Смирење - најкраћи пут ка спасењу

[Саша од Москве]

Владета Јеротић О гордости и о гневу, о жалости и о очајању

 

Психолошки је замислива осведочена појава да горде људе нико не воли, ни теисти ни атеисти, а понајмање их воле исти такви гордељивци као што су и они. Уместо, дакле, да слично привлачи слично, у овој појави, рекли бисмо, да је обрнут случај.

...

Учитељи Цркве, говорећи о гневу, тачно уочавају да се у њему две воље супротстављају једна другој. Отуд је једино хришћански исправно да се лагано учимо (и ово учење траје доживотно) одрицању од сопствене воље, јер ако је по нашој вољи, гнев ће се обавезно јавити, а са њиме и жеља за осветом, стварном или набеђеном увређивачу. Дивно и тачно каже западни средњовековни учитељ и светитељ Тома Кемпијски: „Скроман човек је увек ведар, док у срцу охолог често влада завист и гнев“.

Није могућно, да закључимо излагање о гордости и о гневу, да се ослободимо ових „природних“, опаких страсти без одрицања од своје воље (самовоље), а то значи без понижења и гажења свога самољубља и славољубља. Заиста, „као што змија не може да свуче са себе стару кошуљицу ако се не провуче кроз тесну рупу, тако ни ми не можемо одбацити старе навике, стару кошуљицу душе и плашт старог човека, ако не прођемо тесним и узаним путем поста и понижења“, закључује свети Јован Лествичник своју XXVI Поуку.

...

Према учењу Светих Отаца Цркве, постоје две врсте жалости. Прву називамо „жалост по Богу“, јер у центру збивања је оправдана туга због сопствених препознатих грехова, жеље за покајањем и поправљањем свога живота. У центру овакве жалости налази се Бог, па тако откривамо да жалост која обузме човека, не само да није непожељна и болесна, већ је неопходан подстицај ка хришћанском путу обожења, али и ка могућем хришћанском путу индивидуације или, према Јунгу, „индивидуационог процеса“, на коме путу једна од битних етапа јесте препознавање своје Сенке, свега инфериорног, рђавог и злог у нама, коју тако често и радо пројицирамо у другог човека и друге народе.

Порекло учења Светих Отаца о две врсте жалости, од којих је прва корисна и потребна хришћанима, налази се у II Посланици Коринћанима (7 : 10), недостижног психолога апостола Павла који пише: „Јер жалост која је по Богу доноси покајање за спасење, за које се не каје; а жалост овога свијета доноси смрт“. Савременим језиком рекли бисмо да свака болест коју човек себи дозове – а свака болест има корена у гордости, гневу и тузи – изазов је за човека. Као што је гордост изазов смерности, а гнев трпељивости, тако је и туга, то предворје депресије, али и Силоанске бање, изазов хришћанској ведрини, тој са љубављу врхунској хришћанској врлини, која и јесте вера у васкрсење и вечни живот.

А како је са оном другом врстом жалости за коју апостол Павле каже да доноси смрт човеку? Није ли то она жалост која заузима човека у чијем центру није Бог, него самољубив, себичан и горд сâм човек?! Оваква жалост, према Светим Оцима Цркве, носи обележје мрачне апатије, безнадежне туге, доводећи до нереда у духовно-моралном животу. Као лекари уочавамо да је код ове врсте жалости већ реч о депресији као болесној појави у животу човека, хришћанина или нехришћанина. Депресиван болесник, заиста, губи наду у оздрављење, све види црно, увређено се повлачи од света, свесно или несвесно оптужујући га за узрочника своје болести, губи интересовање за било коју активност, осим опсесивног бављења собом. Није лако у оваквом поодмаклом стадијуму жалости, односно већ и депресије, сагледати стварне узроке жалосног стања. А узроци, и према динамички оријентисаној психијатрији, и према хришћанском учењу, исти су: гордост, завист и гнев. Урођена тежња у човеку ка сазнању, усавршавању и осмишљавању живота (воља за смислом, рекао би Виктор Франкл), код многих људи, из различитих спољашњих и унутарњих разлога, претвара се у тежњу за поседовањем (људи и ствари), у наткомпензаторни механизам неуротичног и психотичног доказивања себе (обично услед прождирајућег, свесног или несвесног, осећања инфериорности), што, брже или спорије, неминовно води исцрпљењу душе и тела, чији је крај – гнев и жалост, опет као знак повређене гордости. Зато је оправдано извођење порекла жалости код учитеља Цркве из гнева, јер гнев жели освету, а ако се освета не оствари, рађа се жалост.

