"Мир који надилази сваки ум"

[JESSY]

На све начине треба да се трудимо да сачувамо мир душевни и да се не узнемиравамо због увреда и жалости које нам други наносе. Зато свакако треба да се трудимо да обуздавамо гнев и, помоћу пажње, ум и срце да сачувамо од недоличних покрета. Због тога жалости и увреде које нам други наносе треба подносити хладнокрвно и научити се таквом расположењу духа да се то што нам други чине не дотиче не само нас, него ни других. Вежбање у томе може човековом срцу да прибави тишину и претвори га у обиталиште Самога Бога.

 

Ако не можемо да се не разбеснимо, то у крајњој линији треба да обуздамо језик, по Псалмопеснику: "Сметох се и не говорах" (Пс. 76, 5). У томе за образац може узети Светог Спиридона Тримитунтскога (Пролог - 12. децембар) и Светог Јефрема Сирина (28. јануар). Први је овако подносио жалост: када је по наређењу грчког цара улазио у дворац, неки од слугу, који су се налазили у палати, сматрајући га за просјака, наругао му се и није га пуштао унутра, а онда га је још и ударио по образу; Свети Спиридон, будући незлобив, по речи Господњој, окренуо му је на то и други (Мт. 5, 39). Преподобни Јефрем Сирин, постећи у пустињи, остао је без хране неспретношћу свога ученика, на следећи начин: ученик који му је носио храну, успут случајно разбије суд са храном; Преподобни, пак, видевши како се овај растужио, рекао му је: "Не жалости се, брате, јер ако храна није хтела да дође к нама, то ћемо ми поћи к њој"; и пошао је, сео поред разбијеног суда и, сакупљајући храну, појео је - тако је безгневан био!

 

пр.С.Саровски

[JESSY]

Мир љубљени, слатка ствар и име. Љубљени мир, моје старање и мој украс, за који нам је речено да је од Бога и чији је Бог Бог и који је и сами Бог. Мир сједињен са правдом божанско је добро.

Највећа радост радосних је мир, а њега ако нема, неће ни радост имати силе онда кад рат одагна мир. Богу и Божјем близу су сви који воле мир и који се гнушају и клоне раздора.

Ништа није равно миру и слози. Истински је мир мир са Богом. Никаква нам корист није ако смо са свима у миру, а са Богом ратујемо, као што нам никакав губитак није ако са свима ратујемо, а са Богом мир имамо.

Ако би се ко причестио миру који Бог дарује, неоскудно свакога би добра имао.

Мир је богодано добро, дар са Небеса и сам Божји благослов. Мир од Христа је постојан, неизмењив, крепак, непролазан, бесмртан и бесконачан. Зато и нема конца томе миру, јер он је неземаљски дар. Да је од овога света, он би припадао саставу света. А ко је сада примио тај мир и сачувао га, у векове ће са добрима у миру живети. Мир Соломонов беше ограничен годинама, а мир од Бога пружа се у век века. Мир светски бива и зла ради, док мир Христов не само да учи да будемо у миру са другима, него и са самима собом, да се не би плот подигла против душе.

Нека нико не помисли да кажем да треба волети сваки мир, јер знам да као што постоји неслога добра, тако постоји и погибељна слога.

Није сваки мир беспрекоран и добар, него често уме да буде и погубан и да удаљи од Божје љубави, што бива када смо са неким у миру и сагласни око затирања истине.

Постоје и рат без кривице и мир мучнији од сваке непомирљиве борбе. Миротворац води у себи самоме борбу плоти и духа и тај унутрашњи рат природе настоји да оконча миром, где више не делује телесни закон који се побунио против закона ума, него онај који се потчинио већем цару и постао слуга божанских заповести. Мир је почетак добра, којима је Бог благоизволео да обилује земља; ангеоски лик сведочи истину. Господ наш Исус Христос мир Свој даде Апостолима: Мир Свој остављам вам, мир Свој дајем вам.

Мир као Божји дар пребива у очишћеним срцима, док нечиста и огађена напушта. Ко је лишен мира, лишен је божанске благодати.

