Православни романи

[Срђан Ранђеловић]

П.С. Чини ми се да се сада код Чувара може узети и за 300.

 

 

Управо сам послао мејл Чуварима, јављам шта ће рећи, па коме више одговара, да узме код њих. У Делхију скоро 1500 динара.

[Срђан Ранђеловић]

Управо сам послао мејл Чуварима, јављам шта ће рећи, па коме више одговара, да узме код њих. У Делхију скоро 1500 динара.

 

 

Добио сам одговор од Чувара. Код њих је тренутно цена за меки повез 550 динара, а за тврди 700.

Ко жели да поручи, може да их контактира мејлом који се налази у делу "контакт" на њиховој интернет страници.

http://www.cuvari.rs/index.php?option=com_content&view=article&id=7&Itemid=10

[Guest]

Схиигуман Мелхиседек

 

 

 

 

 

После успешног представљања на Београдском сајму књига, дело архимандрита Тихона (Шевкунова) „Несвети а свети“ у издању „Чувара“  може се наћи у згради Патријаршије, црквеним продавницама на Теразијама и у Нушићевој улици, књижари богословског факултета, Ризници и Благодарнику по цени од 690 динара. По промотивној цени, књига се може купити у црквеној продавници храма Вазнесења Господњег у улици Адмирала Гепрата.

***

 

 

Схиигуман Мелхиседек

 

 

Две године сам свакодневно након послушања учествовао у непрекидном читању Псалтира. То је посебна традиција по којој се молитва у манастиру не прекида ни дању ни ноћу тако што се на смену чита Псалтир, а онда се из диптихâ читају имена оних за чије се здравље или покој душе молимо.

 

Моја чреда је падала од једанаест сати увече па до поноћи. На смену ми је долазио схиигуман Мелхиседек, који је настављао да чита Псалтир до два сата после поноћи.

 

Отац Мелхиседек био је заиста изузетан и тајанствен подвижник. У манастиру га скоро нисмо ни виђали, осим на богослужењима. За монашком трпезом појављивао се само празничним данима, али је и тада седео за столом погнуте главе и скоро ничег се није дотицао.

 

У Руској Православној Цркви велика схима представља највиши степен одрицања од света. Након примања велике схиме, молитва постаје једино послушање тог монаха. Као и на монашком постиру, и на постригу у велику схиму монах добија ново име. Епископи схимници бивају ослобођени управљања епархијом, а јеромонаси свих обавеза, осим служења свете Литургије и духовништва.

У малој и слабо осветљеној цркви Светог Лазара, у којој се Псалтир читао без прекидања, отац Мелхиседек увек се појављивао минут пре но што би сат на манастирском звонику откуцао дванаест сати. Испред Царских двери полако би направио три метаније и сачекао да му приђем. Након што би ми дао благослов, знаком би ми показао да могу да идем како би у самоћи могао да почне с молитвом.

 

Годину дана није ми упутио ни речи. У древном монашком Патерику пише: „Тројица монаха имали су обичај да сваке године дођу код аве Антонија Великог. Двојица су с њим водила душеспасоносне разговоре, а трећи је увек ћутао и никад ништа није питао. После много времена ава Антоније га упита: „Већ годинама код мене долазиш, али зашто ме никад ништа не питаш?” Монах му одговори: „Оче, довољно ми је само да те гледам.” У то време и мени је било јасно да ми се заиста посрећило што сваке ноћи могу макар да видим тог подвижника.

 

Једног дана ипак сам скупио храбрости и дрзнуо се да нарушим уобичајени ритуал. Кад ми је отац Мелхиседек, као и обично, дао благослов испед Царских двери, одважио сам се да му поставим питање које су желели да му поставе вероватно сви искушеници и млади монаси, али се нису усуђивали.

 

Реч је о томе да је отац Мелхиседек пре примања схиме служио у манастиру као и сви јеромонаси и звао се отац Михаило. Био је вешт и веома марљив столар. У црквама и монашким келијама још се чувају кивоти, налоњи, разни рамови за иконе, столице, ормари и други намештај који је својим рукама направио. На велику радост оних који су били на челу манастира, радио је од раног јутра па све до ноћи.

