Страх Господњи - Свети Николај Српски

[Sinergija]

Страх Господњи доживљавам као страх из љубави,као што мајка страхује над својим дететом,не плашећи се детета него свог односа према њему,да ли га је нахранила,лепо ушушкала,добро окупала...да ли је поступила исправно,тако се плашим ,јесам ли поступила довољно исправно према Господу који мени пружа безусловну љубав.Да ли ја себе,и друга створења Божија третирам са довољно пажње.Да ли сам довољно захвална Господу. То је страх Господњи,који је почетак мудрости.

А страх од "казне"?Бог нас не кажњава,Он нас опомиње.У том погледу,страх би ме био кад ме не би опомињао.Увек се молим да ме Бог опомиње што пре,да ме не оставља предуго у заблуди греха.Што пре осетимо ту опомену ("казну") веће су нам шансе да се вратимо на прави пут.

Не бојим се Божије опомене јер знам да је све што је од Бога добро и из љубави.Не сумњам у Ту Љубав.

[Дијана.]

"Strah je Boziji pocetak mudrosti" duboko vjerujem u to

"Koga Gospod voli onog i kaznjava, kao otac milog sina svoga" dozivjela, te su mi 'kazne' bile na korist

"Strasno je pasti u ruke Boga zivoga" Boze pomozi mi da  Te nikad tako ne razgnjevim, i ne ozalostim

ali i:

"Gospod je pastir moj" duboko vjerujem

"On ispravlja sve neduge tvoje, i iscjeljuje sve nemoci tvoje" dozivjela

"Blagoslovi duso moja Gospoda" pomozi da budem dostojnija Tvoje dobrote i ljubavi

[Captain]

Страх Господњи

Свети Николај Српски

Љубав и страх

Повод за ово писање дао ми је један проповедник речи Божје, који је саставио једну целу књигу својих беседа. У тој књизи он говори само о љубави према Богу и ближњему а никако не спомиње страх Господњи. Дошао је к мени и питао ме да ли сам читао његову књигу и како ми се свиђа.

„Читао сам“, рекох, „и нашао сам да је врло красно сачињена“.

„Па би ли је хтели препоручити у вашој епархији?“

„А то никако“.

Он се зачуди и упита, зашто књигу не бих препоручио кад налазим да је красно сачињена.

„Зато“, одговорих, „што је Ваша књига за оне који су савршени, а ја имам грешан народ“.

„Како то? Како за савршене?“

„Ето тако. Ви проповедате љубав, и то је добро. Али је љубав плод на дрвету живота, док је корен тога дрвета страх - страх са вером. Те ја мислим, опростите, да је Ваша проповед без корена“.

„Какав страх?“ - негодоваше мој сабеседник. – „Зар  не  каже  свети  апостол  Јован:   У љубави  нема страха?“

„Каже, заиста тако каже онај савршени Јован који је на Тајној Вечери наслонио био главу на прси Онога који је сав љубав. Али читајте даље шта тај Јован говори: ... него савршена љубав изгони страх напоље (I Јов. 4, 18) зато и велим: Ваша је књига за савршене а не за грешне.“

Начало премудрости

Шта је почетак мудрости? Начало премудрости - страх Господњи. То су казала два богонадахнута цара, отац и син, Давид и Соломон (Пс. 111. 10; Приче 23, 17). Какав је то страх? Да ли на смрт или на живот? Не на смрт него на живот.

„Страх је Господњи на живот“, објашњава Премудри, (Приче 19, 23) па још додаје: „у кога је он (тај страх), борави сит, нити га походи зло“. Дакле, страх животворни, који чисти човека од трулежног зла изнутра и одбија рушилачко зло споља. Очигледно, ко нема страха Господњега, нема бране против два зла.

Још говори исти мудрац: „У страху је Господњем јако поуздање“ (14, 26), што, свакако, значи, да ко има страх од Бога тај има и наду од Бога. И још каже: „Страх је Господњи извор живота“ (14, 27). Извор је у тами и скривен, но кад изађе из таме, река тече и блиста се на сунцу. Извор и река - није ли то слика страха и љубави? Но како ће се јавити река ако нема извора?