Мир онога ко га је примио и ко му служи узноси у висине славе, облачи га у хаљину части, обасјава му лице, чини га великолепним и зорним. Његове су речи благе, а дела достојна дивљења.

 

Свети Нектарије Егински

[Biky83]

Kako da razlikujem mirnoću (smirenje) od ravnodušnosti?

Rekla bih da to ide jedno s'drugim ?

Kada je covek miran-smiren, tada je i ravnodusan prema mnogim stvarima. U tome i jeste poenta smirenja da ravnodusno gledas na sve sto je oko tebe   !

[JESSY]

Протојереј Андреј Ткачов

 

Невероватно колико је наша служба испуњена молитвама за мир и тражењима истог! Само у једној почетној јектенији (која се и назива „мирна“ ), реч „мир“ се среће више пута. То је и почетно „Миром Господу помолимсја“, које би правилније било превести са грчког „у миру Господу помолимсја“. То је затим и следећа молитва за вишњи мир, тј. за мир који долази одозго, од Бога. Потом – за мир целог света, што на руском („о мире всего мира“) звучи као да кажете „узмимо, на пример, следећи пример“, али у грчком представља молитву за „мир у космосу“ и ослобођено је повезивања са таутологијом.

Узгред, тај молитвени призив „за мир целог света“ својевремено се био инфилтрирао у совјетске плакате, па су многи некад редовно могли да виде позив „Свету – мир!“ (рус. Миру – мир!) који је био написан белом бојом на јарко црвеном памучном платну. Затим, после молитве за „благорастворење ваздуха и изобиље плодова земаљских“ у служби се поново чује молитва за времена мирна. И то не рачунајући многобројне „Мир свима“ и возгласе у којима се Господ назива Царем мира.

 

О чему говори толико често призивање мира и подсећање на њега? Говори о томе да нам недостаје мир. Унутар сваког појединачног људског срца налазе се раздор, побуна и бројне жалости. Између људи у породицама и колективима све време тињају спорови, који су час пригушени час заоштрени. Због глупости, ситница. Свађају се комично и непомирљиво таште и зетови, снахе и свекрве. Свађају се надређени и подређени. Ропће редов на заставника и заставник на потпуковника. Попреко један на другог гледају црномањасти и риђи. Богати тихо презиру сиромашне, и сиромашни, час тише час гласније, али једнако жестоко мрзе богате. И тај синонимични низ конфликата и конфронтација могао би се продужавати и продужавати. А да се речи не би вукле у бесконачност, млади песник који је у младости и погинуо једном је рекао, да је „ма где ти био и ма шта радио – између Земље и Неба – рат“.

[JESSY]

Носећи у самоме себи, под грудима, под срцем, а пре – у самом срцу, семена спорова и раздора, човек је осуђен на свађе у свакодневици, а човечанство на локалне и глобалне конфликте. „Откуда ратови и распре међу нама? Не отуда ли, од сласти ваших, које се боре у вашим удима? Желите и немате; убијате и завидите, и не можете да добијете; борите се и војујете, и немате, јер не иштете. Иштете, и не примате, јер зло иштете, да у сластима својим трошите.“ (Јак. 4,1-3) И при свему томе Црква стално тражи мир, моли се за мир и призива мир на све људе. Ви ћете рећи – где је плод? Где је, заправо, мир? А плод је у томе што ми и буквално не једемо међусобно једни друге. Дивни Гогољ једном је рекао да људи не једу једни друге за доручак и не претварају се у праве људождере, само зато што се стално служи Света Литургија. Благодат Божија излива своје уздржавајуће дејство и не да људима се потпуно одвоје од моралног закона и поистовете са демонима. То и јесте плод. Онај ко се моли, разуме изречено. Али онај ко се уопште не моли, такав говори надмене фразе типа: „Због чега Бог не уништи зло? Где је уопште ваш љубљени Сведржитељ, ако је у свету толико зла?“ Ово питање, као неправилно формулисано, не заслужује одговор. А човек који се моли мора срцем да схвати да су молитве Цркве – тајанствени извор свега онога што је добро, и јака, можда, једина узда на свако сатанско деловање. Стога дакле Црква сваког сата, чак и у овој сада минути на различитим језицима и гласовима позива, моли се и тражи мир, и та мољења нису бесплодна нити бескорисна.

