Jump to content

Ово вреди прочитати! Лична карта ЖРУ-а

Оцени ову тему


Guest Alefshin

Препоручена порука

  • Гости
Guest свештеник Иван

Баш вреди!

Од Жарета:

Чудно је у данашње време,драга браћо и сестре,да се заиста на делу познаше речи Господње:"Ко има уши да чује,нека чује" и "Ко има очи да види,нека види".Ваистину си речи Господа нашега Исуса Христа,по речи св.владике Николаја,увек свеже и никада не старе као и Он сам.И ево примера.Ако је неко по природи бесмртан,то је Бог.Ако је неко по природи нетваран...то је опет Бог.Да ли браћо и сестре постоји још неки Бог,осим СВЕТЕ ТРОЈИЦЕ?Ако смо православни Хришћани,ако поштујемо свету Цркву и учење светих отаца,од апостола до дана данашњих,нашће одговор бити негативан и одричан на ово итање.Тако да је банално говорити о бесмратности ван благодати Божије.Тако и душа,иако невештаствена,али ипак тварна,смртна је ван благодати Божије и једино што је обесмрћује јесте управо та благодат,управо Бог.И сви ћете признати да и сами ово знате,да не треба бити неки велики теолог да би се до овога дошло.Али видим да међу нама има и оних који би можда душу уврстили у Символ Вере као можда још једно Божанско лице,пошто је "бесмртна".Наравно да јесте,као и цео свет и све тварно,док на њему обитава БЛАГОДАТ БОЖИЈА.За ово је потребно мало консултовати патрологију и свете оце,или можда и њих прозвати  "квази-светитељима".Ето и цео сабор архијереја је квази,али је опет "најправославнији" владика (нисам знао да за то постоји мера, молим да ме неко обавести која је то мерна јединица православности) ипак остао архијереј у саставу тога "квази-сабора" једне "квази-Цркве".Мора да је и преосвећени епископ Артемије "квази-епископ" чим је остао и прихватио одлуку,а као епископ,а уједно и доктор Теологије сигурно боље познаје неке ствари од нас овде сабраних,па због тога није одступио.Наравно да немам ништа против нашега владике Артемија,волим га и лично имам високо мишљење о њему као човеку и духовнику,али је чињеница и то(знам да ћу бити омрзнут можда од пар људи овде због овога,али молим да се реално сагледа стање) АРГУМЕНТОВАНА,да је човек у административном смислу направио неке пропусте које заиста није требао.Због тога је лишен да управља епархијом,али од свега важније,ОСТАО ЈЕ У ЧИНУ.Дакле није рашчиљњен од стране масона,светских моћника,јеховиних сведока,дизнијевих јунака,итд.да не набрајам сада,већ је остао један од наследника светих Апостола,у епископском чину.Тврдоглавост и непослушност Цркви је често било проблем у свим вековима Цркве,од њеног настанка,до данас.Али видим да је данас узело маха.Не ићи код свештеника на свету Литургију јер се сматра да је неблагодатан због одређених Богословских ставова,у овом случају исправним,је лудост.Имамо право на избор,али исто тако можемо и погрешно да изаберемо,а ако би се вратили на речи св.Златоуста,да је Литургија благодатна због народа,без обзира да ли је баш у чистоћи онај који је служашчи.Наравно,то се не односи на избацивање неких битних делова службе,као што је помињање епископа,у чије се има и служи,а и неко је морао рукоположити тога презвитера за службу и дати му благослов да служи,тако да је то грешка не личног односа и става,него је та ствар јако дубља.Молити се за ближње дакако да треба,ја понекад поменем особе чија имена не знам,али и на проскомидији свештеник се моли за оне "којих се не сетисмо или заборависмо због мноштва имена",као и за оне за које нема ко да се моли.Старац Силуан,мислим,нисам сигуран је знао да помене на крају Цео Свет и то је оно што се зове Литургијска свест и Православље.Нека ми браћо и сестре не буде замерено због мишљења да би требало да пре него што и напишемо по нешто овде,мало информишемо о томе о чему пишемо.Нека нас Бог све помене и нека је свима на здравље празник светога стртилата и мученика Христовог Георгија.Његовим молитвама,и молитвама свете Цркве и наших часних презвитера,Господе Исусе Христе,помилуј нас,просветли и просвети и спаси нас.АМИН

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Баш вреди!

Од Жарета:

Чудно је у данашње време,драга браћо и сестре,да се заиста на делу познаше речи Господње:"Ко има уши да чује,нека чује" и "Ко има очи да види,нека види".Ваистину си речи Господа нашега Исуса Христа,по речи св.владике Николаја,увек свеже и никада не старе као и Он сам.И ево примера.Ако је неко по природи бесмртан,то је Бог.Ако је неко по природи нетваран...то је опет Бог.Да ли браћо и сестре постоји још неки Бог,осим СВЕТЕ ТРОЈИЦЕ?Ако смо православни Хришћани,ако поштујемо свету Цркву и учење светих отаца,од апостола до дана данашњих,нашће одговор бити негативан и одричан на ово итање.Тако да је банално говорити о бесмратности ван благодати Божије.Тако и душа,иако невештаствена,али ипак тварна,смртна је ван благодати Божије и једино што је обесмрћује јесте управо та благодат,управо Бог.И сви ћете признати да и сами ово знате,да не треба бити неки велики теолог да би се до овога дошло.Али видим да међу нама има и оних који би можда душу уврстили у Символ Вере као можда још једно Божанско лице,пошто је "бесмртна".Наравно да јесте,као и цео свет и све тварно,док на њему обитава БЛАГОДАТ БОЖИЈА.За ово је потребно мало консултовати патрологију и свете оце,или можда и њих прозвати  "квази-светитељима".Ето и цео сабор архијереја је квази,али је опет "најправославнији" владика (нисам знао да за то постоји мера, молим да ме неко обавести која је то мерна јединица православности) ипак остао архијереј у саставу тога "квази-сабора" једне "квази-Цркве".Мора да је и преосвећени епископ Артемије "квази-епископ" чим је остао и прихватио одлуку,а као епископ,а уједно и доктор Теологије сигурно боље познаје неке ствари од нас овде сабраних,па због тога није одступио.Наравно да немам ништа против нашега владике Артемија,волим га и лично имам високо мишљење о њему као човеку и духовнику,али је чињеница и то(знам да ћу бити омрзнут можда од пар људи овде због овога,али молим да се реално сагледа стање) АРГУМЕНТОВАНА,да је човек у административном смислу направио неке пропусте које заиста није требао.Због тога је лишен да управља епархијом,али од свега важније,ОСТАО ЈЕ У ЧИНУ.Дакле није рашчиљњен од стране масона,светских моћника,јеховиних сведока,дизнијевих јунака,итд.да не набрајам сада,већ је остао један од наследника светих Апостола,у епископском чину.Тврдоглавост и непослушност Цркви је често било проблем у свим вековима Цркве,од њеног настанка,до данас.Али видим да је данас узело маха.Не ићи код свештеника на свету Литургију јер се сматра да је неблагодатан због одређених Богословских ставова,у овом случају исправним,је лудост.Имамо право на избор,али исто тако можемо и погрешно да изаберемо,а ако би се вратили на речи св.Златоуста,да је Литургија благодатна због народа,без обзира да ли је баш у чистоћи онај који је служашчи.Наравно,то се не односи на избацивање неких битних делова службе,као што је помињање епископа,у чије се има и служи,а и неко је морао рукоположити тога презвитера за службу и дати му благослов да служи,тако да је то грешка не личног односа и става,него је та ствар јако дубља.Молити се за ближње дакако да треба,ја понекад поменем особе чија имена не знам,али и на проскомидији свештеник се моли за оне "којих се не сетисмо или заборависмо због мноштва имена",као и за оне за које нема ко да се моли.Старац Силуан,мислим,нисам сигуран је знао да помене на крају Цео Свет и то је оно што се зове Литургијска свест и Православље.Нека ми браћо и сестре не буде замерено због мишљења да би требало да пре него што и напишемо по нешто овде,мало информишемо о томе о чему пишемо.Нека нас Бог све помене и нека је свима на здравље празник светога стртилата и мученика Христовог Георгија.Његовим молитвама,и молитвама свете Цркве и наших часних презвитера,Господе Исусе Христе,помилуј нас,просветли и просвети и спаси нас.АМИН

