Православни романи

[Guest]

http://www.youtube.com/watch?v=ybMrlQUxGLE&feature=relmfu

мислим да овим линком има сви делови...

Серия фильмов «Епископ Василий (Родзянко): Моя судьба»

Фильм 1-ый. Беженство. Повествует о первых годах жизни Владыки Василия, которые совпали с революцией, гражданской войной. Ленин приговорил к смерти все семейство Родзянок, поэтому они были вынуждены покинуть Родину. О горечи и трудностях беженства рассказывает Владыка.

«Моя судьба» -- это исповедь Епископа Василия (Родзянко), жизнь которого охватывает практически весь ХХ век с его потрясениями и войнами. Внук последнего Председателя Государственной Думы предреволюционной России, владыка в 4 года был вывезен в эмиграцию, в Югославию. Его воспитателями и учителями были митрополит Антоний Храповицкий, глава Зарубежного синода, а также ныне причисленные к лику святых святитель Иоанн Максимович (Шанхайский и Сан-Францисский), сербские подвижники -- святитель Николай Велимирович и архимандрит Иустин Попович. Во время учебы в русско-сербской гимназии, владыка Василий занимался в литературном кружке, был лично знаком с писателями Куприным, Мережковским, Чириковым и другими. Во время войны владыка Василий, будучи священником, участвовал в сербском сопротивлении, а после войны два года провел в коммунистических титовских лагерях. 26 лет вел религиозные передачи на Би-Би-Си для Советского Союза. Скончался 17 сентября 1999 года в Вашингтоне, будучи епископом Американской Афтокефальной церкви.

Обо всех этих событиях Епископ Василий, рассказывает сам, размышляя о Промысле Божием в жизни человека и судьбе России, повергших человечество в ХХ веке в пучину войн, революций, жестокости.

И лишь в последнем, 11-м фильме, который снимался у гроба владыки в Вашингтоне, о нем вспоминают те, кто его хорошо знал и любил. В сериале использованы многочисленные фотодокументы из личного архива епископа Василия, огромное количество кинохроники из жизни ХХ века. В фильме много эпизодов, снятых во время путешествий владыки Василия по памятным местам, связанных с его служением и жизнью его семьи: это Москва, Санкт-Петербург, Париж, Лондон, Царское Село, Валаамский монастырь.

[Guest]

хвала ти Марти

Богу хвала...

[Guest]

http://www.rodzianko.org/russian/photoalbum/

[Guest]

http://www.rodzianko.org/russian/photoalbum/

[Guest]

Овде је потпуно цео филм...

http://happy-school.ru/publ/filmy/episkop_vasilij_rodzjanko_moja_sudba/125-1-0-7292

[Guest]

Архимандрит Тихон (Шевкунов) ”Нечитљиви читаоци” и друге поjаве у нашем животу

 

 

 

 

 

 

Начинио сам пар корака, и нашао се на изненађујућем месту. Иза мене, на два метра удаљености, налазила се улица Лубјанка, преплављена аутомобилима и људима који су журили на посао. Али, испред мене, иза манастирске капије, налазиле су се руже у цвату, поток који је жуборио, међу дрвећем стајале су иконе са упаљеним кандилима и свећама. Јутарњи зраци јесењег сунца обасјавали су куполу храма. Али најневероватније од свега је што сам покрај овог места пролазио стотинама пута и нисам обраћао пажњу да се овде, иза дрвећа, налази таква лепота.

 

Нисам могао да верујем својим очима. Ово једноставно није могао да буде центар Москве! И што сам даље корачао дуж добро одржаване и уређене стазе, што сам више људи сретао изван храма - монаха и мирјана - било ми је јасно да је све ово стварност. И знате ли шта је било у ваздуху? Мир, тишина, и још нешто јединствено, пријатно, као да је из детињства...Не верујете? Не будите лењи - дођите и сами се уверите.

 

"Несвети свети и друге приче" одавно сам прочитао. Искрено говорећи, није ме изненадио ентузијазмом читалаца, и многобројне књижевне награде, које је књига примила. Уместо тога, био сам запањен реакцијом и искуством људи, који, да тако кажем, нису страствени читаоци. Да ли је књига преокренула њихову свест? Подстакла их да читају? Нимало. Нечитљиви читаоци су копали по своме сећању, и подсетили се сусрета са људима, који су изменили њихове животе.

 

 

 

Оче Тихоне, реците нам како је настала ова књига? Како сте дошли на идеју да је напишете и зашто?

 

- Ове приче сам често говорио мојим студентима, пријатељима, братији манастира. Неки од оних који су их чули, замолили су ме да их запишем, и пошто сам вешт у писању, у одређеном моменту, књига је попримила своју форму, и изгледала ми је као интересантна. Знате, ја заиста мислим да се сваки писац обраћа, пре свега, конкретним људима. И друга важна - иако помало себична компонента - је да оно што пишеш буде интересантно и теби самом. Дакле, осетио сам да су била присутна оба ова елемента. Рад је трајао две године. Требало је да текст изменим једанаест пута, пре него што сам осетио да је спреман, да се преда другим уредницима. Резултат свега била је ова књига.

 

Искрено, када сам је писао, себи сам свесно поставио главни задатак - да читаоце уведем у други свет, насељен својим јунацима, својим простором и временом. Размишљао сам: постигнем ли ово - постигао сам све.

 

Упркос овом важном задатку, рекли сте више пута да сте били изненађени "неочекиваним успехом" ове књиге. Како објашњавате феномен ове књиге, међу широм читалачком публиком?

 

-Тешко је оценити. Због тога што ове приче нису биле моје стваралаштво, ја сам их само препричао и посведочио - у овом случају, живот који је Христос основао пре две хиљаде година. Очигледно, књига је дотакла неку важно стварност духовног живота многих људи, чак и људи који су прилично далеко од било какве религиозности и недељних црквених сабрања. За мене је било изузетно важно и интересантно да је велики број људи у овој књизи пронашао сопствену судбину. Уосталом, као што је древни писац Тертулијан рекао: "Душа сваког човека је по природи хришћанска."

 

Књига има свој живот: примили смо десетине хиљада порука поштом и путем интернета. Дана 5. октобра 2012. промоција енглеског превода одржана је у Конгресној библиотеци у Вашингтону, на јесен ће бити спремна француска верзија књиге, у Грчкој се штампа друго издање, а књига на шпанском је у припреми. У Русији, за годину дана, књига је продата у милион и сто хиљада примерака а, како су ми рекли стручњаци, има четири милиона преузимања на интернету.

 

Узгред, зар не постоји легална копија на интернету....

 

-Нисмо учинили ништа да спречимо слободан приступ електионској књизи.

 

Ја никада не бих мога да преузмем пиратску верзију ове књиге. Многи интернет читаоци су ми рекли да, након што су преузели књигу са пиратских сајтова и прочитали неколико првих поглавља, отишли су у књижару и купили штампану веризију да би прочитали до краја. Морате признати да је ово јединствена ситуација за савремену књигу.

 

-Да, књига живи свој сопствени живот, а ја сам се чак дистанцирао од њене даље судбине. Неке заиста невереоватне ствари су се дешавале. Недавно, отац Матеј Самокхин причао ми је да му је дошла једна жена, која је пала у тако безизлену ситуацију, да је одлучила да изврши самоубиство. Припремила је пилуле, али је оклевала. Њен поглед пао је на књигу коју је недавно добила на дар: "Несвети а свети." У таквом критичном стању села је и почела да чита, читала је целе ноћи, а ујуту је отишла у храм на исповест. Шта може да буде већа награда од ове за свештеника, писца, човека? У случајевима, као што је овај, схватате да сте ви нико и ништа - да сте ви само инструмент Божијег провиђења; урадили сте нешто што ни сами не разумете у потпуности...Онда, одједном, почињете да радите са много више снаге, него што сте могли да предпоставите.

 

Једно савршено природно питање ваших читалаца: да ли ћете написати наставак?

 

- Размишљам о томе. У последње време много сам путовао широм земље, и најчешће сам се сусретао са студентима. Неретко, они деле самном своје животне приче. Тако сам дошао на идеју да напишем и други део књиге "Несвети свети," и да понудим људима да пошаљу своје истините приче на наш њебсајт, правосалвие.ру. Оне најбоље, објавићемо за дискусију, и оне, које изаберу чиаоци као најбоље, биће објављене у књизи.

 

За мене лично, то је лепа идеја - наставак књиге, али на жалост ја једноставно немам времена. Ја сам свештеник и игуман манастира, ректор Богословије, и један црквени званичник са бројним, рутинским обавезама. То је разлог зашто ова књига практично никада није писана на столу већ 'на коленима'; у колима, у авиону, на пословним путовањима, у хотелима, у различитим земљама од Јапана до Грчке.

 

Генерално говорећи, већ кад сте поменули планове, имао сам сан да направим филм, не књигу, чак сам направио уговор са једном нашом централном телевизијом, да снимимо серију од осам епизода, у којој би главни ликови била два човека. Један - руски светитељ - архиепископ Лука (Војно- јасенетски)- професор, надарен лекар, који је током најгорег прогона Цркве 1927. године постао свештеник, а касније епископ. Био је у логору из којег је привремено пуштен на слободу, како би радио као хирург. Он је живео подвижнички, и примио је прву Стаљинову награду за књигу о пурулентној хирургији, коју је користило неколико генерација совјетских лекара. Други личност - Стаљин. Они су два, потпуно одвојена света у Русији током тог времена. Дакле, први пут сам узео месец дана одмора, отишао у Грчку, под Атос, и написао све основне моменте сценарија, а затим отишао до Солуна, оставио торбу са рачунаром у аутомобилу, ушао у продавницу, и вратио се да пронађем разбијен прозор и торбу украдену.

 

Дакле, како бих реализовао овај сан, мораћу да пронађем барем месец дана слободног времена.

 

Ви доста путујете, доста разговарате са младим људима. Каква питања Вам постављају студенти?

 

-Из наших разговора постаје очевидно са којим важним проблемима се суочавају млади људи данас, а то значи и цело друштво. Главни проблем, поред питања вере, јесу међунационални односи. Други велики проблем јесте - пијанство, алкохолизам, и наркоманија. Да ли се сећате, ми смо спасили народ Севера, да не убијају себе алкохолом? Сада исто питање треба постави руском народу. Јер, ако државотворни руски народ не покаже праву подршку, руске провинције ће наставити да упропаштавају себе пићем. Ја кажем без претварања, да је огромна количина сложеног посла сада обављена, али мало њих зна о томе. Постепено усвајање нових и разумно рестриктивних закона, нуди младима једну здравију алтернативу.

 

Постоји још једно питање, о којем смо већ говорили: недостатак здраве и разумне хуманитарне политике. Нас уверавају да Запад нема идеологију. Опростите ми, али шта је са Холивудом, на пример? Зар то није идеологистичка машина, која 'гради' све у Америци, чак и у целом свету, у складу са својим идеолошким шаблонима?

 

Вечно питање - сукоб између очева и синова - попримило је нове карактеристике у нашем веку. Интернетизација, или компјутеризација, је данас и корисна и опасна. Мајке, наше читатељке, забринуте су због зависности њихове деце од интернета, компјутерских игрица и гаджета, обратиле су Вам се питањем: шта треба да учине, како би се њихова деца, тинејджери, осећали добро, не сам у виртуалном света, већ да такође постану истински вредни људи у стварном свету. Како да пронађу равнотежу?

 

-Васпитавање деце је велики и свакодневни креативни процес. То је тежак посао родитеља и константна, мудра пажња над децом. Много пута сам исповедао људе на самрти. Њихове исповести нису о томе што нису зарадили милион долара, што нису изградили луксузан дом, или што нису били успешни у послу. Људи у својим последњим сатима жале што нису учинили нешто добро, што нису помогли и подржали своју породицу, пријатеље, или чак случајне пролазнинке. Друга ствар, која их мучи, је да су мало времена посветили својој деци.

 

Да родитељи не познају живот своје деце је нешто у шта сам постао потпуно уверен. Снимили смо филмове анти-алкохолне тематике, и разговарали са неким девојкама, које уче у одличним школама. Ове девојке пију алкохол свакога дана - добро рекламиране енергетске коктеле, онда пиво, а затим даље, по списку...Свакога дана! Према руском Одељењу за потрошњу, 30 одсто од свих дечака и 20 одсто свих девојчица старијих од 13 година конзумира по једно алкохолно пиће дневно, а њихови родитељи не знају за то. И да многи тијнеджери узраста од 13-14 година живе животом одраслих, и са 17 година већ су имали много 'партнера'.

 

Нажалост, такве појаве нису реткост. Али ја не знам њихову стварну бројку. Који проценат садашњих поколења ће створити нормалну породицу, када се велики број бракова у данашње време распада након две године. Дакле, ако говоримо о односу између родитеља и деце, изгледа да прво мора да разговарамо о константној, свакодневној, али истао тако ненаметљивој пажњи. То је огроман посао.

 

Хајде да се вратимо на књигу. Знам да се приходи од ње користе за изградњу храма.

 

-Имамо храм у манастиру, али само један од постојећа четири. Али, он не може да прими све вернике, па многи морају да стоје и моле се на улици, чак и зими. Сретенски маанстир се налази на Лубјанка улици, а ми знамо шта се тамо десило у прошлом веку. Ми желимо да подигнемо храм који ће се звати « Храм новомученика и исповедника Руских на крви, у Лубјанки» А освештање храма планирамо за фебруар 2017. године. Сва средства од продаје књига у Русији и иностранству ићи ће за изградњу овог храма.

 

Имате штампарију у манастиру. Које књиге објављујете?

 

-Наша издавачка кућа објављује пре свега религиозне књиге. Објављујемо књиге древних подвижника, светих отаца, књиге о историји, апологетику, и велики број класичне литературе, као и уджбенике за наше Институте високог образовања.Узгред, ови уджбеници се такође користе и у световним школама. Такође, објављујемо уметничке књиге. Сваке године објавимо 250-300 књига. Ово је у суштни наше главно послушање и у исто време, главни извор финансија. Осим тога, имамо и средњу богословску школу, где око 200 ученика учи шест година, а ми их издржавамо током студија. Имамо дом за децу у којем се налази 100 васпитаника, који долазе из проблематичних, тешких породичних услова. Ми само пружамо финансијску подршку, док у дому раде професионални наставници и васпитачи, као и свештеник. За интернет сајт правосалвие.ру такође нам је потребан новац. Тако да наша издавачка кућа носи хуманитарни, образовни и финсансијски терет.

 

Колико ми је познато, ваша штампарија позната је као једна од најуспешнијих у Русији. Где се могу купити ваше књиге?

 

-Наше књиге се већ дуго продају у књижари Библио-Глобус (једна од највећих и њапопуларнијих књижара у Москви). Ми смо веома захвални да је управо ова књижара дала нашим књигама талико велику пажњу. Ово је веома битно за сваког издавача.

 

Шта Ви волите да читате?

 

Знате, некада сам 'гутао' књиге. Прочитао бих моје омиљење романе од Достојевског по два пута годишње. Волео сам велика дела Лава Толстоја. Такође Западне класике. И наравно Пушкина...Али, нешто ми се догодило пре тридесет година, и скоро да сам престао да читам та дела, јер сам открио читав континент једне друге литературе - св. Јована Лествичника, св. Исака Сирина, св.Јована Златоустог, св. Игњатија Брајчанинова, св. Теофана Затвореника. Њихова дела су тако грандиозна да, након што се упознате са њима, није лако вратити се поново на бестселере. С времена на време читам мемоаре; не волим фантастику. Да будем искрен, осећам се по мало ускраћен, јер не читам савремену књижевност, али шта да кажем. Све се враћа на време. Требало би да читате када сте млади и када имате времена - и цео живот пред собом.

Хвала Вам на овом занимљивом разговору.

 

 

Интервју водила Елена Беилина

Превод са енглеског проф. Бојања Србљак

Избор: http://www.pravoslavie.ru/english/57365.htm

Манастир Лепавина

22 / 11 / 2012

[Guest]

«Несвети, а свети» живе свој живот

 

 

 

 

 

 

Књига архимандрита Тихона Шевкунова често се помиње као „православни бестселер“. Поред руског издања књига је преведена на српски и преводи се на многе друге језике. У Грчкој је доживела већ друго издање. У Конгресној библиотеци у САД недавно је одржана промоција њеног превода на енглески. Промоција француског издања планирана је за пролеће. У припреми су шпанско, бугарско, јапанско, арапско, грузијско и румунско издање. Најновија вест је да се књига преводи на кинески. Наш дописник је ступио у контакт са аутором, намесником Сретенског манастира, архимандритом Тихоном Шевкуновом.

 

Архимандрит Тихон Шевкунов: „За мене је књига део свештеничког служења“. Извор: РИА „Новости“.

Росијска газета: Оче Тихоне, за годину дана је одштампано 1 милион и 100 хиљада примерака „Несветих, а светих“. То је невероватан тираж за савремену књигу. Како објашњавате тако велики успех ваше књиге?

 

Архимандрит Тихон: Мислим да није моје да причам о оцени књиге. Ја могу само да се захвалим читаоцима за пажњу коју посвећују књизи.

 

Р.Г.: Које реакције су вама као аутору биле најзанимљивије?

 

А.Т.: За мене је књига део свештеничког служења. Мени су најважније десетине хиљада реакција читалаца у којима они кажу да су преко књиге открили цркву и духовни свет православља, и да су неочекивано утврдили своју веру. Пишу, између осталог, како им је црквени живот постао далеко јаснији када су прочитали књигу, и како су после читања први пут отишли у храм. За мене је то највеће признање које уопште постоји. То је далеко већа награда од најпозитивнијих рецензија.

Многе реакције чујем у личним контактима, и оне су понекад крајње неочекиване. Знате, књига је некако почела да живи свој живот, и ја сада могу само да посматрам са стране ту занимљиву појаву. Недавно ме је потресла прича коју сам чуо од јеромонаха Матеја Самохина. Дошла му је на прву исповест жена којој су животне околности толико трагичне, да је претходне ноћи одлучила да изврши самоубиство. Припремила је таблете, мало је одуговлачила и покушавала да се сабере, и у последњем моменту је случајно погледала књигу коју јој је неко поклонио. Узела је књигу, почела да је прелистава и није мога да се одвоји од ње. Ујутру је чврсто одлучила да оде у храм.

