Како су комунисти уништавали привреду Србије

[ego]

Ђорђе Станојевић

Астроном који је електрифицирао Србију

 

Године 2008. навршило се 150 година од рођења Ђорђа Станојевића. Један од више споменика овоме човеку налази се у Београду, у Масариковој улици, испред зграде Електродистрибуције, улица која носи његово име је на Новом Београду а Трг Ђорђа Станојевића, на коме је његов споменик, налази се у центру Неготина. У том граду, где данас постоји његова спомен-соба, рођен је 7. априла 1858. године у породици угледног трговца Милоша. Ту је завршио основну школу и нижу гимназију. У Београду, на Природно-математичком одсеку Филозофског факултета Велике школе, опредељујући се у току студија за физику и астрономију, дипломирао је 1881. године.

Први српску астрофизичар

Ђорђе Станојевић је радио и стварао крајем 19. и почетком 20. века, у времену које академик Радован Самарџић назива „добом када су малом Србијом корачали велики људи“. У периоду од 1883. до 1887. године био је на студијама, специјализацији, раду и посети најпознатијим европским астрономским и метеоролошким опсерваторијама и установама: у Берлину (Универзитет), Потсдаму (Астрофизичка опсерваторија), Хамбургу (Метеоролошка централа), Паризу (Париска опсерваторија за физичку астрономију у Медону, Сорбона), Гриничу, Кјуу и Пулкову. Године 1886. и 1887. налази се у Медону, где ради са оснивачем опсерваторије у том месту Жилом Жансеном, пошто се определио за астрофозику и као своју научну области изабрао физику Сунца.

Године 1887. по повратку у земљу, постаје професор физике и механике на Војној академији, а 1893. године, после пензионисања Косте Алковића, професор експерименталне физике на Великој школи, где оснива Физички институт на чијем је челу до смрти, 1921. године.

Станојевић је од јула 1899. до октобра 1900. године на челу београдске Астрономске и метеоролошке опсерваторије. У периоду од 1909. до 1913. године био је декан Филозофског факултета, а од 1913. до 1921. године ректор Универзитета у Београду. На улици у Паризу, где борави ради проучавања неких решења у ваздухопловној техници и преузимања аероплана за потребе пољопривреде, умире изненада од срчаног удара, 24. децембра 1921. године.

У Медону ради код познатог астрофизичара Жила Жансена, и ту 1886. године почиње да се бави озбиљним научним радом на пољу физике Сунца и спектроскопије. У часопису француске Академије наука објављује 1886. научни рад „О пореклу фотосферске мреже на Сунцу“, а 1887. „О директној фотографији барометарског стања атмосфере Сунца“. Ови његови научни радови из астрофозике су први прави научни радови из ове области код Срба.

Жил Жансен предложио је српској влади да Станојевића пошаље у Русију да посматра потпуно помрачење Сунца, од 19. августа 1887. године. Извештај о овом догађају, који је посматран у Петровску (Јарославска губернија) северно од Москве, Станојевић је објавио у часопису француске Академиие наука 1888. Жансен је позвао Станојевића да са њим крене у експедицију у алжирску оазу Бискра. Намеравао је да истражи спектар Сунца близу хоризонта да би испитао како на њега утиче Земљина атмосфера. Експедиција је трајала четири и по месеца, од краја 1889. до почетка 1890. године. Жансен је овај подухват детаљно описао, захваљујући се Станојевићу на помоћи.

Из астрономије, у издањима француске Академије наука објављује још само прегледни чланак „Садашње стање фотографије Сунца“.

Пионир електрификације

 

Централа Лесковачког електричког друштва, разгледница из 1910.

Ђорђе Странојевић се укључује и у решавање проблема осветљавања Београда. Главни град Србије први пут је добио јавну расвету на гас 1865. године када су набављена два таква фењера и постављена испред општинске зграде на Теразијама. Већ 1884. било их је неколико стотина. У то време Одбор општине вароши београдске формирао је „нарочиту Комисију са задатком да поднесе мишљење какво осветљење у престоници завести“: електрично - за које се залагао Станојевић, или гасно - које је заговарао хемичар Марко Леко. Захваљујући залагању Ђорђа Станојевића и његовом надахнутом говору члановима Комисије, донета је одлука о електричном осветљавању града. У извештају Комисије који је потписао Никола Пашић као председник, стоји: „Београд који тежи да постане обртна тачка између истока и запада, не може остати неосветљен. Београд, као најближи западу међу свим источним варошима, мора усвојити оно осветљење које је наука у сваком погледу огласила за најбоље. Београд, као престоница, мора бити престонички осветљен.“

За дан када је Београд добио електрично осветљење узима се 23. септембар 1893. када је службено утврђено да је „прва фаза изградње осветљења вароши Београда завршена и да је електрична централа са мрежом званично пуштена у рад“. Она је омогућила и да 1894. крене први трамвај на електрични погон на релацији Теразије – Топчидер, само шест година пошто је први кренуо у Ричмонду, у Америци.