          Е, овако се пише!!! Свака част Жаре!  :cmizdrenje:

''ЈЕР САМ УВЕРЕН ДА НАС НИ СМРТ, НИ ЖИВОТ, НИ АНЂЕЛИ, НИ ПОГЛАВАРСТВА, НИ СИЛЕ, НИ САДАШЊОСТ, НИ БУДУЋНОСТ, НИ ВИСИНА, НИ ДУБИНА ,НИ НИКАКВА ДРУГА ТВАР НЕЋЕ МОЋИ ОДВОЈИТИ ОД ЉУБАВИ БОЖИЈЕ, КОЈА ЈЕ У ХРИСТУ ИСУСУ ГОСПОДУ НАШЕМ.'' (Рим. 8, 38-39.)

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Нажалост, због личне заблуде о загарантованој бесмртности - аутоматски преданој по самом рођењу - човек је изгубио из вида феномен Васкрсења као дара бесмртности коју човек тек треба да освоји у будућности али уз сарадњу Литургијске садашњости. Људи су постали имуни и безосећајни за Васкрсење - догму о њој - јер се осећају или понашају као да су већ бесмртни и поред свих показатеља личне пропадљивости у свему. Због губитка Васкршње свести јавља се негација тела, култ душе и уместо Есхатона идеја загробног живота. SMILE

Са тако мало - тако много.

hvala

Жив ми Господ мој

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Гости
Guest свештеник Иван

Опет сМиле:

- кад загори палачинка

- кад случајно згазим пужа

- кад Сека Алексић говори о скромности

- кад ме неко убеђује шта сам хтео да кажем а мислио сам на нешто друго

- кад богомољка поједе мужјака након односа

- кад су људи превише озбиљни или неозбиљни

- бљузгавице

- људе који оптерећују својим бригама а не питају за туђе

- наглу инерцију лифта

Тема је:

Шта не волите (ма колико то недуховито звучало)

Link to comment
Подели на овим сајтовима

ne postoji nikakvo Crkvom priznato ucenje o tome sta se desava nakon smrti... stoga ni svoj stav ne smatram konacnim... ali kada govorimo o smrti i o nekakvom odvajanju duse od tela moramo imati na umu pitanje: sta je covek? da li je covek samo dusa? ili da li je covek samo telo? nije covek ni samo dusa ni samo telo... on je psihofizicko jedinstvo, cine ga i dusa i telo... nema razdvajanja... inace ili padamo u naivan spiritualizam (covek bez tela je kao avet) ili u jeftini materijalizam (covek bez duse je kao zombi)... Dusa ne moze biti besmrtna po prirodi, ona je besmrtna po blagodati... Odnosno i sama dusa je stvorena te s toga i smrtna...

Isto tako u Simvolu vere ne kaze se cekam ovo razdvajanje duse od tela, kao ni cekam prolazak kroz mitarstva... U Simvolu Vere se konkretno kaze "Cekam vaskrsenje mrtvih"... Otuda nas zivot ne treba da se posmatra kao priprema za prolazak kroz nekakva mitoloska mitarstva nego kao vec ovde i vec sada savaskrsavanje Hristovim Vaskrsenjem.

E sada sta se desava kada covek umre? Pa na ovo mozemo da gledamo iz dve perspektive... Iz nase perspektive, ove istorijske - mi cekamo onaj Buduci dogadjaj i molimo se da upokojenom u Onaj dan koji dolazi bude darovano blagodatno Vaskrsenje... Vaskrsenje na zivot vecni... Iz Bozije perspektive (da se tako izrazim) koja je oslobodjena od istorije, odnosno vremena hiljadu godina je kao jedan dan (odnosno upokojeni nece imati predstavu o tome da li je proslo 10 ili 1010 godina, njemu ce izgledati kao da je tek zatvorio oci i odmah ih otvorio... )...

A sto se tice Teofana Zatvornika i ucenja o mitarstvima... moze da se tumaci samo kao pedagoski prikaz kako greh odvaja coveka od Boga... a i postavlja se pitanje zasto ova pripovest ni u kakvom obliku nije nasla svoje mesto u ispovedanju vere Crkve niti u dogmatskim definicijama Vaseljenskih i pomesnih sabora (Zasto?)... Bez uvrede, ali ta priča o mitarstvima podseća me na nekakvu neutemeljenu mitologiju i eksplicitno vodi stanovištu da je naš život ustvari priprema za nekakva mitarstva... Ovakvim ucenjem zanemaruje se i baca senka na ocekivanje buduceg Vaskrsenja (Hristov Drugi Dolazak) i daje se primat nekakvom juridickom spasenju... pri tom, u ovoj prici otvoreno se naglasava da nekakvi demoni imaju vlast nad nama odlucujuci o nasoj sudbini (o Gospode ko su oni da odlucuju)... sto je opet pogresno ucenje. Jer demoni nemaju nikakvu vlast nad nama i ako Hristom zivimo svaki strah je neopravdan (narocito strah od demona). Isto tako u centar zbivanja je greh koji je covek pocinio a ne blagodat Bozija koja nisti svaki greh... tako i sama Crkva postaje grehocentricna a ne hristocentricna, odnosno bogocenticna...

I još nešto me buni... Naime, toliko davanje primata demonima kao da oni imaju vlast a ne Hristos?

Mišljenja sam da mitarstva mogu eventualno da budu posmatrana kao metafora za naše istorijsko trajanje... odnosno metafora za našu vazda pred izazovima slobodnu volju...