[JESSY]

Човек нема мира. Нема га ни у срцу, ни у мислима. На папиру мир, истина, постоји. Постоји у декларацијама и мировним споразумима. Ти споразуми, који ће неминовно бити нарушени правом јачег или из других разлога, и претворени су у макулатуру. А у животу и у стварности нема мира.

Код Бога постоји мир, и Сам „Он је мир наш“, како Павле о томе више пута говори. И Црква се непрестано моли за оно чега или нема, или недостаје, а што је веома потребно. Хвала јој на томе. Када једног дана Црква напусти свет и сакрије се као Крилата Жена Апокалипсе, тада ће сва твар осетити да је живот изгубио смисао. То ће осетити и верујући и неверујући, због тога што је живот без Цркве тужно и неподношљиво ишчекивање неизбежне смрти. Понегде то већ знају, и то не из књига већ из искуства. Знају, чекају крај, и изводе правилне закључке... 

Осврните се около. Ако видите крст који вири изнад кровова и ако зачујете звук звона, ако просто из неког разлога пожелите да одете у храм, знајте – у храму се и сада, и јуче, и прекјуче моле за мир целог света. Придружите се тим непроцењивим мољењима. Управо због њих изнад наших глава још увек не лете меци.

Пријатељ Божији

[Volim_Sina_Bozjeg]

Кад са прихватања ума, у срце сиђе и обузме а душу препуни немогућности сумње тада човека поведе Пут у истинитост речи Христос се роди.

[JESSY]

„По самим речима овог поздрава видимо да се ту не ради о обичном људском миру него се ради о миру Божијем. То није онај спољашни мир и благостање које људи очекују да ће добити у овоме животу већ један дубљи, унутрашњи мир, измирене савести са Богом, са ближњима, са самим собом. А у том дубљем миру, Божијем, који је сам Господ обећао ученицима рекавши „мир свој дајем вам, мир свој остављам“ не можемо говорити само у форми обичаја или неких спољашних норми. То је мир који се стиче живећи по Јеванђељу Христовом, живећи у подвигу хришћанском, живећи онако како је Бог рекао. То значи да се од широког и греховног пута удаљимо. Да чврсто решимо да желимо да угађамо Богу, да исправимо живот свој у правцу православља, Јеванђеља Христовог да би смо доживели пуноћу не само Божића него свих празника хришћанских. Да се не задржимо само на тој површној, фолклорној, традиционалној димензији свих наших  празника који су одраз и симбол онога што треба да се деси у нама да би смо стекли тај мир толико потребан а који неће тако лако нарушити и усколебати никакве спољашне буре и трзавице. Понављам, за такав мир Божији потребан је подвиг хришћански. Подвиг покајања од греховног пута ка путу богоугађања, подвиг поста, молитве, праштања ближњима и свега онога што нам је Господ заповедио у Свом светом Јеванђељу“ рекао је протосинђел Евтимије. 

 

http://www.novinar.de/2014/01/10/o-bozicu-mir-boziji-nije-od-ovoga-sveta-video.html

[JESSY]

Да ли можемо имати Мир Божији

18 May 2013

”Не брините се ни зашта, него у свему молитвом и мољењем са захвалношћу казујте Богу жеље ваше. И мир Божији, који превазилази сваки ум,сачуваће срца ваша и мисли ваше у Христу Исусу.” (Филипљанима 4, 6-7)

Овде апостол Павле износи још једну апсолутну команду дату од Бога.

Пре ове заповести поручио је хришћанима да се УВЕК РАДУЈУ. А сада каже да се не забрињавају ни око чега.