 

Једном је добио благослов да за манастир обави велики столарски посао. Неколико месеци радио је скоро не излазећи из радионице. Кад је напокон завршио посао, тако му је позлило да је, по речима очевидаца, на месту пао и умро. На узнемирене повике очевидаца те несреће дојурило је неколико монаха, међу њима и отац Јован (Крестјанкин). Отац Михаило није давао никакве знаке живота. Сви који су се ту затекли тужно су се нагнули над њим. Изненада је отац Јован рекао:

– Не, ово није покојник. Још ће он поживети!

 

 

А онда је отац Јован почео да се моли. Убрзо је манастирски столар, који је лежао непокретно, отворио очи и оживео. Сви су одмах приметили да га је нешто дубоко потресло. Кад је мало дошао к себи, отац Михаило почео је да моли да му позову игумана. Кад је игуман напокон стигао, болесник га са сузама у очима поче молити за постриг у велику схиму.

 

Кад је чуо жељу свог монаха, која је по њему била израз самовоље, кажу да је игуман, на њему својствен отрежњујући начин, наредио болеснику да се не лудира, него да што пре оздрави и настави с пословима кад већ није могао ни да умре како треба. По истом том манастирском предању, игуман је следећег јутра, без икаквог позива и видно збуњен, дошао у келију оца Михаила и рекао му да ће га ускоро пострићи у велику схиму.

 

То до те мере није личило на уобичајено понашање строгог оца Гаврила да је код братије изазвало малтене јачи утисак и од самог васкрсења покојника. Манастиром су се прошириле гласине да се игуману ноћу јавио покровитељ Псково-печерског манастира, преподобни игуман Корнилије, којем је у 16. веку Иван Грозни лично одрубио главу, и строго му наредио да испуни молбу монаха који се вратио с оног света.

 

Понављам да је све то само манастирско предање. Али, у сваком случају, ускоро је био постриг оца Михаила у велику схиму, кад је и добио име схиигуман Мелхиседек. Игуман Гаврило дао му је то ретко име у част древног и најтајанственијег библијског пророка. Велика је загонетка зашто му је дао баш то име, тим пре што отац Гаврило ни на постригу а ни касније никад није успео правилно да изговори то старозаветно име. Ма колико да се трудио, увек би га погрешно изговорио, због чега би се сваки пут наљутио, а ми смо му се тада склањали с пута.

 

У манастиру се знало да је оцу Мелхиседеку у тренуцима док је био мртав откривено нешто после чега се вратио у живот као потпуно другачији човек. Неколицини своје најближе сабраће и духовне деце испричао је шта је тада доживео. Но све је то звучало до те мере необично да смо и моји пријатељи и ја желели да о тој тајни нешто више сазнамо од самог оца Мелхиседека.

 

 

Оне ноћи кад сам у цркви Светог Лазара скупио храбрости да се по први пут обратим оцу Мелхиседеку, питао сам га шта је видео тамо одакле се обично нико не враћа.

 

Пошто је саслушао моје питање, отац Мелхиседек је погнуте главе дуго ћутке стајао испред Царских двери. За то време мене је хватао све већи страх јер сам с правом претпостављао да сам себи дрско дозволио нешто што је заиста недопустиво. Схимник је најзад почео да прича. Глас му је био слабашан јер га је ретко користио.

 

Испричао ми је како је изненада угледао себе насред огромног зеленог поља. Кренуо је преко њега, не знајући куда, и ишао све док му се на путу није испречио огроман ров. У њему је усред блата и бусења земље угледао мноштво црквених кивота, налоња и рамова за иконе, а ту су били и поломљени столови и столице и некакви ормари. Кад се мало боље загледао, монах је с ужасом препознао ствари које је својим рукама направио. Док је тако згранут стајао изнад плодова свог манастирског живота, изненада је осетио нечије присуство. Дигао је главу и угледао Пресвету Богородицу која је исто тако тужно посматрала монахов вишегодишњи плод рада.

 

А онда је Пресвета Богородица проговорила:

 

– Ти си монах и од тебе смо очекивали покајање и молитву као оно што је најважније. Но, ти си донео само ово…

Виђење је нестало и покојник се освестио у манастиру.

