Православни романи

[JESSY]

  On 6. 12. 2012. at 22:59, Dejan David рече

Да ли постоји неки мејл за контакт преко кога бих могао поручити ову књигу ?

 

mail: riznicazemun@gmail.com

[раб.аџија]

Шкрти старац Натанаило

 

 

Издавачка кућа Сретенског манастира припрема књигу архимандрита Тихона (Шевкунова). Она садржи истините приче које су се десиле током различитих година. Прича наведена доле је прича о архимандриту Натанаилу (Поспелову, 1920-2002), дугогодишњем монаху историјом натопљеног Псково-Печерског Успењског манастира, у граду Печори, у руској области Псков (неколико километара од границе са Естонијом). 

  

* * * 

  

Да сте питали у оне дане ко је најшкртији човек у Печори, без сумње бисте чули само једно име: благајник псковского манастира Успења, архимандрит Натанаил. Ово би био једногласан избор свих свештеника, искушеника, монаха и мирјана, као и комуниста из Печора, КГБ-а и локалних дисидената. Видите, отац Натанаил није био само шкрт. Он је био веома шкрт. 

У то време, када сам га срео, то је био мршав, старији човек са оштрим, продорним погледом. Носио је исту, стару, испрану мантију са исцијепаном порубом и зими и лети. Обично је носио платнену торбу преко рамена у којој бисте могли наћи било шта на свету - стари хљеб, прилог неке старице или милион рубаља. Свака од ових ствари имала је изузетну вредност у очима оца Натанаила, јер су оне биле послате манастиру од самог Господа Бога. Отац Натанаил је вукао сву ту баштину около скривајући је на разна места у келијама и складиштима. 

Манастирске финансије су биле под потпуном контролом оца Натанаила. Није било недостатка прихода - свакога дана до стотину монаха и четири стотине ходочасника сјело би да једе. Манастир је требао сталне поправке и нове објекте, ту су биле и свакодневне потребе братије, помоћ сиромашнима, пријем гостију, поклони званичницима, и много више. Како је отац Натанаил сам управљао свим овим финансијским тешкоћама, нико није знао. Сав манастирски рачуноводствени посао такође је лежао на његовим плећима.Штавише, организовао је све дуге, дневне монашке црквене службе у складу са манастирским правилима, био је секретар манастира, одговарао је на писма која су садржала разна питања, и коначно, дијелио је посао оца настојатеља у организовању, по правилу, непријатних контаката са званичним совјетским агенцијама. Све ове одговорности, чија сама количина је довољна да човек уздахне, отац Натанаил је испуњавао са таквим надахнућем и савесношћу да смо ми чак понекад сумњали да је он ишта више од црквеног бирократе. 

Поред свега овога, отац благајник имао је одговорност да надгледа нас, искушенике. Није било сумње да је он испуњавао овај посао педантно: он је шпијунирао, истраживао, прислушкивао, све то да буде сигуран да нисмо урадили ништа што би било у супротности са манастирским правилима, или што би могло нашкодити самом манастиру. Мада, морам искрено рећи, заиста је било потребно да се искушеници строго надгледају. Дошли смо у манастир из света као прилично озбиљни, али ни за шта добри. 

Он је имао још једну изванредну карактеристику: увек би се појављивао у оном моменту када га најмање очекујетеш. Манастирска омладина би се понекад извлачила од својих послушности и негдје би се удобно сместила под надстрешницом старих зидина да се одмори, да разговара и ужива у сунцу.Изненада, као из подземља, отац Натанаил би се појавио. Његова брада би се тресла, док би почињао са прекором тим својим нагризајућим гласом, тако неподношљиво током тих минута да би искушеник радије пропао у земљу само да скрати ту муку. 

У својој ревности, отац Натанаил буквално нити је јео нити спавао. Није био само аскета. Нико га, на пример, никад није видио да пије чај - само чисту воду.Чак и за главним јелом, једва да би појео петину онога што му је дано. Свако вече, без изузетка, дошао би на вечеру у трпезарију, међутим, његов једини циљ присуства био је да одржи јасан ред док је сједио изнад свог празног тањира. 

Па ипак, његова енергија је била невјероватна. Нисмо знали када је спавао.Чак и ноћу, могли смо видети светлост у његовој келији кроз ролетне. Стари монаси би рекли да се он, када је био у келији, или молио или је бројао гомиле рубаља и кованица прикупљених тог дана. Сво ово непроцјењиво богатство морало је бити уредно увезано у пакете, а остатак је био сортиран у кесе. Када би завршио са тим, почео би да пише упутства и објашњења за сутрашње службе - нико није био у стању да сортира све специфичности и комплексности манастирских правила као отац Натанаило. 

Али иако се светло у његовој келији никад није гасило, сви смо одлично знали да се не можемо осјећати слободно од његових посматрања, чак ни привремено. Не, током ноћи, у било ком тренутку, отац Натанаил се могао појавити овде или тамо, да би био сигуран да нико не шета око манастира - нешто што је било строго забрањено. 

Сјећам се једне зимске вечери, био је имендан једнога брата и ми смо до касно остали у његовој келији. У повратку у наше келије, изненада, пет корака од нас, из таме се појавила фигура оца Натанаила. Следили смо се од страха.Али у свега неколико момената, схватили смо, са изненађењем, да нас благајник овај пут није видио. Понашао се мало чудно. Једва је помјерао ноге, чак оклијевајући, погнут изнад своје торбе. Затим смо га видели како се пење изнад ниске ограде испред баште и да је легао у снег, тачно преко цветне леје. 