Citiraću post sa ovog foruma (od smile) : "Nažalost, postoji dosta kvazi-hrišćana koji sa nekom zluradošću polemišu o paklu i žive za osuđivanje drugih. Naravno, sve sa nekom lažnom skromnošću i sumnjivim smirenjem - nekada ni tim već otvorenim nepriateljstvom i čak pozivanjem na Sveto Pismo u tom smeru. Pakao definišemo ne kao prostorno-vremensku destinaciju već kao merilo odnosa sa Bogom. Puno Svetih Otaca i teologa je govorilo o paklu kao paradoksalnoj ljubavi Božijoj (dejstvovanju Svetoga Duha) koju neće svi ontološki doživeti na istovetan način. Drugi Oci govore i o odsustvu blagodati kod takvih (kao večnoj neprijemčivosti za krasotu Ljubavi Božije). Međutim, bolje da problem prepustimo Promislu Božijem. Možemo reći, svi će se spasiti ali da li će želeti svi da se spasu? U Jevanđelju kada Hristos prorokuje izgled eshatološkog Suda vidimo da će mnogi iz naroda buntovati: "Kada Te ne nahranismo i ne napojismo, itd...". Možemo reći i ovako, Bog je kao sunce ali da li svaki stanar jedne zgrade želi da otvori prozor svoga doma i dopusti osvetljenje sobe? Možda neko želi da živi u tami i ceo dan drži roletne zatvorene. Tako je i sa nama. Meni je nekad pakao u biću kada ne odem na Liturgiju a nekome pakao može biti ako ode na Liturgiju."Mitarstva blazene Teodore jeste spis sumnjivog porekla... A sto se tice sv. Teofana Zatvornika ((+1894) / samo pogledajte godinu u zagradi i zapitajte se gde su svi oni veliki muzevi kao sto su apostol Pavle, Jevandjelisti, Jovan Zlatousti, Grigorije Bogoslov, Atanasije Veliki, Grigorije Palama, Maksim Ispovednik da kazu nesto o tome... i kao sto napomenuh 7 Vaseljenskih Sabora cute o tome itd... zar nije malo sumnjivo? i zabrinjavajuce propovedati nesto sto ni sama Crkva ne propoveda?

Ali opet, coveku je od Boga darovana slobodna volja da odluci za koji dogadjaj ce da se priprema:

- da li ce se zaljubljenicki fokusirati na svoj greh i ne videti nista dalje od toga vrteci se u muci nedovrsenosti i neutemeljenosti... zaboravljajuci pri tom na plamtecu ljubav Boziju koja kaze "ko je od vas bezgrešan – neka prvi baci kamen na nju...ženo, gdje su? Ni jedan te ne osudi? Ona reče: niko Gospode. Na to joj Isus reče: Ne osudjujem te ni ja; idi i od sada više ne griješi"... a ne kaze joj razmisljaj danima i nocima o svojim gresima tek ti sledi borba sa njima u mitarstvima...

- ili ce hoditi Duhom Svetim ka zagrljaju Bozijem koji vaskrsava i kad sagresi odlucno u Slavu Boziju ustajati i hitati napred i napred u sretenje Gospodu Koji dolazi...

Ja izabrah ovo drugo... Vera hriscanska jeste radost Vaskrsenja Hristovog a ne mucenje u grehovima svojim...

Andreej  klapklap klapklap klapklap slavabogu

Жив ми Господ мој

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Урош

Владика Атанасије (Јевтић) у једној од својих беседа од кад је на Косову каже баш ово што и св. Теофилакт само другим речима, парафразираћу: "Христос је оваплоћењем постао потупуни човек (са свиме што то подразумева) па је и овај вапај био уствари исконски (од Адама па надаље) вапај сваког човека." Дакле то је Христова потврда да у потпуности разуме и саосећа са човеком у човековој најдубљој трагедији - не само да разуме и саосећа него је Син Божији исту ту трагедију на сопственој кожи искусио, проживео, и заиста осетио ову огромну драму човекову и изразио њену суштину. "Комплексност" ове приче се налази у свезнању Божијем, мени рецимо пада на памет питање "да ли би Господу Христу учинило било какву разлику да није проживео људски живот будући да као Бог - зна и осећа све, односно да ли би био у потпуности свестан свих нијанси ове трагедије човекове да је није сам преживео". Одговор ми се намеће: ако Бог зна све сигурно је знао и осећао сву трагедију човекову али је због човека узео на Себе и бреме људског живота. Познавајући човека знао је да људи по природи (и правди) неће поверовати ако им пут не покаже брат због оне "лако је Теби са неба да бацаш муње и громове и осуђујеш нас због наших падова" па је одлучио да се због нас заиста и оваплоти. И на крају се опет све завршава са педагогијом Бога због човека.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Гости
Guest свештеник Иван

Шангај на теми Ваља се-не ваља се  1324_womens

https://www.pouke.org/forum/index.php/topic,1062.msg164282.html#msg164282

Кад сам био клинац једна баба ми је говорила када видим попа да се ухватим за нешто што је црвене боје (вероватно је мислила да црвена боја представља боју комунизма)... али зато данас та иста баба говори како треба да се служи литиргија, расправља о свим богословским темама почев од аскетизма преко појања па све до тога да тумачи откровење.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Гости
Guest свештеник Иван

Жељко на теми "Разговор са атеистима":

Неки мисле да је вера узрок невере, а други мисле да је недостатак вере узрок невере, али није ни једно ни друго .

Већ је нешто треће по среди.

Ајде да испитамо тачно шта је то атеизам западног човека, пошто јелте тамо се јавља првобитно а сад је у мањој или већој мери проширен по целом свету а на западу је вероватно пандемија атеизма.

На чега се ослања атеизам запада?

Ослања се на два стуба.

Један стуб је вера у свемоћ науке а друга је вера у прогрес.

Атеизам је вера савременог човека.

Јер када не би имао ове вере у прогрес и свемоћ науке сваки атеиста би неминовно постао демон.

Постао би изопачен човек , ханибалиста, и сатаниста, јер без икакве наде човек може да пребива само ако је извитопереног ума.

Вера у прогрес је нада савременог верника атеисте , он је присутна у теорији еволуције , присутна је у погледу атеисте на будућност света , човека и свега, и изражена је кроз веровање да временом кроз одређени процес све постаје боље и савршеније , све се усавршава ...

Ова вера потиче из јудеохришћанске културе, али јој недостаје јудеохришћански култ.

Имам утисак да исламу ова вера у прогрес недостаје и да је на неки начин нису преузели из јудаизма, стога је могуће да је ислам једини изворни онај који проповедају вехабисти.

Ова вера у прогрес је заправо вера Јудеја који су очекивали добро из будућих времена и од будућих поколења, то је на неки начин преточени месијанизам у веру у прогрес као историјски процес.

И сами Хришћани имају ову веру , али на другачији начин и на другом нивоу.

Наиме Хришћани верују да свет иде ка свом неминовном циљу који је царство небеско а да на том путу морају проћи одређена историјска искушења и догађаје који ће уобличити човека и човечанство и припремити га за царство небеско.