Изградњом београдске термоелектране започела је електрификација Србије а ту је Ђорђе Станојевић одиграо кључну улогу. Матеја Ненадовић, унук проте Матеје, желео ја де у Ваљеву изгради термоелектрану по угледу на београдску и замолио је Станојевића за помоћ. Он му је предложио да изгради хидроцентралу и Ненадовић се сложио да за њу искористи своју воденицу на реци Градац. Завршена је и пуштена у рад 1899. године.

Велики значај за електрификацију Србије имало је Станојевићево пријатељство са Николом Теслом. Он је био један од организатора јединог Теслиног боравка у Београду. Теслу који је 1. јуна 1892. дошао у Београд, допратио је из Пеште и испратио га назад до тог града. Године 1894. објавио је књигу „Никола Тесла и његова открића“.

Ово пријатељство је вероватно допринело да Станојевић предложи грађанима Ужица да саграде хидроцентралу по Теслином полифазном систему наизменичних струја. Они су желели да направе нову механичку радионицу где би машине покретала вода, али им је Станојевић објаснио да, ако направе хидроцентралу, радионицу могу подићи било где у граду а не на скупом земљишту поред реке, а имаће истовремено и електрично осветљење. У пробни рад је пуштена 2. августа 1900. године. То је била прва примена Теслиног полифазног система у Србији, само пет година после изградње прве такве централе на Нијагариним водопадима. Направљени су и далековод у дужини од 1 км и седам трансформаторских станица.

У својој књизи о електричној индустрији у Србији (са посветом Николи Тесли) Станојевић пише: „Водопад који у себи највише снаге има без сумње је водопад Вучјанског потока, близу села Вучја, око 17 км далеко од Лесковца. На том месту вода пада у неколико скокова... са висине веће од 100 м. По жељи неколико угледних грађана Лесковчана простудирао сам питање довода те снаге у Лесковац и нашао да би се она на сразмерно лак начин могла извести... По себи се разуме да би се употребила трофазна струја. Генератори би непосредно давали струју од пет до седам хиљада волти па би се струја без даље трансформације пренела кроз три бакарна проводника од по 19 кв.м.м. пресека са губитком од 17 процената у Лесковац.“

 

Спомен соба у музеју у Неготину

Радови на изградњи хидроцентрале у Вучју започети су фебруара 1903. а завршени су крајем фебруара 1904. да би 1. марта Лесковац добио електично осветљење. Дужина далековода износила је око 17 км. Ова централа ради више од сто година. Фебруара 2005. године Извршни комитет највећег светског удружења инжењера из области електротрехнике, електронике, телекомникација и сродних области ИЕЕЕ (Институте оф Елецтрицал анд Елецтроницс Енгинеерс) одлучио је да се ова хидроелектрана укљући у листу објеката, проналазака и достигнућа од општег значаја за развој и историју електротехнике у свету.

Станојевић учествује у изградњи електричних централа широм Србије. Јуна 1902. оснива се на његову инцијативу Зајечарско електрично друштво за изградњу хидроцентрале на Црном Тимоку у Гамзиградској бањи. Мада се оно распало због неспоразума међу оснивачима, касније је обновљено и 1. новембра 1909. са радом су почеле две хидроцентрале: у Гамзиградској бањи, 12 км узводно од Зајечара, која и данас ради, и код млина породице Милошевић, 3 км низводно.

У Сокобањи, Станојевић учествује у формирању акционарског друштва са циљем „да природном водном снагом у околини Сокобање производи електричну енергију за тераписка и индустријска предузећа“. Учествује и у подухватима изградње термоцентрале у Чачку и хидроцентрале у Нишу на Нишави, Великом Градишти на Пеку, Власотинцу на Власини, Ивањици на Моравици. Разматрао је и могућности изградње хидроцентрале на Ђердапу.

Понесен могућностима које пружају електрична струја и електротехника, пише: „Електрика ће за кратко време постати код нас једна потреба а ми сви треба да тежимо за тим да електрика поред леба и воде постане свакодневна потреба и то како за варошанина тако и за најсиромашнијег сељака нашег... Велика погодност електричне струје како за најгрубље тако и за најфиније послове учиниће да ће се сви наши послови вршити електриком. Она ће и код нас ући у куће, као што ће заузети прво место и фабрици и на њиви. Ма колико да је велики значај водене паре био у прошлом веку који се назива век водене паре, значај електрицитета у овом веку биће без сумње још већи и он ће са правом носити име век електрике.“

Физичар, научник и просветитељ

Значајна је и његова активност на развоју индустрије хлађења и примени електричне енергије за ову намену. Визионарски је сагледао значај хладњача и расхлађивања намирница. Основао је Српски комитет за хладноћу, учествовао на оснивачком скупу Међународне организације за хладноћу у Паризу 1903. Од 1907. је на челу Комисије за индустрију хладноће, а 1910. учестује на Другом међународном конгресу у Бечу где даје извештај о индустрији хладноће у Србији.