 

"Умро је!" Дошла нам је помисао у главу. 

Чекали смо мало, а затим му, задржавајући дах, пришли пажљиво. Отац Натанаил је заспао на снијегу. Једноставно заспао. Дисао је уједначено, и помало хркао. Испод главе му је била торба, коју је обухватио са обе руке. Одлучили смо да нигдје не идемо док не видимо шта ће бити; сакривајући се од светлости лампе, под сјенком цркве изнад бунара, чекали смо. Сат послије, коначно смо видели оца Натанаила како брзо и енергично устаје са цветне леје, отреса снег, баца џак преко рамена и креће својим путем као да се ништа није десило. Нисмо схватали шта се десило. Касније су нам монаси, који су знали благајника дуго времена, објаснили да је отац Натанаил био само јако уморан и да је хтео мало удобно одспавати. "Удобно" значи лежећи, јер је у својој келији он само сједећи спавао. Да не би уживао у кревету, радије је спавао на снегу. 

Заправо, све везано за келијски живот печорског благајника је било само предмет нагађања. Шкрти отац Натанаил никога није пуштао у његов тајни унутрашњи свет. Шта да кажемо - он чак никога није пуштао у његову келију!Укључујући оца настојатеља, иако изгледа сасвим бесмислено да је постојало место у манастиру у које настојник, отац Гаврило, није могао ући. Нарочито откад се келија оца Натанаила налазила на првом спрату куће, где је живео отац Гаврило, заправо, тачно испод његовог дела. 

Наравно, глава манастира није могла мирно да гледа такво стање ствари.Тако, једног дана, након празничног оброка, отац настојатељ је био у необичном расположењу најавивши оцу Натанаил да ће те минуте доћи к њему у келију на шољу чаја. Неколицина братије који су стајали у близини у тренутку су схватили да ће се нешто што ће уздрмати земљу, нешто незамисливо смртном човеку, управо десити. Било би неопростиво пропустити прилику коју је пружао овај догађај. Тако је, захваљујући овим свједоцима, овај историјски тренутак забиљежен. 

Отац настојатељ се побједоносно и неумољиво кретао дуж манастирског дворишта према келији оца Натанаила. Отац Натанаил се, у међувремену, устрчао иза њега, тужно покушавајући да убиједи оца настојатеља да промени своју намеру. Преклињао га је да узме нешто што кријепи душу, нешто корисно, а не неку празну шетњу према старој, потпуно незанимљивој малој соби.Рјечито му је описао у каквом нереду је била његова келија, како је није чистио двадесет и шест година, те да је ваздух у њој био неподношљиво буђав ...Коначно, у стању потпуног очаја, говор оца Натанаила је био скоро претећи.Готово наглас је размишљао да ни под каквим условима драгоцени живот оца настојатеља може бити доведен у опасност које могу укључити недовршени насипи који се раде унутар благајником келије. 

"Па, то би било доста, оче благајниче!", Коначно га је од досађивања прекинуо отац настојатељ, стојећи пред вратима његове келије. "Отвори и покажи ми шта имаш унутра!" Било је очигледно да је оца настојатеља, без обзира на његов љутити тон гласа, мучила искрена радозналост. 

Коначно прихватајући неизбјежну ситуацију, отац Натанаил се изненада разведри, извјежбано изговоривши монашку фразу, "Благослови, оче!" Протресао је своје кључеве, отворио врата над којима је бдио и која су се четири деценије отварала тек толико да пропусте исушеног оца Натанаила ... 

Иза отворених врата зјапила је потпуна, непробојна тама: прозори ове тајанствене келије били су затворени и дању и ноћу. Сам отац Натанаил је први клизнуо у ову црну таму, изненада неставши у тој недођији. У сваком случају, никакав звук није долази из келије. 

Отац настојатељ га је следио пажљиво преко прага, несигурно гунђајући рече својим дубоким гласом: "Зашто је овде тако мрачно? Има ли струје? Где је могу укључити? " 

"Са ваше десне стране, оче!", Долазио је благајников дрхтави глас из непробојне таме. "Само упалите прекидач!" 

Следећег тренутка се зачуо срцепарајући крик оца Гаврила, и нека невидљива сила га је изнијела из таме благајником келије у манастирски ходник. Отац Натанаил је скочио за њим у светлост. У делићу секунде, затворио је врата и три пута их закључао, трчећи према настојатељу који се тресао. Уздишући, благајник је чистио прашину са мантије о. настојатеља и исправљајући је узбуђено је нарицао: "Каква несрећа, Боже смилуј се! Тај прекидач ... Човек мора да се навикне на то. Поломио се 1961. године, са заштитом Богородице, тачно оног дана када је уклоњен Хрушчов из канцеларије. Знак! Ујутру, прекидач је отпао, а увече они су уклонили Никиту. Од тада га нисам заменио. И није електричар, не, не - ја сам га сам поправио: две жице су вириле из зида.Повежите их и упали се светло, одвојите их и светло се угаси. Али истина је, морате се навићи на то! Али не одједном, не одједном! ... Па, оче настојатељу, добродошли сте; поново ћу отворити врата, и ући ћемо с миром! Сада знате како да користите мој прекидач. И тамо има још занимљивих ствари! " Али до краја овог чудног говора, о. настојатељ је нестао без трага. 