Други стуб религије атеизма је вера у људки ум-тј. у свемоћ науке.

Наука се на неки начин мистификује , претвара се у одређени култ, даје јој се улога коју су средњевековни становници западне европе давали Цркви.

Научник је слика светца, он је или замишљен попут старозаветних пророка и касније светих отаца стубова цркве  као Тесла удубљен у некакву контемплацију, медитацију , или јуродив као јуродиви хришћани који лудошћу крију своју мудрост као Ајнштајн који се бекељи целом свету а "зна на чему свет стоји".

Наука је заменила ауторитет цркве , нико се не позива на ауторитет цркве када се оће нешто доказати или показати озбиљним, не нико вам неће рећи :"Тако су говорили свети оци", или "то је догмат" , јок , ако оћете данас да устврдите да је нешто заиста тачно и да иза тога стоји ауторитет који сведочи истинитост навода, више црква није мерило истинитости, нити је то Бог , не него НАУКА.Зато се данас каже "то је научно доказано", и када се то каже, тиме је стављен печат на сваку даљу проверу истинитости овога доказа.

Е сад као што су се Богом клели некада , тако се и данас људи куну у "научно доказано" , па кад оће да вам продају неку бофл пасту за зубе а они дрмну оно "научно доказано" и шта ћеш ауторитету поговора нема, ти сад можеш рећи "али та паста неваља ништа, све ми десни отекле от те бугарске пасте за зубе", међутим нико те неће озбиљно схватити јер је то  " НАУЧНО ДОКАЗАНО "  , према томе ко си ти да оповргаваш речи светих отаца, пардон научника.

Даље , наука се бави свим порама друштва и човека, некада је човек када би имао зубобољу треба само да изговори оченаш, па би ил зуб утрно ил испао ил престао да боли, ал данас то није довољно, мора се ићи на лечење зуба, па ако то не успе на вађење зуба, а ту су ињекције да ништа не осетиш, благе ињекције и благе речи наших стоматолога...

Наука зна и да објасни зашто је неко друштво сиромашно а неко богато, није то зато што како је некад човек старих религиозних култова мислио Бог некој нацији дао благослов а некој другој није, не јок , то је стара прелест, него је то стога што је економски систем једне нације боље прилагођен савременом либералном капиталистичком тржишту и што је производња јефтинија а квалитетнија, да, да...

Такође наука обећава васкрсење мртвих.

Шта је ?

Чудите се томе?

Шта има да се чудите томе, све људске тежње , вековне тежње, су сабране , сконцентрисане у једну тачку  - а то је наука , наука ће решити све људске тежње, све жеље,све проблеме, све јаде и решиће питање саме смрти и довешће човека тамо где нема туге ни болести нити болнога уздаха но где царујеш ти НАУКО и живот вечни !

Смејте се ви смејте, али то је дрво познања које ће учинити да човек постане као Бог и сличан Богу , али без духовног живота.

То је оно због чега је човек градио кулу Вавилонску, то је оно због чега је човек био избачен из раја , јер је управо то пут човеков мимо и против Бога .

Није зло у једењу јабуке или зидању зграде, или научном истраживању , већ је зло у томе што је то све мимо и против Бога.

Атеизам је религија савременог човека , ова религија није нова појава на земљи , магија старих народа је суштински истоветна асетитичкој религији, магија паганских народа старог Рима , утилитаристичка нада и вера и мистика и култ-све подређено човеку и ради човекове "користи".

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 2 weeks later...

мислим да је Искушеник, ставио све на једно место  confused

Шта нам је потребно за Свето Причешће (моја размишљања)

Цео наш живот треба да буде пост на неки начин, то јест,  једна велика припрема за Свето Причешће. Неки светогорски старац је рекао да је наш живот 95% туга, а само 5% радост.

Света Црква је одредила четири поста које је сваки хришћанин обавезан испуњавати без поговора, осим у случајевима болести, трудноће или неких других стања, где је потребно добити разрешење од стране свештеника/духовника.

Наравно у све то убрајамо и пост средом, петком и још неким одређеним данима у години (празницима).

Наш живот прво треба да буде хришћански у целокупном смислу те речи, па онда православни. А шта то значи да треба да буде прво хришћански, па онда православни?

То значи да треба да буде заиста онакав какав од нас тражи Господ Христос у Св. Јеванђељу (наравно православни значи исто што и хришћански, али на жалост, данас многи "неправославци" су већи хришћани од православних). Треба такође знати да хришћански живот који се не живи догматима – није хришћански.

Хришћански живот значи Јеванђелски, или живот по Јеванђељу.

Са двема заповестима Христовим ми испуњавамо цело Јеванђеље:

1. Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свом мисли својом и свом снагом својом.

Господ нам заповеда да Га љубимо свим срцем, свом душом, свом мисли и свом снагом.

Срце треба да нам буде стално испуњено љубављу према Њему као према Оцу који није само наш  лични и појединачни Отац (јер Га не зовемо Оче мој, него Оче наш), већ свих нас, Отац све браће и свих сестара у Христу Исусу.

Та љубав не сме нам се гасити, без обзира на нашу велику грешност, немарност и лењост. Требамо бити свесни да нас Он воли без обзира на наше огромне и сталнопонављајуће грехе и безакоња.

Наша грешност и ништавност далеко су мањи од Његове милости, јер Његова милост превазилази сва схватања нашег ограниченог ума.

Божија свеобухатвна и несхватљива милост чисти сваки наш грех и сваку прљавштину душе и тела, само ако са вером и страхом од Њега то очишћење затражимо. Као што каже Пророк Давид у Покајном Псалму : Покропи ме исопом, и очистићу се;

опери ме, и бићу бељи од снега(псалам 50,13).

Ту могућност љубљења Бога ми сами ипак немамо, нити је ишта што је добро од нас самих, већ је све Његово и од Њега. Наша је само воља, жеља и првенствено, нешто нај битније од свега, слобода.

То срце које Бог од нас тражи да Га љубимо, ми добијамо од Њега. Он нам пре свега даје ту "способност".

"Срце чисто саздај у мени, Боже,

и Дух прав обнови у утроби мојој.

(псалам 50,13)"

То чисто срце је то срце које цело љуби Бога, јер само једино у Богу, то јест, са Богом Оцем кроз Христа, Духом Светим - постаје чисто.

Наша душа, као носилац наше личности, треба да је цела предана Богу и Цркви Његовој.

Она треба потпуно да одбаци све светско и пролазно, да има потпуну свест о томе да је свет пролазан и ништаван. Она треба да је цела привезана и прилепљена за небеско и непролазно, и онда ће већ овде да буде остварена у Богу. То јест, већ сада ће живети вечно и осетити предукус Царства Божијег.

