Uskoro učenje kod kuće (homeschooling) i u Srbiji

[NinaD]

Родитељи са децом која имају посебне потребе,управо се боре да и њихова деца могу да буду у школама а не да их још више отуђе,школујући их кући.Поента је у томе да та деца буду добро прихваћена у друштву и где је учитељица добра и разумна,ту има великих успеха као што је пример у једној школи код нас.

Тако да аутизам,инвалидитет и "нешто слично" вапије за социјализацијом и то тако осећа сваки родитељ који има тај проблем.

Mislim da svi pričamo o različitim stvarima. Shvatila sam da nije reč o obaveznom školovanju kod kuće od strane roditelja već o mogućem, ako to roditelj želi, a čisto sumnjam da će to hteti roditelji koji se i inače slabo bave svojom decom. Deca sa posebnim potrebama već odavno imaju mogućnost da pohađaju redovne škole, ai to nije sretno rešeno jer učitelji nisu adekvatno obučeni za njih pa ih prosto puštaju da borave u školi i prolaze, a bez nekog studioznijeg bavljenja njima. što se tiče autizma, to je loš primer i tu socijalizacija teško da može da pomogne, pre će biti da može da izazove probleme ukoliko se na njoj insistira.

[dusha]

@ nina

Slazem se sa tobom kad govoris o deci sa posebnim potrebama i autizmom.

Smatram da je uspesna socijalizacija u tim slucajevima neizmerno vazna za njihove zivote, a isto tako neizmerno bitna za drustvo koje brine o svakoj svojoj jedinki i poklanja joj onoliko paznje koliko je potrebno, u okviru onoga sto je tom drustvu moguce.

Jer, svaka osoba sa posebnim potrebama ili autizmom je ostrvce zapretanog potencijala ljubavi u moru prosecnosti jednog drustva...

Ali, tema se, valjda, odnosi na opstu populaciju skolske dece...?

U tom slucaju, ''skolovanje kod kuce'' smatram pogresnom politikom obrazovanja i stetnom po decu i roditelje, a samim tim i drustvo.

Ne vidim svrhu.

Roditelj koji ima zelju i mogucnosti, moze, kao i do sada, poucavati svoje dete i popraviti i obogatiti njegovo obrazovanje.

Nego, meni bode oci to sto danasnje drustvo ide u suprotnom smeru od kretanja dosadasnjeg drustva koje je iznelo na plecima ovu civilizaciju koja sebe smatra uslovljenu tehnologijom.

Ranije se obrazovanje odvijalo , iskljucivo, van kuce i porodice, a mnoge osnovne stvari za zivot su obavljane u kuci i u okviru porodice, kao npr. spremanje hrane, pravljenje odece i obuce, pranje , lecenje, okupljanje, slavljenje, radjanje i umiranje ...

Sada je obrnuto, sve to je izbaceno iz kuce i porodice, a skolovanje se vraca u kucu...

[ego]

Веза између генерација

Вероватно сте слушали приче о деци-тарзанима која су одрасла међу животињама. Познато је неколико оваквих случајева, и што је главно, ову децу практично није било могуће вратити људском начину живота. За васпитавање деце потребна је људска средина, а у вучјој средини одраста вук. Додао бих још и следеће: за васпитавање одраслог човека потребна је средина одраслих људи. Данашње дете је уроњено у дечју средину својих вршњака или просто дечју средину - вртић, школа, дечји камп. Контакт између деце и одраслих је крајње ограничен. Међутим, после оваквог васпитавања не треба се чудити инфантилности деце, не треба се чудити због чега она тако полако одрастају. Навикла су на то да буду деца. Кад се дете васпитава у породици од сталног општења с одраслима оно усваја зрео однос према животу. О томе смо већ мало говорили.

За васпитање одраслог човека захтева се чврста веза између генерација. Чим ослабимо везу између генерација (уписавши дете у вртић, школу итд.), изгубиће се огромно искуство које се скупљало стотинама година, а свака нова генерација ће почети да измишља рупу на саксији. Читаво устројство савремене породице практично уништава везу између генерација. Отац цео дан проводи на послу далеко од породице. Ово је први ударац по породици. Каквима деца виде своје родитеље? Отац је дошао уморан с посла, леже на кревет и почиње да чита новине. Шта почиње да ради мој најстарији син кад ја долазим кући уморан и прилегнем? Он одмах леже на кауч или на под и почиње да се глупира (не могу да нађем другу реч). Овако он подражава одраслима. Приморан сам да натерам себе да устанем и да почнем нешто да радим да се син не би потпуно навикао на нерад.

Некада није постојао овакав јаз међу генерацијама. 90% читавог становништва су били сељаци. Отац је радио или код куће или недалеко од куће и деца су од најранијег узраста учествовала у свим пословима. Дете је усвајало марљивост од најранијих година. Деца су почињала да раде већ од 4 године. Дечаци су често помагали очевима у пољу, а девојчице су помагале мајци у кући. Недавно сам у документарном филму видео кадрове снимљене још пре револуције, како петогодишњи-шестогодишњи дечак сам управља коњићем и дрља земљу. Сетимо се истог оног Некрасова о "сељачићу к'о напрстак". Али није само у сељаштву постојала чврста веза међу генерацијама. Трговци су често продавнице држали у кући и опет су се деца од малих ногу учила да помажу очевима да воде домаћинство.

Једном сам у возу на дугим релацијама подуго разговарао с једном женом-лекарем која је у току разговора изјавила: "Добар лекар може да буде одгајен само у трећој-четвртој генерацији. Ја предајем на медицинском факултету и одлично видим да је добар лекар у првој генерацији велика реткост." Као пример је навела своје познанике - наследне лекаре. "Тамо постоји посебна атмосфера, тамо дете већ од детињства познаје сву медицинску терминологију пошто родитељи често дискутују о својим проблемима. Он већ у средњим разредима лако влада разним медицинским приручницима и енциклопедијама. Већ у последњем разреду школе он је готов болничар иако још није стекао никакво медицинско образовање. Међутим, главно је да је он већ упио брижан однос према болесницима који је примио од својих родитеља."

Скрећем вашу пажњу - тек кроз 3-4 генерације може да се накупи искуство. На пример, благочестиви цареви су се васпитавали у неколико генерација. По правилу, мудар владар је постајао онај ко је још од детињства био посвећен у све унутрашње и спољашње проблеме државе, ко је видео свог родитеља како доноси одлуке, ко је видео до чега доводе ове одлуке након много година. Овакав владар је по правилу много мудрији од човека који је до власти дошао по принципу скоројевића и то је још због тога што су цареви раније сносили одговорност за свој народ и за своје одлуке до краја свог живота. Земља која мења владаре је попут жене која мења своје мужеве, док глава породице - муж - треба да буде један и за цео живот. Није случајно то што је венчање на царство слично Тајни венчања супруга. У оба случаја одговорност се прима за цео живот.

Данас већина жена ради. Ако мајка одлази на посао, остављајући своју породицу, то је други и главни ударац за породицу. На једном од семинара посвећених теми васпитавања деце једна представница одељења за малолетнике је поделила с присутнима своје утиске. Док у породици пије само отац деца су још нормална и породица се још не може назвати несрећном. Али ако почиње да пије и мајка деца сигурно доспевају у категорију тешке деце, а породица - у категорију несрећних. Нешто слично се може рећи и за све породице. Кад је из породице на посао отишао отац - то још није најстрашније, али ако из породице одлази мајка, породица коначно пропада. У току целог дана тата је на послу, мама је на послу, деца су у дечјем вртићу или у школи. Где је породица? Може се одговорити: али увече се сви окупљају, за викенд су такође сви заједно. Али какав је по правилу, увече и у току викенда циљ одраслих? Циљ је у већини случајева један - да се одморе. А деца често и у ово време беже да се прошетају или да поседе код другова. Свака генерација расте сама по себи. Зашто се данас код многе деце откривају психички поремећаји? Зато што је породица која је увек била јак штит, заштита за дечју душу, данас уништена. Уместо топлог дома остало је згариште.

Али, како се животно искуство преноси с колена на колено? Ово искуство се по правилу преноси кроз заједнички рад. Отац ради са сином и овај свом својом душом упија очев однос према животу. Не помажу разговор и поука, већ само заједничка делатност.

Ми смо у недељној школи у нашем храму наишли на овај проблем. Ми одрасли имамо искуство црквеног живота с децом која су већином дошла код нас из породица ван Цркве, која имају жељу да постану заједничари у овом искуству. Али оцрквљење деце иде врло тешко - јер ми нисмо родитељи и не можемо да живимо с њима. А ефикасност часова веронауке је врло мала. Јер шта је сат-два недељно у животу детета кад оно јурца са својим друговима напољу по три-четири сата свакодневно? Наравно, улица у његовом животу заузима много важније место. Часови веронауке су потребни, али они доносе суштинску корист само у случају да је цела породица верујућа, да се деца васпитавају у црквеном духу и да се ови часови одржавају као помоћ родитељима, да би се деци дала систематска знања о Богу и Цркви, што не могу да учине сви родитељи. И испоставља се да су једино место где смо заиста, макар некако могли да учинимо децу заједничарима црквног живота били дечји радни кампови. На две недеље смо путовали у неко село, постављали шаторе недалеко од храма и живели максимално све радећи својим рукама. Само овде, кад смо били с децом раме уз раме, свих 24 часа дневно, кад су живела и радила с нама, долазило је до правог брушења карактера и правог преношења животног искуства.

А док савремена деца расту у својој генерацији не општећи са старијима, она се "крчкају у сопственом сосу", што тешко да ће бити корисно за њих.

Проблеми очева и деце, по мом мишљењу су се у овим размерама појављивали искључиво у 18-19. веку, од кад је почела да се клима породична традиција у највишим друштвеним круговима. Пред очима су ми породице које раде на земљи. Деца су у овим породицима први помоћници и никакве конфликте између очева и деце који су уобичајени за наш друштвни живот тамо нисам видео. Један савремени писац врло тачно пише да постоје два начина живота: градски и сеоски. На селу су деца потребна, пошто су потребни помоћници у домаћинству. Посао у селу није тако квалификован и одраслима могу добро да помажу и деца, - захтева се само усредност, марљивост, стрпљивост итд. Сва ова својства се и васпитавају сеоским животом. У граду је све другачије, тамо се одвија индустријализација, а управо индустријализација јако уништава породицу пошто се сад захтева све више и више висококвалификован, специјализован рад. И ако је раније отац могао да поведе малолетног сина на поље да му помаже да оре земљу или да коси траву данас не може да га поведе у атомску централу и да ради поред апарата с компјутерским програмским управљањем. А и кћерка данас не може никако да помогне мами у вођењу књиговодства у предузећу. Висока квалификација у потпуности одузима могућност малом сину да стоји поред оца, а кћерки поред мајке. Висококвалификованом стручњаку су деца само сметња у њиховом послу.

Животна средина

Родитељи породично искуство преносе на децу. Зато ћу начинити неколико опаски поводом васпитавања деце. Породица је нормална средина за васпитавање. Међутим, где се васпитавају савремена деца? Зар у породицама? Од раног детињства дете се даје у вртић, затим у школу. У вртићу дете проводи око 8 сати дневно, а с родитељима општи отприлике исто толико. Доба кад дете иде у вртић је најважније за формирање личности, а половину укупног времена дете проводи у средини, која нимало не личи на породичну домаћу атмосферу.

По чему се атмосфера у породици разликује од дечјег вртића? Као прво, у породици постоји јасна хијерархијска структура. Постоје одрасли, постоје старији браћа и сестре, постоје млађи. Дете има одређено место у овој хијерархији. Као друго, сви људи који га окружују код куће су блиски рођаци с којима је оно везано за читав живот. У дечјем вртићу уопште није тако. Дете се налази у колективу вршњака. Хијерархијске структуре скоро да нема. Постоји један васпитач на целу групу, зато се већи део свих конфликата у дететовом животу одвија приликом комуницирања с вршњацима. У колективу вршњака су сви једнаки, овде нема старијих и млађих. Ово је потпуно неприродна атмосфера. Неприродна је макар зато што Господ није дао жени способност да одједном роди по петнаесторо-двадесеторо дечице која би била равноправна у породици. Све васпитање у породици се гради на томе што се млађи навикавају на послушање старијима, а старији се навикавају да се брину о млађима. Кад дете прође двоструку школу (школу послушања и школу бриге) оно одраста као нормалан човек - послушан и брижан. У дечјем вртићу дете похађа потпуно другу школу - школу равноправности. Сва деца имају иста права и обавезе. Деца се уче да живе заједно без конфликата: да се не туку, да се не свађају. Ништа више! Све ово постоји и у породици. Али у дечјем вртићу нема духа послушања и бриге којим је прожета породична атмосфера. Ако бисмо припремали дете за то да никада неће стварати породицу, да ће целог живота живети у општежитијима никад неће заузимати шефовску дужност и никад неће бити потчињен, онда је васпитање у дечјем врту потпуно прихватљиво. Ако желимо да одгајимо будућег породичног човека дечји вртић је крајње штетан.

Ако желимо да одгајимо правог грађанина крајње је пожељно васпитање управо у породици. Цело друштво је организовано хијерархијиски. Постоји руководство и постоје потчињени. Свако има своја права и своје обавезе и свако има своју одговорност. Дете управо у породици усваја правилан однос према старијима и млађима и оно на шта наилази у одраслом животу, усвојио је још у детињству.

У вртићу су сви људи привремени. Васпитачи се мењају по одређеном распореду, сама деца нису везана једно за друго ничим осим дечјег дружења. Данас се дружимо, сутра ћемо се посвађати. Деца не одговарају једни за друге. А у породици деца не могу дуго да живе у свађи, нарочито ако су мала. Ово просто неће дозволити родитељи који ће свим силама помирити децу. Брат и сестра остају блиски за цео живот и родитељи их од раног детињства уче да је свађа ужасан и потпуно недопустив догађај у њиховим животима. У вртићу конфликти могу да имају потпуно другачији исход: дуготрајна међусобна озлојеђеност, дете може да се разиђе с најбољим другом, може чак да пређе у другу групу или други вртић.

свештеник Илија Шугајев

http://www.svetosavl...aCeoZivot14.htm

[Макрина]

Mislim da svi pričamo o različitim stvarima. Shvatila sam da nije reč o obaveznom školovanju kod kuće od strane roditelja već o mogućem, ako to roditelj želi, a čisto sumnjam da će to hteti roditelji koji se i inače slabo bave svojom decom. Deca sa posebnim potrebama već odavno imaju mogućnost da pohađaju redovne škole, ai to nije sretno rešeno jer učitelji nisu adekvatno obučeni za njih pa ih prosto puštaju da borave u školi i prolaze, a bez nekog studioznijeg bavljenja njima. što se tiče autizma, to je loš primer i tu socijalizacija teško da može da pomogne, pre će biti da može da izazove probleme ukoliko se na njoj insistira.

Слажем се да наставни кадар није довољно спреман за децу са посебним потребама,поготово старији кадар,али има изузетака.

Хтела сам рећи,родитељи деце са посебним потребама су приморани на кућно школовање,то није оно што они желе и инсистрирају.

Познајем и примере кућног школовања деце....хм...није ме импресионирало,мислим да нисмо зрели за то.

[ego]

Рецимо, Свети Јован Златоусти је добар пример, мајка Антуса се посветила свом детету и прво образовање је стекао од ње.

Живот Светог Јована Златоустог

Детство и юность святителя Иоанна Златоуста

[Макрина]

Ох,да...сјајна времена сјајних мајки

[Макрина]

Ја сам научила да пишем и читам пре првог разреда,такође и гомилу песмица,од којих много епских народних...молим лепо,бака ме је одгајала и васпитавала.

Усмену књижевност ми је преносила у вечерњим сатима док пуцкета ватра као и народна предања,на шта сам много,много поносна јер сам скоро чула од Митрополита нешто,неко народно предање,исто што сам и ја учила...иста је то школа,без обзира на разлику у годинама,стара школа,како би рекли.

Елем,ја нисам достојан потомак,ретко стижем да се посветим деци на тај начин.Можда што сам ја била једна а ја имам троје...Бог зна.

[NinaD]

Ја сам научила да пишем и читам пре првог разреда,такође и гомилу песмица,од којих много епских народних...молим лепо,бака ме је одгајала и васпитавала.

Усмену књижевност ми је преносила у вечерњим сатима док пуцкета ватра као и народна предања,на шта сам много,много поносна јер сам скоро чула од Митрополита нешто,неко народно предање,исто што сам и ја учила...иста је то школа,без обзира на разлику у годинама,стара школа,како би рекли.

Елем,ја нисам достојан потомак,ретко стижем да се посветим деци на тај начин.Можда што сам ја била једна а ја имам троје...Бог зна.

Eee jesu to bila vremena divnih baka i majki. Takođe sam i ja od moje bake dosta, ako ne i najviše, naučila. Ovo školovanje kod kuće po mom mišljenju ne treba shvatati kao pravilo za sve, već više kao dozvoljenu mogućnost onima koji žele i mogu.

[Grizzly Adams]

Ovo školovanje kod kuće po mom mišljenju ne treba shvatati kao pravilo za sve, već više kao dozvoljenu mogućnost onima koji žele i mogu.

Наравно, то је само могућност родитеља да одлуче шта је најбоље за њихову породицу.

[Juan Valdez]

Наравно, то је само могућност родитеља да одлуче шта је најбоље за њихову породицу.

На пример, да одлуче како деца не треба да уче биологију, јер се коси са њиховом вером. По анкетама, то је други разлог и мотив за кућно школовање у САД и лично сам се уверио на шта личи производ таквог школовања. Страва и ужас! Школуј ти, брале, како хоћеш, али мора неко да тестира то дете да види да ли си га стварно научио оном што треба или индоктринирао (говорим генрално, не за тебе). Јер то дете није твоје власништво, него независна личност. Не можеш ти да га лишиш цивилизацијских достигнућа и знања само зато што се косе са твојим уверењима.

[Иван ♪♫]

На пример, да одлуче како деца не треба да уче биологију, јер се коси са њиховом вером. По анкетама, то је други разлог и мотив за кућно школовање у САД и лично сам се уверио на шта личи производ таквог школовања. Страва и ужас! Школуј ти, брале, како хоћеш, али мора неко да тестира то дете да види да ли си га стварно научио оном што треба или индоктринирао (говорим генрално, не за тебе). Јер то дете није твоје власништво, него независна личност. Не можеш ти да га лишиш цивилизацијских достигнућа и знања само зато што се косе са твојим уверењима.

Добро речено. Али, ко је тај који ће бити тај врховни ауторитет и контролор да доноси такве судове?

[Grizzly Adams]

ОК, слажемо се око "запостављања", да не ситничаримо око дефиниције. Моја главна примедба није по питању дефиниције, већ да закон не сме да буде "превентиван". Не сме да одузме слободу свима, зато што ће је неки злоупотребити. Сврха закона јесте да казни те "неке" који злоупотребљавају слободу.

[Juan Valdez]

Добро речено. Али, ко је тај који ће бити тај врховни ауторитет и контролор да доноси такве судове?

Не постоји врховни ауторитет и крајњи суд. Али се неке ствари знају и не могу релативизовати. О биологији суде биолози из целог света, свих вера, култура и политичких уверења. И не може сад неки родитељ да учи дете о крајњим глупостима пд маском не знам чега. Ако у званичној биологији постоји неки спор, онда се тај спор треба представити као спор уз позивање на научне радове, а не неке тамо идиоте који уопште нису биолози, не знају биологију и немају појма о чему причају. А ако ти родитељи мисле да имају нову идеју, није проблем, али опет, зна се како се та идеја брани, никако индоктринирањем деце.

[Juan Valdez]

ОК, слажемо се око "запостављања", да не ситничаримо око дефиниције. Моја главна примедба није по питању дефиниције, већ да закон не сме да буде "превентиван". Не сме да одузме слободу свима, зато што ће је неки злоупотребити. Сврха закона јесте да казни те "неке" који злоупотребљавају слободу.

Ту се слажемо. Ја око школовања имам два захтева - да оно буде доступно и најсиромашнијој деци (ту се и Џеферсон слагао са мном, чак је сматрао да нема шансе да се одрже слобода и република ако основно образвање не стекну сви) и да се деца не смеју учити глупостима. У свему осталом сам врло флексибилан, све док су ова два остварена.

[DYNABLASTER]

obavezna skola je jedno od najboljih stvari na svetu, ne zbog gradiva koje se uci, nego bas zbog druzenja i vaspitanja i svega