 

После свега што се догодило отац Мелхиседек потпуно се променио. Главни посао у животу постали су му покајање и молитва, то јест управо оно о чему му је говорила Пресвета Богородица. Плодови његовог духовног рада убрзо су се показали пре свега кроз његово дубоко смирење, плач због својих грехова, искрену љубав према свима, несебичност и аскетске подвиге који су били изнад човекове снаге, а касније и кроз прозорљивост, коју су многи приметили, као и кроз молитвену помоћ људима.

 

Видећи како се подвизава у потпуном отуђењу од овог света кроз невидљиве и нама непојмљиве духовне битке, ми искушеници одлучили смо да му се обраћамо само у изузетном случају. Уз то смо га се и прибојавали јер су сви у манастиру знали да је отац Мелхиседек као духовник веома строг. А он је на то имао право. Његови ригорозни захтеви кад је реч о чистоти душе сваког хришћанина били су подстицани искључиво огромном љубављу према људима, изузетним познавањем законитости духовног света и свешћу о томе колико је човеку потребна упорна борба против греха.

 

Отац Мелхиседек живео је у свом узвишеном свету у којем су компромиси били незамисливи. Уколико би ипак неком одговорио на неко питање, ти одговори су увек бивали необични и у себи су имали некакву посебну снагу.

 

 

Једном се у манастиру на мене обрушила лавина незаслужених и, како ми се тада чинило, жестоких искушења. Тада сам одлучио да савет потражим од схиигумана Мелхиседека, свакако најстрожег монаха у обитељи.

 

Кад сам покуцао на врата његове келије, наравно уз одговарајућу молитву, отац Мелхиседек појавио се на прагу у мантији и с епитрахиљем, јер је баш у то време вршио молитвено правило великосхимника.

 

Испричао сам му све о невољама које су ме задесиле и о својим нерешивим проблемима. Отац Мелхиседек ме је саслушао, непомично стојећи преда мном и, као и увек, погнуте главе. А онда ме је погледао и одједном горко заплакао…

 

– Брате – поче с неизрецивим болом – што мене питаш? Ја и сâм страдам!

 

Тај старац, схиигуман, велики подвижник и аскета светог живота стајао је преда мном и плакао због истинске туге што је заиста најгори и најгрешнији човек на земљи! Ја сам сваког тренутка све јасније и са све већом радошћу схватао да мноштво мојих проблема уопште нису вредни пажње. Штавише, потпуно јасно сам осећао како моји проблеми ту на лицу места неповратно нестају из моје душе. Више није било потребе да старца било шта питам или да га молим за помоћ. Он је за мене учинио све што је могао. Са захвалношћу сам му се дубоко поклонио и отишао.

 

 

Све на овој нашој земљи – једноставно и сложено, мали људски проблеми и проналажење великог пута ка Богу, тајне садашњег и будућег века – све се решава само загонетним, несхватљиво дивним и моћним смирењем. Чак и ако не схватамо његов смисао и ако нисмо способни за то тајанствено и свемоћно смирење, оно ће нам се само смирено открити кроз оне чудесне људе који су га стекли.

 

 

 

Архимандрит Тихон (Шевкунов)

Са руског Божана Стоjановић

03 / 11 / 2013

 

 

http://www.pravoslavie.ru/srpska/65402.htm

[w.a.mozart]

šteta što neko ne napiše slično štivo na srpskom... mislim da ima materijala

[МилошБГ]

šteta što neko ne napiše slično štivo na srpskom... mislim da ima materijala

 

Bilo bi to super...Mada ima i nasih slicnih knjizica npr "Susreti sa starcima" arh.Alekseja Bogicevica. Nije isto naravno,ali eto.

[w.a.mozart]

Стручњаци за антирелигиозну пропаганду су тврдили да се богојављенска вода не квари зато што попови кришом у њу стављају сребрне полуге, крстове. Тим поводом, шаљивџије из цркве смислише овакву загонетку -

 

Колико јона сребра садржи литар богојављенске водице ако је освећење вршено у рупи на леду избушеној на средини Волге, на месту где ширина реке достиже километар , дубина 7 метара, брзина протока 5 километара на час а крст којим је сеоски свештеник освећивао воду, због сиромаштва цркве, направљен од дрвета?