Међутим, без обзира на све ово, отац Натанаил је био прави пример послушности; писао је дуге оде у славу оца настојатеља, и у славу псковского манастира. Такође је компоновао морално-поучне проповиједи у стиху, на пет страна.

 

Шкртост оца Натанаила се проширила на моћну совјетску државу, нарочито када је све превише бескомпромисно наметано манастирском животу. Кажу да је отац Натанаил био тај који је мудро саветовао чувеног архимандит Алипија печорског онда када је он сам био у стању збуњености услед притиска и грубости власти. 

Десило се то крајем 1960-их. Као што сви знају, сви грађани Совјетског Савеза морали су излазити на изборе. У манастир је донијета гласачка кутија коју су ставили у трпезарију, где је братија убацивала своје гласачке листиће, гунђајући, након послеподневног оброка, надгледани од стране настојатеља - дајући цару царево. 

Дакле, некако је први секретар псковского регионалног комитета Комунистичке партије открио да је неким неупућеним монасима дозвољена бесмислена привилегија гласања за непобједиви блок комуниста и невјерника у њиховим историјски веома застарелим манастирима, а не на гласачким местима. Први секретар псковского регионалног комитета КП био је пун презира, и немилосрдно је укорио своје подређене за такву снисходљивост према не-радничком елементу. Он је тада брзо наредио да, од сада па у будуће, црне хаљине требају доћи да гласају за Врховни совјет СССР-а као сви други совјетски људи - на њиховим локалним бирачким мјестима, у складу са њиховим местом пребивалишта! 

Било је то тада када је отац Натанаил шапнуо у ухо оцу настојатељу тај изузетно суптилан савет. 

На дан избора (а то је било у недељу), након свечане Литургије, монаси су свечано прошли кроз манастирску капију. Два по два, у широкој линији, срдачно певајући тропаре, монаси су прошли кроз цео град до бирачког места. Тешке верске заставе увијале су се изнад њихових глава, крстови и древне иконе у првом плану, на уобичајен црквени начин. Али то није било све. Као прије било ког важног посла, свештенство је почело са служењем молебана, управо тамо у бирачкој сали. Смртно уплашене бирократе покушале су да протестују, али их је отац Алипије строго прекинуо, наређујући им да не ометају грађане у испуњавању њихових уставних дужности као што обичај налаже. Након што су гласали, братија се вратила у манастир у истој свечаној поворци. 

Нема потребе да се објашњава како је гласачка кутија за следеће изборе поново чекала монахе у њиховој трпезарији, од раног јутра. 

У исто време, отац Натанаил нас је строго надгледао; он је увек напуштао било какав вокални израз отпора према властима, и посебно било какав покушај да постане дисидент. Испрва, ово нам је изгледало готово срамно. Мислили смо да је благајник био једноставно заплашен пред властима. Касније смо, међутим, сазнали да је више од једног или два пута, отац Натанаил протјерао провокаторе или агенте који су били обучени као монаси и послани у манастир.Иако је знао да смо искрени, отац Натанаил би одсјекао било какво слободно мишљење које нам је било драго. Није то радио само зато да би заштитио манастир, већ је такође штитио нас од непромишљене ароганције и младалачке брзоплетости, надахнуте једноставним поносом. Није много придавао значај ријечима, чак и најхрабријим, и знао је све о совјетском режиму и свему што се дешавало у земљи - за разлику од нас, који смо већину ствари сазнали из гласина и из књига. 

То је и стога што је отац Натанаил имао веома трезвен однос, и из прве руке, са совјетским властима: његов отац, свештеник Николај Поспелов, убијен је због вјере 1937. године. Након што је био војник током целог рата (Другог светског рата), отац Натанаил је постао искушеник код великог оца настојатеља, архимандрита Алипија, и духовни син светог старца и чудотворца из Печора, јеромонаха Симеона. Обојица су видјела у оцу Натанаил кристално чисту искреност и необично живахан ум, учинивши га благајником и секретаром манастира током тешких година Хрушчових прогона Цркве, поверивши му најдубље манастирске тајне. 

Ево нешто више о совјетском режиму. Једне летње ноћи, имао сам послушност да чувам простор испред цркве Успења. Звезде су трепериле нежно на северном небу. Тишина, мир. Откуцала су три сата, одјекујући на торњу ... Изненада сам имао осећај да се неко појавио иза мојих леђа. Уплашено сам се окренуо. Био је то отац Натанаил. Стајао је до мене и гледао у звездано небо.Онда ме озбиљно питао: "Георгије, шта мислиш о основним принципима комунизма?" 

Псковски манастир Успења. 1983. Три часа ујутру. Звезде ...