Да ли ми то можемо да испунимо? Можемо ли живети у радости, без забрињавања ни око чега? Наравно да можемо! Али само ако имамо потпуно поверење у Бога. Апостол Павле жели да сви хришћани искрено верују Богу, Његовим одлукама и судовима, и буду задовољни, упркос проблемима и невољама које се редовно појављују.

Он жели да се молимо Богу без престанка, јер је то начин како можемо елиминисати бригу.

Размишљајте на овај начин – Бог је обећао да ће нас снабдети свим потребним, ако прво тражимо Њега и Његово Царство. ”Него иштите најпре Царство Божије и ово ће вам се све додати”, а Бог никада не крши своја обeћања. Ако заиста волимо Бога, онда никада нећемо бринути да наше потребе неће бити испуњене, а ако су наше потребе испуњене, где је разлог наше бриге? Око чега треба да бринемо?

Можда ћете рећи да се бринете због смрти. Али смрт не би требало да забрињава нас, хришћане. Апостол Павле је дао одличан пример става према смрти, рекавши да је смрт за њега добитак, јер ће прећи у Божију близину.

Наше молитве требало би да су испуњене захвалношћу, а такође исказивањем свих наших потреба Богу. Када имамо солидан молитвени живот, то ће нам помоћи да добијемо мир, који долази од Бога. То је стање унутрашњег мира, које се не може лако објаснити нити разумети.

Неверујући свет не разуме радост и сигурност, који долазе од живљења у Христу. Чак и ако се боримо на физичком плану, у спољашњем животу, ми можемо имати унутрашњи мир, знајући да нас Бог воли и да Он брине о нама. Сигурност која долази од осећаја да смо на путу спасења, јесте тако јака и необјашњива, да то нико од неверујућих не успева да докучи.

Апостол Павле нас је додатно подучио да нам Господ неће дозволити да будемо узнемиравани са превише патње и бола током овог живота, ако смо спремни да себе предамо  Богу кроз послушност, ако свој живот препустимо Њему и ако смо спремни да Му се, са поверењем, молимо за све наше потребе.

 

http://svetatrojicaroterdam.com/%D0%BC%D0%B8%D1%80-%D0%B1%D0%BE%D0%B6%D0%B8%D1%98%D0%B8/

[JESSY]

”Не брините се ни зашта, него у свему молитвом и мољењем са захвалношћу казујте Богу жеље ваше. И мир Божији, који превазилази сваки ум,сачуваће срца ваша и мисли ваше у Христу Исусу.” (Филипљанима 4, 6-7)
Овде апостол Павле износи још једну апсолутну команду дату од Бога.
Пре ове заповести поручио је хришћанима да се УВЕК РАДУЈУ. А сада каже да се не забрињавају ни око чега.
Да ли ми то можемо да испунимо? Можемо ли живети у радости, без забрињавања ни око чега? Наравно да можемо! Али само ако имамо потпуно поверење у Бога. Апостол Павле жели да сви хришћани искрено верују Богу, Његовим одлукама и судовима, и буду задовољни, упркос проблемима и невољама које се редовно појављују.
Он жели да се молимо Богу без престанка, јер је то начин како можемо елиминисати бригу.
Размишљајте на овај начин – Бог је обећао да ће нас снабдети свим потребним, ако прво тражимо Њега и Његово Царство. ”Него иштите најпре Царство Божије и ово ће вам се све додати”, а Бог никада не крши своја обeћања. Ако заиста волимо Бога, онда никада нећемо бринути да наше потребе неће бити испуњене, а ако су наше потребе испуњене, где је разлог наше бриге? Око чега треба да бринемо?
Можда ћете рећи да се бринете због смрти. Али смрт не би требало да забрињава нас, хришћане. Апостол Павле је дао одличан пример става према смрти, рекавши да је смрт за њега добитак, јер ће прећи у Божију близину.
Наше молитве требало би да су испуњене захвалношћу, а такође исказивањем свих наших потреба Богу. Када имамо солидан молитвени живот, то ће нам помоћи да добијемо мир, који долази од Бога. То је стање унутрашњег мира, које се не може лако објаснити нити разумети.
Неверујући свет не разуме радост и сигурност, који долазе од живљења у Христу. Чак и ако се боримо на физичком плану, у спољашњем животу, ми можемо имати унутрашњи мир, знајући да нас Бог воли и да Он брине о нама. Сигурност која долази од осећаја да смо на путу спасења, јесте тако јака и необјашњива, да то нико од неверујућих не успева да докучи.
Апостол Павле нас је додатно подучио да нам Господ неће дозволити да будемо узнемиравани са превише патње и бола током овог живота, ако смо спремни да себе предамо  Богу кроз послушност, ако свој живот препустимо Њему и ако смо спремни да Му се, са поверењем, молимо за све наше потребе.

 

http://osanavovisnji.blogspot.com/search?updated-min=2013-01-01T00:00:00-08:00&updated-max=2014-01-01T00:00:00-08:00&max-results=50

[**Sarah]

Kako da razlikujem mirnoću (smirenje) od ravnodušnosti?

 

Mir (smirenje) je u znanju, svesti, položaju, vrednosti..., a ravnodušnost je gubitak osećanja za sebe i za druge.

[JESSY]

БЕСЕДА О МИРУ[1]

 

У име Оца и Сина и Светога Духа.

Помолисмо се, браћо и сестре, и овога дана, ове свете недеље, седмичног дана посвећеног васкрсењу Сина Божијег, Кога, ево, и у овим данима прослављамо, Њега страдалог, разапетог на крсту и умрлог и трећи дан васкрслог. И Њега Господа који нас је целокупним Својим животом и Својим радом, Својом икономијом спасења спасао, али особито Својим страдањем на крсту, смрћу ради нас грешних и ради нашег спасења, и особито Својим васкрсењем. Свети апостол Павле каже: "Ако Христос не уста, узалуд проповед наша, узалуд вера ваша" (1 Кор. 15, 14). Дакле, суштина наше вере је васкрсење Сина Божијег, Који је телом пострадао и умро, али силом својом божанском васкрсао и Који ће тиме васкрснути и нас, односно све оне који су умрли до Његовог доласка, и увести у Царство Божије оне који су чинили добро, а оне друге осудити на вечну смрт. А смрт за човека је, браћо и сестре, удаљење од Бога, а живот је заједница живота с Њим.

И данас се помолисмо Богу Мира за мир у свету и у овом крају, и свуда у свету свима људима, и сад се молимо, браћо и сестре, Њему, Сину Божијем који је рекао: "Где сте два или три сабрани у моје име, ту сам и ја мећу вама" што год хоћете иштите и биће вам (Јн. 15, 7). И ми се и сада молимо Сину Божијем: Господе, саслушај наше молитве и даруј мир и нама и свима људима и у овом крају, и овоме свету и свуда у васељени. Мир нам је потребан пре свега. Мир, браћо и сестре, са Богом, а то значи да својим животом показујемо да ми заиста верујемо у Њега и својом живом вером која се неминовно показује владањем, поступцима да ми верујемо у Њега. И да на тај начин желимо заиста добро и себи, своме народу али и свима народима, свима људима у свету, да не страдају људи Божији, народ невин. То, браћо и сестре, не заборавимо да мир зависи од сваког од нас појединца. И свети апостол Павле нас опомиње и саветује: "Колико до вас стоји, мир имајте са свима људима" (Рим. 12, 18). То да нам је увек пред очима. Да ли ће бити мир у свету, то зависи и од оне друге стране, али зависи и од нас, зависи од мене, од тебе, браћо и сестре. Ако ми заиста желимо мир и својим животом показујемо да то желимо и на тај начин молимо се Богу који је Бог мира, који је Цар мира, мир ће доћи. Кажем, зависи м од оног другог. Али да ли он хоће или неће, то је у његовој руци.