Ми тај предукус можемо једино осетити у Светој Литругији у оној мери која нам је доступна сада (онолико колико смо спремни да га прихватимо), јер ће та иста Света Литургија настављати да живи (у својој пуноти) у Будућем Веку којег ми исповедамо у Символу Вере. Нашој души (то јест, нама као личностима) пост и молитва су средства која нам помажу да наша личност свом својом душом љуби Бога. Тај који љуби Бога свом душом својом - тај већ изгони "род" (Мат.17:21).

Пророк Давид каже да Бог срце скрушено и смерно неће одбацити :

"Жртва је Богу дух скрушен;

срце скрушено и унижено Бог неће одбацити

(псалам 50,19)".

Ако то нама каже лично Дух Свети кроз уста Давидова, који нам је други доказ потребан, и каква нам је већа достојност потребна при приласку Светом Путиру од те скрушености нашег духа?

Ту скрушеност добијамо и те како молитвом, постом и подвигом, то је јасно. Наша молитва треба да буде стална, а пост непрекидан (како духован, тако и телесан – прецизније речено, ван постова и за време постова требамо пазити да се не преједамо и падамо у смртни грех неумерености  јелу и пићу. Јер ми православни хришћани –  једемо да би смо живели, а не живимо да би смо јели). Тај непрекидни пост не значи да требамо стално постити на води онда када Црква то није одредила и благословила (јер пост на води, уз сухоједење је заиста пост – остало није ништа друго до разрешење поста), већ значи да требамо пазити колико једемо и како једемо, али од свега је најбитније “да не једемо меса,а брата свога да прождиремо“.

Док је код духовног поста потребно да одбацујемо (или да тежимо и да се трудимо колико год можемо) сваку грешну помисао и да стално будемо наоружани и спремни за борбу против непријатеља. Требамо сасећи (настојати ка томе) још у корену жељу за сваким грехом и сваком телесном насладом која прелази у страст (што значи страдање). Ако смо стално у таквој борби у којој има успона и падова; ми смо у стању подвижништва, које је ништа друго до духовна борба и пост. Наше мисли треба да су потпуно предате Богу. Треба да лете и да се усмеравају стално ка небеском, вечном, бесмртном и непролазном.

Своје мисли треба стално да усмеравамо ка Горњем Сиону у нади да ће мо баш ми без обзира на нашу грешност једног дана по милости Божијој, и ако ни мало то не заслужујемо, добити "држављанство" тог вечног Града.

Ако наше мисли лете ка Богу, одбацују свет, беже од лутања (блудничења мисли), секу у корену (или настоје ка томе) и одбацују сваку блудну, хулну, грешну помисао, ми засигурно, ако не сасвим, онда бар значи да смо на добром путу да љубимо Бога свим мислима својим.

Када љубимо Бога снагом својом онда Га љубимо управо делима. Простим речником речено - "видљивим на око".

Љубимо га рукама, ногама, делима својим. Ногама са којима ће мо отићи у Цркву, рукама са којима ће мо се крстити, леђима којима ће мо метанисати и свим осталим "радњама" које су телесне на први поглед, док су у својој сржи изразито духовне. Јер је човек психосоматско биће и потпун је једино када је састављен од душе и тела. Тело без душе је леш, а душа без тела је утвара, по речима св. Иринеја Лионског.

Сва наша снага треба бити устремљена ка Богу, како духовна тако и телесна. Јер без средства се не може ни циљ достигнути, а наше средство је подвиг, док нас Циљ чека раширеним рукама да у Њему одморимо своју снагу коју смо Му предали.

“Господе, отвори усне моје,

и уста моја казиваће хвалу Твоју.

(псалам 50,17)"

Потребно је да настојимо да очистимо наше усне од сваке скверни, нечистоте и поганости. Одбацивши сваку нечисту реч, ми подржавамо пророка Соломона који нам говори; да чувајући уста своја чувамо душу своју.

Ми у псалму видимо да нам Бог даје и "усне" којима ћемо Га славити. Видимо да ништа није наше, већ је све његово. Тако и цело наше тело, цела наша духовна и телесна снага без Божије благодати није ништа, већ само обичан леш који хода.

То оживљавање леша добијамо тек кроз Свето Причешће, тада наше тело и наша снага постају обновљени, наша кост постаје део Кости Христове, Тело Христово постаје део нашег тела, док наша душа постаје тек "душа жива" када се са њом сједини Христос.

Наша снага, по благодати Божијој (нашом вољом и жељом да ту снагу употребимо у љубљењу Бога), бива све већа и већа и сваки подвиг телесни и духовни нам постаје све лакши, јер преко Св. Причешћа бесплатно добијамо снагу, благодат и ум Христов.

Ако затражимо од Бога да нам да снагу да Га љубимо, Он ће то урадити и ми ће мо по благодати Његовој, Њега љубити свом својом снагом.

Врло је битно да имамо на уму да ни у чему не смемо претеривати, јер свако претеривање у било чему бива погубно и штетно по човека.

Једино претеривање које нам неће шкодити је да “претерујемо у љубљењу Бога“.

Друга Заповест нам казује да љубимо ближења својега као самога себе.

Заправо ако не љубимо ближњега којег видимо, како ће мо љубити Бога којег не видимо?

Ако опраштамо сваком и нисмо у завади и свађи ни са ким, нама је пут ка сједињењу са Богом омогућен.

Двери на црквеном Олтару су нам отворене да приступимо на позив : "са страхом Божијим,Вером и Љубављу приступите!".

Заиста џаба нам ако испуњавамо “све“. Ако смо ревносни у подвигу, ако “љубимо“ Бога свим својим срцем. Џаба је све то ако не љубимо ближњег као самога себе. Мада ако тежимо ка савршенству (Матеј 5,48), онда та љубав превазилази нас и ми љубимо ближњег не као “самога себе“, већ више од себе.

Тачније, спремни смо да подлегнемо смрти ради другог, од чега нема веће љубави (Јован 15,13)..

Када је Господ Христос прао ноге својим св. Апостолима, захвативши ноге св. Апостолу Петру, Петар захваћен страхом је, сматрајући себе недостојним да Га Господ опере, повикао : “Господе, никада Ти нећеш опрати мојих ногу“. Али се одмах претворио у послушност (што се и од све деце Цркве очекује) када му је Господ рекао : “Ако те не оперем, немаш удела са мном“. Тада је свим срцем Петар узвикнуо : “Господе, не само ноге моје, него и руке и главу ми умиј“.

Без понизног прања које нам Господ пружа сваке Св. Литургије (која се због тога и служи), где се Христос понизно и стално предаје нама као Храна и “Хлеб наш насушни“ (који иначе просимо сваки дан у молитви “Оче наш“), нема живота,нити удела са Господом.

Јер нас Бог Отац једино препознаје кроз Тело и Крв Његовог Сина као своју децу.