 

Не очекујући да му одговорим, отац Натанаил наставио је озбиљно, "Основни принцип комунизма је: од свакога у складу са његовим могућностима, свима у складу са њиховим потребама. Али напослијетку, 'могућност,' 'потреба' - то, наравно, нека врста комисије треба да утврди?И која комисија? ...Највјероватније 'тројка'! Дакле, они ме назову и кажу: 'Па, Натанаило, какве су ваше могућности? Можете исећи двадесет метара дрва дневно! И које су ваше потребе? Здјела чорбе од грашка! Ето га - читав основни принцип ... " 

Иако би отац Натанаил увијек пажљиво нагласио да он није ништа више од педантног управника и сухог специјалисте за манастирска правила, чак и ми искушеници смо почели сумњати, након неког времена, да је он једноставно веома пажљиво скривао своје духовне дарове, као што су то чинили сви истински монаси у манастиру. Отац благајник није био званични исповједник манастира. Свега неколико печерских стараца би долазило из града њему на исповест; неко други издалека му је такође долазио. Не би примао никога другог у својству духовника, наводећи да није у могућности да то ради. 

Али једног дана, накратко, открио је скривени део своје душе, иако се готово одмах скрио иза његове уобичајене строгости и чангризавости. Једном сам нешто погријешио у свом послушању. Изгледа да сам свој задатак урадио немарно. Због тога, настојатељ ми је дао да лопатом чистим трг од снега три дана заредом. Био сам тада веома повређен, а снег је падао и падао, тако да сам трећи дан био тако уморан да сам једва померао своје ноге. Било ми је тако жао самога себе, био сам тако љут на цијели свијет, да сам озбиљно смишљао планове за освету. Али, какву освету може учинити искушеник према свом настојатељу? Њих двојица делују на потпуно различитим нивоима. Па ипак, чистећи својим последњим снагама, у срцу сам се радовао следећем сценарију: када настојатељ буде пролазио поред мене у вријеме поподневног оброка у трпезарију, вјероватно ће ме злобно упитати: "Па, Георгије, како иде?" Одговорићу му, сретно и безбрижно , као да се ова три дана страшног ропства нису ни десила: "Боље од свих, оче настојатељу! Захваљујући вашим светим молитвама! "Онда ће он схватити да ме не може тако лако сломити! 

Помисао на ову страшну освету тако ми је загрејала срце да сам се чак, и поред непрекидног падања снега, осећао значајно ведрије. Када је отац Натанаил поред мене прошао, чак сам му се и насмешио, јер сам хтио да примим благослов. Као одговор, љубазно је климнуо и осенио ме крсним знаком. Савио сам се да му пољубим руку када сам изненада чуо његов промукао глас: "Дакле, кажеш, 'боље од свих, оче настојатељу! Захваљујући вашим светим молитвама! '? " 

Следио сам се у тој савијеној пози, као да ми је испао диск. Када сам коначно управио своје очи према старцу, он ме гледао са нескривеном љутњом.Видевши мој ужас, рекао ми је са истинском љубазношћу: "Чувај се, Георгије, охолост никад никоме није донела било какво добро!"

 

Бацајући своју врећу са милионима, или можда старим хљебом, преко рамена, одвукао се по шкрипећим снегу у правцу братије. Остао сам отворених уста, посматрајући сваки појединачан корак његових чизама. 

Заиста, прави тврдица! Само свети. 

Као што је један преподобни протојереј из Санкт Петерсбурга рекао: "Једна година у Псковском манастиру Успења је као педесет година духовне академије." Како смо ми усвојили ове лекције друга је ствар ... Али то је, додуше, једно веома горко питање. 

Иначе, отац Натанаил био је права тврдица - без шале. Поред бриге за сваки манастирски динар, он је скакао да угаси сваку сијалицу која је беспотребно горјела, и економисао је на води, плину, и било чему другом што се могло сачувати или смањити. 

Такође је био строго опрезан над вијековима старим манастирским поретком и древним манастирским правилима. На пример, није могао трпети да било ко од братије оде на одмор. Иако је било одобрено свакоме коме је требало боловање, отац Натанаил то никад није прихватао нити подносио. Беспотребно је рећи, он сам никад није напустио манастир за свих његових педесет година боравка. Настојатељ, отац Гаврило, такође никад није узео одмор и мрштио би се на свакога ко би му дошао са таквим захтевом. 

Сјећам се једном када је настојатељ дао благослов једном јеромонаху да оде на летњи допуст. Монах је примио благослов, међутим, требало је да узме новац за пут од благајника. 

Имао сам улогу стражара на тргу Успења и свједочио сам овој сцени: почело је са јеромонахом који је, желећи допуст, дуго и узалудно куцао на келијска врата оца Натанаила. Већ схвативши које ће бити питање, благајник се сакрио у својој келији и није желео да отвори врата. Онда је јеромонах одлучио да тајно пресретне оца Натанаила. Сјео је на нешто удаљену клупу и почео чекати. Око четири сата послије, отац Натанаил је пажљиво отворио врата, погледао около, и кренуо према тргу. Јеромонах га је ухватио са писаним благословом оца настојатеља да му благајник да новац за пут. 

Када је видио папир, отац Натанаил се следио, потпуно затечен, и пао на земљу са вриском, бацајући руке и ноге у ваздух (при томе откривши своје похабане чизме и изблиједиле плаве дуге гаће испод мантије), галамећи колико год је могао: 

"У помоћ! Опљачкан сам!!! Дозволите ми новац, рекоше! Они хоће да узму одмор! Они су уморни од манастира! Они су уморни од Богородице!Пљачкаши! У помоћ!!! " 

Сироти јеромонах је чак сјео од ужаса. Збуњени страни туристи који су стајали на тргу, посматрали су све то отворених уста. Хватајући се рукама за главу, јеромонах је отрчао главом без обзира у своју келију. У међувремену, настојатељ је цијелу сцену посматрао са свог балкона са великом радошћу. 