И најзад да наведемо још једну његову изреку: „Срећан је човек који се вазда боји Господа“ (28, 14). У постојаном страху од Господа човек се осећа срећним. Овоме не треба тумачења. Треба се само обазрети по људима и видети и сравнити човека без страха Божјега и човека са страхом Божјим. Код првога је незадовољство и смућеност, код другога је спокојство и постојаност.

А ово су Давидове речи о страху Господњем: „Придите, чада, послушајте мене, страху Господњу научићу вас“ (Пс. 34, 11). Децу призива. Но деца су, и детиње памети, и сви они, ма колико стари, који нису почели своје васпитање са почетком, тј. са страхом Господњим. Но тај исти Давид, који се толико Бога бојао и који је страх Господњи проповедао, вели још, да се ван Бога никога не боји.

Ударајући у харфу он овако пева псалам 27:

Господ је видјело и спасење моје,

кога да се бојим?

Господ је кријепост живота мојега,

кога да се страшим!

Ако навале на ме злотвори,

спотаће се и пашће;

Ако против мене војска стане,

неће се уплашити срце моје.

Ако се на мене рат дигне

ја се ни онда нећу бојати.

Све ово одговара оној народној пословици: Ко се Бога боји, тај се никога другог не боји! Као антитеза овоме стоји написано, да они који се Бога не боје, боје се свакога и свачега. Велики пророк Исаија виче неверноме роду: „Страхота и јама и замка пред тобом је, становниче земаљски“ (Иса 24, 17).

Страх од свега и свакога јесте казна Божја над онима који изгубе страх од Бога. Овако говори Господ преко пророка Мојсија: „Ако ме не узаслушате и не творите моје заповијести - пустићу на вас страх“.

Па мало даље опет понавља: „Метнућу страх у срца ваша, те ће вас гонити лист кад шушне; и бјежаћете као испред мача (бежећи у страху) а нико вас неће тјерати“ (3 Мојс. 26). Тако се и догодило са неверним Јеврејима. Тако је бивало и са свима безбожницима, који немају страха Господњега.

Не следује ли из овога да има две врсте страха, један за живот а други за смрт? Страх Господњи је на живот, а страх од свега и свакога осим Бога - на смрт.

Завет страха и Завет љубави

Пророци и мудраци Старога Завета говоре много о страху Господњем. Мојсеј саопштава народу Израиљеву заповест Господњу: „Нека се науче да ме се боје док су живи на земљи“ (V Мојсеј 4, 10). Опет на другом месту понавља Бог заповест о страху од Њега: „Нека се опомињу страшнога и славнога имена Господа Бога својега“ (Мојс. 28, 58).

А кроз Малахију пита гневни Творац неверни народ: „Ако сам ја Господ, где је мој страх“. (Малах 1, 6). Давид пак у том смислу саветује: „Служите Господу са страхом и радујте се Њему са трепетом“ (Пс. 2, 11). И још има пуно речи, савета и заповести о спасоносном страху Господњем.

Управо цео Стари Завет дише тим страхом. Тако да се он може назвати Завет страха. Љубав се једва спомиње на неколико места у целој огромној Књизи, и то као узгредно. Страх је главни и основни тон те Књиге. Као што мајка руководи и васпитава дете првих неколико година само страхом, тако је и Господ Бог страхом руководио и васпитавао народ Израиљев. Потом је дошао Завет љубави, Нови Завет.

Бог је љубав - то је евангелије, то радосна вест Новога Завета. Љубављу божанском дише сав Нови Завет. Љубављу дише; љубав је атмосфера његова, круна свега, врх савршенства. И то не љубав само као препород и наука него као тело и крв Божја, као оваплоћени Бог у лицу Господа Исуса Христа. Но како је то познато свима хришћанима, ми се нећемо упуштати у опширно излагање тога.

За нас је овде главно питање; да ли је Новим Заветом одбачен страх Господњи као услов спасења и као етичка нужност за хришћанина. Другим речима: да ли је страх од Бога изгубио вредност у вези са љубављу према Богу? Нипошто не смемо то тврдити. Не говори ли сам Спаситељ, не говори ли прекорно о неком злом судији који се Бога не бојаше и људи не стиђаше. Свакако су апостоли добро разумели љубав Божју кроз Христа, па ипак у својим поукама опомињу верне на страх.