Затворени круг (circulus vitiosus) успоставља се, на жалост, релативно брзо при нагомилавању наших мана или грехова које не препознајемо на време. Зла воља према људима која дочека ноћ, уместо да не сачека залазак сунца, брзо се претвори у гнев, а овај увећава злу вољу. Овај кобни круг морао је сам на себи да искуси онај учитељ цркве који нам је оставио овакав драгоцен савет: „Старај се изнад свега да чистиш себе од зле воље према људима. Јер гомилајући злу вољу према људима, гомилаш отров који ће тебе, пре или после, уништити као човека“. Ово, толико пута у току две хиљаде година, праксом потврђено хришћанско искуство, данас је нашло изванредну потврду у психосоматској медицини, у патофизиологији мозга код депресије, откривајући патолошке састојке у крви особа излаганих, спонтано или вештачки, дуготрајном стању гнева или жалости.

...

Свака нелечена физичка рана гноји се, проширује и стиже до кости. Сасвим је тако и са сваким нашим нелеченим грехом. Са гордошћу, најстарији грех света и човека – завист, прождире нас временом, и душевно и телесно. Слично је са мржњом према својим ближњим, са увредама које наносимо овима, похлепом за новцем, јелом, посебно блудом. Нагомилани, а неокајани греси наши, најпре нас чине гневним према другим људима, затим тужним и жалосним, али онда, временом, тупим и равнодушним, препуштеним унинију, тј. клонулости и лењости. У једној овако узнапредовалој фази, назвали је хришћанском или психијатријском болешћу, само Божије чудо може да покрене оваквог очајника да разбије окорелост свога срца и да тако престане са тврдокорним, свесним или несвесним убеђењем, да му нико не може помоћи, ни људи, ни Бог.

...

преподобни Теофан Затворник: „Многобрижност је болест палог човека, човека који покушава да искључиво сâм определи и оформи своју судбину, те непрестано планира и јури лево-десно да то оствари ... Избегавај бригу. Ради свој посао ревносно, Богу посвети сав свој труд и Његовом се руководству предај ... Неумерен рад замагљује памет и охлађује срце, а то удаљава од Бога као извора сваког добра“.

...

И, већ по не знам који пут, гордост је још једном узрок жалости, која се увећава све до очајања, код оних људи за које свети Јован Лествичник пише: „А постоји и једна друга врста очајања која нас обузима од гордости и високог мишљења о себи, кад они који су пали мисле да нису заслужили једно такво понижење“. Колико је само оваквих људи свуда око нас и у наше време! Колико је само ова њихова жалост, збиља, жалосно много удаљена од хришћанског поимања скромности и свести о својој грешности!

...

„Одбаци од себе жалост“, вели свети Јерма, „јер је она сестра сумње и гневљивости. Обуци се у веселост која увек има милост код Бога и пријатна му је, те у њој уживај. Јер сваки ведар човек добро чини и добро мисли и пренебрегава жалост. А ожалошћен човек увек чини зло. Пре свега чини зло што ожалошћује Духа Светог који је ведар дат човеку; друго, пак, ожалошћујући Духа Светог чини безакоње, не молећи се, нити се исповедајући Богу. Мољење ожалошћеног човека нема моћи да пред жртвеник Божији изађе. Помешана жалост са молитвом не допушта молитви да чиста изађе пред жртвеник Божији. Очисти стога себе од зле туге и живећеш у Богу“.

 

http://www.rastko.rs/rastko/delo/11639

[Баба]

Како се смирујете?

 

Запалим цигар и онда кажем сам себи: Ето џаба ти све кад си грешан.

