Однос Цркве и света!

[Captain]

СВЕТА РЕВНОСТ - Архиепископ Аверкије

Отпуштање грехова,

Лажна "хришћанска" љубав

и свепраштање

Примите Дyх Свети: којима опростите грехе,

опраштају им се и којима задржите, задржани су.

(Јн. 20, 22-23)

"Нико нека не плаче због прегрешења, јер опроштај из гроба засија"- слушамо у свештену и свепразничну спаситељну ноћ Васкрсења Христова, за нас толико радосне речи великога васељенског учитеља и светитеља, прослављено црквеног беседника светог Јована Златоустог.

И уистину ! Међу најважнијим последицама великога дела искупљења човечанства, које је савршио тридневно из гроба Васкрсли Христос животодавац- јесте управо праштање или отпуштање грехова.

Ето зашто је Васкрсли Господ, јавивши се у први дан по Васкрсењу ученицима Својим, предајући им мир, дунуо и рекао: Примите Дух Свети: којима опростите грехе, опраштају им се и којима задржите, задржани су (Јн. 20,19-23).

А даље, из књиге Дела Апостолских видимо да су Свети Апостоли, проповедајући о Христу Распетом и Васкрслом из мртвих, одмах потом позвали своје слушатеље на покајање и на примање светога крштења ради остављења грехова.

Покајте се и да се крсти сваки од вас у име Исуса Христа за опроштење грехова: и примите дар Духа Светога- позивао је Свети Апостол Петар многобројни народ који га је слушао у дане Педесетнице (Дап. 2,38).

Покајте се, дакле, и обратите се да се очистите од грехова својих, говорио је он народу који се окупио око њега и Светог Апостола Јована након чудесног исцелења хромога од рођења (Дап. 3,19).

Бог сада заповеда свим људима свугде да се покају- казивао је Свети Апостол Павле у својој знаменитој проповеди пред Ареопагом- јер је установио дан у који ће судити васељени по правди (Дап. 17,31).

Отуда се јасно види, да се нама то "праштање" о којем је говорио Свети Златоусти или "отпуштање грехова" не даје безусловно, него условно- услов је управо покајање (разуме се, искрено). Зато је Господ Својим ученицима, дарујући им власт да Духом Светим отпуштају грехове, уједно дао и власт да не праштају, и то очевидно онима који се не кају како ваља: .. . и којима задржите, задржани су.

Овом јасном и одређеном, чистом еванђелском учењу потпуно је противречна сада толико модерна пропаганда некакве псеудо хришћанске љубави и безусловнога свепраштања, које покрива безмало све - и обухвата готово и непријатеље Христове, укључујући и несумњиве слуге долазећега Антихриста које се боре са Светом Црквом и самом вером у Бога!

Такви лажни проповедници модернога псеудхришћанства веома су ради да за осигуравање својих положаја злоупотребљавају речи Господње: Не судите да вам се не суди Мт, 7,1). Та им је реченица особито драга, али им, свеједно, никако не смета да сами најсуровије осуђују све они који се не саглашавају са њиховим лажиучењима, која уствари представљају тек веома лукаво искривљење еванђелског учења - што је мамац којим смућују многе.

Да би се правилно разумеле ове речи Господње, треба имати на уму да је и Сам Господ наш Исус Христос, Који је рекао : Не судите да вам се не суди, непосредно затим рекао и ово: Не дајте светиње псима нити бацајте бисера својих пред свиње, да их не погазе ногама својим и, окренувши се, растргну вас (Мт. 7,6).

А ко су ти "пси" и "свиње" ?

Под "псима" и "свињама" Господ разумева морално развраћене људе, неспособне за примање еванђелске Истине, којима је све свештано туђе и чак мрско, будући да вредност тога они не могу да схвате. То су морално пали људи, бесчасни и зли, који се еванђелској Истини само ругају и газе је, те се могу са гневом окренути и на њене проповеднике - не либећи се да им чак и о глави раде (види тумачење св. Јована Златоуста, епископа Михаили у других).

Није ли јасно да речима "не судите да вам се не суди" Господ уопште не забрањује да се људи морално процене и да се направи разлика између добрих и злих? И не само да не забрањује, како ћемо видети даље, него чак и налаже да се то чини.

Господ, тако, непосредно заповеда да се разобличи брат који је сагрешио.

Ако ли ти сагреши брат твој, иди и покарај га насамо. Ако те послуша, добио си брата својега... (Мт. 18,15).

Не само да се такав благоразуман и хришћански суд над братом који је сагрешио допушта, него се налаже да се у њега укључе и друга браћа:

... Ако ли те не послуша, узми са собом још једнога или двојицу да на устима два или три сведока остане свака реч (Мт. 18,16).

Али ни то није све ! Уколико брат настави да упорно чини зло, треба о томе "казати" Цркви, односно црквеној власт, која је од Самога Господа добила благодатно право да "веже и разрешава":

..Ако ли њих не послуша, кажи Цркви; а ако ли не послуша Цркву, нека ти буде као незнабожац и цариник (Мт. 18,17).

Ове последње речи поразне су и савршено неприхватљиве за развраћену псеудохришћанску идеологију савремених пропагатора либералног, модерног неохришћанства, будући да су сасвим неспојиве са њиховим начелима.

Но, допадало се то некоме или не, њих из Еванђеља нико избацити не може: јер то су речи Самога Господа нашега Исуса Христа.

А како је могуће не обазрети се на њих ?

Савремени неохришћани, међу којима сада има и учених богослова и многих високих јерарха, на право, истинско Христово Еванђеље уопште не желе да се обазиру, него самовољно фабрикују своје сопствено "Еванђеље", ако је то својевремено учинио и њихов идејни вођа, мрачна успомена - Лав Толстој.

Авај! За многе савремене "хришћане", неутврђене у истинској хришћанској вери, то је велико искушење, саблазан која их сасвим скреће са правога пута.

Не судите, да вам се не суди - како ово изгледа привлачно у кривом неохришћанством тумачењу: "Ја нећу тебе сметати да грешиш, па ни ти зато немој мени!" Ето у каквом нам се ужасном, изопаченом, срамотном тумачењу предаје овај свештени текст у наше време!

Једно осуђивање је - грешно, а друго, како смо већ видели, не само да није грешно, него га Еванђеље и само налаже.

И то је потпуно схватљиво: јер, у случају да ми никада, никоме и ни у ком случају не осудимо, ускоро ћемо изгубити сваку способност да разликујемо добро и зло, те лако и сами можемо бити заведени на пут зла.

Највећи међу рођеним од жена, чију је светлост и непорециву врлинску узвишеност посведочио и Сам Христос Спаситељ, Свети Претеча Господњи Јован, видећи фарисеје и садукеје где му прилазе, говорио им је :Породи аспидини, ко вам каза да бежите од гнева који иде ? (Мт. 3,7).

Шта је то? Грешно осуђивање ?

Господ наш Исус Христос, Који је Својим следбеницима налагао да се на Њега угледају, говорећи : Научите са од Мене, јер сам кротак и смирен срцем(Мт. 11,29), ипак је неретко, у вези са окорелим грешницима који нису желели да обрате пажњу на Његово Божанствено учење, употребљавао исти израз: породи аспидини, а често се и људима који су Га окружавали, а особито књижевницима и фарисејима, обраћао веома оштрим речима осуде: Роде лукави и прељуботворни! (Мт. 12,39), о, роде неверни и покварени, докле ћу бити са вама, докле ћу вас трпети ? (Мт. 17,17). Књижевнике и фарисеје Он је упорно називаолицемерима, безумнима и слепима, змијама (Мт. 15,7; 16,6-12; цела 23. Глава), цара Ирода једном приликом назвао је лисицом (Лк. 13,32); корио је, по речима самога Еванђеља, и целе градове: Хоразин, Витсаиду и Капернаум, због тога што се не покајаше (Мт. 11,20-24).

Но, ни то није све ! Ми знамо из Еванђеља да кротки и смирени Господ, Који се потом молио за оне који су Га распели : Оче, опрости им јер не знају шта чине (Лк. 23,34), на само да је користио строге речи осуде, него је неки пут прибегавао и веома оштрим физичким мерама : тако је два пута- на самом почетку Свога јавног служења и други пут на самом крају његовом, мало пре Својих крсних страдања, прогнао трговца из храма. Свети еванђелисти пружају нам веома живу слику тих догађаја. Не могући да трпи нечасну трговину која је организована у храму под покровитељством самих свештеника и чак учешће првосвештеника који су имали велики приход од продаје голубова, Господ Исус Христос, начинивши бич од узица, изагна све из храма и овце и говеда, а мењачима просу новац и столове испретура, рекавши при том продавцима : Не правите од дома Оца Мога дом трговине (Јн. 2,14-17). А након Свога торжественога уласка у Јерусалим, уочи Својих страдања, Он наново, ушавши у храм, изагна све који продаваху и куповаху..., испремета столове оних који мењаху новце и клупе оних што продаваху голубове и рече им : Написано је- дом мој дом молитве нека се зове, а ви начинисте од њега пећину разбојничку (Мт. 21,12-13; Мк. 11,15-17; Лк. 19,45-46).

А шта је то ?

Како је то далеко од оне псеудохришћанске љубави и свеобухватног "свепраштања" које проповедају савремени либерални неохришћани. И хоће ли они, који су "љубвеобилнији" од Самог Господа, наћи да су ове речи и дела Безгрешнога Господа грешни и недопустиви, противречни Његовоме учењу - хоће ли их осудити толико омиљеним изразима као што су "мрачњештво", "реакционарство", "мрачно средњевековље", "инквизиција" итд. ?

Зар можемо и да помислимо да би наћ Господ - Оваплоћени Јединородни Син Божји, Који је на земљу дошао ради спасења нас људи, како би нас научио Божанстврној Истини и животу који јој је сагласан - ма у чему противречио Себи и поступао противно Сопственом учењу ?

О томе, јасно, нема говора: таква помисао била би незамислива хула !

Следећи пример Самога Господа, ни Његови Свети Ученици и Апостоли нису се бојали да, уколико је потребно, "осуде" људе који су се упорно противили еванђелској Истини коју су они проповедали, прибегавајући неки пут чак и најоштријим мерама како би обуздали зло.

Тако је Свети Апостол Петар строго осудио Ананију и Сапфиру због преваре коју су починили : били су кажњени тренутном смрћу само због тога што су нешто утајили од цене земље коју продадоше, уместо да су све принели као жртву Цркви (Дап. 5,1-11).

Свети Првомученик Стефа отворено је пред свима, на заседању синедриона, осудио своје земљаке Јудеје, назвавши их тврдовратим и необрезаним срцем и ушима, оптужујући их за то да се свагда противе Духу Светоме, да су убијали пророке и, коначно, да су постали издајице и убице Самога Господа Исуса Христа о Чијем су доласку ти пророци јављали.

(Дап. 7,51-52).

Свети Апостол Петар осудио је Симона гатара за покушај да купи благодат Светога Духа за новац, рекавши му ; Новци твоји с тобом да буду на погибао.. јер те видим да си у горкој жучи и у оковима неправде (Дап. 13,6-12).

Шта је то ? Грешно осуђивање ? Недостатак хришћанске љубави код Апостола ?

Исти тај Свети Апостол Павле, када су му Коринћани, новообраћени у веру у Христа, дојавили како се у њиховом крају појавио гнусни грех крвног мешања - да неко има жену оца свог, није им на то рекао: "Не судите да вам се не суди!" или "Зашто видиш трун у оку брата свога а брвно у оку своме не осећаш?" Не ! Далеко од тога ! Свети Апослтол је истога часа осудио грешника, а исто је наложио и Коринћанима, строго одредивши и казну: Да се такав преда сатани на мучење тела, како би се спасао дух у дан Господа нашега Исуса Христа! ( 1. Кор. 5,1-5).

Ни то није све ! Свети Апостол Павле је потом заповедио Коринћанима да се уопште не мешају са блудницима, и не само са таквима, но и са зеленашима, отимачима, идолопоклоницима и са сваким који, називајући се братом (односно хришћанином, остаје блудник, зеленаш, идолопоклоник, опадач, пијанац или отимач. Са таквима заједно и да не једете.. и избаците злога између вас самих (1. Кор. 5, 9-13).

Ова наведена места из Светог Писма требало би да су довољна да се види како треба правилно разумевати речи Господње не судите да вам се не суди, односно да се покаже како ове речи не искључују сваку осуду ближњега - "осуђивање" не само да је допустиво, него и неопходно, Закон Бижји и савест, пошто истински хришћанин не може да се према отвореном злу и греху односи равнодушно, не примећујући га и мирећи се са њим, лукаво се изговарајући "неосуђивањем", "хришћанском љубављу" и "свепраштањем".

Ваља добро знати и имати на уму да је истинском хришћанству сасвим страно погубно толстојевско учење о "непротивљењу зла" (које је, успут, упропастило нашу несрећну Отаџбину Русију и вргнуло је у крвави ужас бољшевизма!): сваки истинити хришћанин - не мири се са злом, ма где и ма у коме га сретао.

Пример Самога Господа Исуса Христа и Његових Светих Апостола следили су затим током целокуоне историје Цркве и сви истински хришћани, који су свагда осуђивали зло и борили се против њега и по цену тешких лишавања, па чак и самог живота.

Тако су се са злом мрачнога незнабоштва и идолопоклонства борили свети мученици, не само пасивно умревши за Име христово, но и одлучно осудивши, неки пут и веома оштрим речима и делима, идолопоклоничке заблуде злочашћа.

Одлучно и безкомпромисно са лажиучитељима-јеретицима борили су се Свети Оци Цркве, никако их не сматрајући "...ислећима" (како је постало модерно изражавати се данас) према којима треба пројављивати "трпељивост" и "прилазити им са разумевањем", но су их гледали као "вукове грабљиве који не штеде стада", по речима Слова Бижјег (Дап. 20,19), те су их строго осуђивали на Васељенским и Помесним саборима, на све начине одвраћајући правоверне од општења са њима и предајући их анатеми.

Шта је то ? Грешна осуда и одсуство љубави ?

Не ! То није ништа друго до потпуно исправна примена речи Светога Апостола: Какву заједницу има светлост са тамом ? А какву сагласност Христос са Велијаром ? Или какав удео има верни са неверником ? (2. Кор. 6,14-15).

И преподобни Оци и Матере наше - хришћански подвижници и подвижнице- "осуђивали" су овај свет који у злу лежи самом чињеницом свог одласка из њега. Они су следили призив Слова Божјега: Изађите из њихове средине и одвојте се и не дохватајте се нечистога и ја ћу вас примити, говори Господ, и бићу вам Отац и ви ћете бити моји синови и кћери (2. Кор. 6,17-18).

А сада, у наше време циничнога и отворено љутог безбожја, ми, као хришћани, верни Христу Спаситељу и Његовој истинској Цркви, не можемо да не осудимо са свом одлучношћу безбожнике и хулитеље, сурове богоборце који настоје да у целоме свету искорене веру Христову и да разруше Свету Цркву- који оскрвнуше нашу Отаџбину и поругаше се нашим светињама.

Не можемо да не осуђујемо и све њихове сатруднике, који их подржавају и садејствују учвршћивањем њихове власти, помажући им у остваривању њихових адских замисли.

Ми осуђујемо слуге долазећег Антихриста и самога Антихриста...

Зар је све то грешно осуђивање које Еванђеље забрањује, како настоје да нас увере савремени мудраци - неохришћани, преиспуњени некаквом необичном "надљубављу" и свеобухватним "свепраштањем" ?

Нека не лажу на Господа и на Његово Свето Еванђеље !

Нека не приписују себи, у својој фарисејској гордости и самообмани, љубав већу и од оне коју је имала Сама Оваплоћена Љубав- Господ и Спаситељ наш!

Ако како треба правилно разумети речи Господње: "Не судите да вам се не суди", прекрасно тумачи велики Отац Цркве Свети Јован Златоуст:

"Спаситељ овде не забрењује осуђивање за грехе уопште и не запрећује свима да то чине, но само онима, који, и сами испуњени безбројним гресима, прекоревају друге због некаквих безначајних преступа. Христос овде указује и на Јудеје који злобно осуђују своје ближње због накаквих ништавних поступака, а сами, без гриже савести, чине велике грехе."

Дакле, забрањује се не осуђивање поступака ближњега и осуђивање његових лоших поступака само по себи, него зло настројење према ближњему човека који и сам тако греши, ако не и више, а не мисли о сопственом исправљању.

Забрањује се не објективно "суђење" о ближњем, не непристрасно осуђивање његовог лошег владања, него злобна оговарања и ругање који, како често бива, происходе из самољубивих и нечистих побуда- од гордости и сујете, зависти или злопамћења.

Другим речима, забрањује се свака лична злоба и злурадост према ближњему који греши, а никако не праведна, начелна и непристрасна оцена његових поступака и владања, што не само да није противно Еванђељу, но је, напротив, чак и неопходно, како коначно не бисмо почели равнодушно да се односимо према добру и злу и како зло, као последица тога, не би тријумфовало у свету.

Стога тешко сагрешују они савремени пастири које би боље било назвати лажипастирима, који, под згодним изговором наводне хришћанске "љубави" и "свепраштања", свесно или несвесно, уче своје стадо толстојевском "непротивљењу злу".

Какво је то страшно, мрачно лукавство !

Какво је то фарисејско лицемерје !

"Баш никога ни за шта осуђивати"- таквоме настројењу у савременом хришћанском друштву и стреме слуге долазећег Антихриста, како би могли лако и неометано да раде на стварању повољних услова за скоро зацарење њиховог господара у свету.

Може ли у наше време иједном часном и савесном хришћанину да не буде јасно да је безусловно "свепраштање" потребно само непријатељу Христовом - Антихристу, ако би људи коначно изгубили осећај за разликовање добра и зла, како би се помирили са злом, прихватили га својом вољом а потом прихватили и самога Антихриста и не помишљајући на борбу?

То није ништа друго до лицемерно, фарисејско лукавство непријатеља који је жедан наше пропасти !

Ако би се хришћанско свепраштање, којим нас је даровао Васкрсли Христос Спаситељ, простирало, да кажемо тако, аутомастки и на оне који не желе да се кају и да исправљају свој живот, Господ не би Својим Апостолима, а преко њих и свим њиховим прејемницима, пастирима Цркве, дао заједно са влашћу да разрешују грехе и власт да их свезују и не би им рекао, јавивши им се по Васкрсењу : Којима отпустите грехе отпустиће им се и којима задржите задржани су (Јн. 20,23).

Каква ли је, у ствари, безмерна и нерасудна дрскост сматрати се љубвеобилнијим од Самога Бога и "исправљати" Еванђеља Христово, чинећи од њега некакво "сопствено".

Чувајмо се, браћо, како знамо од овога злог квасца савременог фарисејства борећи се одлучно и са најмањим пројавама зла и греха у сопственој души, не бојмо се да откривамо и разобличујемо зло свугде где се јавља данас - не по гордости и самољубљу, него јавно - по љубави према истини. Наш је главни задатак у ово лукаво и бестидно време да сачувамо савршену верност и преданост еванђелској Истини и Началнику нашега Спасења - Васкрслом тридневно из гроба Христу животодавцу, Победитељу ада и смтри.

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Besede/Revnost/Sveta-Revnost17.htm

[Sinergija]

Из мог угла текст је мало престрог,али то је само мој угао,претпостављам да је писац имао разлога да баш овако срочи своје запажање.

Не судите да вам не би било суђено јесте опис стања духа који испуњен љубављу жали свакога ко отпада од Бога,али неосуђивање се не испољава аминовањем на сваку грешку ближњег.

Не осудити грешника,а осудити грех,ваљда  је тако исправно.

Зато ми је чудно да аутор дели људе на добре и зле,но можда он има довољно мудрости да просуди ко је потпуно отпао од Бога,ја се не бих усудила на такву процену.

Ипак,ставити акценат на осуду греха,уместо на љубав,савршену,је замка која може да нас одведе у мржњу.

Волети хришћански не значи не противити се злу,већ напротив,бити највећи противник зла.

Не може човек имати превише љубави,али може имати погрешно виђење љубави,тј, љубављу правдати сопствену слабост према греху,из лењости се сакривати иза неосуђивања.

Али тај ко нема довољно љубави према човеку,а осуђује га,такав је сасвим сигурно у заблуди.

На њега се и односе еванђеоске речи "не судите",да нико,пре него што себе учврсти у вери не осуди другог.

Опомињати и противити се злу није насупрот љубави,а кад неко тако оштро иступа против праштања и љубави као да су ове врлине некако доспеле на листу грехова,учини ми се да му недостају и да их нема у себи.

Ко једном крене путем Љубави,користећи се њоме као оруђем и оружјем,осетиће њену снагу и моћ и никада више му неће требати никаква друга средства за обрачунавање са злом.

Онај ко се боји да Љубав није довољна увек ће  дрхтећи упирати прст у оне којима је Љубав све.

[JESSY]

  Цитат

Из мог угла текст је мало престрог,али то је само мој угао,претпостављам да је писац имао разлога да баш овако срочи своје запажање.

Не судите да вам не би било суђено јесте опис стања духа који испуњен љубављу жали свакога ко отпада од Бога,али неосуђивање се не испољава аминовањем на сваку грешку ближњег.

Не осудити грешника,а осудити грех,ваљда  је тако исправно.

Зато ми је чудно да аутор дели људе на добре и зле,но можда он има довољно мудрости да просуди ко је потпуно отпао од Бога,ја се не бих усудила на такву процену.

Ипак,ставити акценат на осуду греха,уместо на љубав,савршену,је замка која може да нас одведе у мржњу.

Волети хришћански не значи не противити се злу,већ напротив,бити највећи противник зла.

Не може човек имати превише љубави,али може имати погрешно виђење љубави,тј, љубављу правдати сопствену слабост према греху,из лењости се сакривати иза неосуђивања.

Али тај ко нема довољно љубави према човеку,а осуђује га,такав је сасвим сигурно у заблуди.

На њега се и односе еванђеоске речи "не судите",да нико,пре него што себе учврсти у вери не осуди другог.

Опомињати и противити се злу није насупрот љубави,а кад неко тако оштро иступа против праштања и љубави као да су ове врлине некако доспеле на листу грехова,учини ми се да му недостају и да их нема у себи.

Ко једном крене путем Љубави,користећи се њоме као оруђем и оружјем,осетиће њену снагу и моћ и никада више му неће требати никаква друга средства за обрачунавање са злом.

Онај ко се боји да Љубав није довољна увек ће  дрхтећи упирати прст у оне којима је Љубав све.

0212_rolleyes

[Милан Меденица :)]

јел ово текст истог оног архиепископа џорданвилског аверкија таушева, из руске заграничне цркве уједно и духовног оца серафима роуза, који је написао онај текст о светом јовану кронштадском и римокатоличком папизму?

ако је тај исти, није ни чудо што је тако тврд и једносмеран, као и у предлозима да се игнорише ''светско'' васпитавање деце и дају на богословске студије а женскиње припремају за попадије угледајући се на Пресвету Богородицу.

[Дијана.]

Поуке за правилан живот, чак и ако су писане за монахе, могу користити и мирјани. Наравно, никад не можемо толико стражити над својим умом и срцем као они који живот проводе у самоћи и молитви. Али, зато се од нас мање и тражи. А модерни духовници, задњих стотињак година пишу и за мирјане.

Постављајмо овде душекорисне текстове и линкове до цијелих књига. Како да се боримо против тежње за умовањем, мудровањем, високомислијем, празнословљем, злословљем, суђењем, просуђивањем и осуђивањем, а да се више забавимо брвном у оку своме, и срце своје да чистимо и омекшавамо за ближњег.

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/DuhovnoUzdizanje/NevidljivaBorba/NevidljivaBorba.htm

[Дијана.]

Поуке Оптинских стараца хришћанима у свету

1. У часу очајања знајте да не оставља вас Господ, него да ви остављате Господа. Ево, како вам, у Име Бога, налажем да живите када сте сами: макар вам то било и мучно, ма за то и не били вољни, свагда у мислима срцем призивајте Господа Исуса, Који живи у вашој души.
2. Послушници Христови треба пред очима да имају не вољу своју него Вољу Божију, која је и Апостолима забранила, као што и нама брани испитивање будућега, будућности коју је Бог ставио под Своју власт.
3. Ако живите у заједници са другима, служите им као самоме Богу и, за своју љубав, љубав не тражите, нити за смерност - похвалу, нити за служење - благодарност.
4. Оно чиме можете да саблазните или ожалостите ближње, то не чините, а ако они вас ожалосте, не гледајте на то као на наношење жалости, него као на оруђје које вам је Бог припремио да њиме, ако сте вољни, истребите у себи сваку нечистоту срца.
5. Пре него што нешто кажете, размислите неће ли ваша реч или дело ожалостити Бога или вашег ближњег.
6. Не осуђујте туђег слугу, када стоји или пада: има он Бога свога, Који има моћ да га од пада одврати или у паду заустави.
7. Памтите да час, који од вас одузима ваша лењост, може да буде последњи у вашем животу и да за њим може доћи смрт и суд. Маните се уживања.
8. Не задајте бол никоме и не враћајте грдњом на грдњу, жалошћу на жалост, па ће у књизи живота ваше име бити записано са Преподобнима.
9. Молим вас, пријатељи моји, не занемарујте ниједно средство којим је могуће угодити Богу, а таквих је средстава много: умиљато опхођење са људима, тешење ожалошћених, заузимање за увређене, давање сиромашнима, одвраћање очију од ружних садржаја и поступака, супротстављање рђавим мислима, принуђивање себе на молитву, трпљење, милосрђе, праведност, и др. Испуњавање свих тих свештених добродетељи привлачи к вама свемоћну помоћ Божију, а са њом ћете пребродити све тешкоће, које су пре тога изгледале несавладиве нашим снагама.
10. На све начине се супротстављајте својој напраситости и, уз Божију помоћ, она ће неизоставно ослабити. “Ако се и деси да се кадгод раздражиш или разгневиш, онда бар ништа не говори или се уклони или затвори уста своја, да не искочи јаросни пламен и не опали душу твоју и ти узалуд не узнемириш оне који су са тобом. Чим се пламен угаси и твоје срце постане мирно, тада говори ради исправљања ближњег”.
11. На сваки начин се чувајте да се на ишта срдите: ниједна непријатност не сналази нас сама од себе, свака се допушта Промислом Божијим ради истих оних спасоносних циљева ради којих су светог Апостола Павла сналазиле невоље, ради којих је он и “био у опасности на ријекама, у опасности од разбојника, од свога рода, од незнабожаца, у опасности у граду, у пустињи, на мору, у опасности међу лажном браћом” (2 Кор. 11, 26).
12. Знајући то, не обраћајте пажњу на то ко вас је увредио и због чега, но само држите на уму да се нико не би усудио да вас ожалости, да Господ није изволео да му то допусти, и зато благодарите још више Господу што нам невољама, које нас сналазе, јасно показује да Му нисте туђи и води вас у Царство Небеско: “Ако подносите карање, Бог поступа са вама као са синовима. Јер, који је то син којега отац не кара?” (Јевр. 12, 7).
13. Оставите вазда сваку суровост и будите пред Господом у опхођењу са људима незлобиви као деца.
14. У љубави Божиојој пребивајте, учите се њој, њоме дишите: Бог је љубав и ко у љубави стоји, у Богу пребива и Бог у њему. У животу препуном невоља слатко је живети са љубављу Божијом.
15. Није спасење у многоречитости, но у савршеном пажењу на себе.
16. Одвикавајте се од расправљања и препирки: смућујући срце, оне вас лишавају мира у души. Свакој свадљивој мисли противстављајте молитву Исусову. Не верујте предрасудама.
17. Подозривост уопште није својство хришћанско, и зато је не усвајајте. Мудрост обазривости и непорочности, пак, тражи од нас Сам Господ преко Светога Писма: “Будите мудри као змије и незлобиви као голубови”.
18. Свагда се држите средине. крајности нигде и ни у чему нису за похвалу. Памтите реч Старчеву: “Ко може да поднесе, све подиже”.
19. Увек будите предани Вољи Божијој која је за вас савршено спасоносна.
20. Са ближњима саобраћајте весело и са љубављу. Љубите их, служите им: они су скупоцени - за њих је Спаситељева Крв проливена, они су уди Христови. Не жалостите их чак ни једва приметним знаком.
21. Спасавајте се благоугађањем Господу, благоугадјајући Му свим видовима љубави. Само се о томе и старајте да се обогатите љубављу. Онај у коме је љубав, има у себи Бога.
22. Уочите да ви само онда бивате потпуно свиме задовољни, када имате трпљење, смиреноумље, послсушност и љубав према свима.
23. Не опомињите се са прекором онога што је прошло, иначе ће се и Господ опоменути и затражиће од вас оно што вам је опростио.
24. У унинију (клонулости духа) нагоните и срце и језик свој да се моле овако: “Господе, спаси ме, пропадам!”
25. Ако некога за нешто молите, молите га са трпљењем жене Хананејке.
26. Преиспитивати туђе пороке је грех, зато избегавајте такву грешну самоувереност.
27. Ако сте на било који начин ожалостили слугу свога, учините што је потребно да он заборави нанесену му жалост.
28. Чините све са разборитошћу, не журећи да ваша дела буду успешна.
29. Зло победјујте добрим: зло се злом исправити не може.
30. Без одрицања од своје воље немогуће је и положити почетак спасењу, а камоли се спасти. Измолите за себе од Господа самоодрицање, чеда моја - оно је неопходно за спасење.
31. Ако намислите да некога од ближњих посетите, преузмите на себе неотклоњиву обавезу да приликом посете сачувате према њему исту ону љубав и исто расположење са којима сте к њему дошли, макар доживели од њега и неку увреду.
32. Кад год у односима са ближњима дође до непријатности, окрените се најпре себи: након строгог испитивања, ми готово увек налазимо да смо сами били узрок незадовољства.
33. Не оправдавајте се, не расправљајте, снисходите карактерима и годинама. Тешите све и свакога чиме можете. Никога не осуђујте, не враћајте злом за зло, све љубите, свима опраштајте, свима будите слуга.
34. Себе сматрајте последњим и грешнијим од свих.
35. Љубите Господа и молите Му се као Оцу. Смиравајте се пред свима Хришћанима и Господ ваш ће вас волети и обрадоваће се због вас пастир ваш.
36. Подносите нетрпељивост, неразумност, непросвећеност, безразложни гнев - све без опирања.
37. Када осетите према некоме и нехотично осећање непријатељства, настојте да победите то грешно осећање. Нагнајте себе да се овако молите: “Спаси Господе раба Твога (име те особе) и светим његовим молитвама умири срце моје!” Натерајте себе да човеку који вам није мио укажете сваку пажњу и учините сваку добру услугу, па ће Господ, видећи вашу добру намеру, не само да из вашег срца истргне грешно непријатељство него и да вам га испуни светом љубављу.
38. Ако вас не теши молитва док је вршите, знајте да вам она припрема божанствену утеху и сладост ускоро по савршењу: “Трпећи потрпех Господа и услиши ме!”
39. Читавог свог живота, пре сваког дела, руководите се следећим хришћанским расуђивањем: да није то што сам намислио, можда, противно вољи Божијој, није ли погубно за моју душу, није ли за ближњег увредљиво? Ако вас, након строгог испитивања, савест не запече, своју намеру доведите до испуњења, а ако савест запече, уздржите се од тога дела.
40. Не дотичите језиком својим част ближњег, него употребљавајте језик свој само за славословљење Бога и на нечију корист и поуку. Ако вам додје да оговарате, сетите се својих грехова, које сте од младости учинили и осудите себе за то што сте их починили.
41. Нека вам живот не пада тешко, он је неподношљив само за злочестиве, а онај ко верује у Господа Исуса Христа, нада се у Њега, љуби Га - за њега је живот увек подношљив.
42. Живот нам је дат само за то да бисмо славили Бога, чинили добро ближњем и достизали вечно Царство, у Јеванђељу нам показаним узаним путем, а не за то да бисмо се у њему веселили. Речено је “благо онима који сада плачу”, а не онима који се смеју.
43. Смирење (смерност) је добило свој почетак у Господу Који се смирио, оно је венац и лепота свих добродетељи. Што је за усахлу земљу - киша, то је за човекову душу - смирење.
44. Смирење је добродетељ (врлина) на коју са радошћу и миљем гледа и Сам Бог: “На кога ћу погледати”, вели Господ, “само на кротког и смиреног, који трепти од речи Мојих!”
45. Али у чему се састоји смирење? По моме мишљењу, оно се састоји у томе да човек себе сматра грешнијим од свих и никога не унижава и не вређа, не осуђује, пази само на себе и не тражи ни богатство ни славу ни похвалу ни част, сматрајући да је свега тога недостојан. Храбро трпи грдње, увреде, укоре, признајући у своме срцу да је све то и заслужио; са свима се односи пријатно, свакоме је са љубављу спреман да послужи, не види своја добра дела и не говори о њима без потребе. Такво смирење за вас молим од Господа Бога, чеда моја, јер ће вас оно не само избавити од греха него и увести у љубав према Њему, Који је смирио Себе до смрти, и то смрти на Крсту.
46. Љубав покрива мноштво грехова. Ако жалоснима будете - утеха, несрећнима - олакшање, убогоме - помоћ, сиротој - отац и мајка, болноме - умирење, слуги - милостив, заблуделоме - руководитељ ка спасењу, и свакоме хришћанину - по могућству, усрдни служитељ, - за такву љубав вашу према млађој браћи и удима Господа нашега Исуса Христа не само да ће се избрисати греси ваши него ћете угледати Господа лицем у лице и зарадовати се у веке.
47. “Подајте цару царево, а Богу Божије”. Управљајући пословима који су окренути ка друштвеној заједници, у срцу непрестано будите жртва Богу и тако живите у томе Вавилону- овоме свету - непрекидно имајте на уму свој Горњи Јерусалим и своје предназначење.
48. Претворите своје племићство у служење Господу Исусу Христу. Противите се уживању, раскош избегавајте и не преузносите се пред својим слугама: они су вам равни у ономе највреднијем, јер Господ и њих позива за Своју Свету Трпезу истим речима као и вас: “Дођите, једите, ово је Тело Моје… Пијте из ње сви, ово је Крв Моја која се за вас и за многе излива!”
49. Долине, полегле доле, готово увек бивају плодне и родне, а високе горе већином су суве и без могућности да на њима ишта роди. Исто тако, клас који се издиже главицом изнад осталих вазда бива празан, а који стоји приклоњене главице, има у себи много зрна. Имајте смирено (смерно) срце и обогатићете се свиме што је потребно за спасење.
50. На плодну долину киша лије право из облака али и са високих гора: такво је и смирење. Под кишом подразумевам Божију благодат, која се даје смиренима и то непосредно од Бога и преко људи, у овоме животу узвишених Господом, као узвишене горе. Ако у својој унутрашњости будете смерно предани Божијој вољи и затворени за улазак Његових непријатеља, Дух Утешитељ ће вам доћи и уселити се у вас.
51. На широки пут заборавите: Господ нас, по милосрђу Своме, уводи кроз тесна врата у Царство Небеско, а широку пут води у вечну пропаст.
52. И вама и себи желим у овоме животу само очишћење од греха и молим Господа Бога да са нама учини све што Му буде угодно да очисти грехе наше и измије беззакоње, макар за то били потребни и понижење и срамота. И ви и ја треба да живимо по Божијим Заповестима, а не само по људским заповестима.
53. Ради користи сопствене душе волите усамљеност, и покоривши се у потпуности Заповестима Оца Небеског, научите своје срце непрестаној Исусовој молитви. Од унутрашњег пребивања Господа Бога у вама, постаћете у свему трпељивији, обилнији љубављу и смиренији.
54. Пазите се да лењост не раслаби ваше снаге за подвиге духовне - она је први непријатељ оних који живе далеко од Оца. Али не очајавајте и не тугујте превише због свога спасења уколико понекад ослабите у подвизима.
55. Сама дела нас неће спасти, но милост Божија, само ако дела чинимо у Име Господа Исуса Христа, Који нека не лиши вас, пријатељи моји, милости Своје у све дане вашега живота. Били ви слаби или рђави, само прибегавајте милосрдном Господу Исусу Христу и чврсто се надајте у Њега. Та нада вас неће посрамити у веке.
56. Не презрите моје речи и не сматрајте их тешким за испуњење. За Господа и са Господом ништа што је тешко није тешко, и ништа жалосно није жалосно: “Јер је јарам Његов благ и бреме Његово лако” (Мт. 11, 30).