Видевши да је опасност готова, отац Натанаил се усправио сасвим мирно и, отресавши прашину са одеће, отишао својим послом.

 

Посебно нам је било драго да нам послушање буде на помоћ оцу Натанаил док је водио посете манастиру. По правилу, бивале су му поверене посете нарочито важних особа. У причи о предсједнику Јељцину и државним шефовима који су дошли да се упознају са значајем светих пећина, наравно, учествовао је отац Натанаил. Наше послушање укључивало је само отварање и затварање тешких црквених врата посјетиоцима. Остатак времена проводили смо пажљиво слушајући оца Натанаила. И то је било нешто истински вредно слушања. Отац Натанаил наставио је традицију његовог учитеља, великог игумана, архимандрита Алипија, који је сачувао манастир и веру у Бога за време најтежег периода Хрушчевљевог прогона. Дар мудрости и, у то време, непопустљивих речи оца Алипија пренети су на оца Натанаила. 

Током тих атеистичких година, совјетски радници који су долазили у манастир очекивали су да ће тамо наћи било коју врсту реакционизма, копаче скривеног, прљавог новца и незналице. Оно што нису очекивали је било оно што су у ствари видели - мало необични али веома интересантни, образовни и паметни, изузетно храбри и изнутра слободни људи који су знали ствари које гости чак никад не би погодили. Након свега неколико минута постајало би им јасно да никад у свом животу нису срели никога као што су били ти монаси. 

Било је то 1986. године, партијске вође Пскова су довели у манастир високо позиционираног функционера Министарства за жељезнице. Испоставило се да је био изненађујуће смирена и добро васпитана особа: није постављао глупа питања, као на пример у којој згради живе супруге монаха, или се распитивао о лету Гагарина у свемир, или зашто није видио Бога. Али на крају, након два сата п

роведена са оцем Натанаилом, функционер који је био запањен својим новим познанством морао је рећи: 

"Чујте, одушевљен сам нашим разговором! Никад нисам срео тако занимљиву и необичну особу у целом свом животу! Али дозволите ми да Вас питам - како, са умом као што је Ваш, можете вјеровати у. .. Па, Ви сами разумете, у шта!Након свега, наука је открила све новије и новије хоризонте човјечанству. И ту нема Бога! Он, опростите ми, напросто није потребан. Ове године се комета Галилео приближава Земљи из дубина свемира. Научници су, можете ли замислити, тачно израчунали цијело њено кретање! И њену брзину! И путању!Опростите ми, али за ово није потребна никаква помисао о Богу! " 

"Кажете комета? Галилео? "Отац Натанијел је завртео брадом. "То значи да, с обзиром да су израчунали комету, Господ Бог је непотребан?" Хмм, да, схватам! ... Па, само замислите да су ме ставили на брдо у близини жељезничке пруге, и да су ми дали комад папира и оловку. За недељу дана могао бих Вам рећи тачно када и у ком правцу су возови ишли. Али да ли то значи да не постоје кондуктери, диспечери или инжињери? Или министри за железнице? Напослијетку, то ништа не значи, зар не? Команданти су потребни свуда! " 

Нису сви разговори, међутим, мирно завршавали. Једног дана, туристичка група је дошла у манастир, чији идентитет нам је шапатом откривен: дјеца чланова Централног комитета или Комунистичке партије. Не знам да ли је ово заиста био случај, али испоставило се да су ти млади људи били заиста лоше васпитани. То су били они "златни тинејџери" из средине осамдесетих које сам добро знао. Омладина се кикотала, показивали су на монахе и постављали најглупља питања. Али ништа се ту није могло учинити, и отац Натанаил их је повео у обилазак манастира. 

Почели су са обиласком пећина, од којих је прва била мала келија са једним малим прозором. У овој келији, с почетка деветнаестог века, пустињак јеромонах Лазар подвизавао се аскетски. Ту је и сахрањен. Његов тешки крст и окови висе изнад његове надгробне плоче. 

"Овде, у овој келији, без да је из ње изашао двадесет година, јеромонах Лазар се аскетски подвизавао," почео је са објашњењем отац Натанаил. "Сада ћу вам испричати више о овом невјероватном аскети." 

"Али где је ваш Лазар ишао у тоалет?" Гласно је упитао један од младих посјетилаца. Његово друштво се ваљало од смијеха.

Отац Натанаил је сачекао за тренутак док се нису смирили; а онда је, мирно,рекао: "Где је ишао у тоалет? У реду, сад ћу вам показати! "

Повео је неколико збуњених туриста ван пећине и провео их кроз цео манастирдо простора за манастирске раднике, скривено од погледа. Овде напериферији смештен је стари, пољски клозет. Распоредите туристе у полукругиспред ове установе, као што то обично чине испред неког важног музејскогпримерка, отац Натанаил је свечано направио покрет у том правцуизговоривши: "Овдје је јеромонах Лазар одлазио у тоалет! И сада, дођите овдеи погледајте! "

Затим, окренувши леђа запањеној омладини, остави их саме.

