Хвала.

[Justin Waters]

Не сматрам себе посебним него другачијим од других, али не у смислу да сам бољи од других. Мислим да је проблем то што сам одмах после основне школе дошао у Нови Сад, из свог родног села, Липолиста код Шапца, био сам далеко од родитеља и од свих који су ме до тада окруживали. Не могу да кажем да сам био сам јер је пре мене у овај град дошао и мој брат, али он је дошао после средње школе на факултет. Из слободног сеоског живота пуног здравља, лепоте и природе дошао сам да живим у бетону у једној кутији тј. стану. Много пута до сада сам улазио у фазе кад сам хтео одмах да се вратим кући, да овде напустим све али сам неколико пута то прошао, тешко је било али сам издржао. Нико ме није терао да одем у Нови Сад, то је била моја лична одлука, можда је одлука била лоша, за просутим млеком не вреди плакати. Кад сам отишао у Нови Сад, родитељи су почели да очекују више од мене, не знајући какви су ме јади снашли. Увек су ми говорили да се трудим колико могу па нек буде како буде, дакле не форсирају ме. Очекују да упишем факултет, да будем успешан у послу али не само родитељи него сви у мом окружењу. Зашто не бити обичан, волети мале ствари? Зашто свако мора бити главни? Заправо мислим да свака препрека коју живот стави пред нас није непремостива, јер чим је стављена пред нас има решења, ако не буде решена онда ми нисмо довољно јаки за то. Можда ово последње нисам требао да напишем али сам ипак написао.

 

 

Заправо, јесам мало осећајнији него моје друштво. Рекао бих за себе да сам бунтован, али то не исказујем својим поступцима, него држим у себи. Можда то и јесте проблем.  .mislise.  Мени никада не пада на памет да побегнем из школе, мада ми је често било некако мука у самој згради школе и дође ми да одем негде да будем сам неко време да бих то прошао без повреде других. Већина људи ми кажу да морам да се "изживим" док сам млад, да треба да се забављам, одлазим у клубове итд. то мене не привлачи. Оно што ме највише у овом периоду испуњава је писање мојих мисли, песма и сагледавање ствари са моје тачке гледишта у једну свеску, која ми дође као најбољи пријатељ, једина која ме разуме и нема ништа против мојих ставова. Имам добрих пријатеља али никада нисам са њима причао о овоме, просто мислим да ме не би схватили. 

 

 

Kao da gledam sebe u tvojim godinama. Ne interesuju me izlasci, ne interesuju me druzenja, ne interesuju me zurke itd, ne interesuje me zenske, htjeo bih da budem nekad sam...i poslije mi se to obilo oglavu, jer sam u zivotu zakasnio za mnoge stvari. Doduse u skorije vrijeme sam se dosta korigovao, ali da nisam bio tako povucen od mladosti mogao sam mnogo toga vise postici do svoje 32 nego sto sam sada. Ok ne zalim za prosutim mlijekom ali moglo je biti bolje. 

 

Koliko vidim tvoji roditelji nisu neki ekstremi, jedino sto zele je da studrias i da poslije toga nadjes neki posao od koga neces mnogo crnciti. Ah to je klasika, svi nasi roditelji tako razmisljaju jer su i sami imali tezak zivot, jer ih je vecina sa sela, a pogotovo oni koji su rodjeni izmedju dva svjetska rata njima stvarno nije bilo lako. Njihova zelja je zato da njihova djeca ne prolaze ono sto su oni prolazili. Oni razmisljaju tako prosto, tipicno za nase podnevlje, ako se skolujes bice ti bolje u zivotu...E pa ne mora da znaci. Formalna skola nista ne znaci u zivotu, koliko zivotna, iskustvo. To je jedna stvar. Druga stvar ako te i okolina nabjedjuje da treba da uspjes u zivotu, ti se ne obaziri na njih. Ne vjerujem da je bas toliki pritisak, ja ne znam nikoga kome su svi popovali kako treba biti uspjesan, osim samih roditelja. A posto tvoji roditelji nisu neke pijavice, da te tjeraju da budes uspjesan, onda ne trpis ti toliki pritisak. Malo si preuvelicao stvar. 

 

Budi ono sto zelis da budes. Ako te drugi pritiskaju da nesto postignes, ti to odbij, ali dobro bi bilo da onda pokazes da znas sta ti je alternativa? Da, mozes biti vezan za male stvari, ali pokazi onda da ces ako se vezes za te male i proste stvari biti nezavisan. Da ako zivis u svijetu, imaces od cega da zivis, ako hoces da ima porodicu imaces od cega da je izdrzavas. Nemoj ici linijom manjeg otpora, da te nervira to sto ti drugi pritiscu, ti odbijas, a sve sto imas da ponudis su tvoje konkretne zelje i misli. I nista ti ne fali da odes ponekad u grad, da odes ponekad sa kolegama na pivo, da poganjas zenske..sve to u granciama normale.Vjeruj mi dobro ce ti doci u zivotu da se kasnije dobro snalazis, i to ce ti dobro pospjesiti sazrijevanje u jaku osobu. Bitno je samo da nisi u konstantnom stanju prejerivanja i ekstrema. Ne vidim nikakav razlog, da totalno izbjegavas to osim ako nisi slabog zdravlja, imas problema sa srcem ili slicno. 