Свети Серафим Саровски у свом разговору “о циљу хришћанског живота“ са Мотовиловим,износи тумачење 7. Главе из Откривења св. Апостола Јована Богослова, које гласи : “ ...И кад ми никад не би грешили после нашега крштења, ми би за навек остали свети и непорочни угодници Божји, и сачувани од сваке скверне тела и духа.Но баш у томе и јесте беда, што ми преуспевајући у узрасту не преуспевамо у благодати и разуму Божјем, као што је у том преуспевао Господ наш Христос Исус, него напротив: разрваћујући се мало по мало, ми се лишавамо благодати Свесветог Духа Божјег и постајемо у различној мери грешни и многогрешни људи. Но када неко, будући побуђен на то премудрошћу Божјом, која иште наше спасење, реши се ради ње (ове Божје премудрости) јутрити к Богу и бдити ради обретења вечног свога спасења, тада такав, послушан гласу (те премудрости) јутрити к Богу и бдити ради обретења вечног свога сапсења, тада такав, послушан гласу (премудрости), мора прибећи истинитом кајању за грехе своје,кајању и творењу добродетељи,противположних учињеним гресима, а кроз добродетељи Христа ради и к задобијању Дух Светога, који дејствује унутра у нама, и који унутра у нама устројава Царство Божје. Не говори забадава Реч Божја: Царство Божје унутра је у вама; оно се с напором осваја и подвижници Га задобијају. То јест: они људи који – без обзира на узе греховне, што их везују тако да им својим насиљем и побуђавањем на нове грехе не допуштају прићи к Њему, Спаситељу нашем, са савршеним покајањем на истјазаније с Њим – презру сву крепост тих греховних уза и усиљавају се да их растргну – такви људи јављају се потом пред лице Божје бељи од снега,убељени благодаћу Његовом.

Дођите, говори Господ, и ако су ваши Греси као скерлет, ја ћу их убелити као снег.

Тако је негда свети тајновидац Јован Богослов видео овакве људе у хаљинама белим, тј. у хаљинама оправдања и са палмама у рукама, као знамењем победе, и певали су они Богу дивну песму Алилуја.

Лепоту њиховог певања нико није могао да подржава. За њих је Ангел Божји рекао : ово су они који дођоше из невоље велике,и опраше хаљине своје и убелише их у крви Јагњетовој – опраше их страдањима и убелише их причешћем Пречистих и Животворних Тајни Тела и Крви Агнеца, Непорочног и Пречистог Христа,закланог Његовом сопственом вољом за спасење света пре свију векова,који се увек и до сада жртвује и раздробљује, али никад не нестаје, који нам даје вечно и неоскудно спасење наше на путу живота вечног ради благопријатног одговора на Страшном Суду Његовом. Кроз то нам Он даје Собом и замену плода дрвета живота,замену најдражу и сваки ум превазилазећу. Тога плода хтео је лишити наш род човечији непријатељ људски,деница,ниспавши са неба...“

Као што видимо, преподобни старац Серафим нам открива онај есхатолошки (Есхатон = Царство Божије) карактер и значај нашег земаљског подвига ( средства) и нашег Циља, како земаљског, тако и небеског, указујући нам значај Тајне над Тајнама и спасоносне и очистујуће свеблаге моћи и благодати Тела и Крви Христове, која се одразује у Животу Будућег Века у белим хаљинама и сјајном победом над смрћу. Јер је сам Бог Отац благоизволео да Син Његов сиђе са славе своје и да се оваплоти од  Духа Светога и Марије Дјеве, да постане човек не престајући бити истинити Бог и да буде сличан нама у свему осим у греху, да би нама смртним људима даровао бесмртност.

Управо се та блажена бесмртност добија правим и потпуним учествовањем у најсветијем догађају и на најсветијем месту на овоме свету – Светој Божанственој Литургији; икони Царства Небеског.  Нема светијег догађаја од саме Свете Литургије и нема већег чуда, благодати и пројављивања самог  Тројичног Бога, од Свете Литургије - на којој нас Христос позива, бесплатно дајући себе, то јест своје Тело и Крв у виду хлеба и вина, за нас недостојне, ради опроштења наших грехова и вечнога живота. Свети Серафим нам такође говори и да је смутња због своје недостојности и због ње изазвано одвајање од Свете Тајне Причешћа, није ништа друго до грехота. Такође и Његова реченица са великом тежином : „Ко се причешћује тај ће се свугде спасти, а онај ко се не причешћује - не верујем“.

Овај велики бађушка Руске Цркве нам је и овим следећим речима указао неопходност Тајне над Тајнама : „И када бих на коленима морао да се вучем до цркве, ја бих то чинио - само да не останем без Светог Причешћа.“

Велики подвижник и светилник Цркве Христове старац Серафим,који је био обасјан разним благодатним даровима, наспрам све своје ангелске преподобности (јер неки на жалост мисле да је сасвим довољно причестити се неколико пута годишње, као да причешће није нешто неопходно и сталнопонављајуће за духовног човека, као пшенични хлеб за телесног, већ само награда за наше испуњене услове и уручена медаља за наше “подвиге“), Он указује нама шта је најважнија ствар у Његовом животу  ( и требало би животу сваког хришћанина) – одлазак на Св. Литургију и потпуно и право учествовање у Њој.

Зато требамо да настојимо да живимо живот са плодовима који су достојни покајања, да би сами себе и једни други и сав живот свој Христу Богу предали.

Покажимо плодове покајања и узмимо право и активно учешће у Светој Тајни Заједнице и Благодарности Богу, јер по речима светог Јована Кроштантског ; Ако се скупе сва блага целога света и положе на један тас, а на други Литургија – превагнуће тас са Божанственом Литургијом.

Праведни светитељ нам такође казује да је Света Литургија Трпеза и Обед на који нас Господ позива преко својих слугу – пастира. Колико је заправо страшно када се ми не одазивамо на страшан Царев позив да приђемо и једемо? Колика је та срамота, када ми редовно присуствујемо на Трпези (Обеду) седећи на Њој не окусивши ништа, а редовни смо гости Господара над господарима који тај Обед и ту Трпезу, ради опроштења и очишћења наших грехова, бесплатно приређује.

Овај исти праведни протојереј Цркве Божије нам такође громко говори : “ Развраћеност и исквареност постали су тако велики да су често причешћивање Животворним Тајнама Тела и Крви Христове савршено неопходни за постепено ослобађање људи од унутрашњег зла... Благодаћу Пречистих Тајни стојим и ходим право и нећу се вратити на зло, ако будем стражио над собом; тако је добро причестити се! Но, не примајући их значајно време, постајем лако склон злу,и ђаво лако овлада мноме. За душу је права несрећа када се дуго не причешћује Светим Тајнама; душа почиње да заудара на страсти, чија сила расте у мери у којој се дуго не сједињујемо са својим Животодавцем“.(1)

Молитва Господња (“Оче наш“) која је изричито Литургијска молитва Светој Тројици и која (као и цела наша вера) произилази из Литургије, говори нам; да нам је Хлеб насушан (неопходан) и да нам Га Господ да данас. Ми читајући ову основну молитву сваког хришћанина, тражимо и исповедамо да нам је Свето Причешће, (сам Господ који је Хлеб Живота и Хлеб који је са Неба сишао) свакодневно, неопходно и насушно потребно. Ми једењем тог Хлеба ( Причешћивањем Телом и Крвљу – целим Христом) добијамо опроштење од грехова и исповедамо Господу да и ми опраштамо дужницима својим. У наизглед малом је исказано Јеванђеље – Евхаристија (Благодарност) и домострој спасења нашег.