[Дијана.]

Св. Јован Кронштатски МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ

Живите (и ти живи) као удови једног тела, као чеда Божја, у љубави и слози, у миру и тишини, једно друго поштујући, једно другом снисходећи, као што Господ нама снисходи. Не гордите се, не завидите, не завађајте се, телесне похоте обуздавајте, будите целомудрени, уздржавајте се од сваке прекомерности, не будите лењи за молитву, послове свакодневне увек отпочињите кратком молитвом, дан и започињите и завршавајте усрдном молитвом Богу, Царици небеској и Анђелу чувару; за све се молите као за себе, свима желите добро као себи и никоме не желите и не чините зло.
* * *
Када на твоје очи људи падају у разне грехове против тебе, против Господа, против ближњих и против себе самих – не озлојеђуј се на њих, јер је и без тебе много злобе у свету, него их искрено жали и опраштај им када те вређају, сам себи говорећи: Оче, опрости им, јер им грех смета, не знају шта чине! (Лк. 23, 34)
* * *
Све земаљско, материјално, када се срце за њега прилепљује, јесте пометеност, туга, тескоба, смрт за нашу душу; тело наше је и само за себе и по себи – трулеж и прах и дим. Једино што је потребно нашој души јесте правда, светост, истина, љубав, милосрђе, кротост, незлобивост, мир, слобода духовна или благодат Божја у срцу. Та блага су животворна за цело биће наше, вечна. Свим снагама ћемо се потрудити да их нађемо и, нашавши их, да их чувамо у себи, умножавамо и укрепљујемо, јер због греховности наше све добро као да брзо испари.
***
Ни једног трена не испуњавај своју вољу, већ вољу Божју која је љубав према свима, и према непријатељима, и светост наша. А наша воља је грех разнолики, самољубље (а не богољубље), злоба, мржња, гордост, завист, грамзивост, сластољубље, преједање, пијанство, лоповлук, среброљубље, блуд, лукавство, лењост, немилосрдност и равнодушност према страдањима ближњег, злурадост због његовог неуспеха, злопамћење, роптање, хула, светогрђе.
* * *
Велике су ове речи: дај нам да једним устима и једним срцем славимо и певамо пречасно и величанствено име Твоје, Оца и Сина и Светога Духа (Возглас на Литургији). О, када би тако увек било, срца не би била раздвојена, не само када је реч о односима међу људима, него и о располућености у нама самима!
***
Ако некога презирем, мрзим, то значи да себе безаконо узвишавам, безаконо волим, то јест по телу. Непрестано нам ласка срце наше, тајно нас узвишавајући, а ближње унижавајући. Али треба непрестано сагледавати властите безбројне грехе да бисмо себе осуђивали, оплакивали као духовног мртваца. Тада нећемо имати времена да примећујемо туђе погрешке и да због њих осуђујемо ближње или да их презиремо, тада ћемо их поштовати, јер ћемо увидети да су у много чему неупоредиво бољи од нас.
…
Пост је добар учитељ: 1. он свакоме ко пости брзо ставља до знања да је сваком човеку потребно веома мало хране и пића и, уопште, да смо жедни и да једемо, пијемо далеко више него што је потребно, то јест више него што тражи наша природа; 2. пост добро показује или износи на видело све немоћи наше душе, све њене слабости, недостатке, грехове и страсти, као што мутна, стајаћа вода која почиње да се чисти показује каквих све гмизаваца у њој има или какво је смеће у њој; 3. он нам показује сву неопходност да свим срцем прибегавамо Богу и да од Њега иштемо милости, помоћи, спасења; 4. пост износи на видело сва лукавства, подмуклост, сву злобу бестелесних духова којима смо раније, не знајући, служили, чије се подмуклости, сада када нас је обасјала светлост благодати Божје, јасно показују и који нас сада злобно прогањају због напуштања њихових путева
Гледајући свеће како горе и кандила у цркви, уздижи се мишљу од огња вештаственог ка невештаственом огњу Духа Светога: Бог наш је огањ који спаљује (Јев. 12, 29); видећи и миришући тамјан миомирисни, узноси се мишљу ка духовном миомиру Духа Светога, миомир смо Богу (2. Кор. 2, 15), као и по супротности – ка духовном смраду који је грех и труди се да се испуњаваш огњем Светога Духа и да прогањаш хладноћу срца која од ђавола, од тела и од света долази, и миомириши пред Богом миомиром врлина: кротости, незлобивости, смирења, послушности, уздржања, целомудрености, трпљења и др. Удаљавај се од заударања страсти, злобе, зависти, гордости, непослушности, неуздржања, блуда и др.

Читав свет, небо и земља и све што је на њима, море и све што је у њему јесте излив бесконачне доброте Божје, Његовог разума и бесконачне силе и моћи, доброте према створењима која је Он саздао ради радости и блаженства, нарочито – доброте према људском роду. Свет је огледало доброте, разума, премудрости и силе Божје. Дакле, не за свет, него за Бога треба да се прилепљујемо. Шта ми (то) постоји на небу, и осим Тебе шта хтедох на земљи? Ишчезе срце моје и тело моје, Боже срца мога, и удео је мој Бог до века. (Пс. 72, 25–26)

Многоме су научени ученици у школама, али често не знају једино што је потребно – Бога и себе саме, своје грехове, своју немоћ духовну, своју ништавност без Бога и пред Богом. Сетите се молитве светог Јефрема Сирина: Господе, даруј ми да сагледам своја сагрешења. Виђење својих грехова у њиховом мноштву и у свој њиховој гнусоби – заиста је дар Божји који се даје благодарећи усрдној молитви. Горе речено се може применити и на веома многе учене, богате и угледне људе: они много тога знају, много тога имају, али често не знају и немају оно суштинско. Сакрио си ово од мудрих и разумних, а открио си безазленима. Да, Оче, јер је тако била блага воља твоја. (Мт. 11, 25–26) Чудесне ствари! Благодат Божја очигледно није исто што и добра овога света, и пристрашћеност према њима неспојива је са Божјом благодаћу.
* * *
Необразованост, безосећајност, отврдлост и неисправљање срца хиљаду су пута кривљи од необразованости ума: јер човек необразован умом је неук, достојан снисхођења и сажаљења, а образован, али предан страстима и пороцима, злоби, гордости, презиру, зависти, стомакоугађању, преједању, пијанству, лакомости, блуду и другим страстима, и поред свог великог знања, као и знања воље Божје, јесте човек тврда срца, мртав за Бога, јер не примењује правила која су му позната на делу, не испуњава вољу Божју и нарушава је још са већом неустрашивошћу и смелошћу од необразованог. У необразованом човеку простота срца, кротост, незлобивост, смирење, ћутљивост, трпљење вреднији су пред Богом од свих наших знања, од све наше спољашње углађености, свих научених израза, свих сладуњавих учтивости, свих дуготрајних молитава, све красноречивости; чак су и сами греси, као греси из незнања, опростивији. Стога поштуј простодушну необразованост и поучавај се од ње ономе чега нема код привидно образованог, то јест простодушности, незлобивости, трпљењу и осталом. Необразовани су деца у Христу којима Господ понекад открива тајне Своје.
* * *
Боље је не преносити прекорне речи које неко изриче о другоме, већ их прећутати или пренети, премда лажно, речи љубави и благонаклоности, тада ће дух наш остати миран. А преносити речи непријатељства и зависти је веома штетно; оне у нестрпљивим и самољубивим људима на које се односе често изазивају душевну буру, подстичу угашено непријатељство и изазивају раздор. Треба имати хришћанско трпљење и мудрост змије.
* * *
Зашто се дешава да једна зла реч, реч клевете, на нас оставља најнепријатнији утисак, потреса до дубине душе, док, напротив, понекад хиљаде добрих речи, на пример о Богу и Његовим делима у свету, уопште не допиру до срца и нестају у ваздуху? Долази ђаво и односи реч посејану у срцима људи, а сам, с друге стране, сеје и гаји у нашим срцима семена злобе и не пропушта ни најмању прилику да у нама посеје непријатељство и завист према ближњем. Довољан је само поглед ближњег, често невин, али који нам се учинио подозривим, да би у нама посејао осећање непријатељства према њему. Дакле, нећемо примати к срцу никакво зло које нам је ближњи причинио намерно или ненамерно, знајући његовог виновника и то да свијет сав у злу лежи (1. Јн. 5, 19) од свог почетка, него ћемо бити добродушни при свакој нанетој увреди, молећи се за оне који нас вређају као за доброчинитеље, јер се и у самој увреди њиховој често чују речи добронамерне, премда и не потичу из доброг срца. Нека их Господ уразуми и нека им то не узме за грех, а ми ћемо бити обазривији, да не бисмо дали места ђаволу.

Треба жалити сваког злог човека, а не осећати злобу према њему, и тако не угађати сатани; једноставно и на сваког непријатеља гледати као на створење Божје, као на створеног по икони Божјој и као на уд свој, и не испуњавати се злобом према њему, то јест не бити ђаво, јер човек који осећа злобу јесте ђаво онда када је осећа. Треба увек бити кротак, незлобив, добродушан, трпељив, као да не примећујеш злобу у другима, треба побеђивати добрим – љубазношћу, доброчинством – зло (Рим. 12, 21), или зле људе. Нека избави Бог од зле подозривости при којој људи све у ближњем окрећу на зло: покрет, гест, поглед, глас, корак, сваку реч.
Све жртве и милостиње које се подају просјацима неће заменити љубав према ближњем ако је нема у срцу; зато се при удељивању милостиње увек ваља старати о томе да се она подаје са љубављу, искрена срца, радо, а не зловољно и жалосно. Сама реч милостиња показује да она треба да буде дело и жртва срца, и да треба да се даје са умилењем или жаљењем због мукотрпног стања просјака, и са умилењем или скрушеношћу због својих грехова, ради чијег очишћења се подаје милостиња; јер милостиња, по Светом Писму, очишћује од сваког греха (Тов. 12, 9; наш превод). Ко даје милостињу нерадо и зловољно, шкрто, тај није познао своје грехове, није познао самога себе. Милостиња је чињење добра пре свега ономе ко је даје.

Не дај да те зло ближњих побиједи, него побиједи зло добрим (Рим. 12, 21) пре свега – молитвом за оне који чине зло. Сами себе, један другог и сав живот наш, са свим недостацима, узајамним увредама, Христу Богу предајмо. Сами се никоме немојмо светити, ни једном злом помишљу или намером, него оставимо Богу да се за нас свети. Моја је освета, Ја ћу вратити (Рим. 12, 19 /5. Мој. 32, 35/), говори Бог. Треба љубити и непријатеље: та њих ђаво учи и подстиче на непријатељство.

Да би проверио волиш ли ближњег по Јеванђељу, обраћај на себе пажњу онда када те људи вређају, руже, када ти се подсмевају, или ти не указују дужно поштовање које уживаш у друштву, или када се потчињени огрешују о службу и бивају немарни. Ако си тада миран, ако се не испуњаваш духом непријатељства, мржње, нестрпљења, ако настављаш да волиш те људе исто као и раније, пре њихових увреда, немарности, онда волиш ближњег по Јеванђељу, а ако се раздражујеш, љутиш, узнемираваш, онда не волиш. Ако поздрављате само браћу своју, каква вам је хвала? (Исп. Мт. 5, 47; Лк. 6, 32)
* * *
Призивај без сумње, у простоти срца, Господа Бога, као и Анђеле и свете који због благодати Божје, и због општења или сједињења са Богом и због простоте свога бића, изузетно брзо, попут муње, и чују и испуњавају, по вољи Божјој, молитве наше.
* * *
Љубити Бога свим срцем значи немати пристрашћеност ни према чему у свету и дати све срце своје Господу Богу, творећи у свему вољу Његову, а не своју; свом душом пребивати, то јест сав ум имати увек у Богу, све срце утврђивати у Њему и сву вољу своју предавати вољи Његовој у свим животним околностима, радосним и тужним; свом снагом, то јест љубити тако да никаква противничка сила не би могла да нас отргне од љубави Божје, никакве животне околности: ни жалост, ни тескоба, ни гоњење, ни висина и дубина, ни мач (Исп. Рим. 8, 35; 38; 39); свом мишљу, то јест увек мислити о Богу, о Његовој доброти, дуготрпљењу, светости, премудрости, свемоћи, о Његовим делима и на све могуће начине се уклањати од испразних мисли и ружних сећања. Љубити Бога – значи љубити свом душом правду и мрзети безакоње, као што је речено: заволео си правду и омрзнуо безакоње (Пс. 44, 8); љубити Бога – значи мрзети себе, то јест свог старог човека: ако хоће ко за Мном ићи и не мрзи живот свој, не може бити Мој ученик (Мт. 16, 24; Лк. 14, 26). У нама, у нашим мислима, у нашем срцу и у нашој вољи постоји зла сила, изузетно жива и делотворна, која се увек, свакодневно, свакога часа, упиње да нас удаљи од Бога, усађујући нам испразне мисли, жеље, бриге, намере, подухвате, речи, дела, подстичући страсти и нагонећи на њих силом, и то на злобу, завист, похлепу, гордост и частољубље, сујету, лењост, непослушност, тврдоглавост, обмањивање, неуздржање. Љубити Бога – значи испуњавати заповести Његове. Ако Ме неко љуби, ријеч Моју држаће. Ко Мене не љуби, ријечи Моје не држи. (Јн. 14, 23– 24)
* * *
Какво је у Господа богатство светлости, ваздуха, воде, земље, ватре – тих пет стихија материје, од којих је састављено наше тело, од којих оно живи! Како је велико богатство свега што произраста из земље и обитава у водама, и свим тим се пре свега користи човек, цар твари! Благодарим Ти, Саздатељу нашем! Слава Теби, Промислитељу и Искупитељу нашем, Који си нас створио по лику и подобију Своме и благоволео да примиш на Себе природу нашу!
* * *
Ако веру нашу православну, Свете Тајне њене, хришћани понекад не могу да приме, то показује само да су умови и срца људи нечисти и страсни, и да не могу поднети чистоту и светлост њену, као што болесни од очију не подносе сунчеву светлост. То благо небеско у срца своја могу примити једино људи који ослобађају ум и осећања своја од пристрашћа овоземаљских

Бестелесни непријатељ нас снажно напада током Богослужења јер се тада врши, нашим посредством, благодаћу Божјом, препород душа наших; зато, немојмо клонути због подвала непријатељевих, него будимо храбри и чврсти, срдачним очима гледајући на Подвигоположника Христа који невидљиво пред нама стоји и тајно врши препород у душама.
* * *
Свети људи Божји су цветови дивни, неувенљиви, миомирисни. Немој се уснама које смрде од грехова дотицати тог цвећа, дакле, моли им се чистим срцем и чистим устима, не немарно, не расејаних мисли, већ са страхопоштовањем, полако. Они су словесна небеса; они су на земљи живели небески, чудесно, у великим подвизима, у великој љубави, у великом смирењу, незлобивости, трпљењу, самоодрицању, заволевши Бога више од свега.
* * *
У цркви су све слатке наде и очекивања наша, мир наш, радост наша, заједно са очишћењем и освећењем. Ту се тако често објављује истина будућег васкрсења, победа смрти. Ко, волећи живот, неће заволети цркву свим срцем! Све најбоље, најузвишеније, најдрагоценије, најсветије, најмудрије – све се то налази само у цркви. У цркви је идеал човечанства; црква је земаљско небо.

Ни због чега се не треба жалостити и раздраживати, јер се кроз то често жалошћење и раздраживање ствара веома морално и физички штетна навика раздраживања, док се равнодушношћу према препрекама ствара добра и корисна навика да се све подноси мирно, стрпљиво. У овом животу може бити мноштво случајева наших безбројних несавршенстава у узајамним односима, и ако бисмо се у сваком случају жалостили, не бисмо живели ни неколико месеци. А притом се жалошћењем и раздраженошћу ствар не поправља, већ се, напротив, још више погоршава услед нашег нерасположења. И боље је увек бити миран, сталожен, увек пун љубави и поштовања према морално болесном човечанству, или, говорећи појединачно, према ближњима, према сродницима својим и нама потчињенима. Та човек није анђео, а притом нам је живот такав да свакодневно и готово нехотице грешимо, премда то и не бисмо желели. Добро, што хоћу, не чиним, него зло, што нећу, оно чиним. (Рим. 7, 19) И Господ нас је научио да са снисходљивошћу гледамо на честе људске погрешке и падове, рекавши: опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим (Мт. 6, 12). И како хоћете да вама чине људи, чините тако и ви њима. (Лк. 6, 31; исп. Мт. 7, 12) А ко од нас не жели да се према њему односе благо и стрпљиво у његовим невољама, спотицањима и падовима, погрешкама, пропустима? Зато нас апостол и учи дуготрљењу и снисхођењу. Љубав, вели апостол Павле, дуго трпи, благотворна је, не раздражује се, не мисли о злу, све сноси, све трпи и никад не престаје. (1. Кор. 13, 4–8)
* * *
Љубав хришћанска више воли да трпи све спољашње неприлике живота, скученост, одсуство чистог ваздуха, губитке, него да због тих спољашњих и сличних неприлика дозволи нестрпљење, нерасположење, раздраженост, озлојеђеност, роптање на оне који нас доводе у неприлику из нужде или из обести, или из жеље да поживе на туђ рачун, на рачун туђег спокојства. Љубав све трпи и све подноси са штетом по себе, по свој материјални и телесни живот: јер где је љубав, тамо је благодат Божја и свако добро, тамо је спокојство, тамо је благостање. Хришћанин подноси све само да се не лиши благодати Божје, која је за њега највеће добро.
* * *
Какве духовне буре, урагани, страшни, огњени, силовити вихори често бивају у животу човековом, у животу оних људи који се труде да воде живот хришћански и да Богу служе молитвом, заузимајући се за себе и за друге пред неизрецивом милошћу Његовом! Једино се благодарећи милости Божјој не разбија у парампарчад и не страда чун у коме, пловећи морем живота, странствује наша душа ка вечности која је чека!
* * *
Неизмерно је велик свет, неизмерно је много бића која га насељавају, али какав је ред у свем кретању, у свем животу света (природе)! Неизмерно је велик свет небеских умова, Анђела, али какав је ред у свету анђелском, какво строго испуњавање воље Божје! Велики је свет човечји, али колико је у њему нереда, самовоље, безобразлука и отуд несрећа – несрећа због болести, разних смрти, ратова, глади, поплава, пожара, несрећа од бура и невремена, несрећа од пијанства, прождрљивости, среброљубља, неправде, вероломства, од самоубиства, убиства! Нема им броја! Тешко нама! А шта ће бити онде, после смрти, у вековечности?
* * *
Човек је чудесно, величанствено, премудро, уметничко дело најсавршенијег Уметника – Бога; оно је на почетку било непорочно, неупрљано, нетрулежно и чисто, али грех, то наказно ишчадије духа таме, та прљава, бесмислена, зла сила учинила га је и прљавим и болесним, нечистим и трулежним у оба начела његове природе, у души и по телу. Али, премудри и свемогући, сведобри Уметник није допустио непријатељу Свом и нашем да сасвим погуби Његово уметничко дело, Његову предивну и величанствену творевину, тако да је Сам Себи створио тело попут нашег и позајмио душу у утроби пречисте Дјеве–Мајке; Својим оваплоћењем, Својим учењем, чудима, страдањем, смрћу и васкрсењем, Својим чудесним и премудрим домостројем опет је васпоставио дело руку Својих у пређашњу и чак већу красоту и славу, даровао му поново нетрулежност, светињу, чудесну божанску лепоту и узвео у првобитно блаженство, обоживши човечју природу и посадивши је са Собом на престо Божанства. Слава Ти, сведобри, премудри и свемогући Уметниче!


Шта ми је потребно? Ништа ми на земљи није потребно до најнеопходнијег. Шта ми је потребно? Потребан ми је Господ, потребна ми је благодат Његова, царство Његово у мени. На земљи, месту мог странствовања, мог привременог учења, нема ничег мог сопственог, све је Божје и све је привремено, намењено за моје привремено коришћење; што ми претекне – својина је ближњих који немају. Шта ми је потребно? Потребна ми је истинска, хришћанска, жива, делатна љубав, потребно ми је срце које воли, жали ближње, потребна радост због њиховог благостања и среће, жалост због њихових жалости и болести, због њихових грехова, слабости, размирица, недостатака, несрећа, сиромаштва; потребно ми је саосећање топло, искрено у свим околностима њиховог живота, радовање са онима који се радују, плач са онима који плачу. Доста је самољубља, егоизма, настојања да се живи само ради себе и да се све граби само за себе: и богатство, и сласти, и слава овога света, и умирати, а не живети, страдати, а не радовати се, носећи у себи отров самољубља, јер самољубље, које у наше срце непрестано долива велијар, јесте отров. О, да ми је да са псалмопојцем ускликнем: шта ми (то) постоји на небу, и осим Тебе шта хтедох на земљи? Ишчезе срце моје и тело моје, Боже срца мога, и удео је мој Бог до века. (Пс. 72, 25–26) Господе, Ти си видилац срца мога, покрета његовог и ових редова! Подај ми то што иштем од Тебе! Мени је самоме то задобити немогуће, али све је могуће Богу (Мк. 10, 27). Подај ми истински живот, развеј мрак страсти, одагнај силом Твојом силу њихову!
* * *
Какав је однос између речи и дела? Реч Божја је из небића у биће позвала свет видљиви и невидљиви; реч у устима Бога Логоса је била дело. Зато реч и дело међу собом треба да буду нераздвојни као што су душа и тело нераздвојни у свом постојању. Ко поштује и испуњава реч Христову верно и непрестано, у кога је реч дело, тај и сада чини велика и дивна дела, и његовој се речи све покорава: и демони се покоравају, и болести се исцељују, и моралност људска се изграђује.
* * *
Крст у Христу и Христос на крсту: крст је символ распетог Христа, Сина Божјег, зато су и знамење његово и сама сенка његова страшни за демоне, као знамење Христово, као сена Њега, Распетог. Зато је веома важно погружавање крста у воду и освећење њено; она услед тога бива лековита и прогања демоне.
* * *
Хришћанин је Божји сасуд, Божји храм, Божји дом. О, како је поштовања достојан прави хришћанин, како он ревносно треба да се удаљава од сваког греха, како су хришћани дужни да поштују један другог!
* * *
Премрски непријатељ настоји да уништи љубав љубављу – љубав према Богу и ближњем – љубављу према свету, његовим краткотрајним добрима и његовим поквареним, богопротивним обичајима, љубављу телесном, љубављу према богатству, почастима, задовољствима, разним играма. Зато на све начине гасимо у себи љубав према овоме свету и разгоревајмо љубав према Богу и ближњем кроз самоодрицање. Свака лепота у овоме свету (лепота лица) је слаба, ништавна сенка нестворене лепоте, неизрециве доброте лица Божјег; свако земаљско уживање ништавно је у поређењу са будућим уживањем. Молим се Господу да вера Христова продре у дубину срца мога, да дејствује у целом животу мом, да јеванђеље Христово продре у све мисли и осећања, речи и дела, у све кости и срж моју – и не само у мене, него и у све људе, као свесветска истина, премудрост и живот вечни. Ово је вјечни живот да познају Тебе једнога истинитога Бога и Кога си послао Исуса Христа. (Јн. 17, 3)
* * *
Како миомиришу кости светитеља! Какви су чудесни миомириси мошти угодника Божјих! Како је велико добро стицање нетрулежне, миомирисне благодати Духа Светога и са њом живота вечног! Што јуримо за трулежношћу? Што заволесмо смрад грехова, страсти отровних?
* * *
Господе, за молитву Теби за нас приводимо свете, те миомире духовне, то миро миомириса Твојих! Прими њихове молитве за нас које миомиришу љубављу и чистотом и избави нас од смрада греховног, јер су нам срца нечиста и уста погана, и недостојни смо најслађе беседе са Тобом. Све је у нама земаљско, трулежно, погано, зло, а они, Твоји свети су миро најчистије, а особито Твоја Пречиста Мати, Твоја жива сјајна палата, чистија од сунчеве светлости, миомириснија од свих миомириса, јер су миомиром Њене светости, Њених божанских врлина небо и земља испуњени.
* * *
Са највећим страхопоштовањем изговарај име Божје, сећајући се да је Бог све привео из небића у биће, и да се све што постоји одржава у благостању једино Његовом добротом, свемогућом силом и премудрошћу Његовом. С крајњим страхопоштовањем изговарај име Исуса Христа, Сина Божјег, кроз Кога је све постало и Који свим управља; Који до сада све што постоји држи моћном речју Својом (Јев. 1, 3); устројава годишња доба и промене – лето, јесен, зиму и пролеће; чини да произрастају сви плодови земаљски; насељава земљу људима, животињама, ваздух – птицама; мора, језера и реке – рибама; умножава род људски и снабдева га свим добрима, спашава од грехова и злих духова и припрема станове онима који Га воле у Царству небеском; Који, гле, и до овога дана и часа изводи светила да обасјавају земљу или да ублажавају таму ноћну, и до овога дана и часа разлива толико животворни ваздух ради дисања свих живих створења; Који је створио тако чудесно својство ватре која греје, пали и светли; земљу, кадру да се са лакоћом ваздушног мехура окреће око тако огромног светила какво је сунце, и око себе, кадру да, на реч Његову, пусти из себе безбројне врсте биља; воду, која може да се претвара у безбројно мноштво најразличитијих сокова у неизбројивом мноштву плодова, дрвећа, жбуња и трава. Бог наш је Бог чуда (Пс. 71, 18; 76, 15), Бог сведобри, свемоћни, премудри, Бог милости, милосрђа и човекољубља. Који је бог Велики као Бог наш? (Пс. 85, 10) Са страхопоштовањем изговарај и име Пречисте Мајке Господа Исуса Христа, Приснодјеве Марије, која нам Га је родила за спасење наше; Њом смо се удостојили безбројних добара од доброте Господње: опроштаја грехова, освећења, просвећења, обновљења, избављења од вечне смрти, узвођења на небо, усиновљења Богу, обожења и вечног живота. Са страхопоштовањем изговарај имена апостола Христових, очевидаца и слугу Његових што по целом свету пронеше божанско учење Његово и учврстише и раширише на земљи спасоносну веру и Цркву Христову, веру обновљења и спасења; имена мученика што се крвљу својом родише за живот вечни; преподобних што изнуривањем тела својих изнурише у себи грех и страсти и достигоше блажено обновљење и живот вечни; бесребреника што нестицањем својим стекоше бесцено благо духа и вечног живота, и свих светих.
* * *
Управо то тело које толико негујемо, пазимо, коме причињавамо задовољство, које украшавамо, јесте непријатељ душе наше, веома подао, опасан; оно се непрестано противи љубави Божјој, вољи Божјој, заповестима Божјим и упиње се да испуњава своју вољу, и испуњава је готово увек, сем када снажну препреку постави Господ Бог у добром и премудром промишљању Свом о нашем спасењу. И то тело са страстима и похотама треба увек распињати, а не неговати; треба га умртвљивати постом, бдењем, молитвом, трудовима, а душу вежбати у читању речи Божје, у богомислију, молитви.
* * *
Радостан сам и топло ми је на срцу и спокојан сам када се свецело душом својом окрећем ка мисленом сунцу, Сунцу правде, Христу Богу моме. И растапа се лед срца мога, отпада нечистота и трулеж његова, нестаје мрак, умиче смрт духовна, зацарује се живот небески, ништа земаљско ме не занима.
* * *
Који имају тајну вјере у чистој савјести. (1. Тим. 3, 9) Чисто срце захтева света, божанска, наднебеска вера хришћанска да би благотворно деловала на све биће човеково, а у нечистом срцу она не може да обитава и да врши благотворне промене у њему: не може, ако се човек не исправља од својих порока. Ето зашто је и у хришћанству много званих, али је мало изабраних. Многи се називају хришћанима, али мало је оних који су заиста такви, мало је оних који доносе плодове Царства Божјег; ето зашто је и у хришћанству много безбожника, слободоумних, сујеверних, користољубивих, сластољубивих, блудника, пијаница, лопова и тако даље. Није вера крива што су хришћани такви, него су они који носе име Христово криви за своју непажњу према вери и њеним правилима, за своју нечистоту и за своју пристрашћеност према земаљском, због чега у своје нечисто срце не могу да сместе најчистије небеско благо – веру Христову, те пропадају крај самог извора спасења. Тешко нама незахвалнима, злоћуднима, лажно умујућима, лакомисленима, сластољубивима и лењивима! Господе, шта да чинимо? Победи нас Својом милошћу, Својом љубављу, Својом премудрошћу, мудровање тела нашег уништи, силом доброте Твоје злобу нашу победи!
* * *
Сваки човек на земљи болује од греховне грознице, од слепила греховног, обузет је помамом греха; а како се грех највише састоји у злоби и гордости, то са сваким човеком, као са оним који пати од болести греха, треба поступати с кротком љубављу – то је важна истина коју често заборављамо; ми често, веома често поступамо супротно њој: једној злоби својом озлојеђеношћу придодајемо другу, гордости се одупиремо гордошћу. Тако у нама зло расте, а не умањује се; не лечи се, него се још више заражава. Господе, помилуј нас, помилуј род људски

О, колико су Ти болни били греси моји, Христе Спаситељу мој, Боже мој, када су Те шамарали, ударали, пљували, трњем главу Твоју пробадали и на крст приковали, када си у мукама неизрецивим висио на крсту мене ради, избављајући ме од најтежих, неизрецивих мука паклених! Али тог Твог самоунижавања, тих мука Твојих требало би чешће да се сећам да не бих чинио грехове и да бих усрдно испуњавао сваку врлину, да бих Тебе волео свим срцем, да бих испуњавао заповести Твоје спасоносне! А ја често заборављам ту страшну жртву коју је за мене поднео Син Оца небескога јединородни, сабеспочетни, савечни. Стога ми дај, Господе, чисто срце и стално покајање за спасење, дај ми да Ти остало време живота свога угодим!
* * *
Јеси ли Ме често искрено призивао на молитви, говори Бог грешнику; јеси ли ли често искрена срца благодарио за моја безбројна доброчинства која сваки ум превазилазе? Јеси ли Ми често приносио искрену жртву хвале да бих опет и опет изливао на тебе Своје милости? А шта Ја да чиним са твојим изопачивањем, са твојом поквареношћу, са твојим изопаченим умом и срцем, са твојом вољом која је сваког часа склона злу и пороку? Кога љубим – онога и корим, бијем свакога сина кога примам (Јев. 12, 6). Дакле, немој клонути, изобличавани, од Мене корени, него трпи. Свако карање не чини се да је радост, него жалост, али послије даје мирни плод праведности. (Јев. 12, 11)
* * *
Господе, благодарим Ти од свег срца јер си ме безброј пута спасавао од бешчашћа, насиља, жестине страсти, и гасио у мени огњене стреле нечастивог, и миром ограђивао душу моју, и росом благодати Твоје је хладио. Слава Теби, Многомилостиви и Свесилни, јер сам до сада благодаћу Твојом здрав и читав, и поред безбројних подмуклости према мени невидљивих и свезлобних непријатеља који траже да ме прождеру. Знам, Господе да ћеш ме и од свих лукавстава и подвала њихових избавити и спасти, на само Теби знане начине, за Царство Своје небеско, и не само мене, него и све који благочастиво живе и којима подваљују духови злобе: јер је Твоје да будеш милостив и да спасаваш оне који желе а чак и оне који не желе спасење. Хтео ја или не, речено је, спаси ме.5
* * *
За спасење душа наших Господу се помолимо. Ко искрено пази на себе, непрестано примећује да душа пропада у сваковрсним гресима, да спава греховном смрћу, да непрестано бива поробљавана од ђавола и да носи тешке окове страсти, примећује то и усрдно уздише и моли се Господу за спасење душа, искупљених бесценом крвљу Христовом. Тако се душе наше свакодневно сурвавају у погибао у злоби, зависти, осуђивању, похлепи, сладокуству, преједању и препијању, у блуду, у лењости и немару, у чамотињи и роптању, у незнању, говорењу срамотних речи, празнословљу, лакомислености, слободоумљу, непокорности, дрскости и својевољности и осталим страстима. За вишњи мир: јер нема мира у костима нашим од лица грехова наших (Пс. 37, 4).
* * *

[Дијана.]