Своју задивљеност могућностима електротехнике, показао је и изградњом 1908. године прве радио-станице у Београду. Предајник који је био направљен „по Теслином систему резонантно подешених двојних пријемних и предајних кола“ налазио се у Физичком институту у Капетан Мишином здању, а пријемник у згради Класне лутррије, у Васиној 20. На тај начин активно је допринео остварењу својих пророчких речи: „Дете које жели да говори са својим пријатељем, а не зна где се он налази, позваће електричним гласом који само он чује... и чуће одговор: Ја сам у дубини рудокопа, на врху Анда или на широком океану...“

Значајно је напоменути да он, у Београду, експериментише са првим рендген апаратом у Србији и добија прве фотографије начињене помоћу x зрака.

Од 1898. до 1905. објавио је шест научних радова у часопису париске Академије наука, а 1920. још један. У прва два покушава да, на основу аналогије, уопшти централне силе, односно силе које опадају са квадратом растојања а јављају се код гравитационог и електромагнетног поља, на „ћелијско поље“ код биљака, закључујући да се и у њиховим стаблима могу наћи линије сила и еквипотенцијалне површине, као код деловања магнетног пола. У осталим радовима бавио се разрадом метода противградне одбране, физиолошким фотометром и громобранима.

Станојевић се враћа астрономији у раду о реформи Јулијанског календара. Он предлаже да се свака 128. година која је, пошто је дељива са четири, прогласи за просту, наглашавајући да нема секуларних и несекуларних година и нарочитих цифара које треба памтити. Овде се памти само један број - 128, који казује када се разлика са природом увећа за један дан. Предлог је упутио 1892. Српској православној цркви, која га је проследила руском Светом синоду и Цариградској патријаршији, али није био прихваћен.Станојевић је велики популаризатор астрономије, електротехнике, физике и науке уопште. Очаран лепотама ноћног неба, пише научно-популарну књигу „Звездано небо независне Србије“. У предговору, излаже свој цредо речима: „Ништа није грешније него знати неку истину а не хтети је казати и другоме који је не зна и у свом незнању лупа тамо-амо, машајући се и за највећу погрешку“.

Популаризацијом је почео да се бави још као студент. Писао је о астрономији, фонографу, телефону, микрофону, бежичној телеграфији и другим проналсцима. Године 1883. објављује низ прилога о летовима балоном у часопису „Отаџбина“ а 1884. их публикује као књигу „Шетња по облацима“, што је прва књига из ваздухопловста у српском народу.

И данас је веома занимљива његова књига “Из науке о светлости“. Приступачно и допадљивим стилом, он читаоцу излаже и објашњава многе занимљиве светлосне појаве. Он је и писац првих факултетских уџбеника из физике код нас: „Експериментална физика“ и „Апсолутно мерење“.

Значајно место заузима рад на развоју фотографије у боји и научне фотографије у Србији. Аутор је прве сачуване фотографије у боји у нас „Циганче са виолином“, првог снимка потпуног помрачења Сунца, првих рендгенских снимака у нас. Приликом помрачења Сунца 19. августа 1887. снимао је појаву специјалним апаратом који је Жил Жансен, директор опсерваторије у Медону, конструисао за ту сврху по угледу на његов уређај направљен за посматрање пролаза лика Венере преко Сунчевог диска. Обзиром да се она данас сматра за претечу филмске камере, вероватно се то може рећи и за апарат којим је снимао Станојевић. Учествовао је на Интернационалном конгресу за астрофотографију одржаном у Паризу априла 1887, а позван је да 1890. буде гост на прослави 50. годишњице проналаска фотографије.

Његова велика љубав према фотографији и жеља да забележи и остави траг о Србији оног доба изнедрила је књигу „Србија у сликама“, прву фотомонографјиу са сликама у боји код нас. У Лондону је, за време Првог светског рата, приредио изложбу са таквим насловом.

Бавио се и есперантом. Био је члан Међунарондог комитета на оснивачком конгресу покрета за овај језик, у Бриселу 1908.

 

 

http://www.planeta.rs/33/6%20portreti.htm

[Grizzly Adams]

Битно је да знамо шта је писац хтео да каже (а није пандур па да је одмах јасно шта је хтео касти).

 

Ма шалим се мало. Одлични су прилози! Баш ми је занимљиво да читам. Имали смо ми пуно потенцијала и предузимљивих људи, да смо имали мало више среће и памети са политиком могли смо да будемо богат народ.

[ego]

И да смо били још тврђи ортодокси... мислим у вери.

[ego]

За то што данас имамо бољи стандард нису заслужни тамо неки xxxxx-изми (стави по жељи), него неки предузетници, научници, лекари, инжењери... који су изнели ту индустријску и технолошку револуцију.

 

Колико се сећам заслужни за хидроелектрану на Ђетињи нису добро прошли по доласку нове власти, али нема податка о томе на нету, па идемо даље... Присетимо се како су људи предузетничког духа пролазили у "идеалном" облику друштвеног уређења.