[Срђан Ранђеловић]

 

ОТАЦ АВАКУМ И ПСКОВСКИ ПОВЈЕРЕНИК ЗА ВЈЕРСКА ПИТАЊА

 

 

 

Фотографија: Генадиј Михејев

 

Једног љета, један од најстаријих печорских монаха, чувар о. Авакум, објавио је у трпезарији послије вечерњих молитви да у манастир више неће пуштати никога ко није православац. Доста је било! Нашминкане туристкиње долазе, све под руку са безбожним неотесанцима, које на километре можете осјетити дуван, или комунисти и баптисти, или новопечени екуменисти, или муслимани све под руку са некрстима Јеврејима. Овоме се мора стати у крај!

 

Братија није много обраћала пажњу на старчево гунђање, али га је неко ипак упитао, "А како ћеш знати да ли је неко православац или не?"

 

Авакум се озбиљно замисли, али не задуго. "Па, ако буде знао Символ вјере тог ћу и пустити! Ако не буде знао нека шета напољу, у манастиру нема шта да тражи."

 

Сви су се насмијали његовим ријечима, и заборавили на то. Међутим, сљедећег јутра, док су монаси одлазили на своја послушања, са изненађењем су примијетили да је манастир неуобичајено празан. Побожни ходочасници су шетали око цркава, крстећи се, познате бакице су долазиле по благослов, путници са својим завежљајима су се одмарали након литургије, док је један јуродиви трчао око бунара. Али она уобичајена досадна гомила туриста је нестала. Била је то права Света Русија! Изгледа да је о. Авакум заиста урадио оно што је рекао да ће учинити.

 

Тако је и било. Од раног јутра, када би ступио на дежурство крај Свете капије, о. Авакум је од сваког посјетиоца тражио да изговори никејско-цариградски Символ вјере, који су саставили оци првог и другог васељенског сабора у четвртом стољећу. Његова рачуница је била генијално проста: свака цркви блиска православна особа зна овај текст напамет.

 

Од пола седам до десет ујутру нико од посјетилаца који долазе у манастир није имао проблем са Символом вјере. Међутим, након 10 часова стиже први аутобус са групом туриста. Нико од совјетских туриста није могао проћи испит о. Авакума. Сви они су само псовали и пријетили му док су стајали испред затворене капије. Али искусном војнику какав је био о. Авакум, чије груди су красиле медаље од завршетка рата, овакве пријетње су биле смијешне. Затим је стигао други аутобус, а потом и аутобус са страним туристима према распореду... Укратко, тачније до поднева, велика бијесна гомила се скупила пред вратима манастира. Управо то је оно што је главни псковски надзорник свеколиког црквеног живота видио кроз прозор његове црне "волге" када се довезао до манастира; био је то псковски повјереник за вјерска питања, Николај Александрович Јудин.

 

У манастиру су се сви намјерно трудили да његово презиме изговарају "Ијудин", што има значење "од Јуде". Није то било зато што је комесар био гори од било ког другог комесара. То је било напросто зато што је сваки надзорник црквеног живота био симбол тлачења Цркве споља. Истина, мора се рећи да је Николај Александрович био веома добродушан човјек, који је радио у државним органима многе године а без да је отврднуо од обиља моћи. Па ипак, он је био најмоћнији шеф који је одлучивао о судбини свих свештенослужитеља који су били под његовом надлежности. Он је могао одузети такозвану регистрацију било ком свештенику, и онда тај свештеник није више могао служити у цркви. То је било најмање што је могао урадити. Повјереникова немилост врло лако је могла довести до читавог низа проблема које је провјерени кадар КГБ-а могао да обезбиједи сваком оном за кога би процијенио да представља опасност по совјетску државу. Стога су све црквене старјешине увијек долазиле у повјереникову канцеларију на први позив.

 

Сви осим настојатеља Псковско Печерског манастира, архимандрита Гаврила. Он је био једини ком је Јудин сам долазио ако је имао нека питања. Зашто је то било тако? Мислим да је то било зато што је игуман знао како да се постави. Поред тога, о. Гаврило је био јак и независан игуман. Такође је био веома чврст - увијек би остварио оно што би намјерио.

 

Истина, неки људи су злонамјерно претпостављали да Јудин иде "на ноге" у манастир зато што је игуман већи по чину. Али то су били само зли језици. Иако су сви знали да игумани и настојатељи тих дана су морали имати међусобне односе са представницима власти. Али више о томе касније.

 

Видјевши очигледан неред који се дешавао у "његовом дворишту", Николај Александрович Јудин истог тренутка је искочио из аута. Брзо схвативши о чему је ријеч, одлучно се пробио кроз гомилу до врата и из све снаге је песницом почео да лупа по старинским, гвожђем окованим, храстовим вратима.

 

"Ко је тамо? Смјеста отварај врата!"

 

"Изговори Символ вјере!" зачуо се пријетећи глас о. Авакума иза врата.

 

"Шта?!" рече повјереник, не вјерујући својим властитим ушима. "Какав Символ вјере? Рекао сам отварај!"

 

"Изговори Символ вјере!" исто тако непомирљиво допирало је са друге стране врата.

 

Николај Александрович је чак изгубио дах од негодовања. "Шта ти мислиш ко си ти? Како се усуђујеш? Ја сам повјереник! Ја сам Јудин! Отварај или ћеш зажалити!"

 

"Изговори Символ вјере!"

 

Овај узвишени дијалог трајао је десетак минута.

 

Најзад, повјереник је погледао на свој сат и одустао. "Отварај, преклињем те! Већ четврт сата касним на састанак са твојим игуманом. Можеш ли да замислиш како ће ме сада дочекати!"

 

Са друге стране капије завладала је тишина. Изгледа да је о. Авакум свакако могао замислити шта чека овог несрећника.

 

"Да, нећеш се добро провести..." узахнуо је са разумијевањем. Али одмах потом понови, "Изговори Символ вјере!"

 

"Не знам тај ваш Символ вјере!" завапио је повјереник. "Шта је сад то?"

 

О. Авакум се поново дубоко замислио и коначно донио одлуку. "Добро сада!... Понављај за мном!"

 

Затим су се, са друге стране капије, зачуле древне, величанствене ријечи никејско-цариградског Сивола вјере. "Вјерујем!" почео је о. Авакум.

 

"Вјерујем..." проциједио је сатјерани повјереник, осврћући се на туристе.

 

"У једнога Бога Оца!... Авакум је побједоносно наставио.

 

"У једнога Бога Оца," понови Јудин помирен са судбином.

 

"Сведржитеља!"

 

"Сведржитеља..."

 

"Творца неба и земље!"

 

"Творца... неба и земље..."

 

Након што је повјереник за вјерске послове Псковске области јавно исповиједио посљедњи догмат садржан у великој молитви, "Чекам васкрсење мртвих и живот будућег вијека. Амин," врата су се лагано отворила допуштајући му да уђе на манастирско тло.

 

Буквално ошинувши погледом свог мучитеља и псујући га кроз зубе, повјереник је пожурио према игумановом двору гдје га је отац настојник чекао у видно изнервираном расположењу.

 

"Шта је то Николају Александровичу! Шта вас је навело да закасните? Већ вас чекам пола сата!" пријекорно је дочекао госта.

 

"Зашто то мене питате?!" насрну повјереник на њега. "Шта се то овдје догађа? На капију сте ставили душевног болесника. Никога не пушта унутра - од свих тражи да изговоре неки Символ вјере!" Напољу стоје аутобуси, туристи!... Странци!!! Знате ли какав ће скандал избити због овог?

 

На ово се игуман забринуо. Послао је оца економа да сазна шта се тамо дешава и да заведе ред, а да истог тренутка доведу о. Авакума у игуманов кабинет на обрачун.

 

До времена када је о. Авакум стигао у ходник, повјереник се већ био смирио, уз помоћ обилне хране и француског коњака.

 

Када је угледао чувара, отац настојник се љутито издигао из фотеље. "Шта си то урадио?! Без благослова, самовољно, уводиш неки свој ред у манастир?!"

 

Самовоља је заиста велики гријех за монаха. Отац настојник је био потпуно у праву у вези тога. А о. Авакум је истог тренутка признао свој гријех. Одлучно је закорачио према столу и бацио се пред ноге о. Гаврила.

 

"Крив сам! Опростите ми оче игумане!"

 

"Губи се одавдје, самовољниче!" грмио је игуман над њим, чак га одгурнувши чизмом.

 

Повјереник је побједоносно ликовао. Када је отишао, игуман је опет тражио о. Авакума, који је изнова пао пред његове ноге чим је ушао у собу.

 

Међутим, овај пут отац настојник га није звао да га грди. "Добро, одлично урађено! Ево, узми ово!" добродушно рече о. Гаврило, давши у руке боцу "наполеона" о. Авакуму.

 

Те вечери о. Авакум и неколико других старијих монаха, ратних ветерана, са задовољством су окусили чувени игуманов коњак.

 

 

Архимандрит Тихон (Шевкунов)

 

Превод на енглески сестра Корнелија

Превод са енглеског Д. П.

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[Банатски деран]

Јуче купио ову књигу за 1000 дин,издавач Информатика у НС у центру града у новоотвореној црквеној продавници. Кренуо да читам и тешко се одвајам од ове књиге. Право благо..

[JESSY]

Бити дрзак је страшно!!

 

...Заиста је страшна ствар када човек постане део масе, јер она данас кличе: Осана, а након четири дана: Распни га, Распни! Зато не узвикуј „ура“ и не аплаудирај тамо где влада неистина. Ако те питају како то знаш реци им: „моја савест  ми то каже“. Како да препознамо Јуду? Спаситељ је на Тајној вечери рекао: Који умочи са мном руку у зделу тај ће ме издати. Кад је ученик дрзак, онда он хоће да се пореди са својим учитељем и са претпостављенима, да заузме прво место, да се први лати чаше. Старији још нису ни почели с доручком, момче се већ облизује, већ се најео. Тако се рађа будући Јуда. Јуда је један од дванаесторице. Ако старији  нису сели за сто, немој ни ти. Кад старији седну након молитве седни и ти, тек кад старији узме кашику, узми је и ти. Ако су старији почели са јелом, онда почни и ти.

Архимандрит Алипи 

 

Из Несвети а свети

 Glogovac Monastery

[Иван Недић]

 

Роман "Поп" савременог руског писца Александра Сегења по ком је Владимир Хотињенко снимио истоимени филм.

Супругин и мој превод са руског.

У интернет-продавници Епархије шумадијске: http://www.eparhija.rs/index.php?route=product%2Fproduct&product_id=2701&search=%D0%9F%D0%BE%D0%BF

[Никола Поповић]

Да мало освежим тему и питам да ли је још неко читао триологију ,,Флавијан"? 

 

Ја искрен да будем читам тек ових дана и баш сам се навуко. Морам да признам да понекад заиста завидим тим људима који у једном тренутку су у стању да направе такав преокрет у животу и крену за Богом остављајући толико тога земаљског. 

Док читам ове књижице (завршавам другу сада) понекад ми се чини као да читам неку лепу бајку. Све је толико слатко и опипљиво да се питам, да ли је могуће? 

 

Бог нам је преко потребан. А имамо баш лепе књиге ових дана. Отац Флавијан има толико практичних поука за живот. 

[Kaludjerovic Sreten]

imam sve tri knjige na ruskom jeziku http://azbyka.ru/fiction/1/protoierej-aleksandr-torik/

[JESSY]

да ли је још неко читао триологију ,,Флавијан"?

da...i mogu ti reci da mi se najvise dopao prvi deo .....

[JESSY]

„Nešto se dogodilo sa mnom tamo na planini, na vrhu Svete Gore, nekakva metamorfoza. Spolja izgleda kao da sam isti, kao i pre uspinjanja, ali osećam da iznutra više nisam isti...
Smirenost koja se pojavila u meni nakon molitve u hramu Preobraženja još je sa mnom. „Bog je moj ! Ja sam Božji !“. Ta sigurnost mi sada daje snagu u svim životnim situacijama, problemima i nedaćama."

[JESSY]

''Препород се данас ипак осећа, баћушка – рекао је Флавијан. – Само, могао би да напредује много брже да ми свештеници, ако смем тако да се изразим, весламо користећи оба весла, а не само једно! Тада би се наш брод кретао, а овако се само врти у круг!

 

 

Данас свако ко пожели да сазна више о православљу, лако може да то учини – да чита књиге и проповеди свештеника, или их слуша на ЦД-у. Снима се много и много православних филмова  о светињама, светитељима, и светим местима. Данас није тешко бити теоријски поткован.

-Међутим, друго весло, благодат Светог Духа, не функционише најбоље! Јер, какви начини постоје да се добије благодат? Први је молитва, други је активно и свесно испуњавање заповести о љубави према ближњима и најважније, без којега се ни први ни други услов не могу испунити је свето причешће светим Христовим тајнама!''