O ljubavi

Strac Porfirije .

Cesto ni trud, ni metanije ili zemni pokloni,ni osenjivanje sebe znakom krsta ne privlaci blagodat Boziju.

Tu postoje odredjene tajne.

Najbitnije jeste to da izbegavas formu a drzis se sustine.

Sta god da cinis ,cini iz ljubavi.Ljubav je ta koja privlaci blagodat Boziju.

...

Tek kada počnemo da volimo, mi postajemo ličnost. Tek tada se probudilo središte naše ličnosti, naše srce. Kada uđemo u oblast srca, u predele ljubavi, u tom carstvu više ne vladaju zakoni. U tom carstvu postoji samo jedan zakon, a to je neophodnost da se svi prethodni zakoni, svi prethodni izrazi naše ljubavi prema Bogu više ne podražavaju na spoljašnji način, da ne postaju idoli koji guše život. U tom carstvu čovek je pozvan na neprekidnu budnost, neprekidnu žudnju, neprekidnu ljubav prema Bogu. Jer, mi živimo samo kada volimo.

Kada volimo, onda je svaki trenutak našega života drugačiji od prethodnog. Bez obzira da li je obdaren ili ne, svaki čovek u sebi nekom vrstom jezika izražava zanos svoje ljubavi prema Bogu. To je jezik slika ili boja, reči ili zvukova, nejasnih uzdaha i suza… To je jezik molitve koja nije samo molitva rečima, ili je ponajmanje molitva rečima. Jer, u snažnom nastupu ljubavi čovek nema vremena za reči. A kada je Bog blizu, bliže od naše krvi, svaka reč je grubo kršenje mira. Kako je u ljubavi svaki trenutak drugačiji od prethodnog, on mora i biti drugačije molitveno izražen od prethodnog. Monah i hrišćanin su pozvani na neprekidno stvaralaštvo. Na sazdavanje do tada nepostojećih parova nemuštih reči i zvukova, slika i boja, uzdaha i jecaja… Upravo stoga, da bi postali pravi monasi, i pravi hrišćani, moramo postati istinski umetnici.

.....

o patnji i promislu

....

Umni napor ne obremenjuje toliko glavu koliko briga pritiska i mori srce, a iz srca patnja prelazi na glavu. Moj drugi recept i usmeren je na to, konkretno: nemojte srce opterecivati teskobom i brigom, nego sve tuge i brige prebacite u ruke Bozije, tako da Vam srce ostane potpuno slobodno. Tada ce glava, ma koliko se udubljivala u problem , sve uspeti da podnese i da ne iznemogne. Da bi se uspostavilo ovakvo nastrojenje, potrebno je ulagati naravstveni napor, sa razmisljanjem, koji bi ozivljavalo uzdanje u Gospoda.

(SV.Teofan Zatvornik)

Чим увреда почне да ти срце распаљује, сети се Христа и Његових рана, - расуди да оно што трпиш много је мање у сравњењу са страдањем самога Господа; и тада, као водом, угасићеш своју тугу. -Св. Григорије Богослов

....

Ne smatraj za izlišno ni najmanju okolnost ili dogadjaj s tobom u zivotu tvome, ma kakva ta

okolnost ili dogadjaj bio, jer je Bog htio time da te neĉemu nauĉi ili te od neĉega saĉuva. Ako

samo pazljivo razmotriš tu okolnost ili dogadjaj, to ćeš se uvjeriti da je on sluzio i sluzi tvome

dobru.

U dogadjajima zivota ĉuje se glas Providenja, koji priziva ĉovjeka na put Gospodnji. (Filaret,

mitr. Moskovski).

Vjeruj da sve što se nama dogadja do najmanjih sitnica biva po promislu Bozijemu, i tada ćeš bez zabune i straha podnositi sve što te snadje. (Ava Dorotej).

Ne zaboravljaj da bez Boga ništa ne biva i - mir će ovladati u duši tvojoj.

Onaj koji se iskreno predao volji Bozjoj, mnogo se ne brine o budućnosti svojoj, ma koliko mu

mraĉan izgledao horizont njegova zivota. "Sve je od Boga - govori on u sebi - sve je mudro, sve je radi koristi naše. šta će biti, to će i biti; a biće ono što Bog da. šta hoće Bog moj, to i ja hoću."

Premudrost Bozja nalazi sredstva i puteve za naše dobro i sreću, ĉak i onamo gdje mi ne vidimo ništa drugo, nego li opasnosti i stradanja. (Po proti J. Tolmaĉevu).

Kada ti govoriš: Bog je ĉovjekoljubiv te stoga neće ni kazniti, onda će po tvome izići, da je On neĉovjekoljubiv ako kazni. (Sv. Zlatoust).

Bog nam i tada ĉini dobro, kada nas kaznjava.

Bog po svojoj mudrosti šalje nam nesreću radi naše sreće. (Prota J. Tolmaĉev).

Ako ti je Sveblagi poslao tugu, to znaĉi da i u samoj toj zalosti ima za tebe neĉega korisnoga.

Bog nas pokara malo, da bi posle na nas izlio veliku milost.

Gorĉina koju nam Nebesni LJekar šalje mnogo je blagoprijatnija za naše duševno zdravlje, negoli sladost koju nam svijet pruza. (Filaret, m. Moskovski).

I sreća moze biti opasnija od nesreće, i nesreća spasonosnija od sreće. (Isti).

Ĉesto gledamo da zadovoljstvo vuĉe za sobom samozadovoljstvo (zadovoljstvo samim sobom).

Da nije zalosti i stradanja, ljudi bi se rijetko i hladnokrvno molili Bogu. (Prota J. Tolmaĉev).

Gospod pomoću patnji izbavlja od još većih patnji. (Filaret, m. Moskovski).

Bog kaznjava tijelo zarad cijene duše, da je tako urazumi i pouĉi. (Isti).

Veliki dio ljudi takav je da ih valja pobuditi - podsjećati spolja, da bi se oni mogli povući sami u

sebe.

....

О радости у Господу

Радост је играње душе која се весели оним што јој је по вољи (Василије Велики).

Радост је испуњење жеља, уживање у насладама и заборав жалости (Златоуст).

Уопштено говорећи, једина би била радост она која ствара вечни живот из мука и жалости, али истинском радошћу испуњавају се и они који творе правду, а док напредују у остваривању свога циља душа им остаје несметена и спокојна (Теодорит).

Радовати се у Господу значи испуњавати се свакога духовног весеља (исти).Радовање по свету није радовање, док у Господу и муке имају радост (Теофилакт).

Радост у Господу је радовање због онога што се по заповести Господњој на славу Божју догодило (Василије).

Радовање у Господу је највећа радост. Њом су се и Апостоли радовали. Радост која доноси корист управо је она која има почетак и корен и темељ у тамницама, у мукама, у жалостима, па отуда и добар крај има (Златоуст).

Најпунијом и истински савршеном радошћу сматрамо ону која је у Богу и ради Бога и у добрим делима кроз чврсту и непоколебљиву наду (Кирил Александријски).

Где је радост, нестаје бол суза. Где је радост, беже сета и жалост. Где је радост, нема туге. Где је радост, тамо су знамења весеља (Златоуст).

Радост светска почиње од наслада, а окончава се у жалостима. Нема тога ко се радује по свету, а да се уједно и по Богу радује, јер свако ко се по свету радује радује се због богатства, због сјаја, због славе, власти и гордости (Златоуст).

За радост по свету кажемо да је непотпуна, због онога што је у њој обмањиво и што би најмање требало гледати, то јест због ствари светских које су као утвара и сен (Кирил Александријски).

....

Setao sam sumom sa svojim duhovnikom. Dugo smo razgovarali o raznim stvarima.

Onda sam ga upitao nesto sto me je od uvek zanimalo:

-Ko je po njemu pravi vernik i sta on treba najvise da radi ? Da ide u crkvu, daje milostinju, zivi casno i posteno, posti, moli se stalno ne psuje ?

Duhovnik odgovori sledece:

- Ne mora da znaci ,mnogi to rade iz straha i navike ali najveci vernik je uvek onaj koji najvise voli.

.....

Ako se ti stidiš sliĉnih tebi grešnika da te ne vide kada grešiš, to koliko više treba da se strašiš

Boga, koji potpuno vidi sakrivene tajne srca tvoga? (Ava Isaija).

Ako hoćeš da sve poslove (i u opšte djela tvoja) dobro vršiš, to predstavljaj sebi (imaj na umu) da Bog na tebe gleda.

Kao što je lasno ĉoveku nazvati po imenu - imenovati - postojeće predmete, tako je lasno bilo Bogu dati biće, odnosno stvoriti ono ĉega nije bilo.

Bogu je lakše uzeći novo sunce na nebu nego li ja i ti da upalimo svijeću.

(Inokentije, arhiep. Hersonski).

Bogu nije ništa nemoguće, sem onoga ĉega On neće. - šta hoće Bog to i moze; ali On neće sve ono što moze. (Tertulijan).

Sve je nemoćno ondje gdje Bog javlja silu svoju - Bogu je moguće i da voda pali a vatra da gasi.

Bog same neprijatelje svoje upotrebljava kao orudja slave svoje.

Onaj koji je iz niĉega sve stvorio, moze i iz mraka svetlost i od zla dobro stvoriti.

Gdje nema naĉina za spasenje, tamo Bog naĉin (sredstvo) nalazi.

Gdje je nama nešto nemoguće, Bogu je tamo sve moguće.

Bog moze nama i iz bezizlaznog stanja izlaza naći.

Promisao Boziji projavljuje svoje moći onamo gdje ĉovjek gleda (tj. vidi) ponekad samo i jedinonemoći, (nemogućnosti). Moć Bozija ne potrebuje moći ljudske.

Bog baš tamo i javlja moć svoju, gdje oskudijeva moć ljudska.

Izgubivši nadu na pomoć ljudsku, obrati se k Bogu i dobićeš je od kuda se nisi ni nadao ni zamišljao.

U koga drugoga traziti pomoći i milosti ako ne u Najmoćnijega i Najmilostivijega?

Pred veliĉanstvom Bozijim nema niĉega velikoga, a pred NJegovom milošću i blagošću nema

niĉega maloga.Jer, i najmanja ptiĉica nije zaboravljena pred Ocem nebeskim. (Sv. Tihon Zadonski).

Gospod ne odbacuje ni jednoga molitvenog uzdisaja, kao ni jedne kaplje suza naših.

Gospod je moćan neizmerno, blag bezbrojno.

...

Молим вас, браћо, да ми, у време поста и молитве, од срца опростимо ако смо некад уистину имали или мислили да имамо нешто против некога и да сви пребивамо у љубави. Осим тога, мислимо боље један о другоме, подстичући се узајамно на љубав и добра дела. Говоримо добро једни о другима и у самима себи расуђујмо и размишљајмо о ономе што је добро пред Богом и пред људима, да бисмо постили похвалним и беспрекорним постом и да би молитве које упутимо током поста биле Богу угодне, како бисмо Га по благодати на доличан начин називали Оцем и могли одважно да Му кажемо: Оче, опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим (Мт. 6; 12).-Св. Григорије Палама

Ljubav je iznad svega. Ono što treba da zaokuplja našu pažnju, deco moja, jeste ljubav prema drugom čoveku, jeste njegova duša. što god da činimo, - molitva, savet, opomena, - sve činimo sa ljubavlju. Bez ljubavi od molitve nema koristi, savet vređa, opomena škodi i upropašćuje drugog, koji oseća da li ga volimo ili ne volimo i reaguje na odgovarajući način. Ljubav, ljubav, ljubav! Ljubav prema bratu našem priprema nas da više zavolimo Hrista.

Zlobu drugog čoveka treba da osećamo kao bolest koja njega muči, od koje on pati i od koje ne može da se izbavi. Stoga gledajmo na svoju braću sa saosećanjem i ponašajmo se prema njima učtivo i blagorodno, izgovarajući u sebi sa prostotom srca molitvu: "Gospode Isuse Hriste, pomiluj me", kako bi božanska blagodat ojačala našu dušu da ne bismo nikog osuđivali. U našim očima svi treba da budu sveti. Svi mi nosimo u sebi istog starog čoveka. Bližnji, ma kakav da je, jeste telo od našega tela, jeste naš brat, a mi nikome nismo ništa dužni osim da ljubimo jedni druge, po apostolu Pavlu ( Rimlj. 13,8 ).

ŽIVOT I POUKE STARCA PORFIRIJA KAVSOKALIVITALjubav je iznad svega. Ono što treba da zaokuplja našu pažnju, deco moja, jeste ljubav prema drugom čoveku, jeste njegova duša. što god da činimo, - molitva, savet, opomena, - sve činimo sa ljubavlju. Bez ljubavi od molitve nema koristi, savet vređa, opomena škodi i upropašćuje drugog, koji oseća da li ga volimo ili ne volimo i reaguje na odgovarajući način. Ljubav, ljubav, ljubav! Ljubav prema bratu našem priprema nas da više zavolimo Hrista.

Zlobu drugog čoveka treba da osećamo kao bolest koja njega muči, od koje on pati i od koje ne može da se izbavi. Stoga gledajmo na svoju braću sa saosećanjem i ponašajmo se prema njima učtivo i blagorodno, izgovarajući u sebi sa prostotom srca molitvu: "Gospode Isuse Hriste, pomiluj me", kako bi božanska blagodat ojačala našu dušu da ne bismo nikog osuđivali. U našim očima svi treba da budu sveti. Svi mi nosimo u sebi istog starog čoveka. Bližnji, ma kakav da je, jeste telo od našega tela, jeste naš brat, a mi nikome nismo ništa dužni osim da ljubimo jedni druge, po apostolu Pavlu ( Rimlj. 13,8 ).

Подједнако су рђави: готовост на зло и оклевање на боље. -Св. Григорије Богослов

Бог је брз на милост чим Му се замолимо

Пре него што човек покајник и погледа на Бога, Он му говори: Ту сам ја. Пре него што Му се човек приближи, Он отвара своју богату ризницу. Пре него што човек пролије сузе, Он излива дарове. Пре него што Га човек замоли, Он се мири са њим. Пре него што човек стане на молитву, Он га удостојава милости. Не касни да чује онога који Му искрено прилази, и не кори онога који је отпао па се опет враћа... нити истражује колико је времена прошло откако је отпао, већ само гледа на смирење, сузе и уздахе оних који Му прилазе...

(Свети Јефрем Сирин).

[Дијана.]

Буди храбар! Пожури да из онога чиме хоће да ти нанесу рану начиниш лек; Спаситељев крст означава свепраштање. Држи се њега јаком силом вере; он ће те заклонити од стрела правосуђа Божијег. Жури у цркву, тамо је мелем утехе: тајна покајања. Исповедај грехе, прими разрешење. Као што хладна вода освежава жеднога, тако се преко главе твоје кроз руке свештеника излива на тебе зрак оправдавајуће благодати Божије. Запечати заувек у бићу свом силу благодати. Као што се на воску растопљеном утискује печат, тако и овде. Ако се охладиш, све је изгубљено.-Свети Теофан Затворник
Покајање је у ствари, буна човека против себе самога, каже Владика Николај. То је буна против старог човека, човека огрезлог у грехе и страсти и тиме удаљеног од Бога, јер сваки грех удаљује од Бога, па човек огрезао у гресима одлутао је у "даљину земље" где се лице Божије не види. Да би такав човек постао "нова твар" по апостолу Павлу, мора прво "доћи к себи" попут блудног сина, и покајати се.
Почетак тога је буђење из летаргичног сна греха, због чега свети Апостол и довикује успаваним у гресима: "устани ти који спаваш, васкрсни из мртвих, и обасјаће те Христос" (Еф. 5,14) Када човек, пробудивши се, сагледа своје грехе, згади се на њих и омрзне их, то је почетак покајања. Тек тада ће моћи да осети у срцу право раскајање и да са смелошћу пред духовником исповеди своје грехе, да изврати душу своју пред њим и Господом својим, Који невидљиво присуствује и прима исповест, да покаже све ране душе своје, и да са надом на милост Божију завапи: "Господе, погледај, сва се душа моја огубала и нигде здрава места на њој! Опрости и помози!"
О Светој Тајни Покајања и исповедања грехова говорили су и писали многи Свети Оци и учитељи Цркве Божије од самог њеног почетка, па све до данас. Но нико боље и јасније дефиниције покајања није дао од светог Јована Лествичника. Тако он, у својој књизи лествица, а у поуци (=степеници) петој пише: "Покајање је завет са Богом да ће се водити један нови живот. Покајање је купац смирености. Покајање је неопозиво одрицање од сваке жеље за телесним добрима. Покајање је кћер наде и прорицање безнадежности. Покајање је помирење с Господом путем вршења добрих дела супротним пређашњим гресима. Покајање је очишћење савести. Покајање је добровољно трпење свих мука... Покајање је јако изнуравање стомака и шибање душе силним осећањима". И на другом месту св. Отац продужава: "Покајање је повратак од неприродног (начина живота) ка природном, и од ђавола к Богу... Покајање је одвраћање од греха... Покајање је напуштање ранијих (грешних дела) и жалост због њих".
Па ипак, постоји нешто што саму исповест и покајање онтолошки чини немогућом и због чега иста остаје бесплодна. Тако, по страшним речима Јосифа Вријенија, које је написао: постоје четири ствари, од које ако барем једну човек има, нити се може покајати, нити његову молитву Бог прима. А то су: ако се горди, ако нема љубави, ако осуђује неког грешника и ако злопамти на некога".
Отуда је јасно да право покајање не може бити ствар тренутне загрејаности. Оно мора бити стално расположење душе, јер такав смисао и имају речи светог апостола Павла упућене Коринћанима: "Ако би само себе осуђивали, неби осуђени били" (1 Кор.. 11,31). Тако су покајање схватили и свети Оци и подвижници који не виде краја покајању. Оно траје колико и живот човеков. Зато што "много пута грешимо сваки дан" зато морамо увек осећати себе грешним и кајати се. "Нема краја покајању" вели преподобни Марко Подвижник, "до саме смрти, и за мале и за велике. А свети Јован Лествичник, који је сагоревао у небочежњивим подвизима, саветује: "Ми нећемо бити окривљени, браћо, зато што нисмо чинили чуда, што нисмо благовестили, што нисмо достигли виђења, него зато што се нисмо кајали и плакали за грехе наше".
Тиха молитвена нада привлачи милост Божију. Уосталом, из руку Божијих ништа не можеш истргнути на силу, док је сузама све могуће! Подај Господе! Подај Господе! Истрајавати треба, и не постоји право, него је све - милост!-Св. Теофан Затворник
Све што просите у Господа Бога - све ћете примити, само нека то буде на славу Божију или на корист ближњег, јер и корист нашег ближњег Бог рачуна у Своју славу, због чега и говори: " Све што учинисте једноме од ових малих, Мени учинисте". Зато немојте имати никакву сумњу да Господ Бог, можда, неће испунити ваша мољења - само нека су она усмерена или на славу Божију или на корист и назидање ближњих. Па чак ако би нешто било неопходно и за неку вашу личну потребу или корист или успех, чак и то ће Господ Бог изволети да вам пошаље исто тако брзо и добропослушно, само ако је то за вас крајња нужда и неопходност. Јер, Господ љуби оне који Њега љубе, добар је Господ према свима, милује Он и дарива и оне који не призивају име Његово, милост се Његова огледа у свима делима Његовим, вољу оних који Га се боје извршава и молитву њихову услишава и сваки савет њихов испуњава - испуниће Господ сва мољења твоја! Бојте се само једнога - да не просите од Господа оно за чим немате крајњу нужду. Неће вам Господ ни то одрећи, због ваше православне вере у Христа Спаситеља, јер Он "неће предати жезла праведника на коцку грешницима и вољу слуге Свога Давида неизоставно ће извршити, али ће, ипак, тражити од њега одговор зашто Га је узнемиравао без особите нужде и просио од Њега оно без чега је могао.-Свети Серафим Саровски
МОЛИТВА
Молитва је обавеза хришћанина, и то прва обавеза (дужност), коју су они дужни испуњавати. (Прота Ј. Толмачев).
"Има вријеме свакој ствари под небом" (Еклес. 3, 1); па зар онда немати времена за молитву, која је прва ствар под небом? (Филарет, митроп. Московски).
Кад има времена за забаве, зар се онда може ко пожалити на немање времена за рад на молитви?
Не налази времена молити се само онај који неће да се моли. (Инокентије, митроп. Московски).
Ма колико велики били твоји дневни послови, ма колико велики био труд и рад твој којим зарађујеш себи храну, ти ипак, нема сумње, можеш одвојити себи неколико првих часова дана и ноћи зарад молитвеног бесјеђења са Богом, а у продужењу дана одвојити бар по неколико минута ради сјећања Бога и молитвенога обраћања к Њему својима мислима. Па и усред труда и занимања, ако је могуће, не треба напуштати молитву. "Посао у руци, а молитва у устима", говори један подвижник.
Дјело молитве треба да буде прије свију дјела и послова, стога што се без њега не може свршити никакво друго добро дјело. (Филарет Московски).
Молитва је први дар Божији, кроз којега се сви остали дарови задобијају.
Да би просјак добио милостињу - треба да пружи руку, да би дијете узело себи храну - треба да отвори своја усташца; слично овоме потребно је да човјек тежи к Богу, да добије благодат Божију - треба да има отворену душу. Молитва је пружена рука за задобијање милости Божје; она је отворена уста ради окушања небеског пића. (Филарет Московски).
Молитва, као златни кључ, отвара нам сва богатства милосрђа и дарова Божијих. (Димитрије, арх. Херсонски).
Молитва узлази, а благослов Божији силази.
Неопходност, корист и сладост (пријатност) молитве потпуно знају, виде и осјећају небесни духови, и стога они не престају "дан и ноћ" (Откр. 4, 8) узвишавати се ка Богу и сједињавати се са Њиме у молитви. "Уморити се молећи, значило би за небеске становнике исто што и нама дисати", говори Инокентије, архиеп. Херсонски.
Молитва је за душу исто што и храна за тијело; стога и недостатак молитвеног расположења осјећа се у души толико колико и недостатак такозванога апетита, или немоћи и болести за тијело.
Ако не осјећамо у молитви пријатност сједињења са Господом, не ојачавамо унутрашње, зар се онда тиме не испољава у души нашој исто стање какво бива у тијелу када нам се и укусна јела не допадају и чине нам се неукусна?
Без молитве наш духовни живот и гладује и жеђује и умире. (Св. Златоуст).
Опасно је и достојно сажаљења стање хришћанина који се не моли. У срећи и у добру он је поносит и горд; у несрећи је малодушан и тужан; у заблудама - нема наставника; у слабости - нема потпоре, у искушењу - нема друга.
У молитвама другога имају потребе и Свети; но ко се не моли сам за себе, томе неће помоћи ни праведници (Јак. 5, 16; Рим. 15, 30).
Велику моћ имају молитве Светих, но само тада када се и ми сами често и свесрдно молимо. (Духовни Патерик).
Вјера, нада и љубав су коријени молитве. Ако су ти корени чврсти, онда се молитва сама собом унутра покреће и објелодањује се с поља. Јер, као што свјежи коријени, хранећи се топлотом и влагом, сами природно дају клицу, тако и душа, загријевана свима врлинама, неопходно моли се и живи молитвом.
Не вољети молити се - значи не вољети самога Бога.
Као што риба живи у води и водом, тако и душа, која Бога љуби, живи у молитви и молитвом. А то произилази отуда што душа, која Бога љуби, непрекидно тежи и жуди да бесједи са милим јој Створитељем. Та тежња бива понекад тако велика да људи, силно љубећи Бога, моле се Богу и у сну и притом тако силно, да понекад сузе умилења прекидају им сан. О томе се говори у књизи Пјесма над Пјесмама: "Ја спавам, а срце је моје будно" (5, 2), тј. ,Ја спавам, а срце моје будно-љуби Бога, тражи Бога, моли се Богу, наслађива се Богом. Ја спавам, а срце моје не спава, гори, свијетли, пребива на небу". (Јаков, архиеп. Нижгородски).
Не хтјети се молити - значи не хтјети бити са Богом.
Ако немаш молитвеног духа, старај се све више и више да познаш, с једне стране, своје ништавило, а са друге - богатство дарова благодати Божанске. Тада ће побожна молитва сама собом потећи из срца твога. (Прота П. Соколов).
Да би се свикнули и срасли са молитвом, не очекујте расположење према њој, но принуђавајте себе, стога што се "Царство небеско с напором осваја, и подвижници га задобијају " (Мат. 11, 12). Многи, у ишчекивању унутарњега нагона, мало по мало су се сасвим оканули молитве. (Прота Аврам Некрасов).
Расположење за молитву често се појављује у вријеме саме молитве.
Приморавај себе дугој молитви, молитва је свјетлост за душу. (Ава Исаија).
Као што је из облака муња, тако су из молитве свјетлост истине и разумијевања. (Филарет Московски).
Ништа тако не потпомаже успијевању у врлинама као често бесјеђење са Богом (тј. молитва). (Св. Златоуст).
Онај умије добро да живи, ко умије да се добро моли. (Блажени Августин).
Молитва одржава добре у добру, а зле, по милости Божјој, чини добрима.
Бива да понеки отпочне молитву као грешник, а доврши је као праведник. Толика је и таква милост Божја!
Молитва је слична густом облаку који час заштићава од злих и жестоких мисли, час орошава и освјежава потоцима суза оне који се у њој подвизавају. (Блажени Августин).
Да би могли затегнути ослабјеле од сувоте конопце ради подржавања катарке на лађи, њих квасе водом; покваси и ти ослабјелу од зноја страсти суву душу твоју сузном молитвом и ум ће се твој укријепити ради чувања од мисаоних и страсних вјетрова. (Андријан Југски).
Прекрасна је за душу бања - сузе за вријеме вршења молитве; но после молитве сјећај се о чему си тада плакао. (Св. Нил Синајски).
Буди свагда расположен онако како биваш расположен у вријеме искрене молитве.
Када прође час, два и три после молитве и ти примијетиш да узбудљиви жар у теби готов је да се постепено угаси, пођи опет на молитву и загриј охладњелу душу твоју. (Св. Златоуст).
Молитва није само средство за врлину, него је и сама она врлина.
Моли се Богу тако као да би Га гледао, стога што Он доиста види тебе. (Ава Нестерон).
Зашто при молитви оборе (искрени мо-литвеници) очи доле к земљи? Ради тога што стоје пред Свесветим Лицем Свевиш-њега Бога.
Узалудне су и некорисне молитве, мољења и молбе када се врше без страха и трепета, без трезвености и бодрости. Када, приступајући цару, човјеку, сваки од нас износи своју молбу са страхом и бојажљивошћу и са свеколиком пажњом, тим више и већма то треба чинити пред Богом, Господаром свију и Христом, Царем царева и Господаром господара. Пред Њим треба макар сличним начином стајати и таквим начином пред Њим вршити своје молитве и мољења. (Ава Евагрије).
Пази на себе шта радиш (у молитви) и са киме бесједиш, да твоја молитва не постане гријехом.
Најљепша је молитва она у којој се просто и од срца излажу потребе пред богатим љубављу Богом. (Прота П. Соколов).
Онај који се само устима моли, ваздуху се моли, а не Богу; Бог обраћа пажњу на ум, а не на ријечи, као што раде људи. (Св. Петар Дамаскин).
Молитва, која се са небрежењем (непажњом) и лијеношћу врши јесте брбљивост и бесмислица. (Св. Антоније Велики).
Молитве наше већином бивају неуслишене, или, како се говори, не долазе до Бога стога што не долазе ни до нас самих, јер не излазе из наше душе и из нашег срца. (Свештеник А. Шчукин).
Ти сам не чујеш (не слушаш) своју молитву, па како тражиш да Бог услиши твоју молитву? (Св. Затоуст).
Или ви мислите да ће Бог обратити пажњу на молитву, на коју ни ви сами не обраћате пажњу? (Филарет Московски).
Дејство на душу дуге, но непажљиве молитве слично је дејству падања јаке кише на плехане кровове, са којих се слива сва вода ма колика се излила, немајући никакво дејство на сами кров. Супротно томе, пажљиву молитву можемо упоредити са благотворном кишом, која орошава посијана поља и утиче на рашћење посијаног сјемена, спремајући тиме богату жетву.
Расијаност и хладноћа (мртвило) на молитви, на шта се сви жале, готово свагда проистиче од тога што ми почињемо наше молитве без претходне припреме. Земљодјелац не сије сјеме по њиви прије него ли њиву најприје како треба припреми. Имајући намјеру да се јавимо (лично станемо) пред какво важно лице и да га за нешто замолимо, ми најприје поразмислимо шта ћемо пред њим рећи. Тим прије и више не треба да се јављамо молитвено пред лице Божије прије него ли се најприје како треба припремимо. "Прежде даже не помолишисја, уготови себе, и не буди јако человјек искушаја Господа[1]" (Сирах 18, 23), вели Свето Писмо.
Треба најприје да очистимо себе, а затим да бесједимо са Чистим (Богом). (Св. Григорије Богослов).
Само чиста душа излијева искрене молитве Богу. (Ава Исаија).
Какви желимо да будемо у вријеме молитве, такви треба да будемо прије вршења молитве. Дух наш у вријеме своје молитве насигурно добија расположење од претходног стања, и молећи се, узноси се ка небесноме, или се спушта до земаљског, са оним истим мислима каквима се бавио пред молитвом. (Ава Исак).
Као што дим од туле сламе пецка очи, тако и памћење зла (тј. злоба на срцу против кога, и уопште све грешне страсти) узнемирава ум у вријеме молитве. (Св. Нил Синајски).
Оно чиме је била душа заузета до молитве, неопходно долази на памет и у вријеме молитве и њеног тока. Стога, прије почетка молитве, ми смо дужни да ставимо себе у такво стање у каквом желимо да будемо за вријеме њено. (Ава Исак).
Моли се за саму молитву да она буде онаква каква треба да буде.
Права молитва састоји се не у покретима уста, не у клечењу на кољенима и подизању руку горе; она треба да буде у изливању срца и као у тананом кађењу душе пред Творцем; у овоме смислу унутарња молитва, која се не исказује ријечима, јесте најбоља, и ово савршенство у молитви дужни смо достићи. Но ко се може молити таквим начином с почетка, чим му се то прохте; ко може у једанпут прећи од расијаности у самоудубљење, пренијети се од земље на небо без припреме, без постепеног прелаза? Отуда, усна молитва и оно што се са њом сједињава, тј. мјесто и вријеме, понављање једних истих ријечи, разни спољашњи знаци, сам положај тијела и остало - све ово сачињава припрему, прелаз и, тако рећи, свештену гимнастику унутрашње молитве. (Огјуст Никол).
Почетак молитве састоји се у томе да одгонимо наилазеће помисли, при самој њиховој појави; средина молитве је у томе да ум затварамо у ријечи које произносимо (или у мисли); а савршенство молитве је - усхићење (и узношење) ка Господу. (Св. Јован Лествичник).
У вријеме молитве, када се тијело твоје прегиба ка земљи (тј. метанише), душа твоја нека се узноси горе - ка Богу.
Не напуштај молитву докле не видиш да су њена топлина и сузе отишле од тебе. Јер може бити, кроз цијели живот свој нећеш имати таквога времена за опроштај гријеха својих. (Св. Јован Лествичник).
Ко жели и хоће да му Бог услиши молитве, тај је дужан да слуша Бога у испуњавању заповијести Његових. (Андријан Југски).
Прими законодавца Бога (тј. слушај га) и Он ће примити тебе молећег се (тј. послушаће те). (Св. Нил Синајски).
Послушност изазива послушност. Ако ко слуша Бога, и Бог ће њега послушати. (Ава Миос).
Не може се ни замислити да ће Бог одбити онога човјека који Бога слуша, стога што Он није далеко од човјека. Но наше жеље противне Њему (а тим више дејства и дјела наша) стављају препреку да нас Он услиши. (Ава Исаија).
Бог не обраћа пажњу на молитву само онога човјека који сам није пажљив, који не уважава Бога и не извршава наредбе Његове. Дакле, од самога човјека зависи хоће ли Бог примити молитву његову или не.
Када желимо да нам Бог укаже милост своју, онда смо прије свега дужни потрудити се да будемо достојни те милости. (Св. Златоуст).
Не покоравајући се заповијестима Божијим ти тиме чиниш то да, кад би се чак и свеци молили за тебе, не би били услишени. (Св. Нил Синајски).
Неко је рекао Св. Ави Антонију: "По моли се за мене". - На то му је старац одговорио: "Ни ја, ни Бог неће те помиловати, ако ти самога себе не помилујеш и не благоугодиш Богу".
Вјера је кључ за испуњење молитве. Гдје вјере нема, тамо је и молитва без успјеха. И тако, ако твоје молитве остају понекад узалудне, пази да ли прије свега имаш вјеру. (Прота П. Соколов).
Чуда молитве - с вјером вршене - многоразлична су и велика. Молитва је зауставила потоп, дала дјецу нероткињама, опустошила логоре војничке, раздијелила море, раздвојила Јордан, зауставила ток сунца и мјесеца, извукла из јама баченога у јаму, извадила из ватре бачене у зажарену пећ, спасила из бездана морског прогутаног морем. (Св. Јаков Низибијски).
Не погорди се ако си се помолио за друге и био услишен, стога што је то вјера њихова подејствовала и извршила. (Св. Јован Лествичник).
Ко не сматра себе грешником, тога молитву не прима Бог. (Св. Исак Сирин).
Ако хоћеш да ти молитва узлети к Богу, дај јој два крила: пост и милостињу.
Молитва без љубави не бива услишена. (Филарет Московски).
За вратима остају и не долазе до Бога (тј. не бивају услишене) оне молитве које се упућују к Богу без љубави, стога што једино љубав отвара врата молитви. (Св. Јефрем Сирин).
Узалудне су молитве човјека који хоће да се свети, тј. жели освету. (Ава Исаија).
Ко хоће да би му Бог брзо услишио молитву тај треба, чим устане на молитву, прије сваке друге молитве, па и за самог себе, да се најприје помоли Богу за непријатеље своје и ради тога ће Бог услишити сваку молитву његову. (Ава Зенон).