То су, браћо и сестре, преци наши знали и веровали и тим животом живели. Тај мир Христов, "мир свој остављам вам, мир свој дајем вам" (Јн. 14, 27), то није мир мртваца и камена, то је мир живих који, кажем, значи заиста искрену жељу и добро свима људима. "Што желите себи то чините и другима" (Мт. 7, 12). И морамо да бранимо и слободу своју, и да бранимо и веру своју, морамо да бранимо и домове своје и земљу своју, али да бранимо онако као што је Господ Исус Христос рекао: "Нема веће љубави од те да неко положи живот свој за ближње своје" (Јн. 15, 13). При томе знати Његову заповест да љубимо непријатеље своје, онако као што и наш народ зна да каже: чојство и јунаштво. Јунаштво значи бранити себе од непријатеља, а чојство - бранити непријатеља од себе. Иако он поступа као злочинац, ни према непријатељу ни ја ни ви, браћо и сестре, не смемо поступати као злочинци. Да се бранимо као људи свакако, али ни по коју цену као злочинци. Онога који је бацио и људе и жене и децу у јаме, и да је мога брата бацио и ја тога човека ухватим, не смем да поступим на исти тај начин. Има сто начина да се бранимо од злочинаца, али не злочином. Грех се злочином, неистином, неправдом не побеђује. Кад изађемо пред Сина Божијег, Цара мира, Онога који је истина, Који је правда и Који је свако добро, Он ће платити злочинцу муком вечном. Да се у том броју не нађемо ни ја, ни ви.

Господе Мира, Теби се молим, пошаљи мир и народу нашем и свима људима добре воље у свету. Бог вас благословио! Амин.

 

БЛАЖЕНОПОЧИВШИ ПАВЛЕ СРПСКИ

[JESSY]

ГОСПОД ЈЕ ДОНЕО МАЧ-Патријарх ПАВЛЕ

Беседа на Светој Литургији у петак треће недеље по Духовима у Патријаршијској капели Светог Симеона Мироточивог

 

"Сваки који призна. мене пред људима, признаћу и ја њега пред Оцем својим који је на небесима, А ко се одрекне мене пред људима, одрећи ћу се ја њеГа пред Оцем својим који је на небесима. Не мислите да сам дошао да донесем мир на земљу; нисам дошао да донесем мир него мач. Јер сам. дошао да раставим човека од оца његовог и кћер од матере њезине и снаху од свекрве њезине. И непријатељи човеку постаће домаћи његови, који љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан. И који не узме крст свој и не пође за мном, није мене достојан, Кoju чува живот свој изгубиће Га, а који изгуби живот свој мене ради, наћи ће Га. Кoju вас прима, мене прима; а који прима мене прима Онога који ме је послао. Кoju прима пророка у име пророчко, плату пророчку примиће; и који прима праведника у име праведничко, плату праведничку примиће. И ако неко напоји једнога од ових малих само чашом студене воде у име ученичко, заиста вам кажем, неће му плата пропасти. И када заврши Исус заповести Дванаесторици ученика својих, отиде оданде да учи и проповеда по градовима његовим.".

 

(Матеј 10, 32-42, 1; Зач, 38, 39).

 

Из ових речи Господњих: "нисам дошао да донесем мир него мач", треба да схватимо о чему је овде реч, јер Он који је Цар мира, који је мир наш, који је рекао: "Мир свој вам остављам, мир свој дајем вам"(Јн. 14, 27), сада овде каже да није дошао да донесе мир. Па како то? Из даљега текста видимо о чему се ради. "Дошао сам, вели, да раставим човека од оца његовог и кћер од матере њезине, и снаху од свекрве њезине... и непријатељи човеку постаће домаћи његови". О томе је, дакле, реч. Он је као мач на коме се све дели на два дела: или за Њега, или против Њега. Реч је овде сада о томе. Ако отац постане хришћанин, а жена му или син, или деца неће да постану хришћани, очигледно је ту подела. И разуме се, да ће оно грешници, незнабошци, стално нападати хришћанина. И, ево, ту је мач. Мач је само символ немира и рата. Ево ту је, реч о томе.

Даље вели Господ: "Који љуби више сина или кћер него мене, није мене достојан, Који љуби оца или матер више него мене, није мене достојан". Тј. ако син постане хришћанин, али из љубави према родитељима који су остали незнабошци и он каже: "Па да и ја останем незнабожац", очигледно да он онда није достојан љубави Божије. Јер, спасење је у Господу Христу Исусу, и онај који више воли да остане у грешности и да пропадне са својим родитељима и са својим народом у том смислу, тај, разуме се, да ће им изгубити душу и да није достојан љубави Божије. О томе је дакле, реч.

И још у овоме: "Ко чува живот свој изгубиће га, а ко изгуби живот свој због Мене, тај ћe га наћи". Оно што стално понављам је да човек хришћанин мора обратити пажњу да, ако треба да изгуби главу и то му је боље него да изгуби душу своју. И да и најмањи труд из љубави према ближњима, и из љубави према Богу неће нам пропасти јер и који напоји жеднога чашом воде, неће му плата пропасти", али исто тако неће пропасти и оно зло које је учињено према људима. Чувајмо се од зла, а чинимо и трудимо се у добру, Бог вас благословио!

 

http://pravoslavljedijalogljubavi.blogspot.rs/2012/07/blog-post_442.html

[JESSY]

Grešna duša je obuzeta strastima i ne može da ima mir u sebi, niti da se raduje u Gospodu, čak i da vlada svim bogatstvom ovoga sveta i da caruje nad zemljom. Kada bi takvom caru neko pristupio i, dok sedi na prestolu i veseli se, iznenada rekao: "Care, sada ćeš umreti", njegova duša bi se smutila, i zadrhtala od straha i on bi tada uvideo svoju nemoć.

A sa druge strane, koliko je mnogo siromašaka, bogatih jedino ljubavlju prema Bogu, koji bi nam, kada bismo im to isto rekli, odgovorili: "Neka bude volja Božija. Slava Gospodu što me se setio i što hoće da i mene uvede tamo gde je prvo uveo razbojnika".

Ti se ljudi, eto, ne plaše smrti, već joj idu u susret mirno, kao prepodobni Simeon, koji je zapevao: Sada otpuštaš u miru slugu Svoga, Gospode, po reči Svojoj (Lk.2,29).

Koliki je mir tada vladao u duši pravednog Simeona mogu da pojme samo oni koji u duši nose mir Božiji, ili su ga bar nekad osetili. O tome miru je Gospod govorio Svojim učenicima: Mir Svoj dajem vam (Jn.14,27). Ko ima taj mir spokojno odlazi u večni život govoreći:

"Slava Ti, Gospode, što odlazim ka Tebi i što ću večno u miru i ljubavi gledati lice Tvoje. Tvoj tih i krotak pogled privukao je moju dušu i ona čezne za Tobom".

 

ARHIMANDRIT SOFRONIJE SAHAROV

[JESSY]

свети владика НИколај: О МИРУ И НЕМИРУ

 