Наше је да верујемо и да је Господ Ваистину Христос и да је Свети Хлеб заиста истинито Тело Његово и Освештано Вино заиста Крв Његова. Неверовање у Тајну над Тајнама није ништа друго до причешћивање на суд и на осуду о којој говори Апостол Павле.

Богом надахнути преподобни Никодим Светогорац у својој књизи “Невидљива Борба“, казује следеће : „Затим приступи св. причешћу са светим страхом и љубављу, говорећи: "Недостојан сам, Господе, да Те примим јер се још нисам очистио од привезаности за оно што Ти не волиш. Недостојан сам да Те примим, јер се још нисам потпуно предао Твојој љубави и Твојој вољи. Али ме Ти, предобри Боже мој, по Својој безграничној љубави удостој примања јер Ти с вером прилазим".“.

Затим : „Пошто примиш свето причешће, затвори се у дубину срца, заборави на све тварно и помоли се: "Превишњи Цару неба и земље, удостојио си ме недостојног Твоје љубави. Помози ми да на жртвенику мога срца гори једино огањ моје љубави према Теби и да он сагори сваку другу љубав и сваку другу жељу, осим жеље да принесем себе као жртву паљеницу Теби. Никада ниси ништа друго желео од мене и сада не желиш. Чуј сада, Господе, и завете мога срца! Ево сједињујем своју вољу с Твојом вољом и као што си Ти дао целог Себе мени и ја предајем целог себе Теби да будем у Теби сав. Знам, Господе, да то не може бити ако се потпуно не одречем себе, ако остане у мени и најмањи траг самољубља, ако се у мени буде задржало расположење да ма у чему чиним своју вољу, или да ценим своје мисли, или да задржим навике угађања себи. Зато хоћу и желим да се од сада противим себи у свему, ако ми душа буде зажелела нешто што није Теби угодно, и да приморавам себе на све оно што је по Твојој вољи, макар све у мени и изван мене против тога устајало. Својим силама у томе не могу успети, но пошто си Ти од сада са мном, надам се да ћеш Ти обављати у мени оно што је потребно. - Желим да моје срце буде једно с Твојим и надам се да ће то помоћу Твоје благодати и бити. - Желим да не видим, не чујем, не мислим и не осећам ништа до оно чему ме уче Твоје заповести и надам се да ћу Твојом помоћу то и постићи. - Желим да се моја пажња не удаљује од срца у коме си Ти, него да непрестано пребива у њему, да гледа у Тебе, да се греје топлотом која од Тебе долази и надам се да ће, захваљујући додиру с Тобом, тако и бити. - Желим да ми од сада једино Ти будеш светлост, моћ и радовање и надам се да ће тако и бити, захваљујући твоме спасоносном утицају на моју душу. Зато се и молим и непрекидно ћу се молити.

О Премилостиви Господе нека то буде, нека то буде!". “

Нама грешнима и смртнима остаје да се радујемо, јер Господ говори ; Не бој се, мало стадо, јер би воља Оца вашег да вам даде Царство (Лука 12:33)  – а Царство није ништа друго до; Света Литургија сада у времену и Њен наставак касније у пуноти и Вечности.

Све у свему Бог од нас захтева јеванђелску суштину, живот по јеванђељу и првенствено љубав. Не тражи да палимо жртве паљенице и кољемо јагањце и голубове, већ да имамо срце скрушено и смерно, такве нас Бог неће одбацити (псалам 50,17-18).

                                                                                                                   

(1). Упоредимо овај цитат са погубним мишљењем неких хришћана који на жалост сматрају да је довољно причестити се само четири (или чак мало више од тога) пута годишње !?!

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 3 weeks later...

Ту и јесте проблем наших неспоразума: инсистирање на формама говора. Инсистирамо да нам форме говора буду идентичне са отачким. Међутим, није у томе непроменљива истина која је једном предата светима (Цркви). Форме говора јесу форме једног времена које са собом носи научне и философске поставке. Што ће рећи, форма у којој су оци изражавали суштину наше вере јесте научна и философска форма од пре 1500 година. Тако, ако прихватите да је душа "бестелесна суштина", "проста суштина" која може постојати и одвојено од тела, онда морате прихватити и остали контекст таквог схватања. Јер, ван тог контекста овакво схватање душе нема онај смисао као што је иамо код отаца. Који је то конктекст? У првом реду схватање космологије, наравно античко схватање. Само у тој и таквој космологији ова, платонистичка теорија о бесмртној души, има смисла. Ако кажете: па та је космологија давно превазиђена (нпр. постојања небескох сфера, првог, другог,....неба), онда је задржавање платонистичког става о души ишчупано из контекста. Интересантно би било шта би данас један свети Василије Велики рекао о свему овоме. Ја мислим да би се он жестоко ухватио у коштацса науком и философијом овог времена, овог контекста. То су управо оци и чинили, сваки у своме времену. Следовање оцима није слепо понављање форми њиховог говора, већ управо спровођење њихове идеје да се садржај вере, суштина која је непроменљива, објасни кроз форме, научне и философке, овога вермена. Тако, данас би се свети Василије сигурно ухватио у коштац са једном теоријом о "великом праску" са "Хигсовим бозоном", са теоријом еволуције и сл. Верујте, те теорије би убрзо од противхришћанских постале мочно оружје за презентовање суштине хришћанске истине. Тако је било и у отачко време са античком философијом: од непријатеља хришћанске мисли постала је оруђе за исказивање хришћанске теологије. То и јесте Предање. Оно је увек живо, иде напред, незадрживо је. Оно се непромењиво мења, тако да је увек савремено и свевремено. На тај начин Црква се не укоштава у форме мишљења једног времена, већ је увек актуелна, спремна за говор, спремна не да одбаци свет и светску мисао, већ да је обузме, препороди, преобрази и учини својом. Уколико Цркву заледимо у једну форму, ризиковаћемо да од форме направимо суштину. То ће водити томе да изгубимо суштину, ону вечну и непроменљиву истину. То ће се десити ако Црква буде говорила ван контескта историјског тренутка у коме се налази. Постаће анахрона, неразумљива, а самим тим и неинтересантна и неозбиљно схваћена. Зато, задатак теологије у крилу Цркве јесте ПРОМИШЉАЊЕ СВОЈЕ ВЕРЕ, НЕПРОМЕНЉИВЕ ИСТИНЕ у категоријама свога времена. Задатак теологије је ослушкивање науке, философије, социологије, аннтропологије, медицине,... Теолошка мисао мора бити изазвана управо овим категоријама кроз које се данас пројављује људски интелект. У овим категоријама и пројавама људског диха теологија не сме гледати као у непријатеље. Она их мора испунити науком Христовом, оном непроменљивом суштином. Једном речју, теологија их мора учинити својима. То су чинили и свети оци у своје време, то требамо данас дачинимо и ми по мери таланата које смо примили од Бога. То је једини и прави начин да следујемо оцима.

https://www.pouke.org/forum/index.php/topic,776.msg180948.html#msg180948

АЛЕКСАНДАР !!! molimoli dada :0104cheesy:

Жив ми Господ мој

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 1 month later...