Када су дошли себи, вођа групе је потражио оца настојатеља и изразио њиховонезадовољство оним што се десило, на шта му је настојатељ одговорио:"Архимандрит Натанаил ме известио о оном што вас је занимало. То је управооно што вам је показао. У било чему другом не можемо вам помоћи! "

Узмите у обзир да је то било 1984. године. Ствари тада нису биле такоједноставне. Могли су се појавити озбиљни проблеми. Али игумани псковскогоманастира Успења су традиционално снажни људи.

Шкрти отац Натанаило умро је на необично тих и понизан начин. Када судоктори понудили да му уграде премосницу, он је молио оца настојатеља да тоне чине.

"Оче, замислите", рекао је, "моја душа жели да оде Богу, и неки малиелектрични уређај на силу је враћа назад у тело! Пустите моју душу да оде усвоје време! "

Имао сам среће да сам посетио оца Натанаила недуго пре што је починуо ибио сам задивљен његовом бескрајном љубазношћу и љубави. Уместо да јечувао оно животне снаге што му је остало, овај невјероватни црквени тврдица,који је економисао свим другим, дао је све своје особи коју му је Господ послаоза не више од неколико минута. У ствари, то је оно што је он радио читав својживот - само што ми то онда нисмо схватали.

                                                                        Архимандрит Тихон (Шевкунов)

                                                                     Превод са енглеског мр ДраганаПећанац

 

http://manastirglogovac.blogspot.com/2011/08/blog-post_20.html

[Јефимија Крунић]

Knjigu sam dobila , od prijateljice koju je kupila na sajmu.. Procitala sam je u jednom dahu, i bila sam ganuta sa koliko ljubavi je otac Tihon pisao o svojim starcima iz Psovsko Pecorskog manastira , kao i o svojoj bratiji sa kojima je prolazio prve iskusenicke i monaske dane. Knjiga je jedno svedocanstvo o zivotu staraca koji su bili stub monastva  u tesko sovjetsko vreme. Pre ove knjige gledala sam izvanredan dokumentarac koji je takodje napravio otac Tihon, snimljen krajm 80 tih u kome se mogu videti neki od ovih monaha i staraca koji su opisani u knjizi. Toplo svima preporucujem,,iako je knjiga malo skuplja verujte nece vas ostaviti ravnodusnim

[Јадранка-Дервента]

Код мене се већ ухватио ред за књигу, с правом свакако.

[раб.аџија]

Ликови Псково-Печерског манастира, главни јунаци књиге(у другим причама су и световњаци од старице која је умрла сама у свом стану са мачкама, Булата Окуџаве, Тихоновог професора Сергеја Боднарчука и још неке страаашне приче)

 

http://www.pravoslavie.ru/foto/image1345.htm

 

 

 

Промоције у Русији

 

http://www.pravoslavie.ru/foto/set660.htm

 

http://www.pravoslavie.ru/foto/set662.htm

 

 најпродаванија је књига у понуди највећег руског интернет портала, и добила је награду 

  «Бестселлер на Ozon.ru» 

 

 

Промоција у Конгресној библиотеци САД

 

http://www.pravoslavie.ru/foto/set690.htm

 

и још, хор. Сретењског ман.

 

Средства од концерта хора Сретењског манастира у Њемачкој намијењена за очување косовских светиња

[Саша M.]

  On 6. 12. 2012. at 22:28, Martirije рече

Богами фина цена...

На сајму сам је купио за 900 динара.Није лоше сачекати божићни сајам књига и тада је узети.

[marko_13]

Сретењски манастир у којем је о. Тихон игуман је познат као "српско подворје". Пошто у њему одседају многи Срби и монаси им помажу на сваки начин док су у Москви. Такође, врло су активни у помоћи Косову и Метохији. 

 

А летос када сам био у Москви могао сам да видим да је књига апслуни хит и да је најбоље продавана у свим књижарама, а не само црквеним. 

[Презвитер Дарко Јелић]

Knjiga je divna!!Ima je u manastiru Kovilj i kosta 1250 .

[obi-wan]

  On 6. 12. 2012. at 21:56, JESSY рече

у православној галерији у Земуну   1150дин

 

Skupa. Ali nekako cu da je uzmem, ako Bog da...

[Лазар]

Може ли се како купити/наручити у Бања Луци ? Одговор може и на пп.

[JESSY]

  On 6. 12. 2012. at 20:56, w.a.mozart рече

Knjigu trenutno možete kupiti samo u Beogradu i može vam biti poslata Post Expressom. 1.Pravoslavna knjižara Blagodarnik,Beogradska 33, Telefon: +381 11 3244 038. 2. КЊИЖАРА,ГАЛЕРИЈА,АНТИКВАРИЈАТ „РИЗНИЦА“ Ул. Његошева 7, Тел. +381(0)11 1

[djakon Vladislav]

Ja je kupio za 1000rsd u prodavnici SPC u Bulevaru Kralja Aleksandra, preko puta Markove crkve... I procitao... Necu nista reci dalje, citajte.

[раб.аџија]

  Цитат

читајте књигу

 

Књига је догађај у Русији...код нас ће можда да заживи са закашњењем.  Драго ми је да се овде говори о њој, јер српско издање још није имало никакву промоцију. За сад су најбоља реклама они који су је прочитали и шире даље.