 

Prepoznaj sebe u tome, ako razmisljas o necemu, a nikako to da ostvaris. Razmisljas o prirodi, a nikako da odes, razmisljas o monastvu, a nikako da ides u manastir. Niko se od nas ne radja specijalan, a da si od Boga prizvan na nesto specijalno, neki podvig ili monastvo, ti bi vec bio na mjestu negdje, ne bi pisao ovdje na forumu. Tako da ne nisi ti ni za prirodu, ni za monastvo, pred tobom je tek zivot i da ucis kako da se u njemu snalazis i kako da nadjes stvari koje ce te ispuniti. 

[Иван ♪♫]

@@Церски вук, 

 

Treba da razlikuješ dve stvari: želju da pobegneš od sveta, od jednostavne želje da živiš u prirodi. Mislim da je kod tebe ovo prvo.

 

Kažeš da si neshvaćen. Osećaš se usamljeno. Možda imaš problem da se uklopiš, možda si stidljiv. Sve se to reši. Ne moraš ići u šumu. Mi ljudi smo potrebni jedni drugima, sad nekome je to manje, nekome više, sve je to ok. Ali znaj da nikome nije potaman, jer i oni ,,popularni" se požale na usamljenost, jer površne veze ne ispunjavaju, mi tražimo bliskost. 

 

Ti tražiš bliskost. Samo mislim da sve to još ne shvataš jasno, ali i to je ok, jer razumevanje samog sebe ne dolazi tek tako. Za sve treba da se uloži trud i treba da se pita.

 

Možda se pribojavaš budućnosti, revoltiran si zbog grubosti ovoga sveta, ali znaj da ni u prirodi nije živeti tek tako, ali polako, za posao ima vremena, završi prvo srednju.

 

Ne može ti niko dati definitivan odgovor odjednom, treba malo da se priča, da se posavetuješ.

 

Aleksandar te je dobro razumeo (kad je pomenuo devojčice), u smislu da tražiš bliskost, ljubav, osećaš da nešto nedostaje.

 

Pazi da ne upadneš u osećanje niže vrednosti, koje nema osnova. Ako je neko ,,popularan" i ume da zabavlja devojčice, to ne znači da im je on prvi na ,,listi". Hoću reći, ne ustručavaj se da razvijaš prijateljstva.

 

Ako negde zapne, i to je ok, svima zapne ovde ili onde

[Церски вук]

@@Церски вук, 

 

Treba da razlikuješ dve stvari: želju da pobegneš od sveta, od jednostavne želje da živiš u prirodi. Mislim da je kod tebe ovo prvo.

 

Kažeš da si neshvaćen. Osećaš se usamljeno. Možda imaš problem da se uklopiš, možda si stidljiv. Sve se to reši. Ne moraš ići u šumu. Mi ljudi smo potrebni jedni drugima, sad nekome je to manje, nekome više, sve je to ok. Ali znaj da nikome nije potaman, jer i oni ,,popularni" se požale na usamljenost, jer površne veze ne ispunjavaju, mi tražimo bliskost. 

 

Ti tražiš bliskost. Samo mislim da sve to još ne shvataš jasno, ali i to je ok, jer razumevanje samog sebe ne dolazi tek tako. Za sve treba da se uloži trud i treba da se pita.

 

Možda se pribojavaš budućnosti, revoltiran si zbog grubosti ovoga sveta, ali znaj da ni u prirodi nije živeti tek tako, ali polako, za posao ima vremena, završi prvo srednju.

 

Ne može ti niko dati definitivan odgovor odjednom, treba malo da se priča, da se posavetuješ.

 

Aleksandar te je dobro razumeo (kad je pomenuo devojčice), u smislu da tražiš bliskost, ljubav, osećaš da nešto nedostaje.

 

Pazi da ne upadneš u osećanje niže vrednosti, koje nema osnova. Ako je neko ,,popularan" i ume da zabavlja devojčice, to ne znači da im je on prvi na ,,listi". Hoću reći, ne ustručavaj se da razvijaš prijateljstva.

 

Ako negde zapne, i to je ok, svima zapne ovde ili onde

Тачно тако, стидљив сам, често и без разлога. Наравно, да знам да ником није потаман. Трудим се из дана у дан себе да мењам у добром правцу, тешко иде али све је достижно. Заправо, волим људе али не знам како то да испољим. Верујем, да и моји вршњаци имају истих проблема. Они то решавају на начине који мени нису блиски, чини ми се да моје друштво бахаћењем хоће да отерају од себе то што их мучи. Неки од њих иду на утакмице, други су "залуђени" компјутерским игрицама, трећи излазе по клубовима напијају се... Себе проналазим у писању поезије, неких текстова који се тичу мене и то ме опушта и чини ме срећним. Много сам затворен за друге, барем ми тако кажу али се трудим да према сваком будем отворен, можда они то не примећују. Ваљда свако пролази или је прошао кроз овакве тренутке у којим сам сада. Речи утехе су увек добро дошле.

[Иван ♪♫]

@@Церски вук, 

 

Čini mi se da mi odrasli ponekad previše očekujemo da nam život prosto nešto pruži (na tacni), kao što su to činili roditelji dok smo bili mali.

Dok smo mali život nam pruža, a kad porastemo mi pružamo životu. Život nam i dalje pruža kad odrastemo, ali imamo veću odgovornost i za sebe i za druge, da i mi činimo život lepim.

 

Ali nemoj se opterećivati ovim, ti si u prelaznom periodu.