Тако Павле говори Филипљанима: „Љубазни моји, изграђујте спасење своје са страхом и дрхтањем“. Говорећи о онима који погазише закон Божји, он наводи речи Псалмиста па каже: „Нема страха Божјега пред очима њиховијем“ (Рим 3, 18). И апостол Петар препоручује хришћанима страх Господњи говорећи: „Проводите време свога живљења са страхом“. И опет: „Поштујте свакога, браћу љубите, Бога се бојте, цара поштујте“ (1.Пет. 1 и 2).

На линији светих апостола стоје и Свети Оци Цркве. Не зна се који од њих јаче истиче страх Господњи као услов без кога нема спасења. Не зна се који од њих више трепти у страху од Бога, да ли мали Јефрем Сирин или Исак Сирин, да ли Нил Синајски или Марко Подвижник, да ли оци Палестински или оци Атонски.

У својим литургијама и Златоуст и Василије дали су јаког израза страху пред Богом, у присуству кога Херувими и Серафими, испуњени страхом закривају крилима лица своја. И зар свештеник на крају литургије не позива верне на причешће речима: „Со страхом Божјим и вјероју приступите“. Грци додају: „и љубовију“.

Страх и љубав, дакле, не искључују се и не потиру се, него се органски допуњују. Није могуће да је друкчије мислио и св. Јован Јеванђелист. Није могуће да је он негирао страх Госпо дњи кад је рекао: „У љубави нема страха“.

Треба правилно разумети ове речи, па неће бити спотицања. Треба разумети, да онај ко има љубав према Богу, нема страха ни од кога и ни од чега. Исто као што смо рекли и за страх, и као што народ каже: Ко се Бога боји, тај се никога другог не боји. Љубав, дакле, не потире страх Господњи, него страх од демона и од људи. Нови закон не потире Закон и Пророке. Завет љубави узраста на Завету страха. Зато су му плодови обилни и свети.

Размажена деца

Љубав и очинство, без страха, води децу размажености. А чему води размаженост, то знамо из посведневних примера који нам пружају деца и родитељи на земљи. Размаженост води децу распусности, самовољи и сваком неваљалству; најзад води отпаду деце од родитеља. Зло за децу; горчина за родитеље. Такав призор ми видимо у наше време у односу људи и Бога код неких јеретичких народа на Западу.

Свештеници и проповедници у тим народима престали су одавно да говоре о страху Господњем. Јеретички богослови отишли су чак тако далеко да говоре и пишу отворено, да је страх Господњи несагласан са Хришћанством. Да хришћанин, дакле, не сме имати никаква страха од Бога! Они највише говоре о љубави, без страха, и о Богу као Оцу, али не и као Судији. То је довело многе западне народе до кобних последица.

Јер духовна љубав, о којој се говори у Јеванђељу, ако се не штити и не брани мразом страха Господњега, брзо пада и прелази у телесну страст, а ова опет у трулеж живота. А до које је мере разврат - назват љубављу - завладао у тим јеретичким народима, тешко је описати.

Кад би се свети Павле поново јавио на Западу, зачудио би се, како се морал незнабожачког Коринта распростро по њиви Господњој, и како је много данас Коринта у свету! Зачудио би се и заплакао би апостол Божји кад би видео, како се разврат под именом љубави шири, организовано и легализовано, кроз песму и причу, кроз књиге и слике, кроз позоришне представе и романе, и кроз све могуће - у његово време и непознате - начине и путове. Заиста разврат, узвикнуо би Павле опет, какав се и код незнабожаца не чује.

Још је размаженост код тих јеретика појачана проповеђу о Богу као Оцу, али не и као Судији. Отац, Отац, говоре, а не кажу: Судија! То је довело до дрскости и распусности „деце“ пред Оцем. Најзад и до одрицања Оца. До атеизма!

До атеизма у таквој мери и у таквом броју, као никад и нигде ни у једном наро-ду нити и у Једној цивилизацији света. Нажалост, оба та зла, разврат и атеизам, почели су се увлачити и у Исток, како у Православни, тако и у муслимански Исток. Но то се увлачи пропагандом и натиском Запада. Јер не може се рећи за тумаче Корана да су они одбацили страх од Бога, пошто Коран никако и не говори о љубави и о Очинству Божјем, него само и искључиво о страху од Бога. Не може се рећи ни за свештенике Православне, да су они избацили страх Господњи из својих беседа и проповеди. Али јављају се изузеци, слично нашем пријатељу кога споменусмо у почетку. То су они проповедници речи Божје који, немајући сами страха Господњега, не уче народ страху.