 

Р.Г.: Ко вас је инспирисао да напишете ту књигу?

 

 

 

А.Т.: Владика Василије Родзјанко ми је први посаветовао и чак благословио да запишем те приче. У једном тренутку сам и сам схватио да би било добро сабрати на једно место све приче које сам много пута причао у проповедима, братству у манастиру и својим студентима.

 

Р.Г.: Како сте бирали стил писања?

 

А.Т.: За мене је било најважније да уведем читаоца у свет цркве. Не у онај „свет цркве“ који измишљају новинари, нити у онај који људи замишљају после читања званичних црквених саопштења, нити у митологизовани и лакирани свет, него у прави свет цркве. Нисам имао намеру никога да поучавам. Наравоученије и дидактика су увек досадни и потпуно су неубедљиви. Жива сведочанства су оно најважније што имамо. И јеванђеља су у ствари сведочанства апостола о њиховом животу са Христом.

 

Р.Г.: Планирате ли можда да пишете неки наставак?

 

А.Т.: Откако је књига издата често ми људи причају истините, предивне и задивљујуће случајеве из нашег црквеног живота. Можда би их требало сабрати у књигу „Несвети, а свети – 2“. Те приче би се могле објављивати, на пример, на нашем сајту pravoslavie.ru. Најбоље међу њима би требало изнети на дискусију, а најбоље међу најбољима треба уврстити у књигу. Али то неће бити моја лична књига, него наша, заједничка. Ја ћу само са задовољством у томе учествовати.

 

Р.Г.: Сада се на Интернету могу срести апели, додуше ретки, да се „ни случајно не награђује књига оца Тихона“. Како гледате на то?

 

А.Т.: Покајаћу се због овога, али ћу ипак рећи отворено: нисам спреман да свом душом подржим такве апеле. Али ипак ме они нимало не узнемиравају. Штавише, у неком смислу их разумем, чак сам им и захвалан, јер се и сам трудим да се према себи односим критички и са иронијом.

 

 

Росијска газета

Руска реч

30 / 11 / 2012

[Guest]

Несвети а свети и друге приче

 

 

 

 

 

 

 

Дуго ми се није догодило да журим кући зато што ме чека књига коју сам почео да читам. Чини ми се да сам последњи пут такву ужурбаност осетио осетио пре тридесетак година кад сам наишао на роман Луја Фердинанда Селина „Путовање накрај ноћи“. Десило се да морам у Ниш ради неког књижевног сусрета. Књига је остала у Београду. Како без ње?

 

Док сам говорио о неким другим стварима, непрекидно сам мислио на Селинов роман. Извесно је да данас због „Путовања накрај ноћи“ не бих толико журио као што ме у оно време ни ово дело архимандрита Тихона, под називом „Несвети а свети и друге приче“ не би на сличан начин привлачило. Тихон је тада био дечак у Москви и није му падало на памет да ће једнога дана постати архимандрит Сретењског манастира у Москви и да ће написати драгоцену књигу под називом „Несвети а свети“, а ја још нисам стигао до хришћанства у мери која би ме призвала овом делу.

 

Током читања Тихонових прича, пратио сам неколико токова својих читалачких доживљаја и сазнања.

 

Најпре, схватио сам колико је била жестока и погубна комунистичка пропаганда за све нас који смо рођени и одрастали овде, изложени не само у школи већ на сваком кораку исмевању Цркве и свештенства, богохуљењу, забранама крштења, кућних слава, богоугодних разговора. Идеологија комунизма нас је гурала у испразни хуманизам, некритички смо прихватали заводљиве пароле о братству и јединству, о једнакости и некој далекој срећној будућности у којој ће нам наука подарити апсолутну истину. Учили су нас да је Маркс преокренуо Хегела као да је овај дотле дубио на глави, ту се завршавало наше образовање из филозофије. Остатак је било учење марксизма. Ни речи о хришћанству које надилази сваку филозофију, психологију, антропологију, медицину. Многи од нас су остали на општем образовању које нам је убачено у главу током гимназије, а касније ни студенти друштвених наука нису могли да прођу без марксизма. Шта више, тек они су добили нову порцију испирања мозга. Кад кажем ми, онда мислим на нас који смо припадали градској сиротињи, а то је четрдесетих и педесетих година била већина становништва у Београду. Пролазиле су деценије, ми смо постајали професори, доктори, министри културе, образовања и вере, васпитачи нових генерација, почевши од сопствене деце. И?