На Истоку влада мир, на Западу немир.
Мир почиње у човеку па се шири на друштво. И немир почиње у човеку па се шири на друштво.
Од куда мир у народима излазећег сунца? И откуда немир у народима залазећег сунца?
Од решених или нерешених питања живота. Ево од куда.
Почев од Стамбола па до Јапана сви народи имају унутарњи мир због тога што не живе од питања него од решења, тј. од давно решених основних питања, како је пре њих живело педесет или сто генерација. На тим решењима главнога источњак све зида, све разуме, све мисли и све делује. Ништа и никуд изван тих решења. Како мухамеданац, тако браманац, тако и будист. А ове три групе представљају сву огромну нехришћанску Азију, сав Исток.
У мухамеданизму све је решено у Корану. И сва решења своде се на две речи: Алах и Кисмет. То даје мир и спокојство мухамеданским народима.
У браманизму и будизму опет све је решено у философијама индијским. И сва решења се своде на три појма: карма, дарма и реинкарнација.
Невесео је тај мир у оба случаја. Невесео је у мухамеданизму, јер означава подчињеност робова господару, Алаху. Невесео је и у философском истоку, јер означава резигнацију, очајање од кога нема спасења ни међу људима ни међу боговима.
На Западу влада немир. Као грудва снега кад се котрља па расте, тако је и немир на Западу нагло растао. Растао је нагло и нарастао је толико у нашем столећу, да је западно човечанство доведено до непрестајућег страховања од онога што ће доћи и до растројства живаца и често – никад чешће у историји света – до лудила.
Узрок западном немиру исти је као узрок немиру Адама и Еве кад су окренули леђа Богу Творцу а лице сатани; исти је као и немир у Каину, који уби праведнога брата Авеља; исти као и немир у цара Саула, кад отпоче гонити праведнога Давида; исти као и немир у Ахитофела, који издаде свога господара цара Давида, и на крају се обеси; Исти као немир у Јуде Искариотског који продаде за проклете паре проклетим Јеврејима свога Учитеља и Господа, па сав дрхтећи од новог непојамног страха и ужаса оде у Кедронски поток па се обеси, и препуче му утроба и дроб му се просу по земљи, као триста година доцније јеретику Арију.
Увек исти узрок, а то је отпад од Бога и каскање за сатаном. Бог опомиње родитељски и озбиљно, а сатана показује лажне вашарске слике и привлачи к себи лакоме и лакомислене. На своје отровне слаткише он ваби и привлачи сладокусце и кратковиде.
На Западу је немир. Тај немир створила је машта учених западњака, која их је љуто заварала. Машта им је поништила сва решења, којим су живели у миру преци њихови, и сва праискона питања отворила поново као рашчешане ране. Због тога је на Западу све постало питањем, и све стављено под питање: и Бог и душа и морал, и брак и породица, и друштво, и држава, и овај свет и онај свет.
Све је само питање и питање: питање лично, питање социјално, питање државно, питање морално, питање економско, питања, и питања и само питања. Ниједно питање западна наука није решила. Јер је западна наука челична четка у рукама антихриста, четка што раздире старе ране и отвара нове.
И јер је западна наука позвана од крвника људског, господара ада, да створи немир, многоструки немир, на свим линијама немир, како унутра у човеку, тако и у свим круговима друштвеног живота.
И заиста, господар ада створио је помоћу лажне науке немир на Западу, нечувен у историји људској.
С немиром западњак леже, с немиром устаје. С немиром вечера, с немиром руча. С немиром се побратимио па говори: немир је прогрес, немир је култура, немир је еволуција, немир је живот. Измирио се с немиром Запад, и потурио је своју грбину да га немир шиба својим бичем изнутра и споља, по души и по телу, а он да говори: хвала, тако и треба, то води миру, то води срећи човечанства! Измирио се Запад с немиром и кукавички ласка немиру само да би под његовим наукама продужио за који месец или за коју годину егзистенцију.
А Балкан? Православни народи уопште, који су између Истока и Запада, а Балкан нарочито, мора се уздићи изнад лажног мира Истока и језивог немира Запада;
изнад источне философије која мисли да је решила сва питања, и изнад западне науке која сама признаје да је све ставила под питање и да није решила ништа.
Балкан мора бити испуњен миром који превазилази разум људски, миром који је Христос дао својим апостолима говорећи: мир свој дајем вам; миром који значи радост и љубав и живот. Речју, миром који је Богу и од Бога.
Пет стотина година грцао је православни Балкан у ропству и није очајавао. Кад је у слободи обрисао замагљене очи од суза и погледао по Истоку и по Западу, видео је очајање на обе стране: на Истоку очајан мир а на Западу очајан немир. Здрав човек нашао се између два болесника.
Да ли ће се Балкан заразити од једног или од другог очајника, или ће устати да дода лекове и послужи обојици на њиховој болесничкој постељи, то је загонетка пред њим, то је његов сфиникс.
А ми се молимо Христу Богу за Балкан, да се уздигне изнад очајног мира Истока и очајног немира Запада, изнад демонијачне философије Истока и демонијачне науке Запада. Сада и од сада и на век века да буде – изнад Истока и Запада. Амин.

 

http://manastirpodmaine.org/sveti-vladika-nikolaj-o-miru-i-nemiru/