Такво зло надахнуће они нису могли применити ни из Светог Писма нити из душе нашег Православног народа. Примили су га од западних јеретика, од погрешних тумача Писма. Зато говоре о љубави без страха, и о Богу само као Оцу, а не и као страшном Судији. Слепи код очију они не виде оно што народ види сваки дан и сваки час: не виде чудеса Божја. Не виде руку Божју која бије злотворе и неправеднике и сада, у овом веку, и како тиме сигнализира приближење онога страшнога часа када ће се јавити вечна Правда Божја и Суд. Заиста су сами размажена деца, која као отровом дејствују да и остала деца Божја постану размажена. И заиста су проузроковачи гнева Господњега, који се јавља на сваком месту и у сваком времену испражњеном од страха Господњега. Зато –

Братије, проповедајте страх Господњи

Испуните се најпре сами страхом Господњим, па онда проповедајте страх Господњи. Света љубав Господња може се очувати у срцу човечјем само помоћу светог страха Господњег. Свети страх Господњи, лековити и животворни, показује се у извршењу светих заповести Господњих. Ви који при уласку у светињу говорите: „Вниду у дом твој, поклоњусја ко храму свјатому твојему в страхје твојем", и који се молите за време службе Богу: „Вложи в нас и страх блажених твојих заповједеј" и који по примљеном причешћу опет узносите молитву Го-сподњу: „утверди нас во страхје твојем" - проповедајте страх Господњи. Укоревајте љубављу Божјом, претите страхом Божјим.

Јер ако говорите о љубави безаконицима, они ће то разумети као опроштај без покајања. Зна народ наш за потребу покајања и епитимије. Зна он добро, по широком искуству своме, да Отац наш небесни милује али и бије. Збунићете га, ако му не говорите о страху Господњем. Ако га будете мазили, попут јеретика, и говорили му полуистине, спремили сте сами себи осуду за Дан Онај, Дан Страшни. Када гнев Божји гори као огањ на безаконике у наше дане, наш Православни народ испуњава се страхом Господњим. Сад је, дакле, време да се страх утврди у њему за дугу будућност. Да би из тога светога страха узрасли и сазрели сви они добри плодови, који су угодни Богу и анђелима Божјим.

Разумите, братије, знамење времена, и са страхом Господњим проповедајте браћи својој спасоносни страх Господњи.

преузето из књиге "Изнад Истока и Запада",

у издању "Гласа Цркве", епархије шабачко-ваљевске

стр. 140-146

http://www.pravoslavni-odgovor.com/Crkva_Hristova/strah_Gospodnji_Sv.Nikolaj.htm

[JESSY]

баш о овој теми размишљам ових дана и морам признати да ме мучи то питање...знам да је страх од Господа неопходан у основи наше вере, али исто тако знам и да је Бог - љубав...стално ми је у мислима чињеница да не чиним све што Господ од мене захтева, јер сам слаба и не могу...и онда се плашим његове реакције упућене мени...тј. повремено осећам већи страх него љубав...очигледно је моја вера слаба... prstgore

[presretach]

Nema potrebe plasiti se, iskreno pokajanje i vera da ce oprostiti moje grehe i primiti nas u carstvo vecno.

Drugi se plase njega prstgore .

[grigorije22]

I sveti su se plasisili suda Bozijeg

[presretach]

Pa sta mi boranija da radimo?

Nas ni u kafes nece ondak da prime.

[grigorije22]

Ne znam to i mene brine

[SANJA]

.тј. повремено осећам већи страх него љубав...очигледно је моја вера слаба...