[ego]

Политичко суђење

Творац Фабрике аутомобила ФАП из Прибоја Радмило Лавренчић био прва жртва велике политичке завере Словенаца и Хрвата против Србије

Франц Лесковшек уништио Радмила, али није успео и прибојски ФАП


Радмило Лавренчић, чији отац је био Словенац, а мајка Српкиња, иначе рођени Београђанин, као млад инжењер са недостатком неколико испита до дипломирања, обрео се педесетих година у недођији, у Санџаку, са задатком да тамо, у крају где готово нико никада није видео аутомобил, где се једино знало за волове који вуку кола на четири дрвена точка – подиже фабрику тешких камиона.

Захваљујући овом невероватном човеку у Санџаку су почели да се производе камиони у фабрици која је на потом постала лиценцни партнер чувеног немачког "Мерцедеса" и највећа фабрика привредних возила на Балкану, али је Радмило Лавренчић због тога био прва жртва велике политичке завере Словенаца и Хрвата, што га је ни крива ни дужна одвело на десетогодишњу робију и на крају коштало и – живота.

- Отац ти је Словенац, теби је место у Словенији, да развијаш словеначку индустрију. Сетићеш се ти нашег разговора и кајаћеш се што ниси прихватио ову понуду. Ја сам те створио, ја ћу да те уништим – запретио је Франц Лесковшек Радмилу Лавренчићу који је остао упоран да баш у Прибоју, у Србији, треба да остане фабрика привредних возила.

Нажалост, Лесковшекове речи су се обистиниле и Радмило Лавренчић је доживео тешку и најцрњу судбину.

А цела прича о "случају Лавренчић" почиње непосредно после резолуције Информбироа 1949-1952. године, када је добар део опреме и одговарајуће производње из Србије под изговором да се пресељава "због Совјетске опасности", премештен из Србије у друге републике.

Тако је војна индустрија из крагујевачке "Заставе" пресељена у Травник у БиХ, производња камиона "Пионир" по лиценци чехословачке "Праге" пресељена је из Раковице у Марибор где је радионичке ремонтне хале правио још Адолф Хитлер. Фабрика "Петар Драпшин" из Младеновца пресељена је у Храсницу код Сарајева, производња авиона је из земунског "Икаруса" и панчевачке "Утве" премештена у Мостар, а у Прибоју, који лежи на размеђу Србије, Црне Горе и БиХ било је одређено да се лоцира фабрика за ремонт војне опреме, да би то одмах било преиначено у градњу фабрике тешких камиона, пошто је Србија том прерасподелом остала без ове производње.

И београдски несвршени инжењер Радмило Лавренчић, коме је, тада, до дипломирања на Машинском факултету требало још неколико испита, обрео се у Прибоју и латио пионирског посла на обичној ледини који је за њега, како је сам тврдио, био велики изазов. Уз све то, у време владавине комуниста, Радмило Лавренчић никада није био члан Титове партије, нити је поседовао црвену комунистичку књижицу и никада није присуствовао ниједном комунистичком састанку, али је у то време – успео да направи фабрику тешких камиона на ледини у санџачкој недођији, да је очува и да све то у времену тоталног једноумља – главом плати!

Пресудну улогу у оснивању ФАП-а одиграо је Светозар Вукмановић Темпо, тада председник Привредног савета савезне владе, на кога су били кивни и Словенци и Хрвати, али он је био упоран дајући подршку Лавренчићу да се у Санџаку гради фабрика тешких камиона. Хрватски политичари су били изузетно кивни на Темпа, јер је тих година почела изградња Београдског сајмишта, што им се никако није свиђало, јер су то сматрали као директан удар на рад Загребачког сајма. Темпо и Лавренчић били су упорни и, са тада, чувеном фирмом за производњу камиона "Саурер" из Беча, склопили врло повољан договор за Србију за откуп лиценце. Саурер је пристао да се уз откуп од 200 камиона уступи и документација и право производње.

"Саурер" је тада поклонио ФАП-у један аутобус за превоз радника, два теренска возила и један радио апарат на батерије. Ово не би ни било вредно помена да управо ови поклони нису касније постали главни предмет оптужбе против Лавренчића.

И 30. октобра 1953. године у Прибоју је било врло свечано: Јован Веселинов, тадашњи члан Савезног извршног већа, отворио је Фабрику аутомобила ФАП из Прибоја.

Прва возила монтирана у ФАП-у појавила су се на Велесајму у Загребу, одмах је уговорена продаја 700 камиона, а првих 100 камиона продато је Турској. Наравно, то је изазвало велики јед и завист словеначких и хрватских партијских руководилаца. Камиони у колони за Турску прошли су кроз Београд у коме је заустављен саобраћај, све је грмело од заглушујућих сирена ФАП-ових камиона, а на челу колоне ишао је "шевролет" директора ФАП-а Радмила Лавренчића, у коме је била и његова супруга Невенка.

Наравно, на Лавренчићев успех били су завидни и српски политичари. Лавренчић је и у Турској, пред бројним светским новинарима у центру Истамбула снагу и перформансе ФАП-ових возила демонстрирао терајући возаче да се пењу уз степенице и спуштају низ степенице, што је била атракција прве врсте и дивљење Турака возачима ФАП-а и њиховом директору.

Међутим, на захтев, најчешће Словенаца и Хрвата, ФАП су обилазиле разне савезне и републичке комисије, не би ли га затворили, јер се он налазио у – српској провинцији.

За такве прилике Лавренчић је организовао сваки пут представу – наложио би да се растави десетак увезених комплетних камиона, а затим су радници увежбавали да их састављају, да би поново пред долазак комисије били растављени и у присуству комисије састављани на импровизованој "линији монтаже". Тако је Лавренчић успевао да убеди сваку комисију политичара да је производња камиона у Прибоју озбиљно започела и да ће ту остати фабрика. Приликом доласка разних комисија у ФАП погони су били беспрекорно чисти, све блистало и било на свом месту, а сви радници су нешто радили и све расположиве машине су брујале. На знак да комисија долази све би било у покрету, раду и великом послу – директор Лавренчић је објашњавао радницима да од тога зависи даљи опстанак фабрике камиона у Прибоју.

Лавренчић није марио за отворене претње Франца Лесковшека и прешао у контранапад: кренуо је да аргументима убеди војни врх тадашње ЈНА да је ФАП за војску много поузданије и јаче возило од словеначког ТАМ-а и да се возило из Србије, а не из Словеније усвоји као стандардни камион армијског возила. Доказао је то зачуђеним генералима на демонстрацијама ФАП-овог возила, које је безмало ишло и поред друма као и друмом. Уз то, стручно је доказао армијском врху, а као изузетно способан и промућуран човек, Лавренчић је прибавио и поверљиви документ да мотори „Дајз“ на ТАМ-овим камиона имају велики проблем због пуцања главе мотора због рђаво решеног система хлађења. Тих дана је Лавренчић написао оштро писмо Војном савету југословенске федерације, кога су чинили Јосип Броз Тито, али и Словенац Едвард Кардељ и Хрват Иван Гошњак и упозорио их "да ће и њима да пуцају главе као што ТАМ-овом мотору "Дајз" пуцају главе ако се ТАМ уведе у југословенску армију као стандардно возило.

Наравно, Лавренчић је имао и "локалне" противнике – "вечите курсисте и букаче", нераднике који су били незадовољни свим и свачим. По нечијем наговору, неколицина њих је упутила тих првих година ФАП-а писмо Титу, износећи тешке оптужбе против директора Лавренчића.

На маргини писма, по целој његовој дужини, Тито је написао: "Овога треба ухапсити"!

Тита је смирио Светозар Вукмановић Темпо, а на захтев хрватских и словеначких политичара и војног врха, Темпо је стао на чело комисије која ће отићи у Прибој и ФАП и све још једном проверити на лицу места. Лавренчић је својим каналима био на време обавештен о доласку комисије. Даноноћно су у ФАП-у вршене припреме, фабрика је очишћена и сређена, готови камиони паркирани у линију, све је окречено, изложени освојени делови, а линија монтаже је радила пуном паром. Није ни требало пуно импровизације, јер је ФАП заиста радио пуним капацитетима. Темпова комисија је кренула за Прибој да тобоже изненади Лавренчића, а аутобус ТАМ-а којим су путовали се после стотинак километара – покварио. Лавренчић је имао информацију о квару и брже-боље послао ФАП-ов аутобус да довезу Темпа и његову комисију у Прибој. Комисија је две недеље прегледала и проверавала техничку и правну документацију, производне хале, производњу и није нашла ништа спорно. Извештај о раду ФАП-а био је позитиван, а одмах после извештаја комисије и сам Темпо се нашао на удару хрватских и словеначких политичара.

А онда су Словенци и Хрвати покушали да искористе и последњи адут – Лавренчића треба склонити по сваку цену. Савезни органи су захтевали да се ФАП-ова стручна екипа упозна са новим технологијама и избором неопходне опреме за производњу тешких камиона, па је екипа о трошку тадашње југословенске државне касе упућена да обиђе произвођаче тешких камиона у СССР, Пољској, Чехословачкој, Немачкој, Швајцарској, Француској и Италији. То је било дуго путовање са два путничка аутомобила, од прве половине новембра 1956. до првих дана фебруара 1957. године. И док је Лавренчић са сарадницима обилазио европске произвођаче, у ФАП-у су девизни инспектори претходно добро инструирани у УДБИ, вршили контролу пословања, али и контролу и оцењивање политичке подобности Лавренчићевих сарадника.

На удару се нашао Јулио Милберг, Немац, изузетно вредан, стручан и поштен човек, наводно немачки војник на Источном фронту што није тачно и Лавренчићева лична секретарица, за коју су инспектори тврдили да је била као девојчица припадница немачке ТОТ организације, што такође није било тачно. Лавренчићу је у Милану требало да се прикључи његова супруга Иванка, данима је чекала да јој издају пасош и – нису јој га издали. Уместо ње, у Милану се појавила супруга тадашњег партијског секретара ФАП-а Сава Даутовића, која је тамо отишла са задатком да Лавренчићу саопшти да ће бити ухапшен чим крочи у Југославију. Он је одбио да побегне у свет и одлучио да се врати у Југославију, рекавши јој "да није низашто крив да би бежао"!

Радмило се вратио у Југославију преко Словеније, и заиста, чим је крочио на словеначко тле ухапсили су га – српски полицајци. Али, тада се дешава потпуно смешна ситуација – на путу ка Београду ухапшени Лавренчић вози свој "шевролет", један полицајац седи поред њега, други позади.

- Ти си, свакако, нешто скривио, рекао бих нешто грдно, чим су нас послали на границу да те ухапсимо – говорили су полицајци Лавренчићу.

На улазу у Загреб полицајци су тражили од Лавренчића да стане испред једног мотела, а потом су му саопштили „идемо да се мало освежимо, а ти се мало одмори“! Један од њих двојице се повратио и рекао му дословце:

"Нешто ми је чудно у твом случају, јер нам нису рекли оно што у таквим случајевима редовно говоре – ако покуша да побегне, зна се"! А потом наставио: "Ово је велики град, близу смо аеродрома. Ако се изгубиш ми те нећемо јурити"! Када су се после дужег времена вратили, један од њих је рекао: "Ти си још ту, чекаш нас, нигде ниси мрднуо"!

На сам дан хапшења Лавренчића, "Политика" доноси вест из Словеније: Фабрика аутомобила у Марибору испоручиће кроз три месеца прве камионе израђене по лиценци немачке фирме "Клекнер-Хумболд Дојч".

На основу уговора о лиценци, мариборска фабрика израђиваће моторе од 150 до 250 коњских снага за камионе, тракторе и друге стројеве као и за аутобусе са 40 седишта. Већ код првих камиона биће коришћено 25 до 30 посто домаћег материјала. Са производњом камиона типа "Пионир" наставиће се и даље. У мариборској фабрици аутомобила која ће ове године произвести 2.800 возила, проучава се могућност подизања инвестиционог кредита од једне милијарде и осам стотина милиона динара.

Радмило Лавренчић је ухапшен 14. фебруара 1957. године без претходне сагласности Републичког јавног тужилаштва. Очигледно, хапшење је уследило на основу притисака које су вршиле политичке структуре Словеније, Хрватске и – Федерације.

Лавренчић се многима тешко замерио – Хрватима што им је пропала производња камиона и аутобуса типа "Меркур", Словенцима због ТАМ-а, армијском и политичком врху тадашње Југославије због оштрих и увредљивих речи.

Оптужница против Лавренчића била је заиста бизарна: "Лавренчић је из средстава тајног конта поклонио НО среза Прибој теренско возило "Ландровер" у вредности од око 2.900 долара. Такоде, Лавренчић је поклонио основној школи у Кратову, једном од најзабаченијих санџачких села без струје, радиоапарат на батерије у вредности од 80 долара"! Такође, Лавренчић је окривљен за лумповање и коцкање у баровима и коцкарницама Немачке, Италије и Аустрије.

Хапшење Лавренчића било је тих дана пропраћено у целокупној дневној штампи као афера деценије. Најатрактивнију причу за "широку потрошњу" испричао је о Лавренчићу загребачки "Вјесник", који је тврдио да је Лавренчић пио вино из ципелице чувене певачице Катарине Валенте, што уопште није било тачно, нити икада било чиме доказано.

Сведоци оптужнице били су Никола Војиновић, човек ондашње УДБЕ инфилтриран у ФАП-у, Прибојац Дервиш Н., затим извесни Слободан Стојкановић, лажни сведок регрутован са Голог отока само да потврдује оно што је сведочио Никола Војиновић, затим Раде Стојадиновић који је непосредно пред Лавренчићево хапшење дошао са њиме у сукоб због лошег рада и који је присуствовао теревенкама у Бечком "Еден" бару када се заиста пио шампањац из ципеле Надежде Поповић, Лавренчићеве секретарице, која је тих дана успела да се удоми и уда за Стојадиновића.

Судски процес у Окружном суду у Ужицу против Радмила Лавренчића трајао је шест месеци и у августу 1957. године директору ФАП-а се изриче затворска казна у трајању од 15 година строгог затвора, за дело – пљачке. За време суђења судска – импровизована школска учионица у ужичкој гимназији, била је препуна, а на дан пресуде било је много света који није могао да се избори за место у "судници". И редовним посетиоцима суђења остало је мноштво нејасних и неутемељених ставова пресуде. Радило се о класичном политичком суђењу, првом и највећем суђењу ове врсте у Титовој Југославији, бомбастим насловима у дневној штампи створена је клима у јавности, поред жестоких политичких притисака на суд, па је ужички Окружни суд донео пресуду која није уопште имала свог логичког утемељења. Тако је суд теренско возило које је Лавренчић поклонио НО среза Прибој третирао као кривично дело проневере, да би у жалбеном поступку то исто третирао као "злоупотреба положаја", а поклањање радио апарата на батерије основној школи у селу Кратово третирао као – хумано дело.

По Лавренчићевој жалби Врховни суд признаје "да је пресуда првостепеног суда била са пуно произвољних закључака, као и да је остало пуно тога спорног и чињенични недоказаног"!

Међутим, и у Врховном суду су седели словеначки и хрватски политички кадрови, па је написано образложење за смањену казну Лавренчићу на седам година и осам месеци: "Велику безобзирност према друштвеној заједници Лавренчић је показао тиме што је Среском одбору у Прибоју уступио једно теренско возило, а Основној школи у Кратову радио апарат"!

Уз Лавренчића, Окружни суд у Ужицу је на две године затвора осудио у овом процесу и Марка Балдића, Србина, тада комерцијалног директора ФАП-а и Јулија Милберга, по националности Немца, службеника ФАП-а, на шест месеци затвора – обојицу због, наводног – фалсификата!

Лавренчић је био упоран да није уопште крив низашто, напротив – једном потпуно заосталом крају Србије поклонио је фабрику тешких камиона, описменио, обучио и запослио на хиљаде младих људи и препородио читав југозапад Србије. Његов захтев за заштиту законитости, као последњи правни лек, није усвојен од тадашњег Савезног јавног тужилаштва – тамо су га "на нож" дочекали словеначки и хрватски кадрови. Међутим, после само три године издржане казне, пред крај 1961. године Радмило Лавренчић је ослобођен даљег издржавања казне, уз услов да не обнавља судски процес, на што је он пристао стављајући свој потпис.

Хапшењем и одласком из ФАП-а Радмила Лавренчића, клима у Прибоју се од оне стваралачке и радне, променила – овде су тек тада постали свесни какве је заслуге за развој ФАП-а, Прибоја и читавог овога краја имао овај човек. Како тих шездесетих година прошлог века, тако и данас овде се формирало вишедеценијско мишљење – био је то политички обрачун словеначких и хрватских политичких кадрова са кадровима из Србије, јер им није одговарало да се Србија брже и снажније развија од њих. И данас у Прибоју се тврди да нема сумње да је за све о случају Радмила Лавренчића знао и Јосип Броз Тито и наравно – није ништа хтео да предузме да се, нажалост, оствари претња Словенца Франца Лесковшека: "Ако не дозволиш да се производња тешких камиона премести у Словенију, ја ћу те уништити"!

Након изласка из затвора, Лавренчић је био уништен човек и морално и психички! И 29. маја 1967. године, под чудним околностима, Радмило Лавренчић је погинуо код Баточине на аутопуту Београд-Ниш.

На његов последњи опроштај у Београду дошла су три аутобуса из Прибоја, било је договорено и написан опроштај који је требало да прочита један маргинални политички апартчик, али у задњи час неко му је, изгледа, дошапнуо, и није ни прочитан тај опроштај од човека који је итекако задужио Прибој. Нажалост, у овом граду кога је Радмило Лавренчић итекако задужио, баш ниједан сокачић не носи име и успомену на овог великог човека, жртву словеначке и хрватске политичке освете Србији.


Пројектни задатак

Радмило Лавренчић по доласку у Прибој морао је уз фабрику тешких камиона да обучава кадрове, али и да гради пратеће објекте. Тако је из Београда довео архитекту, једну младу жену која је касније постала његова животна сапутница и дао јој на истргнутом папирићу из нотеса – пројектни задатак: "хоћу да ми пројектујеш салу без стубова, у којој ће моћи за столовима да седи најмање триста радника, и док мирно ручају, да се сви међусобно могу видети и да у исто време могу да посматрају позоришну представу или неки други културно-уметнички програм и да у Сали остане простора за плес и забаву. Хоћу да у Сали дочараш излазак сунца иза облака. Хоћу да пројектом обезбедиш техничке услове за чување и спремање квалитетне хране за раднике и хоћу да пројектујеш степенице уз које Џафо не може на Зекану ући у ресторан"!

Таква сала је пројектована и данас је у употреби и место забаве Прибојаца већ деценијама, а локални прибојски бекрија Џафо, који је на коњу Зекану улазио у све прибојске кафане, "пола пио, пола Шарцу давао", заиста никада није могао ући у ову кафану због специфично пројектованих степеница.


Франц Лесковшек долазио у Прибој да би пребацио ФАП у Марибор

Земљак, платићеш ми за ово…

Својим најбољим пријатељима Радмило Лавренчић је, пошто је после три године и девет месеци изашао са робије, испричао нешто што је по његовом чврстом уверењу била позадина целог "случаја Лавренчић".

- Једног дана у Прибој је дошао Лесковшек са својом свитом. Намера му је била да убеди органе самоуправљања, али и колектив ФАП-а, да фабрика треба да пређе у Марибор, где већ постоји традиција у производњи камиона, а да се ФАП-у, наводно, обезбеди неки прикладнији програм производње.

- Производња камиона није једноставна, она захтева стручан кадар. Посебно су потребни стручњаци за развој, јер се камиони у свету усавршавају и развијају. Ви немате стручњаке за даљи развој камиона. Уместо камиона, ми ћемо да обезбедимо ФАП-у боље програме производње… И још много тога је Лесковшек рекао у том стилу и са јасним намерама – причао је Радмило.

- Мени се чинило, на основу израза лица присутних, да су речи Лесковшека наишле на одобравање већине присутних. Бојао сам се да ауторитет Лесковшека не пољуља мишљење већине у колективу, па сам замолио Лесковшека да ми дозволи да кажем неколико речи… Сложио се, дао ми је реч.

- Све је ово тачно што је друг Лесковшек вама рекао, од прве до последње, изузев закључака. Ви врло добро знате како смо ми све ово почели. Овде, где су сада фабричке хале била је пољана, знате какве смо муке имали да их саградимо и повежемо леву и десну обалу ћудљиве реке Лим, да изградимо више стамбених зграда. Нашли смо људе, довели смо овде квалификоване раднике, имамо производњу која расте сваким даном, имамо доброг лиценцног партнера. Прве камионе смо извезли. Две "порођајне" муке и пробе смо прошли. Што би сад мењали делатност, што би нешто почињали из почетка? Ми смо почетак оставили далеко иза нас.

Док су радници слушали надахнут говор Радмила, мењали су израз лица, као да су већ заборавили све што је пре неколико минута говорио Лесковшек. Коначно су се изјаснили да фабрика остане у Прибоју. Пред одлазак из Прибоја, Лесковшек је рекао Радмилу:
- Земљак, земљак, платићеш ми за ово!


http://www.svedok.rs/index.asp?show=68111

[ego]

Одбијена рехабилитација Лавренчића



Адвокат Душанка Хомен и Иванка Лавренчић, Радмило Лавренчић

Одбијен захтев за рехабилитацију једног од највећих српских послератних привредника и оснивача прибојског гиганта ФАП. Суд није уважио историјску позадину која је довела до прогона Радмила Лавренчића

http://www.novosti.rs/vesti/srbija.73.html:362510-Odbijena-rehabilitacija-Lavrencica


Одбијен захтев за рехабилитацију оснивача ФАП-а

Процес у којем је Радмило Лавренчић осуђен због поклањања „лендровера“ Народној одбрани и радија школи није био политички, наводи се у образложењу суда

http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Odbijen-zahtev-za-rehabilitaciju-osnivaca-FAP-a.sr.html


Дуг пут до рехабилитације

После више од пола века откако је оснивач ФАП-а Радмило Лавренчић осуђен због злоупотребе положаја, почео процес за његову рехабилитацију. Ни грађани Прибоја нису заборавили човека који је помогао развоју њиховог краја. Градска улица која води ка ФАП-у, ускоро ће носити Лавренчићево име.

http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/124/%D0%94%D1%80%D1%83%D1%88%D1%82%D0%B2%D0%BE/996494/%D0%94%D1%83%D0%B3+%D0%BF%D1%83%D1%82+%D0%B4%D0%BE+%D1%80%D0%B5%D1%85%D0%B0%D0%B1%D0%B8%D0%BB%D0%B8%D1%82%D0%B0%D1%86%D0%B8%D1%98%D0%B5.html?email=yes

[Rašo]

Србија је велика Тајна........

[Milan Nikolic]

А Срби су масовно гледали како да ,,наместе'' један другог.

[uros]

Србија је велика Тајна........

Шта то значи? 

[florenntina]

Hvala Ego na prilozima. Treba ljudi da se podsete, a ko ne zna da nauci ko je i kako unistavao i unistava i dalje ovu zemlju!!!

[Rašo]

Шта то значи? 

Па више је немогуће рећи ко је крив а ко кривац, ко је оптужен а ко невин. Ко оптужује и са којим правом, посебна је прича.  Србија земља не заслужује људе који тренутно газе њезиним земаљским шаром.

Само небеска Србија пружа мало мотива за бољи живот.

Небеска Србија..... Мајка наша!

[uros]

Па више је немогуће рећи ко је крив а ко кривац, ко је оптужен а ко невин. Ко оптужује и са којим правом, посебна је прича.  Србија земља не заслужује људе који тренутно газе њезиним земаљским шаром.

Само небеска Србија пружа мало мотива за бољи живот.

Небеска Србија..... Мајка наша!

Зна се ко је крив, комунистичка банда. Нема ту никакве потребе за мистификацијом. 

[florenntina]

A relativizovanje stvari i dogadjaja korak ka novom nasilju i zlocinu! Tako su lopovi preko noci postali "sposobni" a profuknjace i mafijasi "patriote" dok se posten svet koji se trudi da uradi nesto za sebe i svoju porodicu ili ode iz zemlje i dan danas proziva "izdajnicima"...

[Grizzly Adams]

Ја би то само мало преформулисао - уништавао и уништава нас социјализам.

 

Јер кад кажеш "комунисти", "комунистичка банда" онда испада да су за то криви само одређени покварени људи. Криви су и они, али главни кривац је идеологија. Да није ње било, ти гупаци би чистили улице и прали јавне WC-e, не би били председници, министри и посланици.

[Milan Nikolic]

Можда је још боље да се подсетимо свега тога из филма Подземље (од Кустирице). Тамо се види какви су људи и на који начин дошли на власт.