[Дијана.]

"Свети Игнатије Брјанчанинов, О ревности не по разуму

"Световни људи и многи монахујући, по незнању своме, веома хвале такву ревност, не схватајући да су њена изворишта самомњење (преузношење) и гордост. Ту ревност они величају као ревновање за веру, за благочашће, за цркву, за Бога. Она се састоји у више или мање суровом осуђивању и изобличавању ближњих због њихових наравствених погрешака и погрешака против црквеног поретка и правила служења или вршења обреда. Обманути лажном представом о ревности, неблагоразумни ревнитељи мисле да, одајући се њој, подражавају Свете Оце и Мученике, заборавивши за себе да они сами, ти ревнитељи, дакле, нису свеци него грешници.

...

Светог Игњатија Брјанчанинова о овом духовном проблему. У свом делу "О прелести" он говори: "Треба се добро пазити телесне ревности, која споља делује благочестива, a у ствари је неразумна и штетна за душу. Светски људи и многи монаси, по своме незнању, веома хвале такву ревност, не схватајући да су њени источници умишљеност и гордост. Ову ревност они величају као ревност по вери, по побожности, по Цркви, по Богу. Она се састоји у више или мање оштром осуђивању и разобличавању због њихових моралних погрешака и погрешака против црквеног реда и поретка. Обманути лажним схватањем ревности, неблагоразумни ревнитељи предајући јој се, мисле да подражавају Свете Оце и свете мученике, заборављајући за себе да нису свети него грешни. Ако су свети разобличавали грешнике и безбожнике, разобличавали су их по заповести Божијој и по својој обавези, на подстицај Духа Светога, а не на подстицај својих страсти и демона. Ко се пак одлучи да самовољно разобличује брата или да му приговори, тај јасно показује и доказује да себе сматра благоразумнијим и бољим од онога кога разобличава, да делује покретан страшћу и обманут демонским помислима...

Човек, вођен плотским мудровањем, никако не може правилно да суди ни о своме унутрашњем стању, ни о стању ближњих...

Треба приметити да по задобијању духовног разума недостаци и погрешке ближњег почињу да се чине сасвим неважним, јер су искупљене од стране Спаситеља и лако излечиве покајањем, а то су исте оне погрешке и недостаци који су се телесном разуму чинили бескрајно великим и значајним. Очигледно, њима је управо телесно мудровање... придавало тако огроман значај. Телесно мудровање у ближњем види такве грехе којих у њему уопште нема: из тог разлога су они који би се повели том неразумном ревношћу често падали у клевету ближњег и постајали оруђе и игралиште палих духова".

...

Нико паметан, мислим, неће спорити да мржња и злопамћење рађају оговарање. Зато га у своме излагању и стављам на ово место, одмах из његових родитеља.

Оговарање је пород мржње. То је танана а крупна болест, скривена и подмукла пијавица, која сише и слаби крв љубави. Оговарање је лицемерство љубави, узрочник оскврњења и оптерећења савести, уништење чистоте.

Неке девојке греше јавно и без срама, а друге потајно и са више стида чине још горе ствари него прве. Тако се нешто може видети и код срамних страсти. Много је тајно, изнутра покварених девојака [тј. страсти]: лицемерство, лукавство, грешна туга, злопамћење, оговарање у срцу. Видљиво, оне представљају једно, али унутра гледају на друго.

Када сам једном приликом чуо неке људе како оговарају, ја им запретих. Делатељи овога зла су у своју одбрану наводили да тако чине из љубави и бриге за онога који је био предмет оговарања. А ја њима рекох: Онога који тајно оклевета ближњега свога, тога отерах (Пс.100,5). Ако заиста волиш ближњега како кажеш, помоли се тајно, а не да исмеваш човека. То је начин који је угодан Господу. А и ово нека ти не остане непознато, па ћеш се чувати да не осудиш људе који се спотакну: док је Јуда био ученик Христов, разбојник је припадао убицама; и чудо, како да се у једном магновењу зби са њима таква промена!…

Ко хоће да победи духа оговарања, нека кривицу не приписује ономе који је пао, већ демону који га је оборио. Јер, нико баш нарочито не жели да греши против Бога, мада нико од нас не греши принудно.

Знао сам човека који је јавно згрешио, а тајно се покајао. И онај кога сам осудио као блудника, беше већ пред Богом невин, умилостививши га искреним обраћењем.

Никада се немој устручавати пред оним који у твоме присуству оговара ближњега, него штавише реци: „Стани, брате! Ја сваки дан падам и у теже грехе. Па, како могу да га осуђујем?“ Тако ћеш једним замахом начинити два добра: једним леком излечићеш и себе и ближњега.

Један од најкраћих путева да се добије опроштај грехова јесте: не осуђивати. Не судите, и неће вам се судити (Лк.6,37). Као што се ватра противи води, тако је и осуђивање страно ономе који хоће да се покаје.

Немој осуђивати чак ни када би видео некога да греши и на самој самрти: Суд Божији људима није познат. Неки су јавно чинили велике грехове, али су још и веће врлине чинили тајно. И они који су им се тако радо ругали, преварише се, јер од дима нису видели сунце.

Чујте ме, чујте, сви ви који строго судите туђим делима: ако је тачно (а тачно је) да ће нам се судити судом каквим судимо (уп. Мт.7,2), онда ћемо свакако пасти управо у оне телесне или душевне грехе за које окривљавамо ближњега.

Строге и брижљиве судије грехова свог ближњег болују од наведене страсти зато што немају савршенога и трајног сећања и бриге о својим сопственим гресима. Јер, онај који тачно, без плашта самољубља, види своја зла дела, ни о чему се другом од овоземаљких ствари више не брине, мислећи на то да ни за сопствени плач неће имати довољно времена, макар и сто година живео, и макар видео како из очију његових истиче и читава река суза, велика као Јордан.

Испитивао сам плач, и не нађох у њему ни трага од оговарања и осуђивања.

Демони нас наговарају или да грешимо, или, ако не грешимо, да осуђујемо оне који греше, како би, убице, помоћу другог испрљали прво.

Знај да се злопамтљиви и злобни људи препознају и по томе што, обузети духом мржње, лако и са уживањем умањују вредност учења, делатности и врлине свог ближњег. Знао сам неке људе који су тајно и скривено од света чинили најтеже грехе. Међутим, сматрајући се чистим, они су тешко нападали оне који јавно падају у лаке грехе.

Судити, значи бестидно својатати Божије право, а осуђивати, значи упропашћивати своју душу. Као што надменост може и без друге страсти упропастити човека, тако нас и суђење само по себи може савршено погубити. Онај фарисеј је био осуђен управо због тога (уп. Лк.18,10 и д.).

Добар баштован бере само зреле јагоде, а незреле не. Паметан и разборит ум, исто тако, примећује само врлине и само о њима говори. А безумни човек проналази само кривице и недостатке. О њему је и речено: Истражише безакоње, ишчезоше они који су истражили истрагу (Пс.63,7).

Немој осуђивати ни онда када својим очима видиш да неко греши: често се и очи варају.

...

СВЕТИ ФИЛАРЕТ МОСКОВСКИ Гнев као убиство ближњег

Осим телесног постоји и духовно убиство. Духовно убиство потиче од саблазни - када неко ближњега заводи у неверовање или га увлачи у безакоња и самим тим подвргава његову душу духовној смрти. Спаситељ каже: А који саблазни једнога од ових малих који верују у Мене, боље би му било да се обеси камен воденични о врат његов, и да потоне удубину морску (Мт. 18, 6).

Постоје још прикривенији облици убиства. У одређеној мери под овај грех могу се подвести сва дела и речи усмерене против љубави, који нарушавају спокојство и безбедност ближњег, и, на крају, унутрашња мржња против њега, чак и када се не показује. Сваки који мрзи брата својега јесте човекоубица (1. Јован. 3, 15).

Када се забрањује наношење штете ближњем, онда се самим тим заповеда, да се, колико је то могуће, чува живот и благостање ближњег.

У вези са тим треба да чинимо следеће:

1) да помажемо ближњима;

2) да служимо болеснима;

3) да тешимо тужне;

4) да олакшавамо положај несрећнима;

5) да се са свима опходимо кротко, са љубављу и саветима;

6) да се миримо са онима који се гневе;

7) да праштамо увреде и чинимо добра дела непријатељима.

[Дијана.]

"Ko se dragovoljno ne udaljuje od uzročnika greha, podlegnuće grehu i protiv svoje volje" Sv. Isak Sirin (VII) Ko se bori od greha, zlo se gubi njegovim nailaskom..

Ћутке подноси када те непријатељ жалости, и Господу откривај срце своје. Seraphim sarovski"

Каква је мука, каква је адска мука жалити се, роптати на одозго предодређену чашу!Пред Богом су грешни ропот, нетрпељивост, малодушност, а нарочито очајање - наказна чеда преступничког неверовања.Грешан је ропот на ближње: они су оруђа наших страдања; тим грешнији је ропот када чаша силази нама право са неба, од деснице Божије.Ако пијеш чашу и при том благодариш Богу, благосиљаш ближње, онда си доспео у свети починак, у благодатни мир Христов, и од тада се наслађујеш у духовном рају Божијем.

Ништа не значе сама по себи привремена страдања: ми им дајемо значај нашом привезаношћу за земљу и за све пропадљиво, нашом хладноћом према Христу и вечности.

Трпиш горчину и одвратни укус лекова; трпиш мучно сечење и паљење делова тела; трпиш дуготрајно измарање глађу, дуготрајну везаност за собу; трпиш све то да би вратио пољуљано здравље телу, које ће се и кад га исцелиш опет неизбежно разболети, неминовно умрети и иструлити. Претрпи и горчину чаше Христове, јер доноси исцељење и вечно блаженство твојој бесмртној души.-Св.Игњатије Брјанчанинов

...

ЉУБАВ ПРЕМА НЕПРИЈАТЕЉИМА

• Срце које је заражено злобом и неспособно за љубав према непријатељима заповеђену Јеванђељем треба лечити оним средствима на која је указао Господ: треба се молити за непријатеље, и никако их не осуђивати и не оговарати, него говорити добро о њима, a пo могућству и чинити им добро. Та дела race мржњу када се распали у срцу, држе је стално обузданом и значајно је слабе. Но, потпуно искорењивање злобе савршава се Божанском благодаћу. 1. 510

• Вером су свети задобили љубав према непријатељима; око ума, просвећено вером, неуклоњиво гледа у Бога и Његов Промисао, приписујући том Божанском Промислу све спољашње догађаје.

Душа прима искушења као лечење својих болести и благодари Лекару - Богу. Када се искушења посматрају тако, онда људи и друга оруђа искушавања остају по страни, као средства. Нема против њих ни злобе, ни непријатељства! Душа која прославља Саздатеља и благодари Небеском Лекару опијена неописивим осећањима почиње да благосиља оруђа свога излечења. 1. 176

• Немој да замрзиш ни онога ко те клевеће, ни онога ко ти се руга, ни пљачкаша, ни убицу: они те распињу са десне стране Богу, по недокучивом Промислу Божијем, како би ти, од срца и убеђено, у молитви Господу могао да кажеш: "Оно што сам заслужио по делима примам, сети ме се Господе у Царству Твоме". Невоље које се пуштају на тебе треба да схватиш као своју неисказиву срећу и доказ Богоизабраности, па да се најтоплијом молитвом помолиш за своје добротворе, за оне преко којих добијаш ту срећу и чијим рукама биваш отргнут од света и умртвљен за њега, чијим се рукама узносиш Богу. Осети милост према њима, сличну оној милости коју према несрећном човеку што се дави у гресима осећа Бог, Који је Сина Свога предао као искупљујућу Жртву за створења непријатељски расположена према Творцу, знајући да ће се та створења већином подсмевати овој Жртви и да ће је пренебрегавати. Таква милост, која се простире до љубави према непријатељима и излива ce у сузним мољењима за њих, доводи до опитног познања Истине. 2. 223

• Свети Макарије Велики каже: "Благодат тако делује, и умирује све силе и срце, да душа од велике радости (милости) постаје налик незлобивом детету, и човек више не осуђује ни Јелина, ни Јудеја, ни грешника, ни мирјанина, него у себи чистим оком гледа на све и радује се целом свету, из све снаге жели да поштује и љуби и Јелине и Јудеје". "Чистота срца - рекао је Исак Сиријски гледа Бога; она сија и цвета у души не од људског учења, него зато што не види злобу људску". Човек ни злобу својих ближњих неће видети онда када читав његов однос према ближњем буде прожет милошћу према њему.

СВЕТИ ИГЊАТИЈЕ БРЈАНЧАНИНОВ

Пимен Велики је говорио: "Ми и наша браћа смо као две слике. Ако човек гледајући на себе налази недостатке, онда ће у своме брату видети савршенство. Ако пак сам себи изгледа савршен, онда ће поредећи брата са собом наћи да је он лош". 1. 421

Грех саблазни и осуђивања веома лако погубљује људе и зато је ђаволу толико омиљен, да се он не задовољава само подстицањем лукаве ревности у нашем срцу, ревности којој је туђ јеванђелски разум, подстицањем гордих помисли, које су увек сједињене са понижавањем и презирањем ближњег; али припрема и очигледне замке да би непажљиве уловио у саблазан и осуђивање. Авва Пимен је ре као: "У Писму стоји: Што видеше очи твоје, гoeopu (Прич. 25,8). Но, ја вам саветујем да не говорите чак ни о ономе што сте својим рукама опипали. Један брат је био преварен на тај начин: учинило му се да његов брат греши са женом. Дуго се борио са собом, да би коначно пришао, гурнуо их ногом, мислећи да су они, и рекао: 'Је ли вам доста, хоћете ли још дуго?' Испоставило се да су то били снопови пшенице. Зато сам вам и казао да не осуђујете чак и када својим рукама опипате".

Грех осуђивања је толико противан Богу, да се Он гневи и од враћа чак и од самих угодника својих, када они себи дозволе осуђивање ближњег: Он одузима од њих Своју благодат, као што је очигледно из многобројних примера које су црквени писци сачували ради користи и поуке хришћанских нараштаја. Никаква праведност не даје право на осуђивање грешног брата, коме Господ веома лако може да подари истинску праведност, неупоредиво већу од оне за коју ми мислимо да је имамо. Ми и можемо да будемо праведни једино правдом Божијом; када пак осуђујемо ближњег, самим тим одбацујемо правду Божију и замењујемо је својом правдом, или правилније - болешћу фарисејства. Онај ко осуђује ближњег преузима на себе дужност Бога, Коме Једином припада суд над Његовим створењима, преузима дужност Христа, Који ће доћи у последњи дан да суди живима и мртвима.

СВЕТИ ИГЊАТИЈЕ БРЈАНЧАНИНОВ

ЕНЦИКЛОПЕДИЈА ПРАВОСЛАВНОГ ДУХОВНОГ ЖИВОТА

...

Имај на уму да, када дође невоља, не можеш да је збациш као тесну одећу и да треба да је трпиш.Било да претрпиш хришћански, или да трпиш нехришћански, ти, свеједно неминовно мораш трпети, с тим што је боље да трпиш хришћански.Роптање неће избавити од несреће и само ће је отежати, док храброст и смирено покоравање одлукама промисла Божијег одузимају недаћама тежину.Буди свестан да се и не налазиш у тако великој несрећи и помисли – да је Господ хтео да поступи с тобом сасвим праведно, какву би несрећу требало да ти пошаље?Изнад свега се моли, и милостиви Господ ће ти дати чврстину духа уз коју ће се, чак и онда када се други буду чудили твојим недаћама, теби чинити да ништа не трпиш. ( Свети Теофан Затворник)

Бити благодаран у недаћама- већа је заслуга него давати милостињу ( Св.Димитрије Ростовски).

Сети се онога који те је изложио руглу, који те је растужио, који те је повредио, који ти је учинио зло, као свога лекара, као свога исцелитеља. Христос га је послао да те исцели; немој га памтити са љутњом у срцу." - Авва Зосима

Sv. Marko Podviznik

4. Не покушавај да решиш било какав проблем посредством спора, већ помоћу средстава које налазе духовни закон, тј. стрпљењем, молитвом и непоколебивом надом.

13. Онај ко се моли за оне који му наносе неправду, побеђује демоне. Онога, пак, који им се супротставља, рањавају демони.

14. Људска увреда причињава срцу бол. Међутим, она је узрок чедности за онога који је подноси.

15. Откриј свој разум Владици, јер човек гледа у лице, а Бог у срце.

16. Сваки нежељени јад нека ти буде учитељ сећања на Бога, па ти никада неће недостајати побуде за покајање.

17. Свако страдање по Богу јесте истинско дело побожности. Јер, истинска љубав се проверава супротностима.

18. Пази на учинак нежељене патње, па ћеш пронаћи очишћење од греха.

...

Понекад се грешник, по Промислу Божијем, подвргава несрећама, невољама, болестима – јер кроз то, Бог га, на нама непознат начин очишћује, и ако онај који је искушаван захваљује, то ће за благодарност примити награду. А ако не благодари, осудиће се и за оне грехе, за које је трпео казну и поврх тога биће подвргнут одговорности за неблагодарност.

...

'Oni koji u potpunosti umiru svetu uz trpljenje i mnoge nevolje, mogu dospeti do [zrelosti]. O ljubljeni brate, Gospod je pretrpeo krst, a ti da se ne radujes nevoljama. Ko ih trpi, ulazi u Carstvo nebesko. Dobar je znak tvoja zalost. Zar ti ne znas da se na onome ko od otaca iste da se pomole za njega ili, pak, koji moli Boga da mu da pomoc, umnozavaju nevolje i iskusenja radi njegovog ispitivanja? '' (Dobrotoljublje 2)

...

Zlato se mnogo puta cisti ognjem kako bi postalo sto cistije. Na isti nacin i Gospod, po blagosti Svojoj, cisti coveka mnogim iskusenjima, ispituje ga i cini iskusnim u borbi srca kako se vise ne bi vracao na misli i secanja o nepravdama i ponizenjima kojima su ga ljudi podvrgavali, vec se smiravao pred Bogom i na Njega polagao svu svoju nadu, buduci svagda gotov na svako dobro delo pred Bogom, kao sto je rekao prorok David: Gotovo je srce moje, Boze, gotovo je srce moje. Zapevacu i pevacu u slavi mojoj (Ps.107,2). Imajte na umu da cete biti ispitivani izvesnom bratijom, posredstvom uvreda i nepravdi, ili buduci podvrgavani vredjanju od strane svojih satrudnika. Stoga, kad vam se desi nesto slicno, stojte cvrsto, ne bojte se i nemojte padati u uninije, vec uznosite blagodarnost Gospodu za sve, zato sto bez Njega nista slicno ne biva. On to popusta zato sto je neophodno da sluge Bozije okuse borbu. Jer, ko ne bude ispitan iskusenjima, trudom, skorbima i nevoljama od blagosti Bozije, sve dok se ne navikne da istrajava u dobru u svim slucajevima - od Njega se nece udostojiti casti.

62. Strpljivo podnosite bede i nevolje na koje god naidjete, i blagodarite za njih Gospodu sa velikim smirenjem, da biste okusili radost svoga truda - slicno blazenoj Suzani koja je pokazala junacki otpor, odolela pohoti dvojice bezakonih staraca, pretrpela mnoge bede i muke od njihovih kleveta: nju je, najzad, sam Bog uzvisio na kraju njenog podviga, i porazio sve njene neprijatelje; slicno Tekli koja je imala u sebi jos vise junackog duha, i nije se plasila ni rana koje su joj naneli njeni roditelji, ni ognja, ni kidanja tela, ni zverova: njoj je najzad Bog darovao radost u srcu i nagradu za trud, jer je verom ugasila plamteci oganj, zatvorila usta krvozednih lavova, i posramila sve neprijatelje; slicno Josifu, smirenom i pred Bogom i pred ljudima, koga su braca gonila iz zavisti sto im je bio pretpostavljen po zelji njihovog oca: kad su hteli da proliju njegovu krv, Bozija pomoc ga je sacuvala, kad su podlegli mrznji i prodali ga kao roba, zena gospodara kod koga je sluzio ga je mnogo mucila, da bi zbog njenih kleveta dopao i tamnice. Ali, Bog ga nije ostavio. Jer, on je bio uzdrzljiv, krotak, cist, neporocan dusom i telom. Po Bozijem blagovolenju on nije pao pod pritiskom svih tih nezgoda, vec ih je strpljivo snosio, polazuci svu nadu na Gospoda. I Bog ga je najzad uzvisio, postavivsi ga glavom Egipta i svih njegovih oblasti. On je i bracu svoju, koji su ga mrzeli, pokorio pod noge svoje. Sva ova pomenuta lica i njima slicna nisu nikada u pocetku svoga podviga i borbe odbijali cast od Boga, nego posle, posto ih je oprobao, ocistio pomocu bede i patnje, i naucio kako treba biti istrajan za vreme borbe. Tek posto je video da junacki podnose bedu i patnje polazuci nadu na Njega, Gospod im ukazuje cast Svojom Bozanskom pomocu, a njihove mrzitelje posramljuje i njima ih pokorava.

(Dobrotoljublje 1)

"Kad zli duh vidi da neki covek ugadja Bogu i postize napredak u dobru,tada se uvlaci u srca drugih ljudi i stvara njihovo neraspolozenje prema onom Bozijem coveku.Oni osecaju zavist prema njemu i pod uticajem demona cine mu mnoge pakosti,raznose rdjave glasine o njemu i klevete,ometaju ga u poslu...Oni zavide svome bratu jer ne znaju da je duh zlobe zauzeo poziciju u njihovom srcu.."(Otac Tadej)

...

У тугама, у страдањима, у трпљењу, у вери, сакривена су обећања, и слава, и поседовање небеских добара, као што је плод сакривен у баченом у земљу пшеничном зрну, или у дрвету које, када се калеми, подноси извесну повреду или понижење. И тада се показује да одећа има лепоту, и славу и многоструки плод, као што вели и Апостол: „Кроз многе невоље ваља нам ући у Царство небеско" (ДА 14, 22). И Господ вели: „Трпљењем својим спасавајте душе своје" (Лк. 21, 19). И опет: „У свету ћете имати невољу" (Јн. 16, 33). Јер је потребан труд, ревност, трезвеност, велика пажња, ватреност и истрајност у молитви Господу, да бисмо се могли избавити од жеља за земаљским, да бисмо могли избећи замке и мреже сласти, олује света, налете злих духова, и тачно дознати са каквом су трезвеношћу и живахношћу вере и љубави светитељи још овде стицали небеску ризницу, тј. силу Духа у душама својим, која је залог Царства. Јер, блажени Апостол Павле, изражавајући се 6 то] небеској ризници, тј. о благодати Духа, и описујући прекомерне невоље, и у исто време показујући шта сваки треба да иште и шта да стекне, вели: „Јер, знамо да, када се земаљска наша кућа тела разори, имамо зграду од Бога, кућу нерукотворену, вечну на небесима" (II. Кор. 5, 1).

.....

Ако је у немогућности да те изнутра заведе, ђаво почиње да те мучи споља - преко људи који су му се предали. Стога буди спреман за ово страдање и очекуј непријатности као госте.

Час ти се приближују похвале, час укори, клевете и тешкоће сваке врсте. Врло је важно прозрети ко изазива буру, и све мирно подносити: непријатељство против одређених људи обраћа се у непријатељство против злога који иза њих стоји и на непријатељство подстиче. Наиђу ли ствари које те жалосте и љуте, обрати се Богу и не дозволи зломе да ти приђе. Не успеш ли у томе, онда бар ћути док се не савладаш. Тада говори мирно и љубазно са другима.

Не чини им никакве замерке и не подсећај их на учињену ти неправду. Моли се само Богу да се рђави утисци у срцу изгладе што је могуће пре. Тако ћеш бити чист пред Богом, који човека води, корак по корак, преко невоља које очишћавају. Тешко је да без невоља победимо своје фарисејско самооправдање.

Снага којом подносиш искушења јесте мера твоје унутрашње зрелости. Преко ње лако можеш да познаш на којој степеници зрелости стојиш. Ако ономе који те је увредио не опрашташ целог свог живота, буди сигуран да унутрашњи пут уопште ниси ни почео. Ако си био увређен, па си увреду тек после годину дана успео да заборавиш, значи да стојиш на најнижој степеници унутрашњег труда. Уколико даље будеш напредовао у духовном труду, утолико ћеш брже моћи да опрашташ нанесене ти увреде: после једног месеца, једне недеље или једног дана.

А како се у таквим случајевима понаша онај ко је Богом просвећен? Он гледа стрелу увреде која лети према њему и покрива се именом Божијим као оклопом. Увреда се одбија од њега и не оставља ни најмању огреботину. Ако си дотле стигао, можеш сматрати да си узнапредовао у духовном животу.

Међутим, никад не губи најважније из вида: Бог допушта искушење или да би те пробао, или да би сазреле твоје духовне снаге. Стога, прими искушење мирно и поднеси га спокојно, без мржње према твојим увредиоцима. Сећај се да метал долази у топионицу да би се одвојио од шљаке. Тако се и ти претапаш да би доспео до више чистоте. Поднеси све чувајући унутрашњи мир и љубав Божију, призивајући Господа у помоћ како би кушача удаљио од себе.