Isti je slučaj i kod mene.... 0102_laugh

[Анастасија]

Previše straha od Boga unosi nemir u dušu.Rasuđivanje o strahu Božijem je neophodno inače može čoveka da odvede u neviđene ekstreme,a i da nam otvrdne dušu.Čovek koji se previše plaši Boga ne može ni da Ga voli istinski.Kao i u svemu i tu je rasuđivanje presudno.A kad volimo Boga onda razloga za strah nema.Možemo da imamo strah da se udaljimo od Boga jer smo svesni svojih nepokajanih grehova,a oni su ti koji nas od Boga odvajaju,naši gresi.Bog strahom ne privlači ljude da poveruju u njega,već ljubavlju,strpljanjem da Ga svaki čovek koji Ga dušom traži spozna.Najčešće strah od Boga vodi u to da Bog kašnjava,što je naravno neistina.Neko Ko Je Ljubav,apsolutna  nema sklonost ka tome i ne može da je ima.Naši gresi nepokajani nas kažnjavaju a ne Bog.Dakle strah Božiji ali sa rasuđivanjem.

[Ignjatije]

"Strah gospodnji"?Ja mislim da je to nesto kao pozitivna trema i da  nam koristi slicno kao osecaj za bol,da nas stiti od samounistenja.

[emilija]

"Strah je Boziji pocetak mudrosti" duboko vjerujem u to

"Koga Gospod voli onog i kaznjava, kao otac milog sina svoga" dozivjela, te su mi 'kazne' bile na korist

"Strasno je pasti u ruke Boga zivoga" Boze pomozi mi da  Te nikad tako ne razgnjevim, i ne ozalostim

ali i:

"Gospod je pastir moj" duboko vjerujem

"On ispravlja sve neduge tvoje, i iscjeljuje sve nemoci tvoje" dozivjela

--------------------------------------------------------------------------------

prelepo i istinito  0203_cool

"Blagoslovi duso moja Gospoda" pomozi da budem dostojnija Tvoje dobrote i ljubavi

[ego]

Почетак је мудрости страх Господњи.

Грешнику је страх Господњи мрзак.

Ако ли коме од вас недостаје мудрости, нека иште у Бога који свакоме даје просто и не кори, и даће му се.

Чега се боји безбожник, оно ће га снаћи; а што праведници желе Бог ће им дати.

Ако останете у мени и ријечи моје у вама остану, шта год хоћете иштите, и биће вам.

Слово о страху Божијем и о љубави Божијој

Духовно знање природно следи након деловања врлина. И једноме и другоме претходе страх и љубав. И опет страх претходи љубави.

Као што се велико море не може пребродити без барке, тако нико не може достићи љубав без страха.

Божије долази само по себи, онда када га не очекујемо, када се не надамо да ћемо га добити. Но добра Божија воља може да уследи тек када очистимо себе покајањем. У покајању су смештене све Божије заповести. Покајањем се хришћанин уводи најпре у страх Божији, а затим у Божију љубав.

Где и како се научити светом покајању?

Свети Игњатије Брјанчанинов

Начало премудрости

Шта је почетак мудрости? Начало премудрости - страх Господњи. То су казала два богонадахнута цара, отац и син, Давид и Соломон (Пс. 111. 10; Приче 23, 17). Какав је то страх? Да ли на смрт или на живот? Не на смрт него на живот.

„Страх је Господњи на живот“, објашњава Премудри, (Приче 19, 23) па још додаје: „у кога је он (тај страх), борави сит, нити га походи зло“. Дакле, страх животворни, који чисти човека од трулежног зла изнутра и одбија рушилачко зло споља. Очигледно, ко нема страха Господњега, нема бране против два зла.

Још говори исти мудрац: „У страху је Господњем јако поуздање“ (14, 26), што, свакако, значи, да ко има страх од Бога тај има и наду од Бога. И још каже: „Страх је Господњи извор живота“ (14, 27). Извор је у тами и скривен, но кад изађе из таме, река тече и блиста се на сунцу. Извор и река - није ли то слика страха и љубави? Но како ће се јавити река ако нема извора?

И најзад да наведемо још једну његову изреку: „Срећан је човек који се вазда боји Господа“ (28, 14). У постојаном страху од Господа човек се осећа срећним. Овоме не треба тумачења. Треба се само обазрети по људима и видети и сравнити човека без страха Божјега и човека са страхом Божјим. Код првога је незадовољство и смућеност, код другога је спокојство и постојаност.

А ово су Давидове речи о страху Господњем: „Придите, чада, послушајте мене, страху Господњу научићу вас“ (Пс. 34, 11). Децу призива. Но деца су, и детиње памети, и сви они, ма колико стари, који нису почели своје васпитање са почетком, тј. са страхом Господњим. Но тај исти Давид, који се толико Бога бојао и који је страх Господњи проповедао, вели још, да се ван Бога никога не боји.

Ударајући у харфу он овако пева псалам 27:

Господ је видјело и спасење моје,

кога да се бојим?

Господ је кријепост живота мојега,

кога да се страшим!

Ако навале на ме злотвори,

спотаће се и пашће;

Ако против мене војска стане,

неће се уплашити срце моје.

Ако се на мене рат дигне

ја се ни онда нећу бојати.

Све ово одговара оној народној пословици: Ко се Бога боји, тај се никога другог не боји! Као антитеза овоме стоји написано, да они који се Бога не боје, боје се свакога и свачега. Велики пророк Исаија виче неверноме роду: „Страхота и јама и замка пред тобом је, становниче земаљски“ (Иса 24, 17).

Страх од свега и свакога јесте казна Божја над онима који изгубе страх од Бога. Овако говори Господ преко пророка Мојсија: „Ако ме не узаслушате и не творите моје заповијести - пустићу на вас страх“.

Па мало даље опет понавља: „Метнућу страх у срца ваша, те ће вас гонити лист кад шушне; и бјежаћете као испред мача (бежећи у страху) а нико вас неће тјерати“ (3 Мојс. 26). Тако се и догодило са неверним Јеврејима. Тако је бивало и са свима безбожницима, који немају страха Господњега.

Не следује ли из овога да има две врсте страха, један за живот а други за смрт? Страх Господњи је на живот, а страх од свега и свакога осим Бога - на смрт.

Свети Владика Николај

Беседа о томе како грешника сналази оно чега се боји

Чега се боји безбожник, оно ће га снаћи; а што праведници желе, Бог ће им дати (Приче Сол. 10, 24)

Безбожник се боји скоропостижне смрти, лопов се боји обијача, убица се боји мача, гордељивац се боји срамоте, отмичар се боји глади, прождрљивац се боји болести, клеветник се боји суда истине. Оно чега се безбожник боји, оно ће га и снаћи.

Праведник жели чисту савест, праве мисли, мир, милосрђе, љубав, истину, правду, кротост. И Бог му то даје још док је овде на земљи. Праведник жели Царство Божје, жели Рај, жели друштво ангела и светитеља, жели гледање лица Божјег у животу бесмртном. И Бог му то све даје онда када га призове к Себи.

О како је праведан Господ према безбожницима, и како је преблаг Он према праведницима! Оно чега се безбожник боји, оно Господ отклања од њега. Чега се праведник боји? Само греха. И Бог отклања грех од праведника и управља ноге његове на пут добродетељи; и Бог чува праведника од злих духова, сејача греха, и благодаћу својом залева усев добродетељи у срцу његовом.

О Господе Свевидећи, сачувај нас од путова безбожничких, и од добити безбожничке, и од страха безбожничког! Помози нашем колебљивом срцу, да се утврди у жељи само онога што је Теби угодно. Јер оно што је Теби угодно, оно ће на крају победити и царовати, а све остало биће предано труљењу и забораву. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Свети Владика Николај

Живот по јеванђељу

Не бојмо се ничега чега се Бог не боји! Не треба да се бојимо никаквог понижења осим понижења греха, јер за човека нема већег понижења од греха. У ствари, грех је за нас једино понижење.

Патријарх Павле

[ego]

Пазите да вас ко не зароби философијом и сујетном преваром по људском предању, по светским стихијама, а не по Христу.

Саблазан си ми, јер не мислиш што је Божије, него што је људско.

И зато им Бог шаље заблудну делатност - да поверују лажи.

Шта је то Божија воља?

Сећам се речи искусног свештеника, братског духовника једног од најстаријих манастира Русије: “Страшно је знати Божију вољу”. И у томе и јесте дубоки смисао, који у разговорима о познању Божије воље некако лакомислено промиче. Заиста је страшно знати Божију вољу, јер је то знање – огромна одговорност. Сетите се речи из Јеванђеља: “А овај слуга који је знао вољу господара својега и није приправио нити учинио по вољи његовој, биће много бијен; а који није знао, па је учинио што заслужује батине, биће мало бијен” (Лк. 12, 47-48).

Замислите следеће: долазите на Божији Суд и чујете: “Ти си знао, теби је то било откривено, шта ја од тебе очекујем – и ти си свесно радио супротно!” – то је једно, а доћи и смирено се помолити: “Господе, ја сам тако неразуман, ништа не разумем. Како сам могао ја сам се трудио да чиним добро, али се није све тако остваривало”.

Свештеник Михаил Шпољански

Илиотропион или сагласност људске воље са Божијом вољом

Почетак сваког учења, које нам је предато највећом Божанском Премудрошћу, Господом нашим Исусом Христом, се састоји у томе да све чинимо у сагласности са вољом Божијом. Спаситељ нас је томе учио током целог Свог земаљског живота, речима и делима, директно или у причама, дајући нам пример хришћанског живота, да по својој снази следимо Њега. Ради објашњења овог Господњег учења прихватамо следеће две поставке:

Прво: наше напредовање у хришћанском животу зависи од тога, како ћемо нашу сопствену вољу покоравати Божијој вољи. Што је искренија наша покорност Божијој вољи, тим ће напредовање у нашем хришћанском животу бити веће и плодоносније.

...

Друго: Ништа се у свету не дешава без Божије воље или без Његовог допуштења. Случајност (срећа), пријатност или туга, није нешто постојеће, већ сањиво маштање многобожаца, који су по својој неразумности измислили неку богињу Фортуну, која има власт и силу да одређује смењивање среће и несреће у животу људи и читавих народа.

...

Дакле свако ко се у потпуности предаје Божијој вољи је толико велик, да је безметежно достигао сам врх највише горе, и све опасности, сваки страх, као што су: бура, град, гром, муња и слично, налазе се крај његових ногу. Он стоји изнад њих, и на сваку промену смртног постојања гледа без страха. Једина његова бојазан у души је о томе да његова воља, све његове жеље буду сагласне са Божијом вољом и да јој се потпуно потчињавају, због чега се он непрекидно обраћа Богу с речима: «Нека буде воља Твоја и на земљи као и на небу» (у мени и у односу на мене).

Значење речи: «Да буде воља Твоја.»

Ученици Небеског Учитеља молили су Га: «Господе! Научи нас молити се Богу, као што и Јован (Претеча) научи своје ученике». Учитељ је, испуњавајући им молбу, рекао: «Кад се молите Богу говорите: Оче наш, Који си на небесима, да се свети Име Твоје; да дође царство Твоје; да буде воља Твоја и на земљи као на небу» (Лук. 11, 1-2) – али Боже, колико нам је Твоја молитва непостижна!

Свети Јован Тобољски

Судови Божији

Оче мој - говорио је Господ у својој молитви - ако је могуће, нека ме мимоиђе чаша ова; али опет не како ја хоћу, него како ти! Али не моја воља, но твоја нека буде! Чашом је Господ назвао судове Божије. Ту чашу Бог предаје човеку на његово спасење.

Противљење Божијим судовима сматра се сатанским делом. Када је Господ почео да говори ученицима да ће много пострадати и бити убијен, Петар га поче одвраћати говорећи: Боже сачувај, Господе; то неће бити од тебе! А он окренувши се рече Петру: Иди од мене, сатано! Саблазан си ми, јер не мислиш што је Божије, него што је људско. Петра је, по свој прилици, подстакло добро осећање, али он је поступао онако како мисли и како добро схвата пала човечија природа. А разум и добро пале човекове природе непријатељски су Божијој вољи и свесветом добру, које извире из Бога; они негирају и осуђују судове Божије.

Свети Игњатије Брјанчанинов

О суду Божијем

По благодати благог Бога, који хоће да се сви људи спасу и да дођу у познање истине (1.Тим.2,4), и који човека учи разуму (Пс. 94,10), ја сам то и томе слично сазнао из богонадахнутих списа. Ја сам схватио најстрашнији узрок неслагања многих међусобно и са заповестима Господа нашег Исуса Христа, и био поучен о Страшном суду за такво безакоње. Научио сам се томе, дакле, да се свака непослушност сваком Божијем суду подједнако кажњава. Ја сам сазнао и за страшну осуду оних који нису грешили, али су пали под удар гнева стога што нису показали добру ревност против грешника (премда често нису ни били свесни њиховог греха). Стога сам сматрао за потребно, додуше, можда касно (стога што сам увек чекао оне који су предузели тај подвиг побожности, избегавајући да се поуздам у себе самог), а можда ипак још благовремено, да из богонадахнутих Списа сакупим и оно што није угодно Богу и оно што му је благоугодно, те да га изложим по мери [својих] сила и у складу са општом жељом, како би они који се подвизавају подвигом благочашћа имали подсетник. Тиме се [надамо] да ћемо, благодаћу Господа нашег Исуса Христа и поуком Светог Духа, напустити навику да творимо сопствену вољу и да се придржавамо људских предања, окренувши се Јеванђељу славе блаженог Бога Исуса Христа Господа нашег (1.Тим.1, 11).

Свети Василије Велики

[ego]

Молитве пред Свето Причешће

Молитва Светог Симеона Новог Богослова

Од нечистих усана, од недостојног срца, од нечистог језика, од душе оскрнављене, прими молбу, Христе мој, и немој превидети ни моје речи, ни поређења, ни бестидност. Дај ми, Христе мој, да смело говорим оно што желим; и осим тога научи ме шта треба да творим и говорим. Сагреших већма од блуднице, која, сазнавши где се налазиш и купивши миро, дође да смело помаже Твоје ноге, Бога мог, Господара и Христа мог. Као што ниси одгурнуо њу која Ти је од срца дошла, ни на мене се немој згадити, Спаситељу, него ми допусти да Твоје ноге и држим, и целивам, и да их бујицама суза, као скупоценим миром, смело помажем. Умиј ме сузама мојим, очисти ме њима, Христе. Отпусти и сагрешења моја, и дај ми опроштај. Знаш мноштво зала, знаш и ране моје, и модрице моје видиш; али, и веру знаш, и намеру видиш, и уздисање чујеш. За Тебе, Боже мој, Творче мој, Избавитељу мој, није сакривена ниједна суза, нити делић једне сузе. Очи Твоје већ видеше оно што ја још нисам учинио; а у књизи Твојој записано је и оно што још није учињено. Види смерност моју; види толики мој труд, и опрости ми све грехе, Боже свега, да се чистим срцем, дршћућим разумом, и душом скрушеном, причестим Твојим чистим и пресветим Тајнама, помоћу којих се оживљује и обожује сваки који Тебе једе и пије чистим срцем. Јер Ти си рекао, Господару мој: сваки који једе моје тело и пије моју крв, у мени борави и ја у њему. Истинита је зацело реч Господара и Бога мог, јер причешћујући се божанским и боготворећим Даровима, ја већ нисам сам но с Тобом, Христе мој, Светлошћу тросунчаном која просвећује свет. Нека дакле не будем сам без Тебе животодавца, дисања мог, живота мог, радовања мог, спасења свету. Тога ради приступих Ти, као што видиш, са сузама и душом скрушеном. Молим да добијем избављење од својих сагрешења, и да се неосуђено причестим Твојим животодавним и беспрекорним Тајнама, да би Ти, као што си рекао, остао са мном свејадним, да ме не би саблазнитељ, нашавши ме без Твоје благодати, лукаво зграбио, и саблазнивши, удаљио од Твојих боготворних речи. Тога ради падам пред Тобом и свесрдно Ти вапијем: као што си блудног сина примио, и блудницу која Ти је пришла, тако прими мене блудног и развратног, Милосрдни. Јер приступајући Ти сада душом скрушеном, знам, Спаситељу, да Ти нико не сагреши као ја, нити учини дела која ја учиних. Али опет и ово знам, да ни величина сагрешења, ни мноштво грехова, не могу превазићи велику дуготрпељивост и крајње човекољубље Бога мог. Но оне који се усрдно кају Ти милошћу сапатње и очишћујеш, и осветљујеш, и чиниш учесницима светлости, великодушно их чинећи заједничарима Твога Божанства. И често им казујеш као Својим истинским пријатељима чудне ствари и за анђеле и за људски разум. То ме чини смелим, то ме окриљује, Христе мој. И уздајући се у Твоје богато према нама доброчинство, радујући се уједно и дршћући, причешћујем се огњем ја трава, и - о необичног чуда! орошаван на неисказан начин, као некада купина која је несагориво горела. Сада захвалним умом и захвалним срцем, захвалним удовима душе и тела мога, клањам се и величам и славим Тебе, Боже мој, који си благословен сада и занавек. Амин.