АНДРЕЈ ! тема https://www.pouke.org/forum/index.php/topic,7451.0.html

али не постоји мањи или већи грех - потпуно је свеједно да ли смо мету промашили за 2 центиметра или 2 километра - промашај је увек промашај.

све се слажем, само имам питање у вези овог горе написаног.

јел ово буквално да се тумачи, или мало шире, пошто постоје таксативни греси који су смртни?

иначе, сматрам да за хемијске опијате, стимулансе (наркоманију) горе речено у посту, не цитату, апсолутно не важи. потшо сви редом врло утичу на психу и/или моторику, а временом мењају из корена личност, а и околину.

Слажем се за опијате, то јесте тако и медицински и духовно - несумниво. Проблем је што је цело питање постављено искључиво кроз призму морала - ја сам покушао да га допуним православним етосом. Дакле СЛОБОДНО је (ово је много важно), али МИ (дакле, прво лице - опет важно!) није на корист.

Појаснење греха - телесни греси који утичу на чула су последица пале природе. Они суштински греси су духовне природе и они су УВЕК  у подтексту било ког преступа или греха - то су ГОРДОСТ и ОЧАЈАЊЕ, тзв. "ангелски греси." Све друге ствари воде ка једном од ова два и прикривају један од ова два.

Сваки НЕПОКАЈАНИ грех је промашај, да се изразим прецизније него горе. Тзв. "мањи" греси су утолико опаснији од "смртних" што човек може лако да се погорди релативизујући чињеницу да су то уопште греси. Тако, изостаје покајање а у човеку се љубав полако хлади гордошћу непокајања. У другом екстрему, "мега-греси" попут рецимо, педофилије или чедоморства, могу да уведу у очајање и окују покајање због наводне неопростивости. Изостанак покајања је комплетирање промашаја.

Као што знамо није узимање забрањеног плода донело пад Адама и Еве, него управо њихово накнадно одсуство покајања. На Божије питање "зашто" људи су свој први слободни избор учинили погрешним - уместо покајања, човек је оптужујући жену, оптужио Бога који му је дао (испунивши тиме његову молбу да не буде сам), а жена је оптужила змију (а имплицитно и Адама за помањкање ауторитета). Спознање добра и зла донело је дакле непокајану гордост (попут Лукифорове) и хлађење савршене љубави којом су створени први људи.

Дакле, ја сам покушао да са говора о последицама (што је моралистичко поједностављивање) пређемо на причу о узроцима (што је већ у димензији етике, која је савршенији систем од морала). А закључак је да је много горе ГОРДО осуђивати било ког "грешника" с труном у оку ("секс, дрога, Rock'n'Roll") а негледати сопствени БАЛВАН осуђивачке гордости. То не значи да онај који све оно горе ради не треба да се помучи око сопствене интроспекције, али помоћ и савет се пружају само када се траже - све друго је контрапродуктивни глагол коме је народ, на жалост, дао назив "поповање." Они који православље сведу на моралистичко поповање чине много гори грех - осуђивачке гордости - и не свесно, у име узвишеног морализма, уводе сопствену душу у агонију непокајаног греха који је далеко гори од било каквог преступа ког смо свесни, па барем можемо да се покајемо.

Имај на уму, брате Медо, да о овоме говорим и из горког реализма готово свакодневног искуства сусретања са разним социјалним патологијама. Не релативизујем последице опијата и зависности (далеко било, оне су данас општепознате - нисам још упознао наркомана који није био врло свестан да је направио ЛОШ избор, поготово када је у питању ДОП!) - али, по обичају, покушао сам да истакнем колико је нама, наводно "нормалнима" заправо потребна интроспекција - ми смо ти који ћемо, на жалост, најпре пострадати (промашити), из одсуства љубави и уљуљкани лажним "ревновањем" (стално смо неки борци против зла у свету, зла у другима и тиме врло успешно бежимо од најгорег зла - оног у себи, звери која је често исувише страшна да би се с њом суочили - отуд стално правимо погрешан избор да се с том нашом звери суочимо на "безбедној" дистанци - дакле у другоме; сваки такав "сусрет" није ништа друго, до тријумф оне звери у нама).

Извињавам се што се расписах, али признајем своју слабост - лично ме дирају ове теме јер осећам личну патњу многих људи, док немоћно гледам како им душе прождиру ноћни демони ега - и ЗНАМ и пред свима исповедам, да ЈЕСАМ гори од свих вас.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Гости
Guest свештеник Иван

Баш вреди и питање и одговор (Mracnjak и Жељко):

Religija ne bi trebalo da se namece od rodjenja vec da bude izbor odraslog i zrelog coveka...

Nekom su ove fotke slatke nekom ogavne...

klinci su stvarno prelepi... jadna deca...

Ни пеницилин се не би требао наметати деци од рођења, нека порасту па нек одлуче сами да ли хоће да се пелцују или неће.

Такође сматрам и да језик не би требао да се намеће деци од рођења, кад порасту имају могућност сами да изаберу да ли ће причати српски , енглески или банту.

Наравно ни нација не би требала да се намеће деци од рођења као ни језик, кад порасту нека сами одлуче оћели бити четници или усташе или балије или арнаути или пигмеји то је ипак њихов избор.

Такође сматрам да ни пол не треба да се намеће деци од рођења, мислим то куповање дечаку аутомобилчића а девојчици луткица је чисто наметање полности, кад порасту нека одлуче оће ли бити људи или педери.

Такође мислим да се деци не требају наметати ни родитељи, јер шта данас значи биолошки родитељ, готово па ништа кад порасту нек изаберу себи за родитеље Рокфелере или Бил Гејтса или тако некога а не ову сиротињу по Србији.

Такође мислим да се деци не треба наметати ни култура као ни религија, кад порасту нека одлуче оће ли бити културни или ће бити ханибали или ће једноставно да живе као краве у штали то је њихов избор и њихова слобода.

Такође мислим да се деци не треба наметати ни раса , кад порасту нек изаберу оће ли бити црнци или белци или цигани или кинези , јер то наметање расе само продубљује расизам и ствара комплексе код одраслог човека.

Све у свему ја сам за тоталну слободу , неки то заву анархија , али ја кажем да не сме бити никаквог наметања ни вере , ни расе, ни било каквог другог биолошког или културног наслеђа.

Кад порасту нека сами одлуче!

lqj2e2sokakote

Link to comment
Подели на овим сајтовима

×
×
  • Креирај ново...