 

Међутим, мислим да није фер према онима који нису чули за њу, да остану ускраћени. Ту су и забавне приче, које те насмеју, неке приче су дирљиве до суза, а има и оних над којим станеш и замислиш се дубоко. Тако те једна прича дигне, друга спусти и у тим распонима осећања прочистиш себе. Од читања не остајеш празан, као да је прошао тајфун и опустошио све. Него су све те приче, као пролећни развигорац који расцвета најлепше осећаје душе.

 

Величанствена књига! И да завршим као школарац што пише састав, мислим да ову књигу сви треба да прочитају amen

 

 

 

[Саша M.]

                                             О једној светој обитељи

Негде у дубини Русије био је пред Револуцију,један манастир о коме су колале ружне гласине да су монаси у њему листом ленчуге и пијанице.Током грађанског рата у градић поред кога се налазио манастир бануше бољшевици.Окупише становништво на пијачном тргу,а у строју дотераше и монахе.

Комесар се тада гласно обрати народу,показујући на црнорисце:

-Грађани,становници града!Сви ви боље од мене знате ове пијанице,ждероње и нераднике!Сада је њиховој власти дошао крај.Али да бисте посве схватили како су ови лезилебовићи вековима магарчили радни народ,ми сад на ову земљу пред њима стављамо њихов Крст и њихово Јеванђеље.Сада,на ваше очи,нека сваки од њих изгази ово оруђе обмане и поробљавања народа.Онда ћемо их пустити,нека се носе куд који.

Неки у гомили се на то насмејаше.

И тада уз повике и гласно исмевање,иступи игуман-крупан мушкарац широка испијена лица и црвена носа,те рече,обраћајући се својим монасима:

-Е па браћо,живели смо као свиње,да бар умремо као хришћани!

Ниједан се монах не помери с места.Све су их истог дана посекли сабљама.

 

                                 Превела Ружица Радојчић

[мирођија]

http://www.pravoslavie.ru/srpska/58152.htm

 

Архимандрит Тихон (Шевкунов): «Најдубљи утисак на мене је у последње време оставила кинеска омладина која тежи ка вери»

 

 

 

 

 

Ујесен ове године хор Сретенског манастира је ишао на велико 20-дневно путовање по православним парохијама САД. И ова турнеја се завршила... – у Кини, где је хор позван да одржи концерте. Без обзира на то што Поднебесна буквално на сваком кораку подсећа становнике Русије на себе, још увек за нас остаје загонетна и не баш схватљива земља, дивна и задивљујућа. Намесник Сретенског манастира архимандрит Тихон (Шевкунов) је поделио с нама своје утиске о Кини.

 

Пекин. Запретный город

– Оче Тихоне, у години која је на измаку, с хором Сретенског манастира сте обишли Кину. Како је то могло да се деси, имајући у виду сложен однос кинеских власти према Православној Цркви?

– Манастирски хор је неочекивано за нас у Кину позвао господин Јулонг, човек који је веома познат у овој земљи – руководилац Међународног Пекиншког музичког фестивала на којем учествују најпознатији симфонијски оркестри, хорови и солисти.

У току прелиминарних преговора посебно смо истакли да је Сретенски хор пре свега црквени и православни. Делатност Православне Цркве у Кини је званично ограничена већ дуги низ деценија и зато смо се, морам признати, веома зачудили томе што је човек близак самом врху кинеске власти, који одлично зна да смо православци, позвао управо нас. Међутим, организациони комитет фестивала је потврдио: да, позива се хор руског православног манастира. Упозорили смо на то да у програм намеравамо да уврстимо и духовне песме. Организациони комитет је у одговор на то предложио да један концерт одржимо певајући црквене песме, а други – ремек-дела хорске световне уметности. Пристали смо.

Православна богослужења се у Кини обављају само на територији Руске амбасаде. Ту, нажалост, није дозвољен приступ држављанима КНР, чак ни малобројним православцима. Тако да су управо на наступима нашег хора Кинези практично први пут за много година могли да чују православно појање.

Выступление хора Сретенского монастыря в Китае

Интересовање је било искрено. Кинези су веома музикалан народ и захвални слушаоци. Било је много омладине. Дошло је и много људи зрелог узраста, који се сећају још времена Совјетског Савеза; у сали је било много професионалних извођача и музичких критичара. Један од концерата је био на специјалном месту – у Забрањеном граду: тако се зове огроман комплекс двораца кинеских императора. Наступи хора су праћени највишим оценама слушалаца и критичара.

– Да ли сте имали могућности да прошетате Пекингом?

– Пекинг је необично занимљив град. У њему су још сачувана малобројна старинска здања. Међутим, град је углавном поново изграђен. Модеран, са широким аутострадама и огромним новим зградама. Импресивна реконструкција је изведена пре Олимпијаде. Многи данас о томе пишу и говоре с одушевљењем.

 

Пекин

– Међутим, судећи по свему, то уопште није оно што вас је посебно изненадило у Кини?

– Погодили сте. То није моје прво путовање у ову земљу. За три године, након последњег путовања, заиста се много тога изузетно много променило. Судећи по свему, порастао је и стандард овог народа који броји милијарду и по. Међутим, није то главно.

Највише ме је запањило оно што сам најмање очекивао да ћу видети: процват хришћанства у Кини.

