Житије светог Нектарија Егинског и Његова чуда и поуке

[JESSY]

Ekaterina Stojkidu

MIRIS JASMINA

 

U ovoj knjizi data su svedočanstva ljudi koji su poznavali svetog Nektarija u vreme kad je on bio na Egini, odnosno 1904-1920. godine. Međutim, kao izuzetak ovde navodimo priču o događajima koji se odnose na period 1891-1893. godine kada je sveti Nektarije bio proteran iz Afrike i kada je kao običan sveštenik služio u Eubejskoj eparhiji. Razgovaramo s Ekaterinom Stojkidis u njenoj kući u Halkidi. I ona i njen muž Andreas Stojkidis su predstavnici aristokratskih krugova starog vremena. Njihova kuća podseća na galeriju slika. Porodica gospođe Stojkidu, čije devojačko prezime je bilo Korokosta, je bila duhovno tesno povezana sa svetim Nektarijem. Porodica njenog oca, njegove sestre Elene Kiopeku, Ekaterina Bei i drugi bili su s njim u prisnim odnosima.

"Gospođo Stojkidu, šta možete da ispričate o svetom Nekatariju?"

"Sveti Nektarije se družio sa mnogim porodicama koje su živele u Halkidi. Među pobožnim porodicama, koje su primale sveca, bila je i porodica moje tetke Fani Konstantinu Joakimu. Njihova kuća se nalazila u ulici Avondon, imali su predivnu baštu sa jasminom i raznim cvećem. Moja tetka je bila dobra domaćica i pekla je ukusne poslastice. Jedne nedelje posle Liturgije u hramu Svetitelja Nikolaja, Vladika Nektarije je došao u tetkinu kuću na kafu. Ona je na poslužavniku iznela raznorazne kolače i odnela u baštu ispod jasmina gde je postavila sto. Odjednom neko zakuca na kapiju. To je bila Ciganka. Tetka izvadi novac iz novčanika i pruži joj. Sveti Nektarije je uhvati za ruku i strogo joj reče: "Fani, šta to radiš?" "Vladiko, želim da joj pomognem." "Ne treba tako. Uzmi poslužavnik, priđi joj i sedi sa njom dok ne pojede." Prosjakinja je jela, a tetka posle donese još kolača za Vladiku.

Moj otac je tada bio mlad i još nije bio oženjen. Njegova sestra, gospođa Kirijaku je imala bogatog muža. Godine 1912. njihov sin Georgije poginu u ratu. Sveti Nektarije je doputovao s Egine u grad Halkidu na ostrvu Eubeja da ih uteši. Primali su ga u toj kući. Razmestili smo mu da spava u sobi sa malom terasom gde su stajale ikone i koju smo zbog toga zvali "kandilo". Prozori su gledali na zgradu suda. U sobi su stajali veliki orman od orahovine, mermerni umivaonik i komoda. Zid koji je ovu sobu delio od ujkine sobe bio je veoma tanak. Noću su se iz "kandila" čuli, čas glasovi mačaka i kučića, čas udaranje grilja, čak nekakva užasna buka. Vladika nije spavao, već se molio i kadio. Ujutro smo sišli u trpezariju da doručkujemo kao da ništa nije bilo. Upitaše ga: "Vaše Preosveštenstvo, šta se to noću dešavalo?" "Nečista sila - jedan u obliku psa, drugi u obliku mačke, a treći u obliku majmuna dođoše kod mene. Bio sam vrlo umoran, ali sam ih oterao imenom Oca i Sina i Svetoga Duha."

Svetom Nektariju se sviđala pita od spanaća koju je pravila moja mama, Marija Korokosta. Često je govorio sestrama: "Eto, sestre, kad biste nam napravile pitu od spanaća..." "Hajde, Vaše Preosveštenstvo, da napravimo." "Ali za to treba toliko putera, toliko brašna! Te namirnice bi nam bile dovoljne za tri dana! Dobro, nije nama sada do pite!" Pitala sam svoju mamu: "Kakav je bio svetac?" "Vrlo vaspitan čovek." Pitala sam tetku Ekaterinu Korokosta-Bei, sestru mog oca i ona mi je pričala: "Nisam dozvoljavala služavki da čisti njegovu obuću koju je preko noći ostavljao na pragu sobe, sama sam žurila da stignem da je očistim kao što mlada trči da ugodi mladoženji. On je ulivao najdublje poštovanje." Svi odrasli i deca su žurili kod njega po blagoslov. Moji roditelji su se često ispovedali kod njega. 1912. godine je poslednji put doputovao u Halkidu. Kako su mi sestre pričale on im je govorio: "Ma gde da sam putovao nisam sreo bolje ljude od ljudi u selu Kimi."