 

Нисмо мрднули у свом духовном развоју, те самим тим, били смо неспособни да покренемо било кога у том правцу. Горе од нас су прошла још деца негдашњих Брозових партизана који су као победиоци стигли на Дедиње, изули опанке и ставили кравате. Подмладак тих револуционара је уз марксизам одмах гурнут у поштовање капитализма, при том, мало ко од њих је уочио да је Маркс критиковао тај неправедни друштвени поредак и предвиђао му бедан крах. И тако су атеизам и хаос уболестили нове нараштаје, стигла је жетва семена које су посејали још њихови дедови.

 

Друго важно сазнање током читања ове Тихонове књиге је поступно откривање живота руских монаха у овом нашем веку, самим тим сазнање о величини Цркве и њеној спасоносној улози за свакога који јој припадне. Јер, оно што се дешава у руској свакодневици налик је на нашу свакодневицу, иако нисмо имали стаљинизам у оним видовима какав је имала генерација армихандрита Тихона Шевкунова и претходних, почевши од оне насилно слављене Октобарске револуције.

 

Тихон и његови другови започели су своје искушеништво 1984. године у Псковско-Печорском манастиру кад су имали нешто преко двадесет година. Тихон је пре тога дипломирао драматургију у Свесавезном државном кинематографском институту „С.А. Герасимов“ на коме се образују најбољи кадрови филмске индустрије у Русији. Кратак боравак у споменутом манастиру распламсао је у њему љубав према Богу и према манастирском животу. Вратио се у Москву као други човек. Ево шта каже о томе: „И стварно – све је постало друкчије. Не знам шта се заправо догодило, али свет је за мене изгубио сву своју занимљивост и привлачност. Оно што ми се још колико јуче чинило жељеним и вредним, сад ми се открило ако не бесмислено (нисам се усуђивао да много шта тако назовем), оно сасвим далеко. Како сам се вратио у Москву, са изненађењем сам схватио да свих десет дана не само што нисам пушио него нисам ни помишљао на своју свакодневну навику. А пушио сам обично најмање две паклице дневно. Једино место где сам се добро осећао био је храм. Ни другови, ни забаве, ни некад жељени посао – ништа више није допирало до мога срца. Чак ни књиге, ни вољени Достојевски и Толстој нису могли да ми задрже пажњу. Схватио сам да сам се променио. Или сам се можда безнадежно покварио за свет који сам некад толико волео. Открио ми се други живот, и све оно што сам проживео током претходне двадесет и четири године с њим се није могло поредити. Заправо, тај свет искрено сам волео, жалио га, свим срцем саосећао с њим!“

 

Само људи који су доживели сличан преображај, који се заправо састоји у преумљењу, али и у рођењу нове врсте љубави у средишту срца, могу да досегну дубину овог исказа. И важност за наставак живота преумљеног човека.

 

Приликом прве посете Печорима игуман манастира, Таврион поклонио је Тихону молитвеник са Псалтиром и посаветовао му да чита Свето писмо и Свете Оце. Послушао је тај савет. И, шта се десило? „Открио сам дела Светих Отаца, запањила су ме. Најжалије ми је било, наставља отац Тихон, што иако поседујемо такво непроцењиво благо, о њему не знамо ништа. Преда мном се отворио читав континет великих посвећеника који су столећима прикупљали искуство спознаје живота друкчије од оне коју су нудили најбољи умови филозофске мисли и генији класичне књижевности. Исак Сирин, Јован Лествичник, Јован Златоусти, па наши Игњатије Брјанчанинов и Теофан Затворник, Тихон Затонски, цела та истинска духовна плејада – законито наслеђе које су од нас тако дуго крили.“

 

Кад се буде вратио у Печоре и заувек се везао за Цркву као монах, Тихон ће открити низ личности о којима историја и шира јавност ништа не зна, а заслужују поштовање и љубав као и сви велики учитељи хришћанства. Са дивљењем ће писати о оцу Јовану, о архимандриту Серафиму, потомку остзејских барона, који је напустио свет аристократије и навике беспосличара, да би се настанио у влажној и тамној пећини, затим о незгодном оцу Натанаилу, благајнику манастира, који се није плашио агената КГБ и који је пред смрт одбио да му уграде пејсмејкер рекавши: “Оци, замислите, душа хоће Богу, а неки мали електрични зврк на силу је утрпава натраг у тело! Пустите ми душу да оде кад јој буде време.“

 

Међу ликовима из Печора је схиигуман Мелхиседек, велики подвижник и аскета, те отац Антипа, чије су груди биле пуне ратних одликовања. Живот у манастиру трајао је у окружењу светих пештера. У подземним лавиринтима који се километрима пружају испод цркава, келија, вртова, поља и шумарака, сахрањивани су монаси, њих 14.000 до наших дана. У Печорама, једином манастиру који никад није био затваран чак ни у совјетско доба, препорођено је стараштво - једно од највећих блага Руске цркве, поучава нас отац Тихон пре но што пређе на приповедање о искушеништву које је сам прошао.