(Преподобни Нил Сорски)

ПРЕПОДОБНИ АВА ИСАИЈА

О незлопамћењу

1. Свети апостол је заповедио својим чедима: Не брините се ни за што, него у свему молитвом и мољењем са захвалношћу казујте Богу жеље ваше (Фил.4,6), и мир Божији нека влада у срцима вашим (Кол.3,15). И Господ у Јеванђељу од Марка говори Својим ученицима: Праштајте све грехе дужницима својим, да и Отац ваш... опрости вама сагрешења ваша (Мк.11,25). Страшна је ова реч Господња. Она значи да не треба ништа да иштеш од Бога ако приметиш да ти срце није чисто према свима. Јер, иначе вређаш Бога. Будући грешан и имајући жалбу на сличног теби човека, ти говориш Ономе који испитује срца: "Остави ми грехе моје". Такав се не моли умом, већ једино устима у незнању. Јер, ко жели да се истински умом моли Богу у Духу Светом и са чистим срцем, пре него што почне са молитвом испитује срце своје, тј. да ли је без жалбе у односу на све људе или није. И ако није, онда се он обмањује (када се моли), будући да нико не слуша његову (молитву). Тада се не моли твој ум, већ се по навици обављају установљени часови.

2. Према томе, желећи да чисто вршиш дело (молитве), испитај најпре свој ум, тј. шта је у њему, да би говорећи: "Помилуј ме", и ти сам миловао онога који те моли; да би говорећи: "Опрости ми", и ти сам, јадниче, опраштао; да би говорећи: "Не опомињи се мојих сагрешења", и ти сам заборављао грехе свога ближњега; да би говорећи: "Не помињи зла која сам вољно или невољно учинио", и ти сам превиђао (свом ближњем). Ако је потребно, ти чак не треба ни да помишљаш ништа у односу на друге људе. Ако ниси дошао до тога, твоја молитва је узалудна: Бог те, сагласно свим Писмима, не слуша. Опрости ми.

3. Још је Господ у молитви у Јеванђељу од Матеја рекао: И опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим (Мт.6,12). А у Јеванђељу од Луке је рекао: Ако опростите људима сагрешења њихова, опростиће и вама Отац ваш небески (Мт.6,14). Код Светог Луке је речено: Опраштајте, и опростиће вам се, (Лк.6,37). (Тиме као да је рекао): Ја ти сву љубав предадох, како би и ти (своме ближњему) учинио оно што себи желиш од Бога. Ти ћеш бити ослобођен од својих (грехова) сагласно са мером у којој си ти људима опраштао. Ти си то дужан чинити уколико си очистио срце своје према свакој (словесној) твари (Божијој) и уколико немаш злопамћења ни према коме: јер, Бог је истина, а не само речи језика. Према томе, сваки човек сам себе вуче у геену, и сам себе разрешава од ње. Ништа није упорније од воље, било да се устреми ка смрти или ка животу.

4. Блажени су они који се, заволевши вечни живот, не спотичу. Према томе, потребно је да се подвизаваш у труду и зноју, сакривено у срцу, против помисли која те мучи, како не би дозволио да њена стрела рани твоје срце. Неће ти бити тешко да је излечиш уколико свагда будеш пред очима својим имао грехе своје. Вести да ти је неко учинио зло супротстави своју добру жељу да му не узвратиш у срцу своме, да га не вређаш, не осуђујеш, не разглашаваш и не предајеш у свачија уста. После тога можеш помислити: "У мени нема ничег рђавог [према њему]". Уколико у себи имаш страх од геене, победићеш зле (помисли) које те подстичу да узвратиш ближњему. Тај страх ће ти говорити: "Несрећниче! Молиш се због својих грехова и Бог те све до данас трпи и не открива их (пред свима), а ти свога ближњега са гневом бацаш пред свачија уста. Очигледно је да се ниси покајао за грехе своје кад у срцу свом немаш никаквог снисхођења (према ближњем)".

5. И тако, ако се смекша срце твоје и ти се сачуваш од сваке злобе, посетиће те милост од Бога. Ако ти је, пак, срце лукаво и жестоко према ближњему, (знај) да се још ниси сетио Бога. Опрости ми. Ја сам ништаван и посрамљен гресима. Пишући ово, са стидом покривам лице своје у срцу свом.

6. Сви напори човекови су узалудни уколико не достигне до природног стања Сина Божијег. Сејући своја семена, земљоделац очекује да их сакупи у много већој количини. Међутим, ако наиђе штетни ветар, његово срце обузима непрестана жалост, јер му је пропало и семе и труд око обрађивања земље. Свети апостол Петар, који је распет у Риму, тражаше да га обесе главом на доле, указујући на тајну противприродности која је овладала сваким човеком. (Тиме) он (као да) је рекао да се сваки крштени обавезује да разапне злу противприродност која је постигла Адама и која га је свргла са његове славе у злу срамоту и вечни стид. Због тога ум треба да се храбро подвизава и да омрзи све што човек примећује (као противприродно). Против тога треба да непријатељује најогорченијом мржњом до краја.

7. Ево главних (страсти, које су противприродне за човека) и које су овладале свим синовима Адамовим: користољубље, частољубље, [искање] покоја, хвалисање због напуштања (нечега) у потпуности), украшавање тела како би било чисто и лепо, тражење доброг одела. Све то храни сласт похоте коју је змија положила у уста Евина. Преко тих злих помисли које су нас начиниле непријатељима Божијим и ми познајемо да смо синови Адамови.

8. И тако, блажен је онај ко се распео, ко је умро, погребен и васкрсао у обновљењу, ко се види са природом Исусовом и који иде за Његовим светим стопама, којима је ишао док је био Човек (на земљи) ради Својих светих делатника. Његове црте су: смиреноумље, сиромаштво, нестицање, праштање, мир, подношење увреда, безбрижност према телу, одсуство страха пред нападима злобника. Највеће, пак, јесте знање свих догађаја унапред и дуготрпљење према људима са кротошћу. Онај ко је то достигао и ко је састругао са себе противприродност, јасно показује да је Христов, да је од Сина Божијег, да је брат Исуса, коме приличи слава и поклоњење у векове векова. Амин.

О искушењу (Св. Максим Исповедник)

Везујући ово мољење са претходним, учимо да онај ко из душе не опрости дужницима и чије срце није чисто пред Богом од сваког незадовољства према брату своме и које не сија светлошћу помирења са ближњима, тај се лишава Божије благодати и предаје се искушењима лукавога, а да би очистио своје грехе мора научити да буде благонаклон према другима. Искушење је закон греха који је био припремљен (од лукавог) првом човјеку, а лукави је ђаво који је увео првог човјека у грехопад, тако што га је саблазнио и увукао у грех, кушајући га оним што му је Бог забранио, и човјек је тако нарушио Божију заповест. Плод свега тога је био губљење бесмртности.

Искушењем се назива и увлачење душине воље у страсти телесне; а лукавим се назива стварни узрок који побуђује ту људску тежњу к страстима телесним. Од тога, пак, праведни Судија не избавља никога осим онога који опрашта дужницима својим, а ко не опрашта залуду се моли за опроштај грехова својих. Бог оставља таквога немилосрдног и непомирљивог човека и он бива побеђен од лукавога...

Човек треба да зна потребе своје природе тј. да постоји закон природе људске на једној и тирјанство страсти на другој страни. Тирјанство страсти доводи до самовољног удаљавања од људске природе. Овај први (закон природе) задовољава природне људске потребе, а други (закон тирјанства страсти) изопачује људску природу, која је првобитно створена као чиста и непорочна. Закон природе људске је такав да дејством ума људског чува наше биће... и када узносимо Молитву Господњу, она бива услишена и Бог нам уместо једне дарује две благодати: опроштај грехова прошлих и избављење од грехова будућих, не допуштајући нам да паднемо у искушење, нити лукавоме да нас пороби, јер опраштамо дугове ближњима нашим.

Дакле ако желимо да се избавимо од лукавога и да не паднемо у искушење, уздајмо се у Бога и опраштајмо дугове дужницима нашим јер: "Ако ли не опростите људима сагрешења њихова, ни Отац ваш неће опростити вама сагрешења ваших" (Мт. 6,15); (чинимо тако) да би нам не само били опроштени грехови наши, већ и да бисмо победили закон греха, не падајући у искушење и побеђујући родитеља греха лукавога, молећи се за избављење под руководством Христа Господа, Који је победио свет, и Који нас је наоружао заповестима Својим, научивши нас да одбацимо страсти и да незасито стремимо Њему као Хљебу Живота, Премудрости и Правде кроз испуњавање воље Оца Небескога Који нас је учинио саслужитељима анђелским, који су нам објавили небеско устројство живота, благоугодно Богу. И зато (због сличности Анђелима) ми усходимо к Богу, к Оцу свјетова Који нас је учинио да будемо заједничари Божанског природе кроз причешће благодаћу Духа Светога, чиме постајемо чеда Божија и синови Божији, и облачимо се у Самог Створитеља те благодати, Сина Очевог... из Којега, кроз Којега и у Којем имамо и имаћемо живот вечни.

Нека молитва наша буде усмерена на ово тајанствено обожење да бисмо објавили каквим нас је учинило оваплоћење Једнородног Сина, и где нас је узнела моћна Десница Човекољупчева, нас који смо нижи од најнижег, нас који смо притиснути теретом грехова наших. Узљубимо још више Онога Који нам је тако премудро припремио спасење, показавши делом, да је наша молитва услишена, показавши нам да уистину имамо Бога за Оца, а не лукавога, који посредством страсти увек покушава да тирјански влада нама и који нас уместо у живот води у смрт. Јер сваки од ова два властодршца (и Бог и непријатељ Његов ђаво) онима који им се предају дају сваки своје: Бог им даје живот вјечни, а ђаво даје смрт онима који му предају под дејством искушења.

Према Светом Писму постоје две врсте искушења: једна искушења, која условљава оно што нам је пријатно и друга, која проузрокују непријатности и болест. Прва су вољна, а друга принудна. Из њих (и једних и других) рађа се грех и нама је заповеђено да се молимо по заповести Господњој која нас учи да говоримо: "и не уведи нас у искушење", и савјетује нам: " Бдите и молите се да не паднете у напаст" (Мт. 26, 41)... За оне који су чврсто пригвождени клинцима греха спасоносне су речи великога ап. Јакова који позива: " Сваку радост имајте, браћо моја, када паднете у различита искушења, знајући да кушање ваше вјере гради трпљење; а трпљење нека усавршује дело, да будете савршени (Јаковљ. 1, 2. 3). И једну и другу врсту искушења лукави зломислено осматра, и у првим (вољним) искушењима лови човјека преко привлачности и узбуђивања телесним сластима, саблажњавајући душу да одустане од богољубиве настројености; а друга (принудна) искушења користи, изазивајући помисли побуне и хуле на Творца у души човјека притиснутог невољом и бедом.

Познајући лукавство нечастивога, ми треба да се молимо (када се ради о вољном искушењу) да не отпаднемо од богољубиве настројености; а када Бог допусти да паднемо у невољно искушење треба да трпимо храбро и да (будући у невољи) призивамо Саздатеља. Нека се нико од нас не саблазни прелесним сластима лукавога; нека се у будућем животу избавимо вечних мука и да будемо причесници неизрецивих добара, која сада само делимице видимо у Христу Господу нашем, Који се слави са Оцем и Пресветим Духом.

O napadima demona i odbrani od njih (Sv. Antonije Veliki)

Koliko je milijardi zlih besova, i kako su bezbrojni oblici njihovih zamki! Cak i kad vide da smo poznali svoje strasti i sramotu, da izbegavamo zla dela na koja nas navode, da sklanjamo svoje uho od rdjavih saveta koje nam dosaptavaju, oni ne odustaju, nego sa ocajnim naporom nastavljaju svoje delo, znajuci da je njihova sudbina konacno resena i da ce im ad pasti u nasledstvo, zbog njihove prekomerene zlobe i otpadnistva (od Boga). Neka Gospod otvori oci srdaca vasih da vidite koliko su bezbrojne mreze demonske, i kako nam cine mnogo zla svakoga dana. Neka vam daruje bodro srce i duh rasudjivanja kako biste sami sebe prineli Bogu kao zivu i besprekornu zrtvu! Cuvajte se u svako vreme demonske zavisti i njihovih zlih saveta, skrivenih zamki i pritajene zlobe, prevrtljive lazi i hulnih pomisli i tananih nagovaranja koja svakog dana ubacuju u nasa srca! [Klonite se] gneva i klevete na koje nas oni podbadaju da bismo se borili medju sobom, sebe pravdajuci a druge osudjujuci, da bismo vredjali jedni druge, da bismo govorili laskavim jezikom, skrivajuci gorcinu u svojim srcima, da bismo osudjivali spoljasnjost bliznjega, skrivajuci u sebi otimacinu, da bismo se svadjali medju sobom i isli jedan nasuprot drugome, sa zeljom da istrajemo na svome i da se pokazemo cestitiji od drugih. Svaki covek koji se nasladjuje grehovnim pomislima pada svojevoljno, jer mu je milo ono sto u njega seje neprijatelj i zato sto misli da se opravda samo vidljivim delima, premda je iznutra staniste zlog duha koji ga uci svakom zlu. Telo njegovo ce se ispuniti sramotom, buduci da njime vladaju demonske strasti koje on ne odgoni od sebe. Demoni nisu vidljiva tela. Medjutim, mi postajemo njihova tela kada nam duse primaju njihove tamne pomisli. Jer, primivsi te pomisli, mi primamo same demone, te cinimo da se prepoznaju u telima.

197.

Demoni ne mrze ni celomudrenost, ne gnusaju se posta, kao ni razdavanja imanja, ni gostoprimstva, ni psalmopojanja, ni usrdnosti za citanje, ni usamljenosti, ni visokih sagledavanja, ni spavanja na goloj zemlji, ni bdenja, niti bilo cega drugog sto odlikuje zivot po Bogu, samo ako je njegov cilj postavljen u nesto... sto se njima dopada.

198.

Demoni koji napadaju [ljude] koji nemaju vrline jesu oni koji uce bludu i pijanstvu, srebroljublju i zavisti. Demoni. pak, koji napadaju [ljude] koji imaju vrline jesu oni koji uce samomnjenju, tastini i gordosti, cime preko desnog sakriveno u nas seju levo.

199.

duhovi zlobe nam nevidljivo pristupaju noseci prevarni izgled duhovnog prijateljstva sa namerom da nam dobrom donesu grehovnu smrt (Rim.7,13) I govore: I mi cemo zajedno sa vama da gradimo (2.Jez.5,65). O kada bismo i mi njima odgovorili: Necete vi sa nama zidati dom Gospodu Bogu nasem. Mi sami cemo ga sagraditi Gospodu Bogu Izrailjevom (2.Jez.5,68). Mi smo vec izbegli duhove koji napadaju na one koji nemaju vrline. Mi i sada hocemo da smo sami da nas vi ne biste iskusavali da se uznesemo zbog njenog obilja, te da ne bismo pali padom koji je mnogo pogubniji od prvog. Jer, tada je nada na podizanje bila veca s obzirom da smo se ubrajali u one kojima se zbog nemoci snishodljivo prasta. Sada bismo, pak, bili omrazeni zbog gordosti. I opet, mi nismo sami stoga sto imamo svete andjele kao pomocnike u dobru, pa najzad i samog Boga koji nam se javlja delima pravde i koji nas izgradjuje u sveti hram, slobodan od svake strasti.

(Sv. Antonije Veliki)

O zamkama đavoljim

Protivite se djavolu i starajte se da raspoznate njegove zamke. On svoju gorcinu obicno skriva pod vidom slasti, kako ne bi bio otkriven. On priprema razne prividnosti, lepe na izgled, ali sasvim drugacije [po dejstvu], da bi zavarao srca vasa lukavim oponasanjem istine, koja je inace privlacna. Ka tome je usmerena sva njegova vestina, tj. da se svima silama odupre svakoj dusi koja dobro sluzi Bogu. Demon dusi nudi mnoge strasti, kako bi njima ugasio bozanstveni oganj u kojem je sva sila. Veliki uspeh postize on pomocu telesnog pokoja i onoga sto je sa njim povezano. Najzad, ako vidi da se [verni] od svega toga cuvaju, da nista ne primaju od njega, niti daju kakvog znaka da ce ga ikad poslusati, on sa stidom odstupa. Tada se u njih useljava Duh Boziji, dajuci im spokojstvo ili mir u svim delima njihovim. I samo nosenje jarma Bozijeg postaje im slatko, po recima Jevandjelja: Naci cete pokoj dusama svojim (Mt.11,29). [Oni imaju pokoj] iako su uzeli i nose igo Njegovo. Tada postaju neumorni kako u vrsenju vrlina, tako i u vrsenju poslusanja i nocnih bdenja; vise se ne gneve zbog ljudskih uvreda i ne boje se ni coveka, ni zvera, ni [kakvog] duha, zato sto radost Gospodnja prebiva u njima dan i noc, ozivljavajuci njihov razum i hraneci ih. Tom radoscu dusa raste i postaje pogodna za sve ili savrsena. U toj radosti se i uznosi na nebo.

Kad u telu prestane da caruje greh, u dusi se javlja Bog i cisti je zajedno sa telom. Ako, pak, carstvo greha zivi u telu, covek ne moze videti Boga, jer se njegova dusa nalazi u telu, i u njoj nema mesta za svetlost kojom se vidi Bog. David kaze: U Tvojoj svetlosti cemo videti svetlost (Ps.35,10). Sta predstavlja ta svetlost u kojoj covek vidi svetlost? To je ona svetlost koju Gospod nas Isus Hristos pominje u Jevandjelju. Njome covek treba da bude osvetljen i da nema nikakva tamna uda (Lk.11,36). Gospod je takodje rekao: Niko ne zna sina do Otac, niti Oca ko zna do sin i ako kome sin hoce kazati (Mt.11,27). Sin, pak, ne otkriva Oca Svoga sinovima tame, nego onima koji borave u svetlosti, i koji su sinovi svetlosti, cije oci srca je prosvetio poznavanjem zapovesti.

48. U Psalmu pise: Proci cu do divnog naseljenog mesta, cak do doma Bozijeg (Ps.41,5). To "proci cu" oznacava dugotrajno prolazenje i ukazuje na izvrseni rast duse. Tu se ona vec priblizila Bogu, dok je ranije njen put bio jos vrlo udaljen od Njega. Nemojmo se cuditi sto je nas put vrlo udaljen - mi se nalazimo u duhovnom detinjstvu. Vidimo da je i onom velikom proroku Iliji bilo receno: "Ustani, jedi i pij i okrepi se, jer je tvoj put jos dug" (Z.Car.19,7), (a on hodjase ka bogovidjenju). O toj duzini je i David rekao: Ko ce mi dati golubija krila da poletim i pocinem (Ps.54,7). Zbog toga ovaj put treba prohoditi sa paznjom i revnoscu, a ne sa nemarnoscu, raslabljenoscu i lenjoscu. Ucitelj vaseljene, Pavle nam savetuje: Tako trcite da... dobijete, i dodaje: Iznuravam telo svoje i savladjujem ga (1.Kor.9,27). Trcimo, dakle, dok imamo vremena u ovom telu, kako bismo dostigli savrsenstvo koje je dostigao sam apostol Pavle, koji govori: Dobar rat ratovah, trku zavrsih, veru odrzah. Sad me ceka venac pravde (2.Tim.4,7;8).

96. Slicno je i sa otrovnim zmijama i zverima: dok se sakrivaju u pustinji, u svojim leglima i jazbinama, one ne ujedaju, premda ne zbog toga sto su bezopasne ili sto su stekle dobre osobine, nego stoga sto ih na to prisiljava pustinja. Medjutim, cim ugrabe mogucnost da ujedu, one odmah iznose i ispoljavaju otrov i zverstvo koje se u njima skriva. Isto tako i onima koji zele savrsenstvo nije dovoljno da se ne gneve na ljude (kada sa njima nisu u opstenju i sukobu, buduci da je gnev pri tome ziv: on se samo pritajio i gotov je da se odmah obrusi na bilo sta). Secam se kako sam se, ziveci u pustinji, ponekad razdrazivao na pero za pisanje ukoliko mi se ne bi svidela njegova debljina ili tankost, ponekad na nozic ukoliko se pri rezanju zatupi te ne sece brzo, a ponekad i na kremen ukoliko iz njega nije brzo izletala iskra ognja kada sam zurio na citanje. Pokret negodovanja je ponekad navaljivao sa takvom silom da se iz usta nevoljno culo prokletstvo na bezdusnu stvar, ili vec neizostavno na djavola: time bi i smucenje nestajalo i dusa se uspokojavala. Prema tome, u delu usavrsavanja ce malu korist doneti udaljavanje od ljudi na koje bi se podizao gnev, ukoliko prethodno ne zadobijemo trpljenje. Jer, strast gneva se moze ispoljavati i na nemim stvarima i na sitnicama. Ostajuci u nasem srcu ona nam nece dati da postignemo mirno raspolozenje, niti da se oslobodimo od drugih strasti.

(Dobrotoljublje 2)

Ja Hocu da vam ukazem na jedno delo koje jedino moze da utvrdi coveka u dobru i da ga odrzi u takvom [stanju] od pocetka do kraja: Ljubite Boga svom dusom svojom, svim srcem svojim, i svim umom svojim, i Njemu jedinome sluzite. Tada ce vam Bog dati veliku silu i radost, i sva dela Bozija bice vam slatka kao med. Svi telesni napori, umna zanimanja i bdenja, i uopste, ceo jaram Boziji, bice vam lak i sladak. Iz ljubavi, uostalom, ponekad Gospod popusta i iznenadjenja na ljude da se ne bi velicali, nego da bi istrajali u podvigu. Tada umesto hrabrosti oni osecaju teskoce i slabost, umesto radosti - tugu, umesto spokojstva i tisine - uzbudjenje, umesto sladosti - gorcinu. To i mnogo drugo slicno biva onima koji ljube Gospoda. Ali, boreci se sa time i pobedjujuci, oni sve vise jacaju. Kada, najzad, u svemu pobede, Duh Boziji pocinje u svemu da ih prati. Tada nemaju vise nicega rdjavog da se plase.

58. Duh Sveti neprestano veje najprijatnijim i najsladjim blagouhanjem, koje ne moze da se izrazi ljudskim jezikom. I ko poznaje ovu prijatnost Duha i Njegovu sladost, osim onih koji su se udostojili da se On useli u njih? Duh Sveti ulazi u duse pokajnika, i to posle mnogo ulozenog truda. Mnogo slicnog vidimo i u ovom svetu: drago kamenje se ne nalazi bez velikih napora. Sveti su trazili ovog Duha i nalazili ga. On je onaj mnogoceni biser o kome se govori u Jevandjelju (Mt.13,45-46), u prici o trgovcu koji je, trazeci dobre bisere, naisao na jedan mnogoceni biser, prodao sve i kupio ga. O Njemu se govori i u prici o blagu u skrivenom polju, koje je nasao jedan covek, ponovo ga sakrio, te otisao i prodao sve svoje da bi kupio to polje (Mt.13, 44). Iskusenja ni na koga tako ne napadaju kao na one koji su stekli Duha Svetog. I sam Gospod nas je, posto je pri krstenju na Njega sisao Duh Sveti u obliku goluba, bio odveden Duhom u pustinju da ga djavo kusa. On ga je iskusao svim svojim iskusenjima, ali ni u cemu nije mogao uspeti protiv Njega, kao sto pise u Jevandjelju od Luke: I kada zavrsi djavo sve kusanje, otide od njega za neko vrijeme (Lk.4,13). I Gospod Isus se vratio u Galileju u sili Duha. Tako i sve koji se, po prijemu Duha, bore i pobedjuju, Duh Sveti ukrepljuje i daje im silu da pobede svako iskusenje.

(Sv. Antonije Veliki)

[Дијана.]

Prepodobni Ava Isaija - o delima novog coveka
Smirenoumlje dolazi od osudjivanja samog sebe, a napuštanje svoje volje radi bližnjega sa razumom pokazuje smirenje.
Čistota jeste molitva Bogu.
Neosudjivanje ukazuje na ljubav.
Dugotrpljenje podrazumeva da se ništa ne pomišlja protiv bližnjega.
Bogoljubivo srce znači - ne vraćati zlo (za zlo).
Bezmolvije znači - ne zanimati se za ono sto nas ne tiče.
Siromaštvo je - nezlobivo srce.
Vladati svojim čulima jeste - mir.
Podnositi (sve) jeste - krotost.
Milostinja je - praštati.
Sve ovo radja odsecanje svoje volje. Ono stvara mir medju vrlinama. Ono vladalačko (načelo tj. um) čini bezmetežnim.
''Odstupnistvo je Bogom dopusteno: ne pokusavaj da ga zaustavis svojom nemocnom rukom. Sam se udalji i cuvaj se od njega: to ti je dovoljno. Upoznaj se sa duhom vremena, izuci ga, da bi po mogucstvu izbegao njegove uticaje.'' (Sveti Ignatije Brjančaninov)
O duši u koju se uselio oganj Božanski
Hocu da vam kazem na sta lici dusa u koju se uselio oganj Bozanski. Slicna je dvokriloj ptici koja se uzdize po nebesnom vazduhu. Od svih stvorova samo ptice imaju krila kao nesto narocito. A krila duse koja se povinuje Bogu sastoje se od ceznje ognja Bozijeg, kojim se ona uzdize gore k nebu. Ukoliko se lisi ovih krila, ona nema sile kojom bi se uzdigla u visinu, jer nema udela u ognju koji uzdize u visinu, i postaje slicna ptici koja, lisena svojih krila, vise ne moze da leti. Osim toga, dusa covecija lici na pticu jos i u tom smislu sto je toplota sredstvo radjanja ptica. Jer, ukoliko ptice ne zagrevaju jaja, nece se izleci zivi pilici, buduci da se oni drugacije ne mogu da se probude u zivot osim toplotom. Tako i Bog obuhvata i zagreva duse koje su mu poslusne, pobudjujuci ih na duhovni zivot. Videci tako da je dusa, koja se prilepljuje uz Boga i koja mu je poslusna, slicna ptici kojoj je toplota izvor postojanja, nikako nemojte sebi dozvoliti da se lisite ovoga ognja. Znajte da su vam zbog tog ognja koji vam se od Boga daruje, od djavola pripremljene mnoge borbe sa ciljem da ga se lisite. Jer, on dobro zna da vas ne moze pobediti sve dok je u vama taj oganj.
....
(Dobrotoljublje 1)
U svim slovesnim stvorenjima, bila muska ili zenska, nalazi se organ ljubavi, kojim su u stanju obuhvatiti i Bozansko I covecansko. Boziji (duhovni) vole Bozansko, a telesni vole telesno. Prvi ciste svoja srca od svake necistote i od dela ovog prolaznog sveta. Omrznuvsi i svet i svoju sopstvenu dusu i noseci krst, oni idu za Gospodom, u svemu vrseci Njegovu volju. Zbog toga se u njih useljava Bog, daje im sladost i radost, koje dusu hrane i obnavljaju. Kao sto drvece ne moze da raste ako se ne zaliva prirodnom vodom, tako ni dusa ne moze da napreduje bez nebeske sladosti. Samo one duse koje su primile Duha i koje su napojene nebesnom sladoscu mogu da rastu. (Св. Антоније Велики)
...
Gnjev kao ubistvo
Осим телесног постоји и духовно убиство. Духовно убиство потиче од саблазни - када неко ближњега заводи у неверовање или га увлачи у безакоња и самим тим подвргава његову душу духовној смрти. Спаситељ каже: А који саблазни једнога од ових малих који верују у Мене, боље би му било да се обеси камен воденични о врат његов, и да потоне удубину морску(Мт. 18, 6).
Постоје још прикривенији облици убиства. У одређеној мери под овај грех могу се подвести сва дела и речи усмерене против љубави, који нарушавају спокојство и безбедност ближњег, и, на крају, унутрашња мржња против њега, чак и када се не показује. Сваки који мрзи брата својега јесте човекоубица(1. Јован. 3, 15).
Када се забрањује наношење штете ближњем, онда се самим тим заповеда, да се, колико је то могуће, чува живот и благостање ближњег.
У вези са тим треба да чинимо следеће:
1) да помажемо ближњима;
2) да служимо болеснима;
3) да тешимо тужне;
4) да олакшавамо положај несрећнима;
5) да се са свима опходимо кротко, са љубављу и саветима;
6) да се миримо са онима који се гневе;
7) да праштамо увреде и чинимо добра дела непријатељима.
 

СВЕТИ ФИЛАРЕТ МОСКОВСКИ
O vrlini (Sv. Antonije Veliki)
Nemojte se cuditi slusajuci o vrlini i ne cudite se zbog tog imena. Jer, to delo nije daleko od nas i nije izvan nas, vec u nama. Jelini idu u tudje krajeve i plove preko mora da bi izucili nauke, a nama nije potrebno da idemo u tudje krajeve radi Carstva nebeskog, niti da plovimo preko mora zbog vrlina. Gospod je pokazao da je to izlisno, govoreci: Gle, Carstvo Bozije unutra je u vama (Lk.17,21). Prema tome, da bismo imali vrlinu, potrebno je samo da je pozelimo, buduci da je u nama i da se u nama obrazuje. Jer, ukoliko je slovesna dusa u svom prirodnom stanju, vrline ce biti u nama. (Dusa) se nalazi u svom prirodnom stanju ukoliko je onakva kakva je stvorena: veoma dobra i pravedna. Zato je Isus Navin i govorio narodu: Privijte srca svoja Gospodu Bogu Izrailjevu (Is.Nav.24,23), a Jovan: Poravnite staze njegove (Mt.3,3). Dusa je pravedna kada joj je slovesnost [razumnost] sagalasna prirodi. Zlom u dusi se naziva njeno skretanje sa [puta] koji zahteva priroda. Prema tome, (vrlina) nije neko tesko delo. Ukoliko ostanemo onakvi kakvi smo sazdani, bicemo u vrlinskom stanju, a ukoliko zamisljamo zlo - sa pravom ce nas nazvati zlim. Delo (vrline) bi bilo tesko kad bi bilo potrebno da ga steknemo negde izvan sebe. Medjutim, posto je [vrlina] u nama, potrebno je jedino da se cuvamo od rdjavih pomisli, te da svoju dusu pripremimo za Gospoda, kao zalog koji smo primili od Njega. On ce je priznati za Svoje stvorenje, ukoliko vidi da je onakva kakvom ju je sazdao.

Sveti Grigorije Sinait, ovako opisuje sta je molitva Isusova, poznata u Dobrotoljublju kao umnosrdacna molitva: "Molitva je kod pocetnika: kao oganj radosti koji izbija iz srca, a kod savrsenih: kao miomirisna delotvorna svetlost. I opet: molitva je propoved Apostola, energija (=delovanje) vere, ili bolje reci sama neposredna vera, osnova i stvarnost onoga u sta se nadamo (Jev.11,1), dejstvujuca ljubav, pokret andjelski, snaga Bestelesnih Sila, njihova delatnost i radost, Jevandjelje Bozije, uverenje i ispunjenost srca, nada spasenja, znamenje osvecenja, obelezje svetosti, poznanje Boga, projava svetog Krstenja, banja ociscenja, zalog Duha Svetoga, radost Isusova, veselje duse, milost Bozija, znak pomirenja (s Bogom i ljudima), pecat Hristov, zrak duhovnog Sunca, zvezda Zornjaca u srcu, potvrda Hriscanstva, znamenje izmirenja s Bogom, blagodat Bozija, premudrost Bozija, ili bolje reci pocetak samomudrosti, Bozije javljanje, delatnost i zanimanje istinskog hriscanina, a osobito monaha, nacin zivljenja tihovatelja (=usamljenika, isihasta), povod molitvenog samovanja i tihovanja, dokaz andjelskog zivota na zemlji. I sta jos treba mnogo govoriti? Molitva je sam Bog, Koji cini sve u svemu (1.Kor.12,6), i Koji sve deluje u Hristu Isusu, jer je jedna energija i dejstvo Oca i Sina i Svetoga Duha" (Dobrotoljublje, Glave o molitvi, 113).