[Данче*]

Помало ме је страх ово да изговарам: ,,Господе, научи ме смирењу. Господе избави ме од гордости'' 

 

свети Јован Златоуст каже:" јер љубав без страха води у дрскост, а страх без љубави води у очајање."

[Volim_Sina_Bozjeg]

Ima i toga što Željko kaže za cigar ali definitivno Isusova molitva održava moje biće.

[Sanja Т.]

  definitivno Isusova molitva održava moje biće.

[Дијана.]

Dakle pitanje nije o gordosti-smiravanju uopste, vec samo o odbijanju onog 'pokori se pod mocnu desnicu Njegovu', tj. prihvatanje onog sto se mora prihvatiti. Imam lektiru za tebe, ali  i iskustvo. https://www.pouke.org/forum/topic/33147-%D0%B7%D1%80%D0%BD%D1%86%D0%B0-%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%B5%D1%81%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B8/

Dakle, prosla sam sve od ne-trepljenja, ne-prihvatanja, uz sta ide hula i otvoreno roptanje, sto da prostor protivniku da ubaci grozne bogohulne misli i potpuno da odvrati od ckve i vjere, do prihvatanja i pokoravanja, na osnovu opita da se molitvom  i pricescem dobije snaga da se stradanje podnese (ili puno spominjana blagodat). Molitva, pricesce, jace molitveno pravilo, tj.drzanje bar minimuma plus psaltir, i Isusova molitva dosta pomaze, ali za ovo zadnje da napomenem, redovno govorenje u nekom obimu, samo po blagoslovu duhovnika koji poznaje nase stanje i domet.  Upotrebljavati je ponekad kao 'oružje reči', povremeno, može, ali bavljenje samo po blagoslovu.  

[Volim_Sina_Bozjeg]

Kad god radite dosadne poslove ili ako radite uvek u nekakvoj žurbi,ja vam preporučujem Isusovu molitvu. Za početak biće dovoljno samo ako pravilno izgovorite u sebi reči molitve.

 

A kasnije...... eeeeeee kasnije se završava u duši ono što bi mogao da krstim umnosrčana molitva.

 

Fizičke poslove ne preporučujem bez Isusove molitve.

[JESSY]

Smiren je nelukav, iskren i neposredan. On stupa putem vrline i tvori dobro. Vladanja je prostojnog, ophođenja je blagorodnog, reči su mu odmerene, a narav mu uliva poverenje. Držanje tela mu je dolično i dostojanstveno i lišeno svakog razmetanja. Izraz lica prirodan je i nelicemeran, pogled mu je vedar, postojan i neljubopitiv, pokreti odmereni i mirni, hod prirodan i ujednačen, kretanje ukrašeno merom, a odelo i zimsko i ljetnje uredno je i skromno, čisto i jednostavno. Smiren ljubi sve i ćutke poučava. Smiren čovek je miljenik ljudi.

 

Св.Нектарије егински

[Volim_Sina_Bozjeg]

Smiren je nelukav, iskren i neposredan. On stupa putem vrline i tvori dobro. Vladanja je prostojnog, ophođenja je blagorodnog, reči su mu odmerene, a narav mu uliva poverenje. Držanje tela mu je dolično i dostojanstveno i lišeno svakog razmetanja. Izraz lica prirodan je i nelicemeran, pogled mu je vedar, postojan i neljubopitiv, pokreti odmereni i mirni, hod prirodan i ujednačen, kretanje ukrašeno merom, a odelo i zimsko i ljetnje uredno je i skromno, čisto i jednostavno. Smiren ljubi sve i ćutke poučava. Smiren čovek je miljenik ljudi.

 

Св.Нектарије егински

I kako sad te prirodne stvari u izrazu lica nisu dovoljan dokaz ko je ko? Atak na prirodu i na druge moralne vrednosti je pobedio premudrost Božju u jasnim prostim i vidljivim stvarima,kako se ne bi povlačili u tamu i analizirali svaki govor,delo,reč,izgled pojedinca. Čak šta više od rodjenja nas školuju da svoja osećanja ostavljamo po strani i ne koristimo ih. ... a tu može samo na ovu temu da se priča ceo jedan zemaljski život,koliko toga ima.