Пре неколико година, а и пре овогодишњег путовања, многи су ми понављали да Кинези у својој огромној већини једноставно нису у стању да схвате хришћанство. Наводно, они не да нису религиозни, већ скоро као да су од природе потпуно неспособни да схвате било шта духовно, пошто су максимално материјалистички оријентисани. А према вери – а Православљу посебно – односе се толико равнодушно и хладно да је и разговарати с њима о томе – потпуно бескорисна ствар.

На моје огромно чуђење, и морам признати, ништа мању радост, испоставило се да ствари стоје управо супротно.

Да, вероватно у Кини, како се прича, постоји култ новца и материјалног успеха – није моје да судим. И прагматичног Кинеза је већ одавно свима позната. Међутим, оно с чим сам имао прилике да се сретнем у току овог путовања је на мене ипак оставило један од најјачих утисака у последње време.

 

Почело је од тога што су са мном пожелели да се упознају Кинези, који се називају хришћанима: неко од њих је прочитао књигу „Несвети свети“ на енглеском. Искрено говорећи, ови моји нови познаници ни сами нису могли да одреде којој конфесијиј припадају: они једноставно читају Јеванђеље, верују у Господа Исуса Христа, моле Му се, чврсто и упорно сматрају себе хришћанима. Неки од њих уопште нису крштени, неки су крштени код протестаната, неки код католика... Православаца међу њима нема, опет због једноставног разлога који смо поменули на почетку разговора.

Али какву искрену веру имају ови хришћани! Позвали су ме у своју кућу, у стан, који се налази у једној новој згради у предграђу Пекинга. Судећи по свему, они се тамо, у Кини, окупљају и моле по кућама као, ако хоћете, у прво време хришћанства или као још сасвим недавно у Русији. И то је необично дирљиво. И заиста, веома подсећа на седамдесете-осамдесете године у Москви кад се верујућа омладина окупљала да се помоли, да прочита акатист, да пожури да размени хришћанске књиге које су тада биле ретке, да поразговара... Данас сам у Кини срео исто тако чист и светао дух неофитства... И таквих „домаћих цркава“, како неки тврде, има огромно мноштво по целој Кини.

Младе људе који се занимају за веру углавном проналазе и воде ка вери протестанти-педесетници и католици. Они се, поштено говорећи, прилично храбро тамо подвизавају.

– Да ли је њихова делатост такође забрањена?

– Њихова мисија је понекад веома сложена, али за разлику од православне, није забрањена.

Наравно, за нас је начин деловања протестаната у најмању руку необичан. Они кажу: „Идемо да славимо Христа!“ И с гитаром у руци иду у парк. Имамо представу о томе шта су протестантске песме: често су поетски наивне, понекад врло једноставне, али су искрене. Ето такве песме кинески хришћани и певају у парковима и на булеварима. Око њих се окупља гомила омладине; врло живо се интересује, распитује. У то време неко дели Свето Писмо, одштампане репринтне брошуре; одговарају на питања, зову на своје сабрање... То није забрањено. У сваком случају, нисам видео да се власти томе на било који начин супротстављају.

Группа верующих по изучению Библии. Китай

Интересовање Кинеза за хришћанство је без преувеличавања огромно. Ми – јеромонах Павле (Шчербачов) и ја смо се сретали с кинеским званичницима и они су потврдили да виде да хришћанство има веома озбиљну будућност у Кини. По њиховом мишљењу, прагматични и материјалистички вектор развоја ове земље већ сад запада у ћорсокак. Многи Кинези схватају да је други, духовни вектор од неопходне животне важности. И многи виде излаз у хришћанству.

По различитим подацима од 7 до 10 процената Кинеза су хришћани. Овај број је отприлике једнак броју становника наше земље. Ово је званично признато на следећи начин: крајем 2006. године руководилац Државног бироа за религије Је Сјаовен је саопштио информативној агенцији да је број хришћана у Кинезу достиго 130 милиона људи (могуће је да има и новијих података). Притом треба имати у виду да су то углавном људи младих и средњих година. Нема тачне статистике, али се по различитим подацима, сваке године број хришћана у Кини повећава за од једног до три милиона.

– А да ли се у Кини уопште обавља било каква мисионарска делатност?

– Колико ми је познато сад у Кину долазе протојереј Дионисије Поздњајев, а из Заграничне Цркве отац Дамаскин (Христенсен). А ако је реч о онима који нису православни, многи долазе управо из Русије – углавном педесетници. Лекари-хришћани који раде у Кини или мали и средњи предузетници свесно одлазе тамо како би комбиновали свој посао с проповеђу.

 

У Кини се одвија прави... не препород - препородом се то не може назвати – право откривање хришћанства. Веома ми је жао што ми, за које је ово питање важније него за иког другог, у томе практично не учествујемо.

А тамо постоји право, озбиљно занимање за Православље. Протестанти и католици су ми говорили да се људи баве Исусовом молитвом, да траже православну литературу надајући се да ће из ње сазнати нешто више о православном искуству Богоопштења... Тако да је искрена кинеска омладина која тежи ка вери – оставила на мене најдубљи утисак, па чак ћу се осмелити да кажем да ме је и највише потресла – у односу на све оно што сам доживао у последње време.

Са руског Марина Тодић

14 / 12 / 2012