 

Дипломирани филмски режисер московске академије чисти септичке јаме, брине о манастирском стаду крава чистећи нечистоћу у шталама...али вера се учвршћује, радост расте, монах Тихон стиче искуства која надилазе сва искушења световног живота: упознаје прозорљиве старце, присуствује једној врсти егзорцизма, диви се чудесним исцељењима и преумљењима.

 

Прошло је десет година у Печорама, из Москве је стигао позив Тихону да се прикључи прослави хиљадугодишњице руског православља у својству школованог режисера из редова монаха. Шта сад? Тихон Шевкунов са огромним жаљењем напушта Печоре и одлази у Москву где је иначе рођен као мирјанин. Али послушање је нераскидиво са монашким образом. Позив је послао патријарх, утолико мање могућности за одупирање.

 

Свако ко иоле зна о тешкоћама подвизавања монаха разумеће отпор младог посвећеника: град је страховити непријатељ духовности, могућности усамљивања и обављања духовних настојања смањују се на рачун световног узнемиравања.

 

За разлику од многих православних верника који страхују од посветовљавања Цркве, толико очигледне у спољном изгледу монаха, понајвише презвитера, уз приручна средства као што су на пример „мерцедеси“, те гомилања позлате на симболичким предметима којима се користе, отац Тихон не диже свој глас. Његови савременик Серафим Роуз из Калифорније сматра да је стигло време за катакомбно хришћанство, за илегалу као у првим вековима по доласку Исуса Христа. Тихон види поред себе неометани продор Духа Светога тамо где се, како је то иначе одувек, најмање очекује. Павле Евдокимов се прикључује екуменизму, Тихон је научио у Печорама како се чува православље, између осталог и противљењем том покрету који предводи католичка конфесија. Али он се не изјашњава као проповедник у том правцу. Њега прожима сам живот верника какав је постао, па ће у овој књизи говорити понајвише о делима која потврђују веру, а догматска разматрања препушта другима.

 

Зато ће се, поред низа непознатих ликова, појавити имена Сергеја Фјодоровича Боднарчука, Булата Окуџаве, Андреја Битова... Тако је Бондарчук последњих година свога живота патио од привиђења и кошмара.

 

Лекари званичне медицине нису могли да помогну. Застрашујуће слике су прогониле славног режисера. Онда је отац Тихон дошао код свог негдашњег професора, сад у новој улози. Као исповедник, знајући да пред собом има једног дуготрајног атеисту, предочио му је искуство Цркве о деловању палих духова на човека. Бондарчук је пажљиво слушао, застор између видљивог и невидљивог света почео је да се тањи. „Људи далеки од Цркве, каже Тихон у овој причи, не схватају да човек због неокајаних грехова и страсти постаје доступан духовним бићима која се у православљу називају ђаволима“. Шта је решење, где је спас? У вери. И само у вери. Без Исуса Христа нема нам спасења. Али Бондарчук није знао ни једну молитву. Отац Тихон му је написао на цедуљи текст Исусове молитве, скинуо је са своје руке бројаницу и научио Сергеја Фјодоровича како да се с њом моли.

 

После исповести Бондарчук се причестио и убрзо преминуо. Е сад, ту није крај приче. Тога дана „када смо завршили прву заупокојену за Сергеја Фјодоровича, Димини родитељи су нам испричали како се, неколико минута пре но што им је телефонирала Аљона Бондарчук, догодила неразумљива и чудна ствар.

 

„Седели су у соби и још нису знали за смрт свога пријатеља. Одједном се споља чуло јако, па све јаче грактање врана. Звук се појачавао толико да је постао готово заглушан. Чинило се да се изнад зграде нашло небројано јато врана.

 

Зачуђени супружници изашли су на балкон и пред очима им се указала слика какву дотле нису видели. Небо је дословно покрио црн облак птица. Њихови продорни крици били су неподношљиви. Балкон је гледао на парк и на болницу где је, као што су Таланкини знали, на самрти лежао њихов пријатељ. БЕЗБРОЈНА ХОРДА ЛЕТЕЛА ЈЕ УПРАВО СА ТЕ СТРАНЕ. Тај призор навео је Игора Васиљевича на мисао коју је он, апсолутно убеђен, саопштио жени:

- Сергеј је овог часа умро. То су ђаволи напустили његову душу!

 

Неколико минута касније телефонирала им је Аљона...“.