Да не би наше молитве остале без плода, тј. да би их Бог услишио и испунио, потребно је прије свега проводити побожан живот, бити послушан заповијестима Божијим, потом вршити своје молитве са великом пажњом и побожношћу. Не само да треба да знаш и умијеш како треба да се молиш, него и о чему се треба молити, тј. сам предмет молитве наше треба да је по вољи и у вољи Богу.
Ако молитвом тражите од Бога што Му је по вољи, Он ће вам дати и оно што је и вама по вољи.
Не тражи од Бога оно што је ништавно, пролазно и без икакве или мале важности, а особито не оно што може погубити душу твоју, као нпр. богатство, славу, почасти итд. Таква молитва не само да је бесплодна за нас, него чак може бити и душе-погубна, као нешто што Бога вријеђа.
"Иштете[2], и не примате, јер погрешно иштете, да на уживања ваша трошите." (Јак. 4, 3), стога што зло иштете себи, тражите убитачно за себе. И срећа наша што Господ, по благости Својој, по љубави Својој према нама, као да нас у тим случајевима штити и његује.
Отац небесни, колико је дарежљив онда када пружа хљеб, толико је милостив и тада када не даје жара неразумноме дјетету. (Филарет Московски).
Бог често у гњеву даје оно у чему (нас) одбија у милости.
Када што зло иштемо у Бога, Он пројављује гњев Свој ако нашу молбу испуњава, и јавља милосрђе своје када не испуњава. (Блажени Августин).
При молитви, најбоље је и најбезопасније је да се предамо вољи Божјој, тј. да иштемо од Њега оно што је Њему Самоме угодно да нам да, према стању нашега тијела, наше душе и нашега духа.
Не моли се да буде с тобом оно што се теби чини да је добро, него да с тобом буде оно и онако како је Богу угодно, стога што Он боље зна шта је за тебе корисно. (Ава Леонтије).
Не треба искати од Бога оно што ми желимо, већ оно што Он жели, а то је најсигурније средство да доиста добијемо оно што је најпотребније.
Бог нас свагда чује у молитвама, иако неки пут не чини по нашој жељи, али свакако чини увијек у нашу корист.
Ако ти Бог не да оно шта желиш и иштеш, буди увјерен да Он припрема и насигурно ће ти дати нешто љепше и корисније за тебе. (Прота Родион Путјанин).
Преблаги Отац Небесни, ако не испуњава видљиво твоје жеље, онда без сумње невидљиво брине за добро твоје више него ли ти то можеш познати и замислити. (Филарет, митроп. Московски).
И послије многих молби Бог понекад не даје оно за шта Га молимо; али Он тада дарива оно што је одвећ важније од онога за шта Га молимо. Св. Апостол Павле молио је Бога да га ослободи од неких искушења (неприлика), но искушења нису одлазила од њега; али како се он молио, Бог му је даривао благодат помоћу које се он славно борио и трудио на добро Цркве Христове (2 Коринћ. 12. 7 - 9). И тако, зар није био услишен Павле?
Ако се молиш Богу ма о чему било, и Он одлаже да те услиши, не тугуј због тога. Ти ниси паметнији од Бога. (Св. Исак Сирин).
Понекад Бог не испуњава наше молбе, или оклијева да их испуни, но не зато као да нас не воли, него зато да ми чешће прибјегавамо к Њему. Тако поступају и дјецољубиви родитељи: видећи да је неко од дјеце прилијенио, не испуњавају му одједном молбу његову, не ради тога што га мрзе, него ради тога да, добивши што тражи, не би опет пало у лијеност. (Св. Јосиф Волоколамски).
Молитва, као бесједа са Богом, сама је собом велико благо, често много веће од онога које човјек иште (од Бога); и милостиви Бог, не испуњујући молбу, оставља молитеља при његовој молби да је не изгуби, да не напусти то више благо када добије оно измољено, али много мање благо. (Игњатије, еп. Кавкаски).
Дуго остајући у молитви и не видећи отуда плода, не говори: баш ништа не добих (од онога што сам молио), стога што само пребивање у молитви јесте већ добитак. Јер, зар има већега блага од овога - прилијепити се уз Господа и пребивати непрестано у сједињењу са Њиме? (Св. Јован Лествичник).
Када се молимо и Бог успорава и одлаже да нас услиша, то чини у нашем интересу, за нашу корист, да нас научи дуготрпљењу; стога и не треба клонути духом, говорећи: ми смо се молили и нисмо били услишени. Зна Бог шта је за човјека корисно. (Св. Варсануфије Велики).
Свака молитва, по мјери своје непрекидности, постаје чвршћа, очишћенија, некористољубивија, савршенија. Као што се сребро љепше очишћава и бљештији ако више у ватри постоји, тако и молитва, по мјери трпљијега у њој борављења, добија већи значај, стога што се тада особито открива за нас прилика показати вјеру, преданост, смјерност, усрђе.
Неки се моле, и не добивши онога што су искали, постају хладни према молитви, а међутим може бити да је Господ већ био близу да им услиши молитву; може бити да су оставили молитвени труд баш када је од њих недалеко била милост Божја.
Што више и дуже Бога молимо, тим Он дарежљивији бива; што више одуговлачи, то ће нам више и дати: у то вријеме када нам Он не испуњава нашу молбу, као да премишља чиме би нас боље наградио. (Прота Р. Путјанин).
...
Протојереј Александар Шмеман

Последњи дан пред почетак Великога поста Црква од давнина назива „Недељом праштања“. На тај дан у црквама се читају Христове речи: „Ако не опростите један другом сагрешења ваша, неће ни Отац ваш небески опростити вама ваша прегрешења“. Увече тог дана, уочи самог почетка Великог поста у црквама се врши обред узајамног праштања и ми – мирећи једни са другима – улазимо у пост, у период очишћења, продубљења и освећења наших живота.

Савест човека јесте та тајанствена дубина наше свести из које нам долази осећање кајања и та снажна чежња за очишћењем, обновом и променом нашег живота. И управо то осећање кајања, тај глас савести и јесте оно што нас води ка првом кораку на путу очишћења, ка жељи да опростимо и да нам буде опроштено, ка тој „недељи праштања“. Зашто?

Зашто се у нама – истовремено са буђењем наше савести – јавља баш та неодољива жеља да праштамо и да нам буде опроштено, и то као први захтев који савест упућује нашој свести? Зато што савест открива нашем сазнању да је суштина нашег зла и неправде у отуђењу од других и греху према другима. Достојевски је кроз уста старца Зосиме рекао: „Свако је пред свима крив за све…“. Ове речи нам на први поглед изгледају не само као неодрживо преувеличавање, већ и као потпуни апсурд.

„По чему сам ја крив пред другима?“ – увређено и надмено протестује наш разум, наше „спољашње“ сазнање. Што се тиче „морала“ сви ће се, по свој прилици, сагласити са тим да човек без сумње мора бити у свом животу пред неким и због нечега крив. Међутим, заговорници таквог „морала“ нас умирују тврдњом да је то нешто штоје сасвим „нормално“ за људски живот.

Оставимо разум његовој надменој пометености, оставимо и морал његовим објашњењима и оправдањима. Послушајмо савест, тамо унутра, дубоко, дубоко у нама, где нам тихи, али и строги и беспоштедни глас говори: крив си! У чему је та моја кривица? Не, она није ни у једној појединачној увреди и свађи коју сам имао са ближњима, јер је то нешто што је у људском животу заиста неизбежно. Та кривица није ни у мојим површним препиркама са другима, нити у мојим безначајним љутњама. Не, то је једна сасвим другачија кривица, кривица које ненадно почињем да постајем свестан, схватајући да се ради о самољубљу које је захватило саме темеље мога живота, затрована и осакаћена мојом егоцентричношћу: као да и у љубави желим да волим само себе. Савест и једино савест може човеку да са беспоштедном јасношћу покаже свет као свет у коме се свако бори против свакога, као свет у коме важе искључиво правила „напада“ и „одбране“, као арену за милосрдне борбе за животни опстанак. Ми стално мислимо да су други ти који чине неправду, мрзе и проливају крв. Друге државе, други народи, друге владе. Али, погледајмо мало у себе и схватићемо да је управо у нама главни извор тог отуђења и тих деоба, те борбе свих са свима на коју трошимо читав свој живот и на коју се своди читав наш живот. И тек када то осетимо у себи, када то схватимо постајемо способни да унутарњим слухом чујемо истину речи Ф. М. Достојевског: „Свако је пред свима крив за све“, као и истину речи св. Серафима Саровског који каже: „Смири се и око тебе ће се спасти хиљаде…“. које у потпуности и прожима тај мој живот, због кога сам се отуђио и удаљио од „другога“, од „других“, почевши да сваког „другог“ и све „друге“ доживљавам искључиво као средство. Чак и онда када неког волим та је љубав изнутра

Смири се: а то пре свега значи – спаси се од те своје исконске поробљености отуђеношћу, спаси се од те твоје унутарње отуђености од истинског живота и других људи, спаси се од робовања рату свих против свих у коме живимо.

Опростити другоме, примити опроштај од другога! То је прави повратак од отуђености ка јединству, од мржње ка љубави, од раздељености ка сједињењу. Јер опростити другоме уопште није једноставно. Често говоримо о томе да више обраћамо пажњу на недостатке других људи и – још горе – да смо дигли руке од других људи. Па зар то није равнодушност, зар то није презрење и зар то није цинизам? Да опрости другоме и прими опроштај од другога може само онај ко је свим својим срцем осетио и схватио сав ужас одсуства љубави у свету, сву бездану тугу човекове самоће на коју је човек осудио себе својим себељубљем и својом гордошћу. Све то у себи садржи молитви коју Црква на недељу праштања упућује Богу: „Не одврати лица свога од мене, јер тугујем…“.

И, гле, ту је она светла туга, она једина туга којом можемо да схватимо сами корен, саму суштину и силу зла, а то је – хладно срце, недостатак љубави, тријумф усамљене и на усамљсност осуђене гордости људске. Молитва да опростимо другом, чежња да нам буде опроштено… Као што мало дете које нешто скривило својој мајци тугује, јер тај свој преступ доживљава као могући губитак раја мајчине љубави, тако и свако од нас схвата да управо од тог обраћења душе, од тог раскрављење срца, од те чежње да се измиримо са другима започиње разрушење зла у нама. И стога, ма колико све ово о чему говорим било страно духу времена и далеко од нашег охладнелог огрубелог живота у коме наметнути „колективизам“ човеку не доноси обећану срећу, већ само још више појачава његову самоћу, јасно је да се искључиво ту, у сили савести, у чежњи за праштањем, у покајничком обраћењу душе налази почетак наше духовне обнове.

[Дијана.]

ПОУКЕ ПРЕПОДОБНОГ СЕРАФИМА САРОВСКОГ

ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ РАДОСТИ МОЈА.

ПРЕПОДОБНИ СЕРАФИМ ВИРИЦКИ

......

ЉУБАВ ПРЕМА БЛИЖЊЕМ

Из учења отаца знамо да постоје две врсте љубави према ближњем: љубав природна и љубав јеванђелска, или у Христу. Природна je у нама засађена приликом стварања, те стога постоји у сваком човеку. Она је, као и друга добра својства, повређена падом, или пра родиташским грехом; зато je у сваком човеку подвргнута већим или мањим, краткотрајнијим или дуготрајнијим променама. Христос, Ко ји је на чудесан начин исцелио све наше недуге, исцељује и повређе ну љубав: Он заповеда да у људима љубимо Њега Господа. Тиме љубав узводи на највиши степен ревности, дарује јој чистоту, духов ност, светост и пламеном љубави у Христу гаси хаотични и димни пламен телесне љубави која је помешана и састављена од имагинар не, непостојеће насладе и жестоког, убиственог мучења. Осећање духовне љубави водило је перо светог Јована Лествичника када је написао: "Љубав према Богу гаси љубав према родитељима и другима блиским по телу; онај ко каже да има и једну и другу љубав, обмањује себе". Он је такође рекао: "Ватра се ватром гаси, то јест телесна љубав Божанском љубављу". Када пажљиво погледамо себе, с Божијом помоћу увидећемо да у најбољем случају имамо природну љубав, а јеванђелску тек треба да стекнемо. 6.153

Указуј поштовање ближњем као образу Божијем - поштовање у души, невидљиво за друге, које је очигледно само твојој свести. Нека твоје деловање тајанствено одговара твоме душевном расположењу.

Указуј поштовање ближњем не правећи разлику према узрасту, полу, сталежу и у твоме срцу постепено ће почети да се јавља света љубав.

Узрок те свете љубави је - не тело и крв, не чулна привлачност, него - Бог.

Они који су лишени славе хришћанства, нису лишени друге славе добијене приликом стварања: да су - образ Божији.

Ако образ Божији буде бачен у страшни адски плам, ја и тамо треба да га поштујем.

Шта ме се тичу пламен и ад! Тамо је по суду Божијем гурнут образ Божији; моје је да сачувам поштовање према образу Божијем и да тиме себе сачувам од ада.

И слепом, и губавом, и умно поремећеном, и детету на грудима, и разбојнику, и незнабошцу укажи поштовање као образу Божијем. Шта се тебе тичу њихове слабости и недостаци! Пази на себе, како ти не би имао недостатак у љубави.

Укажи поштовање Христу у хришћанину, Христу Који нам је за поуку рекао и опет ће рећи приликом решавања наше вечне судбине: Кад учинисте једноме од ове Моје најмање браће, Мени учинисте (Мт. 25,40).

Обраћајући се своме ближњем, имај на уму ову изреку Јеванђеља и постаћеш миљеник љубави према ближњем.

Миљеник љубави према ближњем улази њоме у љубав према Богу.

Али ако мислиш да љубиш Бога, a у твоме срцу живи непријатељско расположење макар и према једном човеку, онда се налазиш у жалосној самообмани.

Ако ко рече: Љубим Бога - вели свети Јован Богослов - а мрзи брата ceoгa, лажа јв... И ову заповест имамо од Њега: Који љуби Бога, да љуби и брата cвoгa (1. Јн. 4,20-21). 1. 125-126

• За понижавањем ближњег следи губљење љубави. Губљење љубави је обележје примања демонских помисли, као што је обележје примања семена благодати - умножавање љубави према ближњем. 6. 225

• Преподобни авва Доротеј, говорећи о љубави према ближњем, пореди подвижнике Христове са линијама које иду од обода круга према његовом центру... Што су ближе центру, то су ближе једна другој. И подвижници Христови, што се више приближавају Богу, то су ближе један другоме у истинској љубави. 6. 429-430

• Јеванђеље заповеда љубав према непријатељима: свети оци хвале љубав која је према свима једнака. Зар љубави према ближњем не треба да буде страно свако прављење разлике? Ето о чему сада хоћу да вам говорим. Хтео бих да вам о том предмету кажем не моју, него Божију реч: нека ми милосрдни Бог подари ту реч.

Разумем само ону љубав, која делује по свештеним заповестима Јеванђеља, у његовој светлости, љубав која је и сама - светлост. Другу љубав не знам и не признајем. Љубав коју уздиже свет, коју људи сматрају за своју, запечаћена је падом и није достојна да се назове љубављу: она је изопачење љубави. Зато је тако непријатељски расположена према светој и истинској љубави.

Истинска, света љубав према Богу и ближњем јасно је представљена у јеванђелским заповестима. Њено исправно и непорочно де ловање показује се кроз испуњавање јеванђелских заповести. Ко Мене љуби рекао је Господ заповести Моје држи. У таквој љубави не може бити ни маштања, ни телесног жара, јер почетници извршавају Христове заповести уз присилу над собом, уз такву присилу да се она назива распећем, а они који су узнапредовали и осетили осењеност благодаћу, извршавају их уз снажан осећај мира Христовог. Мир Христов је некакав фини духовни хлад; када се разлије по души, душа пребива у узвишеном ћутању, у свештеном мировању.

Но, исто то Јеванђеље заповеда да будемо опрезни са непријатељима својим и да им не верујемо. Ето, Ја вас шаљем рекао је Господ Својим ученицима као овие међу вукове. Будите, дакле, мудри као змије и безазлени као голубови! А чувајте се од људи јер ће вас предати судовима и по синагогама својим тући ће вас... И сви ће вас мрзити због имена Moгa (Мт. 10,34-36). Дакле, само Јеванђеље препоручује опрезност у односу према непријатељима и, по могућству, мудро опхођење са њима. Непријатељство производи дух света; оно често долази на место телесне љубави. Али и сама телесна љубав веома је налик на непријатељство. Само потомак старог Адама способан је за телесну љубав и непријатељство; и што је у њему живљи стари човек, то снажније делују болести којима је пад поразио љубав: непријатељство, завист, љубомора, телесна љубав. Слуга Христов не може да буде ничији непријатељ.

Видите како нам Јеванђеље прописује љубав према непријатељима - не слепу, не неразумну, него освећену духовним расуђивањем. Љубав је - светлост; слепа љубав - није љубав. Слично треба рећи и о љубави према пријатељима. Јеванђеље заповеда да то буде љубав у Христу, како би Христос био љубљен у ближњем, а ближњи љубљен као створење Божија Услед те љубави у Богу и ради Бога, свети угодници Божији имали су љубав једнаку према свима, а љубили су нарочито оне који су живели благочестивим животом, као што је рекао пророк Давид: Веома сам поштовао пријатеље Твоје, Господе. Ученици су осећали већу наклоност према оним наставницима у којима су видели нарочито обиље духовног познања и других духовних дарова. Наставници су више љубили она своја духовна чеда код којих су уочавали нарочиту бригу према добродетељима и нарочито деловање благодати Божије. Таква љубав, која одаје дужно поштовање људима према степену њихове побожности, уједно је и према свима једнака, јер је у Христу и у свима љуби Христа. Један сасуд прима више тог духовног блага, а други мање. Али благо је једно! 6. 449-453

• Љубав хришћанина према Богу је љубав према Христу (1. Јн. 2,23), а љубав према ближњем је љубав према Христу у ближњем: заволевши ближњег, заволевши га у Господу, то јест по заповестима Господњим, ми стичемо љубав према Христу, а љубав према Христу је љубав према Богу. Савез љубави Божије са љубављу према ближњем најбоље је представљен у посланицама светог апостола и јеванђелисте Јована Богослова. Према његовом учењу, немогуће је заволети Богa, а да ce претходно не заволи брат. Љубав према брату састоји ce у испуњавању заповести Господњих у односу на њега (2. Јн. 1,6).

Исто учење објављује и свети наставник монаштва, преподобни Антоније Велики, који је говорио: "Од ближњег зависе и живот и смрт (душе). Добијајући брата, добијамо Бога; саблажњавајући брата, грешимо против Христа". Преподобни Јован Колов, један од највећих отаца египатског Скита, рекао је: "He може се подићи дом ако се почне одозго, него градњу треба започети од темеља и подизати увис". Упитали су га: "Шта значи темељ". Одговорио је: "Темељ је наш ближњи: треба да га задобијемо и почнемо од њега. На њему почивају све заповести Христове". Преподобни Марко Подвижник: "Не могуће је спасити се другачије, него кроз ближњег". Слично расуђују и уче сви Свети Оци; то је опште хришћанско учење, учење Цркве, учење Христово.

Обрати пажњу на задобијање љубави према ближњем, као на основ твога живота... Заволи ближњег према упутству јеванђелских заповести - никако не према страсти твога срца. Љубав коју је Бог засадио у нашу природу повређена је падом и не може исправно да делује. Никако јој не допуштај да делује! Њено деловање лишено је непорочности и мрско Богу, као оскврњена жртва! Плодови њеног деловања су погубни и убиствени за душу. Ближњег заволи на следећи начин: не гневи се на њега и не злопамти; не дозвољавај себи да говориш ближњем било какве прекорне, увредљиве, подсмешљиве или заједљиве речи; чувај мир са њим колико год можеш; смиравај се пред њим; не свети му се ни директно ни индиректно; у свему у чему можеш да му попустиш - попусти му; одучи се од противречења и спорења, одбаци их као обележја гордости и самољубља; говори добро о онима који те оговарају; за зло плати добрим; моли се за оне који ти приређују различите патње, увреде, искушења и гоњења (Мт. 5,21-48). Никако, ни под којим изговором, никога неосуђуј, чак и не суди ни о коме је ли добар или лош, имајући пред очима оног јединог лошег човека за кога треба да одговараш пред Богом - себе. Према ближњима поступај онако како би желео да поступају према теби (Мт. 7,1 12). Из дубине срца отпуштај и праштај људима њихова сагрешења против тебе, како би и Отац Небески теби опростио твоја безбројна сагрешења, твој страшни греховни дуг, који може заувек да те гурне и затвори у адске тамнице (Мт. 18,23-35). Немој да се везујеш, нарочито не блудном страшћу, за твога ближњег; под ближњим се подразумева не само мушки, него и женски пол. Ако пак устрељен ђавољом стрелом ипак неочекивано будеш заражен, немој да клонеш духом, знајући да ми у себи носимо способност да се заразимо свакојаким страстима, што се догађало и великим светитељима; из све снаге се потруди да се излечиш. На крају: не повређуј свога брата многоречитошћу, празнословљем, блискошћу и слободним опхођењем с њим. Тако се држи у односу према ближњем, па ћеш наћи и задобити Богом заповеђену и Богу угодну љубав према њему; њоме ћеш себи отворити улаз у љубав Божију. 5. 87-89 (в. БЛИЖЊИ, ПРОМИСАО)

СВЕТИ ИГЊАТИЈЕ БРЈАНЧАНИНОВ

O ДУЖНОСТИМА И ЉУБАВИ ПРЕМА БЛИЖЊИМА

С ближњима се треба опходити са благошћу, не ожалошћујући их, чак, ни својим изгледом. Када се човека гнушамо или га жалостимо, тада као да се на наше срце наваљује неки камен.

...Дух узнемиреног или унинијем обузетог човека треба да се трудимо да ободримо речју љубави.

Жеднима дај да пију, гладнима да једу!...

Брата који греши, покриј, како саветује Св. Исаак Сирин (Сл. 89, л. 169): "Простри ризу своју на грешника и покриј га!"

Ми сви потребујемо милости Божије, као што пева Црква: да Господ није у нама, ко би се могао жив сачувати од непријатеља људског, који је уједно и човекоубица.

У своме односу према ближњима, треба да будемо, како речју тако и мишљу, чисти и према свима подједнако пријазни, иначе ћемо живот свој учинити бескорисним.

У мери у којој неко сам духовно напредује, он и добија дар разумевања људских слабости.

За увреду коју нам нанесу други, не само да не треба да се светимо, него, напротив, треба још да је од срца опраштамо, макад нам се срце томе и противило.

Ми треба да љубимо ближњега не мање него себе саме, по заповести Господњој: "Љуби ближњег свога као себе самог!"

Али, (ближњега) не треба да љубимо тако да љубав према њему излази изван граница умерености и одвлачи нас од испуњавања прве и главне заповести, тј. заповести о љубави према Богу, како о томе учи Господ наш Исус Христос у Јеванђељу: "Ко љуби оца или мајку више од Мене, није Мене достојан... И ко љуби сина или кћер више од мене, није Мене достојан!" (Мт. 10, 37)

О овом предмету веома добро расуђује Свети Димитрије Ростовски: "Онде се испољава неискрена човекова љубав према Богу, где се твар изједначава са Творцем, или где се више поштује твар од Творца. А искрена и истинска љубав показује се тамо где се само Створитељ љуби изнад свега створења и свему претпоставља".

O МИЛОСТИВОСТИ И МИЛОСТИЊИ

Треба да будемо милостиви према убогима и странцима - о њима су се много старали велики светилници и Оци

Цркве.

...На све начине треба да настојимо да испунимо реч Божију: "Будите, дакле, милостиви као и Отац ваш што је милостив" (Лк. 6, 36). И опет: "Милости хоћу а не жртве" (Мт. 9, 15). На те спасоносне речи разумни пазе, а непросвећени не пазе, и зато је речено: "Ко шкрто сеје, шкрто ће и жњети, а ко са благословима сеје, са благословима ће и жњети" (2. Кор. 9, 6). Пример Петра Милостивог (Пролог - 22. септембар), који се, будући испрва велики шкртац, бацио у бесу хлебом на једног упорног просјака, може да нас побуди на то да будемо милостиви према ближњима.

Милостињу треба да чинимо са добрим душевним расположењем, сходно поуци Светог Исаака Сирина - "ако нешто удељујеш потребитом, нека давању твоме претходи весеље лица твога и благим речима теши њихову жалост".

O ОПРАШТАЊУ УВРЕДА

За увреду, ма каква да нам је нанесена, не треба да се светимо, него, напротив, треба да је опраштамо од срца, макар нам се оно томе и противило, убеђујући га словом Божијим: "Ако ли не опростите људима сагрешења њихова, ни Отац, ваш неће опростити вама сагрешења ваша" (Мт. 6, 15). И још: "Молите се за оне који вас вређају и гоне" (Мт. 5, 44).

Срце не треба хранити злобом или мржњом према ближњем који је у непријатељству са нама, но ваља настојати да га љубимо и, колико је могуће, да добро чинимо, следујући учењу Господа нашег Исуса Христа: "Љубите непријатеље своје, чините добро онима који вас мрзе" (Мт. 5, 44). Дакле, ако будемо настојали, колико смо у стању, све то да испунимо, можемо да се надамо да ће божанствена светлост брзо засијати у душама нашим, откривајући нам пут ка Горњем Јерусалиму.

O НЕОСУЂИВАЊУ БЛИЖЊИХ

Не треба никога осуђивати, макар и сопственим очима видео човека да чини грех или пропада у преступању заповести Божијих, по речи Божијој: "Не судите да вам се не суди" (Мт. 7, 1). И опет: "Ко си ...ти да туђег слугу осуђујеш? Своме господару он стоји или пада; али ће стајати, јер је Бог моћан да га усправи" (Римљ. 14, 4). Много је боље вазда држати на уму ове речи Апостолове: "(Зато) који мисли да стоји, нека пази да не падне (1. Кор. 10, 12). Јер, није извесно колико смо времена кадри да пребивамо у добродетељи, као што каже Пророк, који је то искуством дознао: " И ја говорах у изобиљу своме: нећу посрнути до века... Ти одврати лице Своје и ја се сметох".

Зашто ми осуђујемо браћу своју? Зато што се не трудимо да познамо саме себе. Ко је заузет (у)познавањем самог себе, он нема када да чини замерке другима. Осуђуј себе и престаћеш да осуђујеш друге.

Саме себе треба да сматрамо најгрешнијима од свих и свако рђаво дело да опраштамо ближњем, а да мрзимо само ђавола који га је преластио (обмануо). Дешава се да нам изгледа да други чини зло, а у ствари је то што чини, сходно његовој доброј намери, - добро. Притом врата покајања остају отворена свима, и неизвесно је ко ће пре на њих ући - ти који осуђујеш или онај кога осуђујеш.

O ТРПЉЕЊУ И СМИРЕЊУ

Свагда треба трпети што год нас снађе, Бога ради са благодарношћу.

...Наш је живот - један минут у поређењу са вечношћу, и зато "страдања садашњег времена нису ништа према слави која ће нам се јавити" (Римљ. 8, 18).

Ћутке подноси када те непријатељ жалости, и Господу откривај срце своје.

Када ти неко вређа част или ти част ускраћује, на све начине настој да му опростиш, по речима Јеванђеља - "и који твоје узме, не ишти." (Лк. 6, 30)

Када нас људи руже, треба себе да сматрамо недостојнима похвале. Када бисмо похвале били достојни, сви би нам се клањали.

Ми свагда и пред свима треба да унижавамо себе, следујући поуци Светог Исаака Сирина: "Унизи себе и угледаћеш славу Божију у себи".

Зато, заволимо смирење и угледаћемо славу Божију. Јер, где се точи смирење, тамо се и слава Божија точи.

Да нема светлости, све би било мрачно - исто тако и без смирења, у човеку ничега нема осим таме.

ЧИМЕ ТРЕБА ОПСКРБЉИВАТИ ДУШУ

Душу је потребно опскрбљивати речју Божијом, јер је реч Божија, како каже Григорије Богослов, хлеб анђелски, којим се хране душе гладне Бога. Више од свега треба да се вежбамо у читању Ново...га Завета и Псалтира... Од тога настаје просветљење у уму, који се измењује божанственом променом.

Веома је корисно бавити се читањем речи Божије у осами, и прочитати свеколику Библију са разумевањем. Само зарад такве вежбе, не рачунајући друга добра дела, Господ Својом милошћу не оставља човека, но га испуњава даром духовног разумевања.

Када човек опскрби душу своју речју Божијом, испуњава се разумевањем тога шта је добро а шта зло.

Читање речи Божије треба да се обавља у осами зато да би се ум читачев удубио у истину Светога Писма, и примао за њега топлину која у осами рађа сузе. Од тих суза, пак, човек се згрева и испуњава духовним даровима, који наслађују ум и срце, неисказиво.

Такође је душу потребно снабдети и знањима о Цркви, о томе како је она од почетка до данас очувана, шта је претрпела у ово или оно доба. То треба знати не из жеље да управљамо људима, него за случај да се сусретнемо са могућим неприликама.

Реч Божију треба читати заправо у првом реду за себе, да бисмо задобили душевни мир, по учењу Псалмопесник

O РАЗЛОЗИМА ДОЛАСКА ИСУСА ХРИСТА У СВЕТ

Разлози доласка у свет Исуса Христа, Сина Божијег јесу:

...а) Љубав Божја према роду људском, јер "Бог тако заволе свет да је Сина Свога Јединородног дао за њега." (Јн. 3, 16)

б) Васпостављање у палом човеку лика и подобија Божијег, како о томе пева Света Црква (1. канон на Рождество Господње, песма 1: "Онога који је био по лику Божијем, па је преступљењем пропао, који је отпао од најбољег, божанственог живота, поново обнавља премудри Творац".

в) Спасење људских душа, јер "не посла Бог Сина Свога у свет да суди свету но да се Њиме свет спасе." (Јн. 3, 17)

Дакле, и ми, следујући циљу Искупитеља, Господа нашег Исуса Христа, треба да свој живот проводимо сагласно Његовом божанственом учењу, да тиме задобијемо спасење душа својиха: "Велики мир имају они који љубе закон Твој!" (Пс. 118, 165)See More

O МИРУ ДУШЕВНОМ

Ништа на свету није боље од мира у Христу - у њему се поништава свака борба ваздушних и земних духова: " Јер не ратујемо ми против крви и тела, него против поглаварства, и власти, и господара таме овога... света, против духова злобе поднебесних." (Еф. 6, 12)

Знак је разумне душе да човек погружава ум у себе и има делање у срцу своме. Тада га благодат Божија осењује и човек пребива у мирном настројењу, а уз помоћ овога и у настројењу наднебеском: у мирном, то значи са добром савешћу; у наднебеском - јер ум сагледа у себи благодат Светога Духа, по речи Божијој: "У миру је место Његово." (Пс. 75, 3)

Може ли човек да се не радује, видећи сунце телесним очима? А колико већа радост настаје када човек унутарњим, (духовним), очима угледа Сунце Правде, Христа. Тада се уистину радује анђелском радошћу. О томе је Апостол рекао: "Наш је живот на Небесима" (Филип. 3, 20).

Када неко живи у мирном настројењу, он као да кашичицом захвата духовне дарове. Имајући мирно настројење духа, и будући осењивани благодаћу Божијом, Свети Оци су дуго живели.

Када човек дође у стање мира, он из себе и на друге може да излива светлост просветљења разума. Он пре свега треба да понавља речи пророчице: "Нека не излазе из уста ваших речи охоле" (1. Сам. 2, 3). И речи Господње: "Лицемеру, извади најпре брвно из ока својега и тада ћеш видети да извадиш трун из ока брата својега" (Мт. 7, 5).