[Volim_Sina_Bozjeg]

Premudrost Božja je jedna jednostavna,prosta i vidljiva svetlost koju svaki pojedinac može razumeti i videti.

 

Sve drugo(da se ogradim ako nisam u pravu) je Bogoborstvo i bežanje Jone od Boga.!!

[JESSY]

Мој незаборавни духовни отац и старац казивао нам је следеће о старцу X. из скита Свете Ане. Тај старац је био обдарен расуђивањем и обучавао је послушнике.

"Једном приликом посетио сам старца X. у његовој молчаници (испосници, исихастириону). Био је дан и он је служио божанствену Литургију. Босоног, у старој, изношеној одежди и са ручно израђеним, зарђалим крстом. Прост, али веома благог понашања, што је било у супротности са дивљим изгледом и разбарушеном косом јуродивог Христа ради, каквим се представљао.

Тог дана је пуно људи дошло да присуствује Литургији у капелици његове молчанице. Затражио је од једног јеромонаха да поје на Литургији.

Овај јеромонах је имао тако умилан глас да човек, који би га чуо, није више знао да ли то пева ангео или човек.

Услед величанствене Литургије, сви су тога дана осећали духовну радост. Међутим, један догађај учинио је тај дан још изузетнијим. Непосредно пред крај божанствене Литургије, старац X. се појавио пред царским дверима. Желео је да смири свог послушника - јеромонаха, али и да буде од користи посетиоцима. Као што је често чинио, почео је да грди свог послушника оваквим и сличним речима:

'Хеј, ти, гнусни човече, ти, бестидниче, ти, што се не плашиш Бога и што се не стидиш пред људима! Ти си лицемер. Мислиш да си светац и желиш да ти укажу почасти, да те људи похвале. Напоље! Напоље из цркве...'.

'Благослови, старче, сасвим си у праву', рекао је јеромонах, оставши непомућен и миран. Пао је на колена и поклонио се, а затим мирно изашао из цркве.

Ми смо занемели. Нико се није ни померио и стајали смо као кипови. Након пар тренутака тишине, старац који се претварао да је љутит стао је испред царских двери и са сузама у очима радосно нам објаснио:

'Браћо моја, хтео сам да вам кажем нешто душекорисно. Међутим, како сам неписмен и неук, желео сам да вас помоћу овог светог послушника делатно поучим смирењу. Знајте да је он истински и савршени монах из скита Свете Ане.'"

 

Старечник

[JESSY]

Смирење се дакле, састоји у томе да се човек у потпуности отвори пред Богом и да се ни на који начин не штити од Њега, од дејствовања Духа Светога, од позитивног лика Христовог и Његовог учења, у томе да буде „рањен“ благодаћу онако као што у нашој греховности бивамо рањени од људских руку, од оштрих речи , од суровог поступка, од исмевања; да се преда тако да Бог, према нашој сопственој жељи , може да чини са нама све што хоће, да човек све прихвати и да се отвори и на тај начин створи простор Духу Светом да нас покори.

 

МИТРОПОЛИТ СУРОШКИ АНТОНИЈЕ (БЛУМ)

[Ljubičasta]

Kako se u isto vrijeme smirivati(misliti o sebi da smo najgresniji) i radovati se u Hristu kao sto je to stalno ponavljao Sv.Serafim Sarovski?!

Inace,odlicna tema.Mnogo korisnog teksta i savjeta.

Измењено Децембар 21, 2014 од Ljubičasta

[JESSY]

Kako se u isto vrijeme smirivati(misliti o sebi da smo najgresniji) i radovati se u Hristu kao sto je to stalno ponavljao Sv.Serafim Sarovski?!

потребно је сазнање о нашој грешности.....не постоји човек на овом свету који то није...и грешни ћемо бити до краја овог живота.... али треба да се кајемо због тога и настојимо да се сваким даном поправљамо, колико је то могуће...али се радујемо у Христу, пошто нас је Он спасао....тј.пошто нам је оставио средства за наше спасење....радујемо се јер нас Он воли и ми волимо Њега.....

[Ljubičasta]

Hvala punoo. :170fs799081: :0442_feel: