Где смо ми сада и као људи и као народ?

[Баба]

Где смо ми сада и као људи и као народ? Па на дну, где смо и били само смо се надали да смо се мало подигли и да су невоље прошле саме од себе.

Бранко Радун: Како разбудити „племе које сном мртвијем спава“

18 новембар 2012 Бранко Радун

Вест која је обишла свет - Усташе и легионари су ослобођени у Хагу за злочине над Србима, Хрватска је у националистичкој еуфорији а Србија је тужна и повређена. Запад предвођен Америком је одлучио да хрватски злочини нису злочини, јер су им потребни Хрвати на брдовитом Балкану, а Срби морају још дуго да пате јер су се дрзнули да се супротставе вољи Великог брата.

Вест да је Хашки трибунал ослободило хрватске генерале Анту Готовину и Младена Маркача кривице за прогон и убиства српског становништва, поништивши првостепену пресуду, на основу које је Готовина био осуђен на 24 године затвора, а Маркач на 18 година“ је не само погодила Србе већ је и изузетно значајна. То је пресуда Србији да је искључиви кривац за ратове и помиловање за Хрватски, тако су то схватили и Срби и Хрвати. Ово је могло да изненади само оне који су још гајили наде да је остало нешто од права и правде у одајама ове глобалистичке институције за монтирана суђења појединцима и народима. Прошле године је дошла пресуда јер је Великом Брату био потребан јачи притисак на Загреб око хаотичног стања у Босни у који су се они мешали, а сада када је Хрватска „легла на руду“ она добија „пуну индулгенцију“.

Ипак поред тога што смо то могли очекивати (или барем осуда на неколико година робије) та пресуда боли. Боли јер је то не само наставак антисрпске кампање у западним политичким круговима и медијима већ је то вапијућа неправда над једним народом.

Данас је одлука овог суда и ново писање историје са позиције победника, историје у којој ће као најгори народ у Европи и народ који је одговоран за ратове, злочине и прогоне бити „за вјеки вјеков“ проглашен народ српски. Барем се тако надају победници. А биће у праву ако се ми са тим помиримо или сложимо.

На жалост не видимо сада ни у влади ни у опозицији никога ко би барем озбиљно и достојанствено,а да не кажемо патриотски одговорио на ову срамну, неправедну и злочиначку пресуду (јер ко помаже злочинцу да се извуче некажњен и сам је злочин). Овде не говоримо о крокодилским сузама неких политичара и медија који су више жеља да се на народној несрећи убере који поен или пак чист израз националне фрустрације за коју се мора наћи издувни вентил.

Нема много помоћи ни од јаловог израза немоћи у проклињању хашког трибунала и захтева типа „вратите нам наше Србе“ и „нећемо више са вама да се играмо“. На жалост захтеви да се игнорише Хашки трибунал или пак да се ослободе заточени Срби су толико далеко од реалности јер је историјска чињеница да је Србија окупирана, део ње је директно, а део посредно. Стога би ти захтеви звучали скоро као када би неко рецимо 1942. дошао до Милана Недића и рекао му да протера Гестапо и некаквог „Кригера“, а да Хитлеру пошање ултиматум у коме захтева хитно пуштање свих наших логораша из Трећег Рајха. Он би тог човека наравно доживео или као потпуног лудака или као провокатора.

Када на једну страну ставимо кукњаву таблоидних медија и професионалних „нарикача“, као и оних који нешто као покушавају подизање клонулог и патриотског духа „оштрим“ саопштењима и апелима (прочитати „Страдију“ Домановића) а на другу страну немуште и кукавне реакције власти и опозиције (а што не рећи и интелектуалаца) – где смо ми сада и као људи и као народ? Па на дну, где смо и били само смо се надали да смо се мало подигли и да су невоље прошле саме од себе.

Дакле ми смо – и наша елита – а и добрим делом и наш народ – завукли главу у песак и мислили да ће опасност нестати или проћи само зато што је игноришемо. Некако се код нас уврежило осећање и некаква мутна нада да ће нам се једном „скинути са грбаче“. Тако су људи поверовали да ћемо свргавањем Милошевића заслужити „милост“ и „индулгенцију“ Запада, али нисмо. Исто тако је Ђинђић и његова екипа мислили „ако предамо Милошевића коначно ћемо се ослободити притиска Запада“. И други су тако после њега мислили и чинили „још само овај уступак, па је онда готово“. Сада би требало бити јасно да томе нема краја или се барем он за сада не види.

Па шта онда да радимо? На трибини Националног клуба Видовдан, која је одржана у петак 16. Новембра на Новом Београду, један од оних који су се јавили из публике мудро је резимирао нашу наизглед безазлену ситуацију. Он је рекао да имамо константну антисрпски политику ЕУ и Запада која очигледно не намерава да се промени те да ту ми немамо шта да тражимо. Са друге стране Русија која још није довољно јака или спремна да се врати на Балкан не жели да ризикује сукоб са Западом око Срба. Па је стога Србија са најмоћнијим непријатељима на планети а без савезника и јасне подршке у свету препуштена сама себи и својим нејаким снагама. Сада смо у ситуацији коју Његош описује „ко нас пожали, ко да би нам помогао“, али и оне „једна сламка међу вихорове, сирак тужни без нигдје никога... Моје племе сном мртвијем спава, суза моја нема родитеља, нада мном је небо затворено, не прима ми ни плача ни молитве; у ад ми се свијет претворио, а сви људи паклени духови“.

Неправде библијских размера која нас опет тера да тражимо излаз из ове безазлене ситуације. Неки излаз налазе у прихватању такве неправде и подршке злочинцима геноцида над нашим народом, али то није излаз већ кукавичлук. Други виде излаз у жалопојкама и клетвама, али ни то није излаз већ израз немоћи и фрустрације. Србија нема никог у свету ко би је заштитио од ове у новије доба невиђене неправде. Шта да чини „сламка међу вихорове“ и „сирак тужни без игде икога“ Излаз је једини, и увек био повратак себи и својим коренима.

Ово може да звучи као још једна „проповед“ али није, верујем да није. Наиме тај повратак себи и запретеним и потиснутим енергијама наше традиције је једино што можемо да чинимо данас да би смо преживели и биолошки и као људи и као народ. Тако смо трајали вековима под Турском и сваком другом окупацијом. Тај штит и оклоп традиције смо одбацили и сада изранављени трпимо губитке и пада нам дух у прашину. Такви какви смо данас, апатични и спремни на капитулацију или на некакав јалови инат, ми нисмо способни да се одржимо и да све што морамо издржимо. Ако нам клоне дух и пропаднемо духовно и морално неће нам помоћи ни пропаст непријатеља и успон пријатеља. Никаква геополитичка промена која је на видику нам неможе донети ништа јер ми нећемо бити способни а ни вољни да је искористимо. Очајник се преда иако би да је још мало издржао (а при крају је најтеже) био спасен. Мрак је најгушћи пред свитање – данас се чини да је најгушћи.

Наша главна борба мора бити не политичка или идејна (иако се оне не искључују) већ у сфери духа – борба против духа малаксалости и егоизма. А како онда – чиме победити ту слабост и дефетизам – једино вером и надом. Повратак себи и својим коренима, својим духовним и моралним исходиштима нам једино у овим данима могу помоћи са сачувамо дух и не капитулирамо. Ако би смо то успели то би била прва и примарна српска победа која би касније донела победе и у сфери политике и економије. Ако смо људи – како је говорио наш Патријарх Павле, све ће бити добро, а ако нисмо џабе нам је све.

Снага Традиције - име ти је Видовдан. Видовдан као идеја и опредељење је „шифра“ српског опстанка кроз векове и то може бити и данас ако му се окренемо и он постане део нас. Његош је поред оних чемерних мисли имао и јасне и светле и борбене мисли – „нека буде што бити не може“. То значи да и у ситуацији кад се чини да нема излаза он се нађе ако се верује и нада. Парадокс ове ситуације је да је невоља често била колевка нових снага и новог полета, наравно ако се на њу да адекватан и целовит одговор.

Ако је нешто добро у овој неправди која нам се дешава а то је да су пале све маске, те да постаје јасно да се у овоземаљску правду не вреди надати. Велика неправда на земљи човека и народе окрећу ка небу, тако нас учи и библијска и српска историја. А то окретање Небу доноси човеку и снагу и мудрост да се носи и са неправдама и поразима, те да их све издржи и да победи на крају.

[Grizzly Adams]

Празна прича. Зашто пише кад и сам види да нема шта да каже.

Наша будућност зависи само од нас. Треба да престанемо да се бавимо вампирима из прошлости и кренемо да радимо и стварамо.

[Баба]

Празна прича. Зашто пише кад и сам види да нема шта да каже.

Наша будућност зависи само од нас. Треба да престанемо да се бавимо вампирима из прошлости и кренемо да радимо и стварамо.

А да ли је он рекао да наша будућност не зависи од нас или је управо о томе говорио ?

А Св.кнез Лазар, Његош, видовданска традиција и православље су вампири из прошлости ?

Хвала ти што си ми очи отворио ...мислим ...да ли си ти уопште прочитао текст , или причаш напамет , ако си прочитао мајке ти како си дошао до овог фантастичног закључка ?

[Grizzly Adams]

Ваљда је очигледно на кога сам мислио када сам рекао "вампири" и то добро знаш, али намерно изврћеш у правом комуњарском духу.

[Баба]

Ваљда је очигледно на кога сам мислио када сам рекао "вампири" и то добро знаш, али намерно изврћеш у правом комуњарском духу.

Немој да ме вређаш да сам комуниста . Твој став и прича су немерљиво ближи комунистичкој и немој да ми спамујеш тему.

То прво.

Друго немој да си безобразан , него буди конкретан и реци шта заиста мислиш ја нисам баба Ванга да погађам шта ти из америке у ово доба дана размишљаш.

Ко су дакле по теби вампири из прошлости , пошто Радунов текст овде говори о повратку видовданској традицији, цитира Његоша , патријарха Павла , и друге . Нигде није помињао никакве вампире сем усташа Маркача и Готовине који нису из прошлости него из садашњости ( с тим да се тек најмањи могући део текста односи на њих) и заиста не знам где се теби у овоме тексту причињавају вампири из прошлости сем ако не мислиш на у тексту поменуте владике и светитеље који су оличење видовданске традиције и православне вере.

У том случају морам да кажем и да си безобразан и да ниси православан а можда и да ниси сасвим свој.

[Justin Waters]

Волио бих да чујем шта ће тај повратак коренима, подразумјевати данас у 21 вијеку, како код индивидуе који крене тим путем, како код народа, како код државе?

Ок он каже да се треба вратити коренима...и, какве примјене ће нас десити, како ће то поправити друштво у сваком погледу, моралном, економском, политичком....?

[Баба]

Волио бих да чујем шта ће тај повратак коренима, подразумјевати данас у 21 вијеку, како код индивидуе који крене тим путем, како код народа, како код државе?

Ок он каже да се треба вратити коренима...и, какве примјене ће нас десити, како ће то поправити друштво у сваком погледу, моралном, економском, политичком....?

Видовданска традиција је духовност и вера то је Радун јасно рекао притом позивајући се на свештенике Српске Цркве. Дакле ако теби није јасно какве промене може да донесе враћање вери и духовности, да ли има смисла на овоме форуму даље ишта теби објашњавати?

Или је у питању и код тебе и код Звонка и осталих низ предрасуда о самом писцу текста ?

[Grizzly Adams]

Не, него си ти безобразан и требало би да се извињаваш јер ми подмећеш ствари за које знаш да нису тачне и да никада не би рекао, а сада се правиш луд. Вампири су ова двојица дебила о којима се овде расправља већ неколико дана, а и остали њихови другари са свих страна.

Значи, докле бре више те теорије завере и изигравање жртве!? Дајте да већ једном одрастемо и престанемо да се бламирамо. Христос је прво апостолима рекао да га земаљска царства уопште не интересују, ни Израел, ни Русија, ни Србија, ни Кина, него га интересују Жељко, Звонко, Ђорђе, Бранко итд. Значи ово национал-верско глупирање је бесмислено и нехришћански. Обичан национализам упакован у хришћанску терминологију. Те Видовдан, те овај светитељ, па онај светитељ... Ако хоћемо да нам на овом свету буде боље онда треба да радимо, а свако за себе нека се моли Богу да уђе у Царство небеско. Зна се која су правила на овом свету. То једно са другим никакве везе нема. Неће Господ да шаље војске анђела да спасава пролазно парче земље. Па немојте да смо као фарисеји...

Дојадили сте више са том национал кукњавом и патетиком. Ако нисте одрасли људи да прихватите реалност и суочите се са њом онда мами под сукњу и ћутите. Смучило ми се више да читам ове балавости. Мој народ спао је на цмиздраве снајке које само знају да кукају и измишљају изговоре како је "неко други крив".

Него ајде. Видим ја да од овога нема никакве користи, само штета. Нити ћете ви да разумете шта вам говорим, нити ја имам било шта за себе осим што се нервирам. Само наставите да цитирате Његоша и све ће се решити само од себе.

[Grizzly Adams]

Враћање вери и духовности је индивидуална ствар, а не економска и политичка.

[Juan Valdez]

Prisilna nezaposlenost: slučaj Srbije i Hrvatske

Aktu­elna eko­nom­ska kriza je do sada zao­ku­pila gotovo sva­čiju pažnju. Rasprave oko toga štа ju je iza­zvalo ne jenja­vaju. Jedna od popu­lar­nih rasprava vrti se oko pita­nja ko je u pravu, kejn­zi­janci ili austri­janci. Dok ovaj čla­nak ne teži da odgo­vori na to kon­kretno pita­nje, nadam se da će baciti tra­čak sve­tla na kamen teme­ljac teo­rije Dž. M. Kejnza: pret­po­stavku nedo­bro­voljne nezaposlenosti.

U svom trak­tatu iz 1936. godine, Opšta teo­rija zapo­sle­no­sti, kamate i novca, Kejnz tvrdi:

Ljudi su nedo­bro­voljno neza­po­sleni, uko­liko su, u slu­čaju malog pora­sta cene robe u odnosu na nomi­nalne plate, ukupna ponuda radne snage spremne da radi za tre­nutne plate i ukupna tra­žnja za rad­nom sna­gom pod tim istim pla­tama, veće od posto­je­ćeg obima zapo­sle­no­sti.¹

On tvrdi da je ova (čudna?) situ­a­cija u tesnoj vezi sa nemo­guć­no­šću pre­du­zeća da sma­nje stopu plata i nedo­volj­nom sprem­no­šću sta­nov­ni­štva da kon­zu­mira (troši). Lek je, po Kejnzu, inter­ven­cija države – pove­ća­nje javne potro­šnje ili pove­ća­nje ponude novca. Nisam uve­ren da je to tačno.

Prvo, da bi mogli da se ubu­duće zapo­sle, neza­po­sleni moraju na neki način da se održe u životu. Do hrane i dru­gih potrep­ština bi mogli doći tro­šeći sop­stvena pre­o­stala sred­stava (ako imaju bilo kakva), pri­ma­njem poklona od dru­gih (kroz dobro­tvorne usta­nove ili kao milo­sti­nju) ili dobi­ja­njem fina­sij­ske pomoći države. Druga moguć­nost je da nađu poje­di­nace koji bi mogli imati kori­sti od nji­ho­vih usluga.

Posao izvan vla­stite spe­ci­jal­no­sti ili posao koji nije u okviru zakona često nosi stigmu, a često i nije nečiji prvi izbor zapo­šlje­nja, ali svaka dobro­voljna raz­mena dobara i usluga – ako se pri tome ne krše imo­vin­ska prava tre­ćih lica – pred­sta­vlja pro­i­zvodnu delat­nost pro­tiv koje ja nemam nika­kav pri­go­vor. Iako bi bilo udob­nije dobi­jati novac ni za šta, to ne bi bila naj­pa­met­nija dugo­ročna poli­tika za reša­va­nje nezaposlenosti.

Da bih malo poja­snio sum­njivu pri­rodu nedo­bro­voljne neza­po­sle­no­sti, ispri­čaću priču o jed­noj vrsti „neza­po­sle­no­sti“ u kojoj neza­po­sleni nemaju pre­o­sta­lih sred­stva koja bi potro­šili, dobro­tvorni pri­lozi ne postoje, i nema nika­kve državne finan­sij­ske pomoći – nema ničega osim bistrog uma i rela­tivno zdra­vog tela. Priča koju ću ispri­čati je u izra­zi­tom kon­tra­stu s kejn­zi­jan­skom ide­jom o leku za neza­po­sle­nost. Ustvari, ona otkriva bolji lek – dobro­voljno zapošljavanje.

Dobro­voljno zapošljavanje

U avgu­stu 1995. godine, zajedno sa oko 250.000 sta­nov­nika Hrvat­ske, moja poro­dica je pre­se­ljena u Srbiju u peri­odu od oko nede­lju dana tokom vojne ope­ra­cije „Oluja“ koju je spro­vela hrvat­ska voj­ska. U to vreme, Srbija je već bila u dubo­koj eko­nom­skoj krizi usled niza kata­stro­fal­nih ekonomsko-političkih mera, gde je neo­bu­zdano pove­ća­nje ponude novca bilo cen­tralni pro­blem. Slu­žbena stopa neza­po­sle­no­sti pre­va­zi­la­zila je 30 odsto, a pro­se­čan pri­hod po doma­ćin­stvu izno­sio je oko 20 odsto pri­hoda iz 1989. godine.

Čovek bi oče­ki­vao da bi dodatni pri­liv neza­po­sle­nih, koji je odgo­va­rao brojci od oko 2,5 odsto sta­nov­ni­štva Srbije, samo dopri­neo broju već posto­je­ćih neza­po­sle­nih koji su ili bili na teretu već pre­op­te­re­će­nih pro­grama soci­jalne pomoći, ili su tro­šili pre­o­stalu poro­dičnu ušte­đe­vinu ili su kri­jum­ča­rili ciga­re­tama i ben­zi­nom iz Rumu­nije i Bugar­ske. To je takođe ono što bi suge­ri­sala većina onih koji kori­ste kejn­zi­jan­ske modele.

Ali, to se nije dogo­dilo. Većina tih ljudi je došla sa samo neko­liko sto­tina nemač­kih maraka u džepu i sa kesom odeće. Nije bilo vre­mena da se spe­ku­liše da li je bolje da se pri­ku­plja soci­jalnu pomoć, potroši neka poro­dična ušte­đe­vina ili proda neka imo­vina pre stu­pa­nja u neu­godnu potragu za bilo kakvim poslom. Većina nas nije čak ni oče­ki­vala ni želela bilo kakvu pomoć države.

Kao što je moj otac jed­nom sar­ka­stično rekao: „Mi smo od njih već dovoljno pomoći dobili, na nos nam je iza­šla“, alu­di­ra­jući na činje­nicu da smo zavr­šili kao izbe­glice usled nasil­nog sukoba između srp­skog i hrvat­skog poli­tič­kog vrha za kon­trolu nad područ­jem u kojem smo živeli. Još jedna nje­gova izjava iz tog vre­mena koju mislim da ću uvek pam­titi gla­sila je: „Ja mogu bolje!“. Bio je to komen­tar koji se odno­sio na „kolek­tivne cen­tre“ za sme­štaj izbe­glica koje je država nudila u prvih neko­liko nede­lja nakon našeg egzodusa.

Kao što bi se iz gore­po­me­nu­tih opštih eko­nom­skih indi­ka­tora moglo naslu­titi, spo­sob­nost države da izvuče dodatna sred­stava iz pri­vrede i usmeri ih ka novom talasu neza­po­sle­nih bila je ozbiljno ogra­ni­čena. Dakle, naša mala oče­ki­va­nja su zapravo odgo­va­rala držav­nim pla­ne­rima. Povrh svega, budući da nismo bili drža­vljani Srbije, nismo imali pravo glasa, tako da je moti­va­cija države da bilo šta učini u našu korist bila zane­mar­ljiva. Čak i u malo vero­vat­nom slu­čaju dobi­ja­nja prava glasa, nivo razo­ča­re­nja u spo­sob­nost države da nešto poboljša je bio pri­lično visok tako da većinu nas kori­šće­nje tog poten­ci­jal­nog prava nije ni zanimalo.

Posle prvih dana pomet­nje, kada je većina poro­dica bila sme­štena u sport­skim halama, pra­znim ško­lama, zatvo­re­nim fabri­kama itd., mnogi su uspeli da se snađu za dugo­roč­niji sme­štaj u roku od neko­liko nede­lja. Ovi ljudi su se dogo­vo­rili sa vla­sni­cima sta­rih kuća na selu i viken­dica, i uop­šte, sa bilo kime ko je bio spre­man da obez­bedi pod­no­šljiv pra­zan pro­stor na svom ima­nju u zamenu za neku uslugu.

Moji rodi­te­lji i ja smo upo­znali poro­dicu emi­gra­nata koja je živela u Nemač­koj i koja je dola­zila u Srbiju samo na godi­šnji odmor (pa bi se čak moglo reći da smo imali sreću da se naša nesreća poklo­pila s nji­ho­vim godi­šnjim odmo­rom). Tokom nared­nih pet godina, moj otac i ja smo popra­vili sve što se moglo popra­viti na četiri kuće u vla­sni­štvu ove poro­dice, od loših elek­trič­nih insta­la­cija i vodo­voda do oja­ča­va­nja beton­skih bal­kona, poplo­ča­va­nja dvo­ri­šta, zamene cre­pova, reno­vi­ra­nja ente­ri­jera i opšteg odr­ža­va­nja. Moja majka je oči­stila sve da bli­sta, a bašta je uvek bila puna cveća.

Vla­snici su oči­gledno imali kori­sti od ove naše usluge, posebno zbog toga što je im je ima­nje bilo na meti pro­val­nika pre našeg dola­ska. Naravno, i nama je bilo od kori­sti da živimo u nji­ho­voj kući. Pored toga, moji rodi­te­lji su poma­gali u poljo­pri­vred­nim rado­vima u lokal­nom mana­stiru. Zau­zvrat smo dobili parče zemlje na kori­šće­nje za vla­stite useve. Uz to, u selu u kome smo živeli bilo je poslova na dnev­noj bazi, od rada u polju, popra­vlja­nja ograda, sad­nje drveća i čišće­nja smeća do popravki motor­nih testera i dru­gih mašina.

U nared­nim mese­cima i godi­nama, veći deo od 250 hiljada novih sta­nov­nika Srbije je pri­hva­tao svaki posao koji bi mogao naći, čak i na jedan dan. Nije bilo kanala kojeg bi bilo suviše teško kopati, mal­tera kojeg bi bilo suviše teško mešati, korova suviše jakog za čupa­nje, useva kojeg bi bilo suviše teško žeti niti auto­mo­bila ili kami­ona kojeg bi bilo suviše teško popra­viti. Ovaj niz nema kraja. Većina poslova je bila na razvoju malih pre­du­zeća i u poljo­pri­vredi, dok su državna pre­du­zeća sve više propadala.

Mnogi od tih ljudi su imali uni­ver­zi­tet­ske diplome, ali takve spo­sob­no­sti nisu bile potrebne na mnogo mesta. Ono što je bilo potrebno je bio prak­tični rad na odr­ža­va­nju sta­rih i izgrad­nji novih (ali dru­ga­či­jih) kapi­tal­nih dobara. Moj drug iz ode­lje­nja, bri­ljan­tan um, nije želeo da mu rodi­te­lji finan­si­raju fakul­tet­sko ško­lo­va­nje pa je počeo niz pri­vre­me­nih poslova, sve dok nije zavr­šio radeći kao far­bar u jed­nom auto ser­visu. Ser­vis je tokom godina ras­tao i napre­do­vao i sada je taj moj pri­ja­telj jedan od mena­džera tamo.

U prvim mese­cima i godi­nama posle 1995. godine, većina ljudi je radila za novac, hranu, odeću, za bilo šta. Šte­deli su ono­liko novca koliko su mogli, a hranu i odeću su kori­stili. Nemačka marka je bila naj­vred­nija valuta za šted­nju, dok je domaći dinar bio prak­tično bez­vre­dan. Novac nije čuvan u ban­kama, jer je većina banaka već bila ban­kro­ti­rala zbog galo­pi­ra­juće infla­cije iza­zvane dnev­nim štam­pa­njem novog novca od strane Narodne banke Jugo­sla­vije. Čuva­nje domaće valute je bilo ravno finan­sij­skom samoubistvu.

Šted­nja „pod dušek“ bila je jedina pre­o­stala razumna opcija pa smo je i kori­stili. Većina ljudi je imala jedan jedini glavni cilj na umu – da ponovo imaju svoj dom. Neki, poput mojih rodi­te­lja, sta­vili su veći nagla­sak na finan­si­ra­nje obra­zo­va­nja svoje dece.

Neki bi rekli da je to sve bilo uza­lud, jer, ima­jući u vidu ogra­ni­čenu koli­činu nemač­kih maraka u pri­vredi, ako se štedi, to odu­zima od ukupne koli­čine novca na ras­po­la­ga­nju za tro­še­nje i čuva­nje od strane dru­gih. Ali, kada se štedi novac, to ne uma­njuje koli­činu posto­jeće robe i usluga dostup­nih za raz­menu. Ti pro­i­zvodi i usluge i dalje postoje i mogu se raz­me­nji­vati, obzi­rom da postoji neka pozi­tivna, bes­ko­načno deljiva koli­čina novca u eko­no­miji. Šted­nja „pod dušek“ sma­njuje koli­činu novca u opti­caju u odnosu na koli­činu robe i usluga na ras­po­la­ga­nju za raz­menu, i to samo sma­njuje nov­čane cene te robe i usluga.

Što je još važnije, čovek štedi novac da bi finan­si­rao buduće inve­sti­cije koje će doneti veću pro­duk­tiv­nost i više robe i usluga na ras­po­la­ga­nju za potro­šnju u buduć­no­sti. Uku­pan iznos novca u pri­vredi će i dalje biti isti, ali će koli­čina robe i usluga koje se mogu kupiti tim isti nov­cem biti veći.

Dakle, ono što se štedi nije fizička koli­čina novca, nego buduća vred­nost pro­je­kata koji će biti zavr­šeni pomoću tog novca. Ogra­ni­čena koli­čina novca nije pre­preka za šted­nju u ovom slu­čaju. Istina je, među­tim, da je bez ban­kar­skog sistema potrebno čekati vla­stitu ušte­đe­vinu da se aku­mu­lira da bi se finan­si­rao pro­jekt. Nisam sigu­ran da li je većina mojih zemljaka razu­mela ovo raz­mi­šlja­nje, ali su sva­kako delo­vali kao da su razumeli.

Nova nase­lja u bli­zini Beo­grada i širom Srbije koja su počela da niču 1997. godine nude i dokaz da sav taj rad i šted­nja, čak i tako pri­mi­tivni kakvi su bili, nisu bili uza­lud. Ta nase­lja su izgra­đena nov­cem i radom sada­šnjih vla­snika, biv­ših izbe­glih iz Hrvat­ske. Mnogi čla­novi moje šire fami­lije i bivši susedi žive tamo. Pravni sta­tus tih nase­lja je i dalje pod zna­kom pita­nja od strane države, ali ovi ljudi su odlu­čili da će radije pri­hva­titi taj rizik nego čekati pomoć koja nikada neće doći. Neko­li­cina onih koji nisu uzeli vla­stite živote u svoje ruke i koji su čekali pomoć države—još uvek čekaju.

Od 2000. godine do sada, posle pre­vrata 5. okto­bra, trži­šno ori­jen­ti­sani poje­dinci su ušli u državne struk­ture, a ban­kar­ski sistem je obno­vljen. Sudeći po devi­znom kursu dinara u odnosu na glavne svet­ske valute, izgleda se pove­ća­nje ponude novca drži na rela­tivno niskom nivou.²

Šted­nja je postala pro­duk­tiv­nija po jedi­nici vre­mena, jer oni koji žele da pokrenu inve­sti­ci­oni pro­je­kat ne moraju da čekaju svoju ušte­đe­vinu da nara­ste do potreb­nog nivoa ili da direktno traže poje­dince koji žele da pozajme svoju ušte­đe­vinu. Ban­kar­ski sistem omo­gu­ćava inter­tem­po­ralnu raz­menu šted­nje između ogro­mnog broja poje­di­naca, a inve­sti­ci­oni sek­tor pred­sta­vlja medi­jum za tu raz­menu.³

Većina vla­snika kuća u novim nase­ljima i dalje naporno radi i štedi ili se zadu­žuje da bi u eta­pama finan­si­rala manje pro­jekte na svo­joj imo­vini. Mnogi od njih vode mala pre­du­zeća iz svo­jih domova: auto­me­ha­ni­čar­ske i vul­ka­ni­zer­ske rad­nje, pro­dav­nice, mesare, pekare, pogone za pilje­nje i obradu drveta, pre­vo­zničke firme, sto­va­ri­šta gra­đe­vin­skog matri­jala, i mnoga druga. Ostali su uspeli da pro­nađu stal­nije zapo­sle­nje u nado­la­ze­ćim lokal­nih preduzećima.

Ne veru­jem da bi se ovi ljudi slo­žili sa zaključ­kom iz trak­tata Dž. M. Kejnza iz 1936. da je „izra­ziti nedo­statk pri­vred­nog dru­štva u kojem živimo … nje­gov neu­speh da osi­gura punu zapo­sle­nost“.⁴ Većina njih će vam reći da je izra­ziti nedo­sta­tak poli­tič­kog dru­štva u kojem živimo nje­gov neu­speh da osi­gura puno pošto­va­nje života i imo­vine ljudi i da su ljudi savr­šeno spo­sobni da upra­vljaju svo­jim živo­tima, što uklju­čuje i odluku da pro­vedu deo vre­meha u potrazi za dru­gim poje­din­cima kojima bi mogle zatre­bati nji­hove usluge.

Ljudi u ovoj priči su pre­ži­veli ne zbog inter­ven­ci­o­ni­stičke poli­tike države nego baš upr­kos toj politici.

Pre­drag Rajšić

• Kejnz, DŽ. M. 2006.Opšta teo­rija zapo­sle­no­sti, kamata i novca (New Delhi: Atlan­tic Publis­hers & Distri­bu­tors), str. 14. [↩]
  
• Treba imati u vidu da je ori­gi­nalni čanak, čiji je ovo pre­vod, napi­san 2010. godine tako da se ova ocena ne odnosi na period posle 2010. godine. Ipak, gene­ralni uti­sak autora je, bar sudeći po kursu dinara u odnosu na evro (ne zabo­ra­vlja­jući mnoge nedo­statke ovog par­ci­jal­nog indi­ka­tora), da su infla­ci­one ten­den­cije u posled­nje dve godine slične po obimu onima iz pret­hod­nih deset. [↩]
  
• Među­tim, postoje indi­cije da cen­tralna banka poku­šava da pro­širi kre­dite izvan gra­nica u kojima se banke osje­ćaju ugodno. Na pri­mer, 2010. godine pre­go­vori između udru­že­nja banaka Srbije i cen­tralne banke zavr­šili su se zaključ­kom da će ogra­ni­če­nje zadu­ži­va­nja biti podig­nuto sa 30 na 40 odsto od dužni­ko­vih neto pri­hoda. To je dovelo do neo­bične situ­a­cije gde su banke naja­vile ovu pro­menu, a pri tom pozi­vale dužnike da budu opre­zni u odlu­či­va­nju koliko pozaj­miti. [↩]
  
• Kejnz, Nav. delo, str. 341. [↩]
  

[Justin Waters]

Видовданска традиција је духовност и вера то је Радун јасно рекао притом позивајући се на свештенике Српске Цркве. Дакле ако теби није јасно какве промене може да донесе враћање вери и духовности, да ли има смисла на овоме форуму даље ишта теби објашњавати?

Или је у питању и код тебе и код Звонка и осталих низ предрасуда о самом писцу текста ?

Нема ја шта да предрасуђујем. Текст сам прочитао и видио да човјек није рекао ниједну конкретну, осим вратимо се видовданским коренима....и кад већ предлажеш неку идеју онда нам саопшти резултате какве ће промјене то изазвати најприје на друштвеном плану, и како ће то Србе ријешити највећих проблема са којима смо данас суочени.

Немој ми оно....ако ти не знаш шта вјера значи...знам шта значи мени, Пери, Јанку, Славку....али не знам шта ће конкретно значити примјена на појам народа и какве ће то промјене изазвати.

Дакле тражим само конкретне одговоре, а не конкретна замајавања како видим да слиједи из текста.

[Grizzly Adams]

Ма чим се "вратимо видовданским коренима" зауставиће се инфлација, кренуће инвестиције, отвориће се милион радних места и GDP ће порасти 100%. А ако се још и "окренемо Русији" Обама ће доћи лично да се извине за све и понудиће Клинтона и Олбрајт да им судимо. А дотле можемо слободно да не радимо ништа, задужујемо се и бирамо комплетне идиоте за вође.

Какве су то фантазије брате, ЛСД им није раван... Овакво мешање вере са политиком је на граници јереси. Ко они црвени конци и остале враџбине.

[Grizzly Adams]

@Ивица

Ово из чланка који си пренео могу из прве руке да потврдим. Мој кум је дошао 95-е као избеглица, рањеник од 19 година који је четири године провео у рову уместо у школи. Онда је кренуо да се бори, запослио се као ноћни чувар, завршио школу, после је отворио своју фирму, оженио се и данас је веома имућан човек. Мени је био велика инспирација. А једну реч кукања од њега нисам чуо никад. То је више карактеистика нас "србијанаца".

[Juan Valdez]

@Ивица

Ово из чланка који си пренео могу из прве руке да потврдим. Мој кум је дошао 95-е као избеглица, рањеник од 19 година који је четири године провео у рову уместо у школи. Онда је кренуо да се бори, запослио се као ноћни чувар, завршио школу, после је отворио своју фирму, оженио се и данас је веома имућан човек. Мени је био велика инспирација. А једну реч кукања од њега нисам чуо никад. То је више карактеистика нас "србијанаца".

Пусти ти те трице и кучине, него реци ти мени да ли се он вратио видовданским коренима?!

[Grizzly Adams]

Вратио се запретеним и потиснутим енергијама наше традиције...