Овај мир је као неко бесцен-благо Господ оставио ученицима Својим уочи смрти Своје, говорећи: "Мир вам остављам, мир Свој дајем вам" (Јн. 14, 27). О њему такође говори и Апостол: "И мир Божији који превасходи сваки ум, нека сачува срца ваша и мисли ваше у Исусу Христу." (Филип. 4, 7)

Ми, дакле, треба да све своје мисли, жеље и дела усредсређујемо на то да задобијемо мир Божији и са Црквом свагда вапимо: "Господе Боже наш! Дај нам мир!" (Ис. 26, 12

O ЧУВАЊУ МИРА УНУТАРЊЕГ

На све начине треба да се трудимо да сачувамо мир душевни и да се не узнемиравамо због увреда и жалости које нам други наносе. Зато свакако треба да се трудимо да обуздавамо гнев и, помоћу пажње..., ум и срце да сачувамо од недоличних покрета. Због тога жалости и увреде које нам други наносе треба подносити хладнокрвно и научити се таквом расположењу духа да се то што нам други чине не дотиче не само нас, него ни других. Вежбање у томе може човековом срцу да прибави тишину и претвори га у обиталиште Самога Бога.

Слику таквог безгневља ми видимо код Григорија Чудотворца, од кога је нека блудница на јавном месту тражила плату за грех који је он са њом тобоже починио. Он се на жену није нимало наљутио, него је кротко рекао неком свом пријатељу: "Дај јој цену коју тражи". Тек што је примила неправедну плату, жену је напао демон, а онда је Светитељ демона од ње одагнао молитвом.

Ако не можемо да се не разбеснимо, то у крајњој линији треба да обуздамо језик, по Псалмопеснику: "Сметох се и не говорах" (Пс. 76, 5). У томе за образац може узети Светог Спиридона Тримитунтскога (Пролог - 12. децембар) и Светог Јефрема Сирина (28. јануар). Први је овако подносио жалост: када је по наређењу грчког цара улазио у дворац, неки од слугу, који су се налазили у палати, сматрајући га за просјака, наругао му се и није га пуштао унутра, а онда га је још и ударио по образу; Свети Спиридон, будући незлобив, по речи Господњој, окренуо му је на то и други (Мт. 5, 39). Преподобни Јефрем Сирин, постећи у пустињи, остао је без хране неспретношћу свога ученика, на следећи начин: ученик који му је носио храну, успут случајно разбије суд са храном; Преподобни, пак, видевши како се овај растужио, рекао му је: "Не жалости се, брате, јер ако храна није хтела да дође к нама, то ћемо ми поћи к њој"; и пошао је, сео поред разбијеног суда и, сакупљајући храну, појео је - тако је безгневан био!

А на који се начин гнев побеђује, може се видети из житија Пајсија Великог (19. јуни), који је Господа Исуса Христа, када му се био јавио, молио да га ослободи гнева. Христос му је тада рекао: "Ако хоћеш да гнев и јарост уједно победиш, ништа не пожели, никога не мрзи и не понижавај!"

Да бисмо сачували мир душевни, треба да од себе одгонимо униније и да настојимо да имамо радостан дух а не жалостан дух, по речи Сираховој: "Печал многе уби и од ње нема користи!" (Сирах 30, 25)

Када је човек у великој оскудици што се тиче ствари потребних телу, тешко је победити униније. Ово се, наравно, односи на слабе душе.

За очување душевног мира треба такође на све начине избегавати осуђивање других. Неосуђивањем и ћутањем се чува мир душевни: када се човек налази у таквом настројењу, добија божанствена откривења. А да бисмо се избавили од осуђивања, треба на себе пазити и ни од кога не примати узгредне мисли и бити за све мртве.

Ради сачувања душевног мира треба чешће улазити у себе и питати се: где сам ја? При томе треба пазити да телесна чула, особито чуло вида, служе унутарњем нашем човеку и не развлаче душу чулним предметима: јер, благодатне дарове примају само они који имају унутарње делање (молитвено стражење) и бдију над душама својим.

Када се, пак, човек, стара да има срце смирено и да мисли чува у миру, тада све замке непријатељеве остају неделотворне, јер где је мир помисли, тамо почива Сам Бог. "У миру је", казано је, "место Његово".

[Дијана.]

И Бог ће отрти сваку сузу из очију њихових, и смрти неће бити више, ни жалости ни јаука, ни бола неће бити више; јер прво прође. (свети Јован Богослов )

Јер ако вас и ожалостих посланицом, не кајем се, ако се и кајах; јер видим да она посланица, ако и за мало, ожалости вас. Сада се радујем, не што се ожалостисте, него што се ожалостисте на покајање; јер се ожалостисте по Богу, да ни у чему не будете оштећени од нас. Јер жалост која је по Богу доноси покајање за спасење, за које се не каје; а жалост овога свијета доноси смрт. јер гле, баш то што се ви по Богу ожалостисте, какву брижљивост створи у вама, па правдање, па незадовољство, па страх, па жељу, па ревност, па кажњавање! У свему показасте себе чистим у овој ствари. (свети Павле)

Оправдавши се, дакле, вером, имамо мир у Богу кроз Господа нашег Исуса Христа, кроз Којега и приступисмо вером у ову благодат у којој стојимо, и хвалимо се надањем славе Божије. И не само то, него се и хвалимо у невољама, знајући да невоља гради трпљење. А трпљење искуство, а искуство наду; а нада не постиђује, јер се љубав Божија излила у срца наша Духом Светим који је дат нама. (свети Ap. Павле )

Свакога дана Он гледа на наше трпљење и, по нашој доброј и слободној вољи, шаље Своју помоћ, дајући је свима којима је потребна. Уколико се човек труди, он пати и страда све док га благодат не посети. Тада се мисли очишћују, а страсти се стишавају и ишчезавају. (свети Пајсије Величковски)

Nе плаши се борбе и немој бежати од ње. Тамо где нема борбе, нема ни врлине. Тамо где вера и љубав нису искушани, немогуће је бити сигуран да ли оне уопште постоје. Вера и љубав се огледају и откривају у недаћама, то јест, у тешким и озбиљним околностима, како у спољашњим, тако и унутрашњим (за време болести, туге или лишавања). (свети Јован Кронштатски)

Не тугуј када се адски облаци, све тамнији од тамнијега, надвију над твоју душу и када се адска злоба, завист, сумња, тврдоглавост и други пороци пројаве у твојој души. Знај да је скупљање ових тамних облака на твом умном хоризонту неизбежно. Али, знај и то, да они нису увек ту, и неће дуго ни остати. (свети Јован Кронштатски)

Ако би ме упитао за разлог туге и сличних стања која су сами предукус пакла, одговорио бих ти да си то управо ти, јер се ниси потрудио да пронађеш лек против њих. Постоји само један лек и само у њему човек може пронаћи непосредну утеху својој души. Сигурно се питаш који је то лек. Па, лек је скрушено срце. Без њега нико не може уништити препреку зла, већ само видети како оно тријумфује над њим.(свети Исаак Сирин)

‎"Gospod sve neizrecivo ljubi. On zna ciljeve svemu i rokove svemu. Radi nekog budućeg dobra On je popustio ovo stradanje. Ja to ne mogu shvatiti ni prekratiti. Ostaje mi samo molitva i ljubav." Prepodobni Siluan Atonski
Где си Господе, Светлости моја? Зашто си сакрио од мене Лице Своје? Душа Те моја дуго није видела и зато тугује за Тобом и са сузама Те тражи. Где је Господ мој? Зашто Га не видим у души својој? Шта му смета да живи у мени? Значи да у мени нема смирења Христовог и љубави према непријатељима. (свети Силуан Атонски)

Како је уопште могућно човеку да не искуси тугомору? Могућно је уколико, одбацивши мишљење гомиле о некој ствари, буде управљао мисли ка Вишњем. (свети Јован Златоусти)

Неизмерна туга којом, макар и ненамерно, пробадаш срце ближњега ће ти се вратити. Каквом мјером мјерите, онаквом ће вам се мјерити (свети Јован Кронштатски )

Жалост је добар знак. Зар ти није познато да се, када човек тражи молитве Отаца, или када од Бога тражи помоћ, жалости и искушења умножавају да би га проверила? (свети Варсонуфије и Јован)

Подношењем страдања, учимо се трпљењу и нади. Што је већа патња, то је веће уздање у Христа, а самим тим човек је у могућности да утеши и ближњега који пати. (о. Серафим Роуз)

Бог нам шаље искушења из Свога милосрђа, како би смо, након што их превазиђемо, задобили венце. Јер, венац се не даје никоме без искушења. (свети Нил Сорски)

Туга се рађа од малодушности, лењости и празнословља. Радост није грех. Она одагнава сваку бригу од које долази туга, од које нема ничег горег јер она са собом доноси све негативно. (Свети Серафим Саровски)

Када се Господ повуче да би искушао душу, Он се враћа чим Га призовемо. Међутим, када се Он повлачи ради казне, онда се не враћа брзо- све док душа не схвати да је починила грех, док не почне да се каје и оплакује своје грехе.

У време сушног периода душе, требало би да проверимо да ли се у души јавило какво осећање сујете или уображености. Уочивши га, треба да се покајемо пред Господом и одлучимо да убудуће будемо опрезнији... Лек против туге је повратак благодати. Будући да благодат долази по вољи Божијој, све што можемо чинити јесте да се молимо да нас Он ослободи од те суше и камене неосетљивости.

Шта је то што ће најпре задржати благодат у души? Кротост. Шта је то што је најпре одгони? Гордост, високо мишљење о себи, уздање у себе. Благодат нас напушта чим осети зли задах унутрашње гордости.

Сједињење човекове душе са Богом, што је и сама суштина унутрашњег делања, није нешто што зависи од нас. Господ посећује душу и она заједничари са Њим. Душа се пред Њим радује и Он је испуњава духовном топлином. Господ се потом повлачи, душа одједном остаје празна и сама не може ништа да учини док се Добри Посетилац људских душа поново не врати. Господ се повлачи да би искушао душу, или, пак, да би је понекад казнио. То се не дешава толико због спољашњих сагрешења, колико због неког унутрашњег зла које је душа прихватила.
Требало би да у сушним периодима душе покушамо да сагледамо да ли је у души било каквог осећања сујете или уображености... У највећем броју случајева, сушни период је казна због гнева, лагања, пркоса, осуђивања или гордости.

Ко избегава овоземаљска задовољства сличан је тврђави, недоступној демону туге. Јер, туга наступа онда када је човек лишен задовољства, било тренутног или очекиваног. Од таквог непријатеља се не можемо избавити све док смо привезани за било шта земаљско, јер Он своје мреже за побуђивање туге, шири на оно за шта види да смо највише везани. (ава Евагрије)

Под навалом туге не гледајмо са самопрекоревањем на нашу раслабљеност и недовољну осетљивост, већ с мудрошћу благодарно прихватимо и подносимо тугу. И запамти: нас уистину не оптерећује бреме ове или оне туге, већ је насртај жалости својствен само несмиреном срцу. Зато најпре тежи васпостављању унутрашњег мира. (старац Макарије Оптински)

U време олује и узбуркавања страсти, труди се да не паднеш у униније и очајање, већ прибегни само-прекоревању, кротости и покајању. Богу је дражи скрушени грешник који се каје, од непокајаног и гордог праведника, који мисли да се оправда праведношћу. (старац Макарије Оптински)

Прошла и садашња мука и патња излише се на тебе да би искушали и оснажили твоју веру. Оне, такође, делују да би обуздале твоју пожуду и страсти.Постани кротка, јер таквима Бог помаже, док осуђивање ближњих и истицање њихових недостатака могу само повећати горчину туге. А ти, уместо тога, изабери бољи део. (старац Макарије Оптински)

Не желим да те саветујем да не прихваташ тугу, будући да то није у нашој моћи. Оно што мислим јесте да се трудиш да туга не обузме твоје срце и да га не узнемири. Важно је да је не примаш у срце, које треба да омекшаш и обуздаш, тако да ти туга не би помутила справно расуђивање и правично делање. (свети Никодим Агиорит)

Чак су и светитељи Божији понекад бивали опхрвани демонским очајањем и тугом. Шта тек, ми грешни, да очекујемо? Непријатељ нас, авај, често повређује гневом и понижењем,а и срце често бива обузето тешким очајањем! Непрекидно се морамо окретати Богу и сваког тренутка бити са Њим, да нас не би обузели грех и непријатељска туга. Поред тога, постоје и други начини удаљавања од њих- широки пут овога света. Ако се предаш овоземаљским уживањима, туга ће те напустити за кратко време, макар док трају задовољства. Међутим, задовољства ће ти, након што те поробе, постати неопходна, јер ћеш само у њима проналазити утеху и радост. Али, нека би Господ сачувао сваког хришћанина од таквог бекства од демонске туге! Боље је ићи уским путем, стрпљиво подносити тугу и тражити честу помоћ и избављење од Господа Исуса Христа, Који се увек радује онима који се Њега ради труде око свога спасења, него ићи широким и проходним путем овога света и телесним уживањима задобијати слободу од духа туге. Духом туге, непријатељ је многе скренуо са уског пута спасења на широки, који води уништењу.(свети Јован Кронштатски)

Речено је да Бог демонима допушта да нас нападају из пет разлога. Први је да, кроз нападе и одбране, научимо да разликујемо врлину од греха. Други разлог је да бисмо врлину, коју смо задобили борбом и трудом одржали чврстом и непроменљивом. Трећи разлог је да не бисмо напредовањем у врлини мислимо високо о себи, већ да бисмо се учимо кротости. Четврти је да, искусивши сву подлост греха, савршено га замрзимо. Коначно, пети и најважнији разлог је да, ослободивши се од страсти, не заборавимо на сопствену немоћ и силу нашег Помоћника. (свети Максим Исповедниk’

Кажеш да те општа морална слабост, сопствена неспособност да се одупреш искушењима и одбациш страсти nеописиво жалосте, што само сведочи о томе да рачунаш да се спасеш само сопственим снагама. Међутим, саветоваћу ти следеће: Када си већ доспео у такво стање, требало би да се ослободиш сваког греха који те тишти, али само по цену уништавања корена свих грехова. Мисао о том греху те вероватно никада није жалостила, јер никада ниси ни сумњао да је он присутан. Тај грех је твоја гордост. Али, ако смо кротки, Бог нам помаже да се боримо против греха. Ако смо горди, Он то не чини. А како можемо постати кротки ако себе не видимо онаквим каквим уистину јесмо најгори од свих грешника? Или, ако не клечимо у покајању? (старац Макарије Оптински)

Христос као да је рекао: Носио сам крст за спасење рода људског. Када некога желим себи да призовем, прво га обасипам жалостима и његово срце најпре пробадам стрелама натопљеним пеленом туге. То чиним да би тај човек био мртав за екстремне заносе и пролазна задовољства. Значи, невоља је израз моје љубави. Могуће је да је неописива меланхолија која те тишти и спречава сваку добродетељ, само искушење, које би требало да докаже чврстину твоје одлуке и чистоту твоје љубави према Богу. Наша љубав према Богу се не пројављује само као духовна радост. Штавише, постојана храброст, непоколебљиво одржавана кроз дуге периоде таме и патње, још више сведоче о тој љубави.(старац Макарије Оптински)

Када се чамотиња укорени у нама, душа мора да поведе велику битку. Овај окрутни, деспотски дух, јавља се заједно са духом туге или му следи, а посебно напада отшелнике. Када страховити насртаји ове страсти уђу у човеково срце, он не може ни да помисли да ће их се икад ослободити. Тада му непријатељ убацује помисли да ће се патња, у случају да је издржи, наредних дана увећавати, јер га је Бог напустио и не чује његове вапаје. Или пак, човек почне да верује да то проживљава упркос Промисли Божијој, те да само он тако пати. Међутим, то није баш тако. Господ не кара само нас грешне, већ и саме светитеље, који Му угодише. Он то чини попут брижнога Оца, Који кара своју децу како би она задобила што више врлина.
Није мали изазов што се морамо борити са духом туге, будући да нас такво искушење може довести до очајања и чамотиње. Међутим, морамо имати на уму да нам се ништа не може десити што није у складу са Божијом вољом, те да је све што нам Бог шаље за наше добро и за спасење наше душе. Чак иако нам се то у једном тренутку не учини корисним, касније ћемо схватити да је наше истинско добро не оно што сами желимо, већ оно што Бог благоизволи.

Понекад се ономе кога обузме туга чини да би му било лакше да дигне руку на себе, или да буде лишен сваког осећања и саме свести, него да и даље пребива у овом неописиво мучном стању ума. Из оваквог стања би требало изаћи што је могуће брже. Не заборави да дух туге рађа свако зло. Хиљаде других искушења произилазе из њега: узнемиреност,гнев, осуђивање, роптање на сопствени живот, хулне помисли, непрекидно мењање места. Душа која је у таквом стању избегава људе, верујући да су они извор те несреће, а не схвата да је узрок њене болести у њој самој. (свети Серафим Саровски)

Када зли дух туге обузме душу, испуњава је немиром и непријатношћу, не допушта човеку да се моли са неопходном ревношћу, омета пажљиво читање Светога Писма, лишава га благости и поштовања ближњих и ствара одбојност према свакој врсти разговора. Душа испуњена тугом, постаје као безумна и помахнитала, те не може мирно да прихвати ни добар савет, нити да смирено одговара на питања. Туга поробљава човека и истовремено га спречава да схвати да је узрок патње у њему. Туга је црв срца који нагриза мајку која га је родила. (свети Серафим Саровски)

Кажеш да те је целог обузела туробна неосетљивост и да си постао као бесловесан- без мисли или осећања. Такве речи понекад долазе као казна, након што смо у мислима или осећањима нагињали злу. Понекад, пак, оне долазе као поука да би нас научиле кротости и навикле да од својих моћи ништа не очекујемо, већ да само Бога чекамо. Таква искуства подривају поверење у себе, јер када се ослободимо тежине, знамо одакле помоћ стиже, и схватамо на Кога у свему треба да се ослонимо. То је стање потиштености, али се оно мора издржати са мишљу да не заслужујемо ништа боље. Не постоји лек против таквог стања, а ослобађање од њега зависи од воље Божије. Све што можемо јесте да вапимо Господу: Нека буде воља Твоја! Помилуј ме! Помози ми! Себи никако не смемо допустити да раслабимо, будући да је то штетно и разорно. Свети Оци такво стање описују као хлађење или сувост, и сматрају га неизбежним за свакога ко се труди да живи у складу са Божијом вољом, јер без тога убрзо постајемо дрски

Кажеш да стално падаш. Па, тако ће и бити, све док у теби владају самовоља и самосажаљење. То показује да је у твоме срцу најважније "Ја", а не Господ. То је грех самољубља који живи у нама, који је узрок свакога греха, и човека чини грешним, од главе до пете, све докле му допуштамо да обитава у нашој души. А када је цели човек грешан, како се благодат може настанити у њему? Она неће доћи, као што ни пчела не иде тамо где има дима. Човекову одлуку да служи Господу чине два веома важна елемента: прво, човек се мора одрећи себе, друго, мора ићи за Христом (Мк. 8, 34). Први елеменат захтева напуштање егоизма или самољубља, а, следствено томе, и неприхватање било какве самовоље или самосажаљења, било у великоме или малом (свети Теофан Затворник)

Наша главна борба се води против демона туге, који помрачује способност душе за духовно созерцање и удаљава је од сваке добродетељи. Када овај зли демон овлада душом и потпуно је помрачи, одвраћа нас од ватрене молитве, душекорисног и истрајног читања свештених књига, благости и саосећања са ближњим. Он улива сваку врсту мржње према обавезним делима послушања, чак и према самом монаштву. Лишавајући душу сваког здравог расуђивања, раслабивши њену истрајност и постојаност, чини је безосећајном и парализованом, свезаном и окованом очајничким мислима. Уколико нам је циљ да водимо духовну борбу и да, уз Божију помоћ, поразимо демоне зла, требало би да на сваки начин чувамо срце од демона чамотиње. Као што мољац нагриза одећу, а црв дрво, тако и туга изједа човекову душу. Она човеку помаже да избегне сваки користан сусрет, да прихвати савет од истинских пријатеља и спречава човека да љубазно и мирно говори. Обузимајући васцелу душу, туга је испуњава горчином и немарношћу. Затим јој демон туге предлаже да би требало да се одвоји од осталих људи, јер су они узрок њене узнемирености. Он не допушта души да схвати да њена болест не долази споља, већ лежи унутра, скривена, и пројављује се само онда када искушења нападају душу због њених аскетских трудова. Човека повређују само узроци страсти које леже у њему самом. Из тог разлога Бог, Творац и Лекар наших душа, Који једини познаје све наше душевне ране, не говори нам да напустимо друштво ближњих, већ нам казује да у себи искоренимо узроке зла и признамо да се душевно здравље не постиже одвајањем од ближњих, већ властитим аскетским подвигом у друштву светих људи. Напуштајући ближње из неког, наизглед корисног разлога, ми не искорењујемо мотиве чамотиње, већ их само замењујемо неким другим. То значи да ће се болест, која је скривена у нама, поново пројавити у неком другом облику и у другим приликама.
Дакле, јасно је да се васцела борба води против сопствених страсти. Када се уз помоћ и благодат Божију, оне искорене из срца, убрзо ћемо бити спремни да живимо не само са другим људима, већ и са дивљим зверима. Трпељиви Јов то потврђује речима: и звијерје ће пољско бити у миру с тобом (Јов. 5, 23). Међутим, најпре се морамо изборити са демоном туге који душу доводи до очајања. Просто га морамо ишчупати из свога срца. Управо демон туге није Каину допустио да се покаје после братоубиства, ни Јуди после издајства свога Учитеља. Туга за нас може бити корисна само уколико доноси покајање због сопствених грехова, праћено уздањем у Бога. Зато блажени апостол и каже: Јер жалост која је по Богу доноси покајање за спасење, за које се не каје (2. Кор. 7, 10). Ова "жалост која је по Богу" је помешана са радошћу, јер храни душу надом, проистеклом из покајања. То значи да нас она чини послушним, брзим на свако добро дело, приступачним, скрушеним, благим, уздржљивим и трпељивим у свакој муци или потресу који Бог допушта на нас. Поседовање оваквих квалитета показује да човек носи у себи плодове Духа Светога: љубав, радост, мир, дуготрпљење, доброту, веру, уздржање (Гал. 5,22). Насупрот томе, тугом, која није по Богу, спознајемо само плодове злог духа: равнодушност, нетрпељивост, гнев, мржњу, свадљивост, очајање, лењост у молитви.
Стога, треба се клонити овог облика туге, исто као и блуда, среброљубља, гнева и осталих страсти. Оне се могу исцелити молитвом, уздањем у Бога, богомислијем и животом са благочестивим људима. свети Јован Касијан

Очајање! Страшна реч, реч која означава пропаст и свакојаку несрећу. (...) Очајник живот осећа као терет и гледа да се тога бремена ослободи. Очајник који је дигао руке, више не хита лекару, јер сматра своју болест неисцељивом. (...) Очајник, премда живи, већ је умро, јер је изгубио везу са светом. Изгубио је душевно чуло кроз које је примио осећање лепоте света и уживао у радости коју он носи. Душа му не налази ништа више привлачно у овом свету који је препун милина, а који су их изобилно улиле Божанствена премудрост, доброта и свемоћ. (...) Сва се природа весели, а једини је он посред те опште радости потиштен. Уши му више не чују умилну музику коју верни чују. Он нигде не налази весеље, нигде не налази утеху, ништа не може да му одагна потиштеност. Крајња утученост испуњава му срце, у њему се настанио хаос (...) Драми долази крај, а несрећни очајник који није отишао лекару и открио болест, који је одбацио лекове благочшћа, оставио је живот и отишао из света како би нашао крај мукама својим, не знајући да прелази у други, вечни живот испуњен мукама, где ће бол бити вечан. Несрећнога ли човека! (свети Нектарије Егински)

[Дијана.]

Pre nego sto odbacis zlo , nemoj slusati svoje srce. Jer, ono trazi ono sto vec ima u sebi. (SV.Marko podviznik)
POMIRI SE SA SOBOM I MIRICE SE SA TOBOM I NEBO I ZEMLJA. (sv. Isak Sirin).
"Стекни дух мира, и тада ће се хиљаде око тебе спасити". Sv. Serafim Sarovski
“Srce čovečije izmišlja sebi put, ali Gospod upravlja korake njegove.”(Price16:9).
“Gospod je blizu onih koji su skrušenog srca, i pomaže onima koji su smernog duha.”(Ps. 34, 18)

On daje snagu umornom, i nejakom umnožava krepost.
Deca se more i sustaju, i mladići padaju;
Ali koji se nadaju Gospodu, dobijaju novu snagu, podižu se na krilima kao orlovi, trče i ne sustaju, hode i ne more se.
Biblija. Stari Zavet. Isaija 40. 29-31
...
Бог није узрочник зла.Он је човеку даровао разум и слободну вољу, способност да разликује добро и зло,и самовласт "моралну аутономију".А зле страсти рађају се од људског немара и лакомислености. Бог никако није крив за њих.(Св.Антоније Велики).

‎Na vratima vase duse stoji Gospod sa metlom,gotov da na vas poziv pocisti vam dusu od silne necistoce,i sa kadilima i mirisima da je pociscenu namirise,i sa devojackim nakitom ukrasi-stoji Gospod i ceka na poziv vas.
I na ivici srca vaseg stoji Gospod sa svecom velikom,sto gori bez dima i isparenja,stoji Gospod i ceka na poziv vas,da unese svecu u srce vase i osvetli ga,i sagori u srcu vasem sav strah,i sve strasti i sve rugobne zelje,i izgna iz njega sav dim i zao miris.
I na ivici uma vaseg stoji Gospod sa svojom mudroscu i svojim jezikom,gotov da na poziv vas udje unutra i razagna sve lude misli,sve prljave utiske,sve pogresne pojmove,i izbrise iz uma vasega sve nepostojane slike-stoji Gospod i ceka da unese svoj razum,i svoje pecate,i svoje reci." Vladika Nikolaj

Ako ti neko kaze-nije greh u jelu ,nego u zlu delu,odgovori mu:ali zlo delo dolazi od neuzdrzanog jela i pica . (SV.Vladika Nikolaj) Lenjost je jedan od smrtnih grehova jer umrtvljuje dušu u čoveku. Lenjo telo je gnezdo poroka, lenja duša naseobina đavola.(SV.Vladika Nikolaj) Kad se rad odresi svega sto ga cini blagorodnim i coveka dostojnim i veze iskljucivo za novac,onda on,kao i svako prokletstvo,donosi pustos svetu (Vladika Nikolaj)

Свети Силуан Атонски
'' Постоје људи – пише он – који својим непријатељима или непријатељима Цркве желе смрт и муке у адском огњу ... Кажеш да је он злочинац и нека гори у адском огњу. Али, питам те: ако Бог теби да добро место у Рају, а ти будеш видео у огњу онога коме си желео огањ мука, зар ти га ни тада неће бити жао, ма ко он био, макар био и непријатељ Цркве? Или је твоје срце од гвожђа? Али, у рају гвожђе није потребно ... ''.

Bog cuva dusu tvoju, sve dok ti cuvas jezik svoj.Sv. Antonije Veliki
Nema vece pobede nego li pobediti svoj gnev i srdnju.(Sv. Tihon Zadonski).
Ко другога оговара, сам себе осуђује. У ономе ко оговара пребива клевета, и мржња, и сплеткарење. Он се праведно сматра братоубицом. Jefrem Sirin

Zli i podmukli čovjek slican je gorecem ugljenu, koji ako i ne opece ogari i uprlja.(Sv. Zlatoust)
Sa ljubavlju je - vera hriscanska; bez ljubavi - vera djavolska.(SV .Filaret Moskovski)
Ko gleda na zlo bez odvratnosti, taj će uskoro poceti da ga gleda sa zadovoljstvom.(Sv. Nil Sinajski)
Iz iskustva znam da se telo raduje svetlosti, vazduhu, hrani, razum mudrosti, istini. Ceo čovek je srećan samo u ljubavi. A Bog je ljubav..." Monah Kalist‌

Prep. Nil Sinajski
. Ukoliko si trpeljiv, svagda ces se moliti sa radoscu.
3. Pazi da, misleci da izlecis drugog, sam ne ostanes neisceljen, omevsi sopstvenu molitvu.
4. Oni koji u sebi sabiraju zalosti i zlopamcenje, te se mole, lice na one koji zahvataju vodu i sipaju je u izbusen sasud.
14. Ko radi mira trpi srditog, zaista jeste sin mira.
15. Ko je zlopamtljiv prema demonima, nece biti zlopamtljiv prema ljudima. Medjutim, onaj ko je zlopamtljiv prema bratu, sa demonima je sklopio mir.
16. Nista ne odgovaraj onima koji ti prete, kako bi cutanjem zatvorio usta koja disu plamenom.

Prep jovan lestvicnik Онај ко плаче за собом, не зна за униније.
10. Гордост је крајња беда душе која у своме помрачењу мисли да је богата.
11. Многи од нас називају себе грешнима, а можда се одиста и сматрају таквима. Но, тек трпљење увреда показује какво је срце.
12. Не скидај душевног ока са гордости: међу свим лоповима духовним нема опаснијег од ове страсти

"Kad zli duh vidi da neki covek ugadja Bogu i postize napredak u dobru,tada se uvlaci u srca drugih ljudi i stvara njihovo neraspolozenje prema onom Bozijem coveku.Oni osecaju zavist prema njemu i pod uticajem demona cine mu mnoge pakosti,raznose rdjave glasine o njemu i klevete,ometaju ga u poslu...Oni zavide svome bratu jer ne znaju da je duh zlobe zauzeo poziciju u njihovom srcu.."(Otac Tadej)
Ћутке подноси када те непријатељ жалости, и Господу откривај срце своје. Seraphim sarovski"Сети се онога који те је изложио руглу, који те је растужио, који те је повредио, који ти је учинио зло, као свога лекара, као свога исцелитеља. Христос га је послао да те исцели; немој га памтити са љутњом у срцу." - Авва Зосима

Sv. Marko Podviznik
4. Не покушавај да решиш било какав проблем посредством спора, већ помоћу средстава које налазе духовни закон, тј. стрпљењем, молитвом и непоколебивом надом.
13. Онај ко се моли за оне који му наносе неправду, побеђује демоне. Онога, пак, који им се супротставља, рањавају демони.
14. Људска увреда причињава срцу бол. Међутим, она је узрок чедности за онога који је подноси.
15. Откриј свој разум Владици, јер човек гледа у лице, а Бог у срце.
16. Сваки нежељени јад нека ти буде учитељ сећања на Бога, па ти никада неће недостајати побуде за покајање.
17. Свако страдање по Богу јесте истинско дело побожности. Јер, истинска љубав се проверава супротностима.
18. Пази на учинак нежељене патње, па ћеш пронаћи очишћење од греха.
26. Ко испуњава заповести, нека очекује искушење, јер се љубав према Христу проверава супротностима. 27. Узрок сваког зла јесте таштина и уживање. Ко их не замрзи, неће победити ни једну страст.

30. Онај ко се разборито моли, подноси невоље које га сустижу. Онај, пак, ко има злопамћење, не може се чисто молити.
31. Ако сагрешиш, немој осуђивати дело већ мисао, јер да ум није претходио, тело га не би пратило.
32. Ко тајно чини зло, лукавији је од оних који јавно чине неправду. Због тога ће се теже мучити.
33. Као што је немогуће удруживање воде и ватре, тако су супротни самооправдање и смирење.
34. Не остављај грех неизглађеним, макар био и сасвим мали, да те не би одвукао у веће зло.
35. Боље је да се побожно молиш за свога ближњег, него да га осуђујеш за сваки грех.
36
.Исак Сирин
Ако немаш мир у срцу, он барем може да буде на твом језику. А ако не можеш да држиш свој језик обуздан, онда барем обуздај своја чула. А ако ниси сам у својим мислима, онда барем буди сам телесно. И ако не можеш ништа да учиниш телом, онда барем тугуј у уму. Ако не можеш да постиш два дана до краја, пости макар до вечери. А ако не можеш да чекаш до вечери, барем гледај да не једеш до ситости. Ако не можеш да покажеш милост, говори као грешник. Ниси миротворац – буди барем постојан у уму.
Љуби грешнике, и немој их презирати због њиховог недостатка. Запамти да и ти учествујеш у земаљској природи, и чини добро свима. Нека твоје владање увек буде са поштовањем према свима. Јер љубав не зна како да се разљути, или изгуби смиреност или да се сукоби са било киме због страсти.

Иако ових осам страсти искушавају читав људски род,оне ипак не нападају све на једнак начин.Јер код једнога главно место заузима дух блуда,код другога преовлађује гнев,код некога влада сујета а у другоме господари гордост:и мада све страсти нападају сваког човека,ми им прилазимо на различит начин и по другачијем поретку
(Св.Јован Касијан).

Постоје две врсте страсти:природне,које се рађају од природних потреба,као што су на пример стомакоугађање и блуд,и неприродне,које нису укорењене у природи,као на пример,среброљубље (Св.Јован Касијан).

Појаснимо нешто од реченога опширнијим расуђивањем.Страсти стомакоугађања и блуда,коренећи се у телу,понекад бивају покренуте без садејства душе,на подстицај самих потреба од којих потичу;али оне повлаче и душу,због њене повезаности са телом.
Да би биле обуздане,није довољно само душевно напрезање против њих,него при томе треба укротити и само тело постом,бдењем и исцрпљивањем помоћу рада;неопходно је и повремено осамљивање,а често и потпуно отшелништво.Јер као што потичу од порочности душе и тела,тако и побеђени не могу да буду другачије него напором и једнога и другога.Сујета и гордост зачињу се у души без посредства тела.Јер какву потребу сујета има за нечим телесним,када само због жеље за похвалама и славом доводи до пада душу коју је поробила?
Или,о каквом је телесном дејству могло бити речи у томе што се погордио луцифер,када је он своју гордост зачео само у души и мислима:ти си говорио у срцу своме:узићи ћу на небо.....и бићу налик Свевишњем.У таквој гордости он није имао спољашњег подстрекача;она се сва зачела и сазрела је у њему (Св.Јован Касијан).

Не доликује разумном да се потчињава неразумном и да мисли само на задовољавање срамних похота.За разумну душу погубно је да оставља свога Творца и да подилази телу(Авва Таласије).

Огањ,тама,црв,тартар одговарају страстима - сладострашћу сваке врсте,свеобухватном мраку незнања,неутољивој жеђи за чулним задовољствима,злосмрадном задаху греха - које,као зачеци адских мука,већ одавде почињу мучно да делују у душама грешника када се укорене дугом навиком(Св.Григорије Палама).
Страсти су налик вулканима који брзо око себе остављају пустош и ужас.
Страсти су ране у души и одвајају је од Бога (Авва Исаија).
Телесно задовољство постало је у нама порицање хришћанства (Св.Теофан Затворник)
Деца за важне ствари сматрају чигре,лоптице,лутке и играчке,а не разумни грешници - богате гозбе,блудочинство и раскош.Човече,буди човек!Јер ако живиш безумно,ти си во;ако грабиш туђе,ти си вук;предајући се блуду,ти си свиња или бесан коњ;ако се држиш неискрено,онда си као змија или аспида;ако поступаш непромишљено,онда си магарац;кад си непослушан и безосећајан,камен си.А зар Господ није рекао, пре него што те је створио:да начинимо човека по образу Својему и подобију(Пост.1,26) (Св.Јован Златоуст).
Труљење је последица телесности.Јести храну и избацивати сувишно,гордо држати главу и легати на спавање - то су природне потребе звери и стоке,у које смо,поставши кроз непослушност слични животињама,отпали из Богом даних блага која су нам била својствена, поставши од разумних - као стока,и од божанских - зверски (Св.Григорије Синајски).
Огњена језера су сладострасне душе у којима,као у злосмрадном блату,задах страсти храни неуморног црва неуздржаности,незаустављиву похоту тела,храни такође змије,жабе и пијавице злих похота,прљавих и погубних помисли и демона. Стога такво стање представља зачетак тамошњих мука (Св.Григорије Синајски).
Једно су страсти а друго греси.Страсти су:гнев,сујета,сластољубље,мржња,зла похота и томе слично.А греси су сама дејства страсти,када их неко остварује на делу.(Авва Доротеј).
Немир духа и страсти кваре крв и штете здрављу (Св.Теофан Затворник).
Постоје три стања ума:природно,натприродно и противприродно.У природном стању ум себе сматра за кривца у злим помислима и узрок страсти,и исповеда Богу своје грехе.Противприродно стање - ум заборавља на истину Божију и ратује са људима,као са онима који га незаслужено вређају.Натприродно стање - ум у себи налази плодове Духа Светога:љубав,
радост и мир(Св.Марко Подвижник).
Страсти су - нечисти огањ и распаљене стреле лукавога (Св.Макарије Велики).
Као што су зачеци будућих мука скривено присутни у душама грешника,тако су зачеци будућих добара присутни у срцима праведника,и делују духовно,као што се и доживљавају.Јер Царство Небеско је врлински живот,као што су адске муке,страсне навике. (Св.Григорије Синајски).
Страсти живе и у светима,само их они обуздавају. (Авва Аврамије).
Људска је душа налик путу.По њој пролазе и газе је хиљаду људи,кроз њу у непрестаном току иду и један за другим се смењују свакодневни утицаји и утисци.У том метежу,међу обичним утисцима,одједном се појави и сине реч о Богу,Божија реч.Али у таквој се души ништа дуго не задржава.Жеђ за новином брзо гуши прошло и душа је опет пуста.А ветрови злотворних учења подижу у њој буру злих помисли,и пробуђене страсти хитају да их испуне.Господ је увек са нама,али ми смо ти који не идемо увек ка Богу.Ето због чега за нас увек остаје реална опасност да покрај Источника Живота останемо мртви,поред Живе Воде - жедни и поред благодати-безблагодатни.
Заповести против страсти су дате да бисмо очистили душу и увели је у њено првобитно стање (Св.Исак Сиријски).
Једне страсти су телесне,а друге душевне;неке су - страсти похоте,
неке су - раздражености,а неке - мисаоне;и од ових,једне су страсти ума,а друге - расуђивања.Све се оне на различите начине сједињују међу собом и делују једна на другу,те се услед тога мењају (Св.Григорије Синајски).
Никада не веруј себи када приметиш привремено утишавање страсти,јер се страсти и демони често лукаво крију,не би ли човек престао да пази на своје срце,мислећи да је већ чист од њих,а потом изненада нападну несрећну душу и улове је као птицу,па ако завладају њоме уништавају је сваким грехом,немилосрдније и злобније него у почетку
(Св.Григорије Синајски).
Страсне навике су зачеци адских мука,као што су делатне врлине зачеци Царства Небеског (Св.Григорије Синајски).
Стари Завет је забрањивао грубе последице (страсти),а нама је забрањено деловање страсти у срцу (Св.Игњатије Брјанчанинов).
Трње и коров рађаће ти земља злочиначког,подивљалог и запуштеног срца (Пост. 3,1 (Св.Макарије Велики).
Као што птица која је пала у клопку нема користи од крила,тако и ти немаш користи од разума,ако си пао у власт зле похоте - налазиш се у ропству.(Св.Јован Златоуст).
Није опасно то што нападају страсти и што се боримо против њих,али је јадно ако због лењости и немара поклекнемо пред њиховим насртајем (Св.Јефрем Сиријски).
Ако помилујеш непријатеља имаћеш противника;и ако поштедиш страст,устаће на тебе. (Св.Нил Синајски).
Похота страсти је тама,а чињење грехова - ноћ;а тежња ка Теби,Спаситељу,јесте - светлост(Св.Симеон Нови Богослов).
Не треба називати истински слободнима угледне и богате када су зли и неуздржани,јер су робови чулних страсти
(Св.Антоније Велики).
Страст често изопачује и природно;она у природном види неприродно,а неприродно оправдава као природно.
Док тело робује страстима,дотле душа не зна за Бога.
Не сматра се за слугу Божијег онај ко служи страстима;он је слуга ономе ко њиме влада (Авва Исаија).
Страст је налик псу.Као пас трчи за нама и јури на нас када бежимо од ње,а када јој се супротставимо и појуримо је,бежи од нас (Св.Тихон Задонски).
Страсти се држе једна за другу као карике у ланцу (Авва Исаија).
Тело је седиште свих страсти,како учи Касијан и како свак може опитно да провери;зато обуздавање тела представља исушивање страсти (Св.Теофан Затворник).
 Ко је чист само од телесних страсти,тај нека себе још не сматра потпуно чистим.Постоје прљавштине духа,као и тела.Блудочинство је нечистота - али и тврдичлук такође.Пијанство је нечистота - али и гордост и гнев и завист такође.Једно човека чини налик на нечисту животињу,а друго на нечистог духа - ђавола.
Савршену бестрасност има онај који није привезан ни за страсти,ни за успомене на њих (Авва Таласије).
Задовољсво је - ђавоља удица,мајка греха,а грех-жалац смрти.
Зло постаје неисцељиво када страсне навике пређу у природу - тада душа седа на седиште упропаститеља (Св.Василије Велики).

 

Радост, пропаст туге
"Бол, брига, стрепња, трагедија душе резултати су пада људског до којег је дошло због самољубља човековог.
"Испарења" ега (у души прим.с.к.) рађају бригу у души, док је природно стање човека радост, јер је Бог радост, а душа је дах Божији, Он ју је створио и она ка Њему иде.
Према томе, брига је страна људском животу и за њу не постоји никакво оправдање.
Али, данас неможеш наћи радосног човека, што значи и да неможеш наћи уравнотеженог, мирног, природног човека.
Брига је страшна болест која хара васељеном, можда највећа мука човечанства, највећа његова драма. Она не само да је предворје пакла, него доживљавање пакла већ од овога живота.
Одсуство радости значи одсуство Бога, док је радост доказ присуства Његовог. Ако је ноко човек овога света (материјалистички оријентисан прим.с.к.) и упућен је на привремено, радује се страстима, пролазноме и узалудном, он можда и има неку наслсду, неко задовољство, али у ствари, ако мало обратимо пажњу, видећемо да у његовом животу има невоља и брига, као што и Свето Писмо каже:"Невоља и туга на душу свакога човека који чини зло".
Није могуће да тамо где се преступа заповест Божија има радости, као што није могуће да уз примењивање закона Божијег постоји брига.
Радост је нешто ретко, али то не значи и да је она нешто велико: она је природна, као што је и природно да човек гледа.
Неко ко је слеп могао би да каже:"О! Ти видиш?" Тако када је неко радостан, остали се чуде и питају: "Радостан си?" - јер су, одрекавши се Бога у свом свакодневном животу, навикли на јад, лаж, грех, на тмине подсвести људског бића.
Према томе, радост није нешто ново. Она је један елеменат који нам помаже у духовном животу.""
Архимандрит Емилијан
Метеоритски, Светогорски и Ормилијански
....
ДОБРОТОЉУБЉЕ -ПРЕПОДОБНИ АВА ИСАИЈА -СЛОВА ПРЕПОДОБНОГ ИСАИЈЕ УЧЕНИЦИМА

ДВАДЕСЕТ ЧЕТВРТО СЛОВО
О бестрашћу

1. На путу врлина постоје падови, зато што постоје непријатељи, постоје промене, измене, постоји обиље и мера, постоји недостатак, постоји туга и радост, постоји бол срца и скорб, постоји покој срца и напредак, постоји принуђивање. То је пут којим се достиже нада.
2. Бестрашће је далеко од свега тога и ни у чему нема потребе. Јер, оно је у Богу и Бог је у њему. Оно нема непријатеља, нема више ни падова, ни неверја, ни труда око чувања, ни страха од страсти, ни похоте за било којом ствари, ни неспокојства због било чега непријатељског.
3. Његова вредност је велика и неизрециво славна. [Човек] је далеко од њега све док има страх од било које страсти, и док из његовог срца излази осуда.
4. Оно је тело које је примио Господ Исус. Оно је љубав којој је Он научио Своје и коју они са радошћу пројављују на делу.
5. Многе незналице су помислиле да су га достигли, иако су страсти још живеле у њиховим душама и премда им тело још није било сасвим очишћено, због чега су скренули од неопходнога. Опростите ми, Бога ради
14. Sakupili su se jedanput oci oko Svetog Antonija, da bi ispitali koja je vrlina najsavrsenija, tj. koja moze da sacuva monaha od svih djavolskih zamki. Svaki je od njih rekao sta mu je izgledalo najbolje. Jedni su hvalili post i bdenje, posto oni usredsredjuju pomisli, doprinose lakoci duha, i olaksavaju covekovo priblizavanje Bogu. Drugi su vise cenili siromastvo i preziranje zemaljskih stvari, zato sto njima duh postaje spokojniji, cistiji i slobodniji od svetskih briga, usled cega priblizavanje Bogu postaje lakse. Neki su opet hteli dati prvenstvo milosrdju, zato sto ce Gospod milosrdnima reci: Hodite blagosloveni Oca moga, primite Carstvo koje vam je pripremljeno od postanja sveta (Mt.25,34). Bilo je jos i drugih predloga. A Sveti Antonije je rekao: "Sve vrline koje ste spomenuli veoma su spasonosne i vrlo potrebne onima koji traze Boga i koji gore zeljom da mu se priblize. Medjutim, videli smo da su mnogi iznuravali svoje telo prekomerenim postom, bdenjem, samovanjem u pustinji, da su usrdno revnovali u naporima, voleli siromastvo, prezirali svetske udobnosti do te mere da nisu ostavljali za sebe ni onoliko kolikoje potrebno za jedan dan, vec sve razdavali bednima. Pa ipak se desavalo da su posle svega toga skrenuli ka zlu i padali, te se lisavali ploda svih vrlina, postavsi dostojni osude. Uzrok tome nije nista drugo do odsustvo vrline rasudjivanja i blagorazumnosti. Oni nisu mogli da se koriste njenom pomocu. Jer, bas je to vrlina koja uci i pobudjuje coveka da ide pravim putem, i da ne skrece u bespuca. Ukoliko idemo carskim putem, nikada nas nece privuci nasi klevetnici, ni sa desne strane - na prekomereno uzdrzanje, ni sa leve - na nemar, bezbriznost i lenjost. Rasudjivanje je oko duse i njen svetilnik, kao sto su oci svetilnik telu: ako oko bude svetlo, onda ce sve nase telo (dela) biti svetlo; a ako bude tamno, i sve telo nase bice tamno, kao sto je rekao Gospod u svetom Jevandjelju (Mt.6,22-23). Pomocu rasudjivanja covek shvata svoje zelje, reci i dela, i odustaje od onih koji ga udaljuju od Boga. Rasudjivanjem on rastura i unistava sve zamke koje je djavo spremio protiv njega, jasno razlikujuci sta je dobro, a sta zlo".

„Када је сујета присутна онда долази до гордости, свађе.Није несрећа што ми имамо супротна гледишта, јер се ствар мора сагледати са више страна. Али често код нас долази до оног што није разлика у мишљењу. Тога се морамо ослободити.Ако будемо толерантнији, онда ћемо моћи да схватимо и то гледиште другога. Не да га усвојимо ако није добро, али да схватимо да не дође до мржње и овог што нас цепа и дели.“ † Патријарх Павле
‎...
Господе! Ја сам чудо Твоје доброте, премудрости, свемоћи, јер си ме Ти привео из небића у биће, јер ме Ти до сада одржаваш у животу, јер ћу, добротом, милошћу и
човекољубљем јединородног Сина Твога, наследити живот вечни, ако Ти останем веран, јер сам страшним свештеним чином приношења Сином Твојим на жртву Себе Самог подигнут из ужасног пада, искупљен од вечне погибељи. Славим Твоју доброту, Твоју моћ бесконачну, Твоју премудрост! Али учини чуда Твоје доброте, свемоћи и премудрости на мени кукавном и како год знаш спаси мене, недостојног слугу Твог, и уведи у Царство Твоје вечно, удостој ме живота бесконачног, дана незалазног. (Св. Јован Кронштатски)

Слави Бога за све! Ове речи наносе смртну рану ђаволу, и у свакој невољи представљају за онога ко их изговара моћно средство охрабрења и утехе. Не престајте никада да их произносите (нарочито у невољама) и научите и друге овоме. (Свети Јован Златоуст)

Беседе оца Тадеја о духовном животу
by Porodica - krst i snaga Pravoslavlja (Stefan Rajčić) on Friday, December 24, 2010 at 5:45pm
Мир и радост свима од Господа, јер су мир и радост најважнија богатства овог и оног света. За тим сви ми чезнемо. Можемо имати на кугли земаљској што год пожелимо, а да немамо мир и радост. А мир долази од Извора Мира, од Господа. Када се Господ обратио својим ученицима, када су они затворили врата због страха од Јудеја, прво што им је упутио било је: "Мир вам."
Господ ће вас наградити миром ако се измирите и окренете Апсолутном Добру, а Апсолутно Добро је Господ Бог. Он жели да ми имамо једну божанску особину - смирење је та божанска особина. Где год смирење царује, било у породици, било у друштву, оно из себе извија мир и радост.
Свако добро и свако зло потиче од мисли, јер смо ми мислени апарат. Утичемо чак и на биљни свет, будући да и биљни свет има нервни систем. Сви очекују мир, утеху, љубав.
Покајање је измена живота. Потребно је да човек оде до свештеника или свог ближњег и да му каже шта му ремети мир. Чим наши ближњи саучествују у нашем страдању ми добијамо утеху и снагу.
Ако се ми окренемо Извору Живота, Господ ће нам дати снаге да учврстимо у себи мисли пуне добра, јер добре мисли, добре жеље, дају мир и утеху свуда. Морамо се ( мислено ) изменити.
Наше мисли утичу не само на нас, него на све оно што нас окружује. Морамо да упућујемо добре мисли. Господ заповеда да волимо своје непријатеље, не због њих, него због нас самих. Треба опростити све од срца. Када се опрости све од срца, све је опроштено. Ми смо (тада) саучесници мира, тада мир чини радост и утеху свима око нас. Сви осећају наше мисли мирне, тихе.
Када је домаћин у кући оптерећен бригама о породици нико нема мира и покоја од његових мисли, чак ни мала деца у развоју. Зато они који руководе кућом треба да се предају Господу, да Му се моле, и да схвате да је Господ свемогућ, да нас Господ теши.
Морамо од срца све опростити. Унутрашњи мир не може да се сачува докле год наша савест нешто изобличава. Морамо умирити савест. Треба свима опростити од срца. Без тога нема унутрашњег мира.
Даће Господ благодат. То је божанска сила која делује свуда, а особито у душама које траже Господа, Извора Живота. Мир Божији се свуда сеје.
У Старом Завету пише: "Сине, дај ми срце своје." Господ је једина утеха и анђелима и Светима и свима који Га траже. Он је једини Бесконачан.
"Професор је такав и такав!" Моли да Господ да благог анђела и професору и теби. Ако заволиш професора, тако ћеш лако одговарати и добити оцену. Када се професор и ученик помире, међу њима више нема (мисленог) рата.
Нема нам мира ако мислено ратујемо са родитељима. Духови злобе гледају да се ми по сваку цену огрешимо о родитеље. Тада они стичу власт над нама, а ми мислимо да је неко други крив. Многи то увиде, па поправе мисли. Ја увек то кажем- неки прихватају, а неки су сувише горди. Што дајемо, то нам се враћа.
Свети Оци кажу: "Сеј љубав, па ћеш љубав жњети. Сеј мир, па ћеш мир жњети." Немогуће је да стекнемо мир ако смо пуни зависти и злобе. Ако се не ослободимо од те паклене особине како ћемо у вечност? Једини је Господ који може да нас измени. Дух се везује мислима. Каква нам је карактерна особина овде - такви прелазимо у вечност.
Треба да смо мирни. Боље је трпети увреду, него нанети увреду. Ако претрпимо увреду, Господ ће нам дати снагу и мир. Ако не претрпимо увреду, савест нам неће дати мира. Савест је Божански суд.
Ми можемо свашта радити али нећемо имати ни мира ни покоја. Карактерна особина ( овде на земљи ) је основа за прелазак у вечност. Ако смо мирни и тихи идемо у ред светих и анђела. Њих је Господ наградио бесплатном благодати и у тим душама нема особина овога света. Човек може стално да га вређа, а он се не вређа. Човек може да га изудара, а он се не љути, јер је његова душа руковођена Светим Духом.
Питали су Светог Серафима Саровског: "Шта је циљ нашег живота?" - "Враћање у наручје Оца Небеског."
Ми реметимо мир. Господ нас ( тада ) оставља са нашим мислима - ето нам страдања. Нема силе која може да поруши милост Господњу. Зато мученици нису осећали страдања, а ако су и осетили, утешио их је тихи Господ. Када благодат Светог Духа озари душу - она више не осећа страдања.
После Господа немамо веће добро од својих родитеља. Господ каже: "Ја сам тај који зачиње плод у утроби мајке." Родитељи су оруђе у рукама Господњим. Господ благосиља брак. Потребно је време да се попуни (број) оних павших анђела који су отишли са сатаном, а Бог је и за њих, духове злобе, Бог. Они су високоинтелигентна бића, али за њих нема ни мира ни покоја.
Ми морамо тражити утеху од ближњих будући да смо створени, ограничени временом и простором, и не можемо да дамо бесконачно, али тражимо бесконачно. Тражимо мир бесконачни, радост бесконачну - све бесконачно. Али наши најблизи не могу све да нам пруже. Сви смо ограничени и у сталном смо рату са злим мислима, јер су пали духови пуни злобе ( зли духови нападају преко мисли - убацујући зле мисли у човекову главу ).
Господ гледа да ли ми од срца тражимо да нам Он помогне. Чујемо многе речи лепог примера живота и како треба упутити ближње да то раде. Али, да ли ћемо моћи то да остваримо?
Видимо особу мирну, тиху, све прашта, све трпи. Тај пример нам остаје увек јер и ми желимо то да стекнемо. Како? Окренимо се ка Апсолутном Добру, срцем, мислима и целим својим бићем. Сјединимо се у апсолутној љубави са својим Створитељем. Треба бити непрекидно у молитви. Треба молити Пресвету Мајку, анђела и Свете ( да нас учврсте својом заштитом ) да Га тако силно љубимо, јер тада ћемо бити блажени и овде и у вечности. Бог је Љубав и Срећа која испуњава све који Га траже.
Кавим се мислима бавимо - такав нам је живот. Ако су нам мисли мирне и тихе - ето нам мир. Ако су нам мисли негативне - ето нам немир. Ми тражимо помоћ од родитеља и кад их замолимо, они раскрваре своје родитељско срце и чине нам по вољи оно што је добро.
Божија енергија свуда делује, а особито у оним људима који су се окренули ка Господу. Бог је Мир, Утеха и Радост свима. Зато вам желим мир и радост од Господа.
Родитељи имају велику власт над својом децом. Да ли су они добри или лоши - то је њихова ствар и они ће за то одговарати. Много се у свету страда због непоштовања родитеља.
Господ ће отворити пут најбољи за децу. Господ ће опростити. Господ је милостив. Ако се ми молимо Богу за њих, немогуће је да то не утиче на њих. Мисли су огромна снага. Одмах нам се отвори пут и знак.
Монах се у старо време молио да му Пресвета Богородица укаже шта је то монах, а Пресвета Мајка му је рекла: "Монах је молитвеник за цео свет."
Ако мислима ратујемо са професорима и родитељима, нема добра.
Господ жали своја створења што тако пате, али узалуд кад неће да се покају.
Свети Оци су се интересовали шта је то хула на Светога Духа и добили су одговор. Хула на Светог Духа је упорност у непокајању и противљење истини. Узалуд ти некоме говориш да је Бог свуда присутан и да је Животодавац, кад он неће да чује.
Треба припремити срце да се у Светом Причешћу сједини са Господом. Пост је потребан за смирење тела, јер кад се тело смири, смириће се и душа. Црква је прописала како треба постити. Срце треба припремити. Ми можемо ништа не јести, а да нам је срце злобно и пакосно. Како да примимо Свето Причешће када не подносимо појединце? Узећемо Свето Причешће, али не за спасење, јер смо задржали паклене особине, које су зле.
Пост је припрема за смирено срце. Свети Оци кажу: "Онај који није послушан узалуд пости и моли се Богу. Послушање је веће од поста и молитве. Кад сам био млад нисам разумео упутства Светих Отаца, али касније сам видео да је то тачно. Ко не смири срце и не очисти га од злих мисли, узалуд пости.
Господ је сав мир, сва радост. Треба припремити срце да буде кротко, смирено, у супротном узећемо Свето Причешће на осуду, а не на спасење. Зато се и молимо: да нам Причешће не буде на суд него на спасење.
Ко обилази манастире да види споменик, архитектуру, фреске - вратиће се кући празне душе. Међутим, ако је побожна душа, ако обилази ради своје душе, да би стекао мир, спасење - вратиће се пун утехе.
Магија делује тамо где нема молитве ни чврсте наде у Бога. Мађијом тера духове злобе да досађују. Али та жена је молитвеник, ревнује за Господа. Пошто јој дух злобе ништа не може, Враћа се на оног који је њега послао, па се њему свети.
Оне мајке које уништавају плод своје утробе чине велики грех. Оне уништавају живот. То је велики грех. Бог зачиње плод, а оне га уништавају. Треба из дубине душе да се измене и да не понављају такав грех. Таква жена се осуђује као убица. Ни једна животиња на земаљској кугли не убија своје младунче, једино разумно биће убија своје дете. Ако остане у непоправљивом стању, биће осуђена као убица. Питање је да ли ће моћи да прође кроз митарства.
Нема неопростивог греха осим неокајаног греха. Велики је грех нашег народа - неокајани грех. Наши Роми немају ни куће ни кућишта, па је опет пуна черга деце. Увек су задовољни, увек весели. А наши имају хлеба, па ни са хлебом неће да имају деце. Жалосно је то. Треба да се поправимо, ако можемо.
Мајка је мајка и сви смо везани за мајку. Многи научници су били благодарни према мајци, зато је се сећају. Мајка нам је карактерна особина.
Када мајка оде у вечност ми смо ожалошћени. То је наша грешка. Ми треба да се молимо, јер она потребује наше молитве, а не жалопојке. Много ми смета када смо ожалошћени. То је велика грешка - па ми смо Хришћани. Уместо да будемо благодарни Богу за све, да Му се молимо да се ( упокојена особа ) уброји међу анђеле и свете - ми тугујемо. Због тога и деца и мајка много пате у вечности.
Не треба туговати за умрлима, већ се треба Господу молити да им Он да јеванђелска насеља. Туга све ремети. Она омета мир који су они добили од Господа. Зато треба да будемо молитвени, јер туговати за својим рођенима није хришћански. То је незнабожачки. Ми се овде припремамо за вечни живот. Треба да смо благодарни Богу. Треба да се молимо Господу да им опрости грех и да чинимо добра дела за спомен. То се прима. Само Господ може да ослободи душу од паклених уза. Зато највише да се молимо Богу и тамо где има свакодневна Литургија да се моле за покојне.
Док је владика Николај био у животу питали су га да ли има спасења за оне који се нису кајали у животу. Рекао је да има, ако се неко моли за такву душу четредесет дана и више. Литургија је голготска жртва. Господ се жртвује. "Господе, омије грехе онима који су овде споменути Твојом часном крвљу." То је највећа жртва коју ми Хришћани можемо да учинимо.
Много значи кад у кући има молитвеник. Молитва привлачи Божју благодат. То осећају сви домаћи. То осећају и они којима су срца охладнела. Зато се треба непрестано молити.

Људи тихи и смјерни судије су својих дјела, док људи брзи су испитивачи туђих дјела. (Св. Григорије Богослов).
Да окривимо друг друга свагда смо готови, а да исправљамо оно у чему смо сами криви и потпадамо под одговорност, на то смо свагда спори! (Св. Златоуст).
Често људска суђења и осуђивања бивају слична овоме: као кад господар од дома, не очистивши своју кућу и окућницу од блата и ђубрета, почне да напада оне који му долазе у дом блатњави и прљави.
Ми хоћемо и тражимо да други буду савршени и уљудни, међутим своје недостатке и мане не поправљамо. (Тома Кемпијски).
Више смо склони да замјерамо ближњима за незнане недостатке и манице, него ли да сазнамо и исправљамо своје сопствене недостатке и мане (Мат. 7, 3).
О! како смо ми склони да осуђивамо поступке ближњега прије него ли их провјеримо. А то, разумије се, бива због тога што ми сами у своја дјела свагда више уносимо нечисте побуде и цјељи[1].
Чиста душа не вјерује лако у могућност неправедних дјела. (Филарет, митроп. Московски).
Ко није расположен на зло, тај није способан за подозрење. (Св. Григорије Богослов).
Добар човјек сматра све људе за добре, а зли и лукави не само криве но и право ходеће (у духовноме смислу) подозријева, укорава, осуђује и хули. (Духовни Маргарит).
У кога је срце чисто, тај све људе сматра чисте и поштене; но у кога је срце оскрнављено страстима, тај никога не сматра за чистог, но мисли да су сви слични њему. (Ава Исаија).
И врлине и пороци чине ум слијепим: при првима (тј. врлинама) ум не види пороке код ближњега, при другима (тј. пороцима) он не види врлине. (Ава Евагрије).
Зли и порочни човјек налази да су сви људи такви, какав је он сам. И то је природно, као што је природно да болесник, који страда болешћу која се називље жутицом, види све ствари обојене жутом бојом. (Петар, епископ Томски).
Баците какву хоћете ствар у смрдљиви суд, и та ствар ће издавати од себе рђав задах. Исто тако бива и са поступцима другога у души рђавога човјека. Он мисли да на свијету уопште нема добра човјека, ни добрих људи. Лопов сматра и друге за лопове; лицемјер не допушта да има људи искрено побожних; роб тијела неће да вјеру-је да је могуће сачувати непорочност и невиност душе и тијела. (Филарет, архиеп. Черниговски).
Када код нас не би било недостатака и мана и слабости, онда у нама не би било таквога задовољства да их код других примјећујемо и налазимо.
Не старај се да истражујеш и дознајеш за туђа дјела, јер и у самоме теби наћи ће се исто то у чему подозријеваш другога. (Св. Нил Синајски).
Будимо врло обазриви према себи, и онда нећемо се усудити да се подсмијевамо другима, стога што и у нама самима има много чега таквога зашта се другима подсмијевамо. (Исти).
Слијепац се не усуђује смијати сакатоме.
Суди и осуди најприје себе, ако хоћеш да осуђујеш другога. (Кирил, епископ Мелитонски).
Ако би били непристрасни према себи самима, тада бисмо правичније поступали према другима.
Људи, дубоко упућени и искусни у моралном животу, примјећивали су у сва времена један и исти закон узајамности: ко је строг према себи, тај је снисходљив према ближњима; а ко је снисходљив према себи, тај је строг према ближњима. (Анастасије, архиеп. Воронешки).
Уколико ко строжије и непристрасније суди о својим сопственим дјелима, утолико је снисходљивији и уједно истинитије суди о поступцима браће око себе.
Уколико је ко даље од рђавих дјела, тим искреније сажаљева рђаве људе.
Праве слуге Христове знаду по опиту како је тешко борити се са страстима и како, при свој својој жељи да ништа рђаво не учине, лако бива оно што не ваља; стога су они снисходљиви према другима, а строги према себи. (Филарет Черниговски).
Ништа толико не објелодањује нашу душевну чистоту, и уједно ништа тако не свједочи о нашем непознавању свога душевнога стања, као наше осуђивање ближњих својих.
Навика осуђивати ближње јесте дјело душе која се ни мало не стара о своме сопственом спасењу и која сасвим не познаје саму себе. (Филарет, архиеп. Черниговски).
Човек, који осуђује друге, личи на огледало које у себи све одсликава, а себе не види. (Св. Димитрије Ростовски).