 

Из овог цитата може се назрети и стил писања архимандрита Тихона: једноставо, непосредно приповедање онога што је он као сведок и учесник догађаја уочио и доживео. Зато Тихон у поднаслову своје књиге, која је у основи роман, ставља појам - приче. Он тиме јасно разграничава приповетку од некњижевног наратива, не желећи никако да га људи схвате као књижевника. Тај отклон је поучан. Кад се прочита овај обимни текст, преко 400 страна, намеће се саобразност речи и личности која их изговара, то јест, у овом случају - пише. То јединство би требало да буде врхунски узор сваком књижевнику. Понеко од таквих некако се пробије до читалаца, али терор поспољених људи све успешније ућуткује гласове искрености, ума и доброте.

 

Кад читамо књигу „Несвети а свети“ са поверењем и отворенога ума полако улазимо у атмосферу свакодневице монаштва, па ако смо имали предрасуде, оне се осипају и нестају. Иако и надаље изван тог света, као мирјани, не остајемо равнодушни према једном квалитету монашкога живота који надилази овај наш, мирјански, а то је непрекидно рађање чуда из наизглед обичних ствари, уходаних односа, монотоних радњи свакодневних послушања. Све постојеће натопљено је Божијим присуством, потребно је само да се отвори унутарњи поглед, да се наш борнирани ум ослободи и оспособи да сагледава то чудо у настајању, живот, живот који нам је подарио Бог.

 

Портрете монаха, своје браће, Тихон је стварао надахнуто, као и друге елементе садржаја у својој књизи. Свежина његовог сећања, кад пише о ранијим годинама, непрекидна је свежина радосног и слободног човека. Он не мари за дужину поглавља, не мери их, не рачуна колико је коме редова посветио. Сви су свети, као што и нас, читаоце, сматра светима. Ако посвети доста страница једном од отаца Печорског манастира, Рафаилу, кога сагледава и као негдашњег мангупа, обухватиће низ личности које су биле у вези са овим попом. Ту су и непознати знатижељници које занима да ли има људи на другим планетама. Овај човек, необразован, али прожет вером и порукама Светога писма, кратко ће им разрешити ту дилему: Нема људи на другим планетама. Да их има, Бог би то рекао Мојсију, а ви бисте о томе читали у Књизи постања.

 

Откуда назив „Несвети а свети“? О томе сам аутор овако говори:

 

„Назвао сам последњу главу „Несвети а свети“ иако су моји пријатељи обични људи. Таквих је много у нашој Цркви. Наравно, они су веома далеко од канонизације. О томе нема ни говора. Али, ето, на крају Божанске литургије, кад је велика Тајна већ објављена и Свети дарови стоје на олтару, на часној трпези, свештеник изговара: „Свјатаја - свјатим“! (Светиње - светињама!).

 

То значи да ће се Телом и Крвљу Христовом сада причешћивати свети људи. Ко су они? То су они који су сада у храму, свештеници и мирјани што су с вером овамо дошли и чекају причешће. Јер они су верни хришћани, који теже Богу. Испоставља се да су, без обзира на све слабости и грехе, људи који чине земаљску Цркву за Бога – свети.

 

Додајмо на крају да су ово вредно дело са руског језика превели Петар Буњак, Милан Радовановић, Ружица Радојчић, Ана Јаковљевић Радуновић и Олга Кирилова, а издавач је „Информатика ад“ из Београда, 2012. године.

 

 

Балкан Магазин

Светозар Влајковић

Rusija.rs

 

30 / 11 / 2012

[Банатски деран]

Да ли има у Нс да се купи ова књига и где? Хвала

[Guest]

@@Банатски деран,

 

није ми познато,

 

ако неко други зна волео бих да ти одговори?!

[Nektarija]

Gde ima u Bg da se kupi ova knjiga? Nisam sve citala mozda ste napisali...

[Милан Б]

Ево шта сам добио као одговор од издавача:

 

Poštovani,

Knjigu trenutno možete kupiti samo u Beogradu i može vam biti poslata Post Expressom.

1.Pravoslavna knjižara Blagodarnik,Beogradska 33, Telefon: +381 11 3244 038.

2. КЊИЖАРА,ГАЛЕРИЈА,АНТИКВАРИЈАТ „РИЗНИЦА“
Ул. Његошева 7, Тел. +381(0)11 199 276
 

Srdačan pozdrav,

Miloš Ilić

 

[marko_13]

Ова књига је генијално. Одавно нисам прочитао нешто тако живо и Богонадахнуто. Имао сам прилике да је читам док је превођена, а после сам је поново прочитао након Сајма књига. Генијална!

[Јадранка-Дервента]

Ја сам купила књигу на Сајму у Београду.

Одлична је.

[Grizzly Adams]

Звучи занимљиво, ево га и сајт: http://everyday-saints.com