"A da li se sećate svečevih čuda?"

"Naravno. Krojač Andrianopulos je imao veliku porodicu - sedmoro dece. Bio je na samrti. Jednom prilikom sveti Nektarije, pošto je završio liturgiju u hramu Svetitelja Atanasija, obrati se saslužiteljima: "Nemojte da skidate odežde, oci. Sada ćemo otići ovako kako smo obučeni i molićemo se u kući jednog samrtnika. On ima sedmoro dece i ona mogu da ostanu siročići." Oni pođoše, klekoše na kolena kraj njegovog odra. Sveti Nektarije poče moleban. Vatreno se molio, a zatim je blagoslovio samrtnika. Nisu stigli ni da se vrate nazad u hram, a bolesnik je već potpuno ozdravio!

Za vreme rata sveti Nektarije je bio u Tebi i obratio se stanovnicima grada: "Moja deca na Egini gladuju. Pomozite im." Tebanci su natovarili pšenicu i razne namirnice i odvezli na Eginu.

Jednom su me monahinje pitale za mati Atanasiju koja je bila poznatog roda, vrlo lepa i bogata, iz porodice Averar. Ona je krenula za svetim Nektarijem, postala je manastirski sekretar. A i ne samo sekretar. Čistila je toalete, spremala štalu. Sveti Nektarije joj nije dao: "Ostavi Atanasija, te poslove. Srce ti je bolesno. Dosta ti je smirenja." "Ne, Vaše Preosveštenstvo. Ove ruke, koje su nosile brilijante, koje su služile sluge moraju da se nauče smirenju!" Svi oni koji su bili pored svetog Nektarija su se učili smirenju. Ugledali su se na njega...

Sveti Nektarije je bio veliki prijatelj s arhimandritom Joakimom Specierisom. Kad je on doputovao kod njega na Eginu sveti Nektarije ga zamoli: "Dođi, Joakime, blagoslovi kelije sestara." Svetac ga je za to zamolio zbog svog smirenja..."

"A kada ste vi prvi put dospeli na Eginu?"

"Moje prvo putovanje na Eginu je bilo posle okupacije[1]. Muž i ja smo sedeli na brodu i gledali ostrvo. Odjednom mi prilazi čovek i pita: "Kuda idete?" Pomislila sam da želi da se upozna i oštro sam odgovorila: "U manastir." "Kod svetog Nektarija?" nastavi on. "Da li vi to mene ispitujete?" "Ma ne, šta vam je. Ja sam iz Pireja. Samo što sam se vratio iz albanskog rata. Tamo je bilo opasno. Znate, pored mene je pala granata i napravio se veliki krater. I odjednom se odnekud pojavi sveštenik i gurnu me u stranu od mesta na koje je pala granata. Čudom sam se spasio. Kad sam se vratio u Pirej počeo sam svuda da tražim sveštenika koji me je spasio, jer je on tada odmah nestao, a ja sam bio u šoku, i prirodno, pošto sam bio zbunjen, nisam ništa stigao da ga pitam. Među fotografijama koje su mi pokazivali bila je i slika svetog Nektarija. Prepoznao sam ga. Zato idem u manastir. Želeo sam da dam neki prilog. Rekli su mi da nemaju para za crep, pa sam rešio da im napravim novi krov. Idem tamo već drugi put, a kad sam prvi put tamo dospeo sestre su me dočekale kao da su baš mene čekali: "A to ste vi došli da nam napravite krov?" Skamenio sam se! Jer ja nikome ništa nisam govorio. Videći moju zbunjenost sestre mi rekoše da im se juče uveče javio Vladika i da im je to radosno saopštio..."

Tako smo zajedno sa ovim mladićem došli do manastira. Otišla sam na grob, klekla na kolena i plakala. I u tom trenutku se oko mene razli neobično opojan miris jasmina. Počela sam da tražim žbun jasmina u blizini. Mati Paraskeva me upita šta tražim. Kad sam joj rekla ona mi odgovori: "Kod nas u manastiru nema jasmina. Nema ni bosiljka. To te je sveti Nektarije tako dočekao." Od tada čvrsto verujem u njegovu blagodat. Kada sam o njemu pričala u Halkidi smatrali su da sam snob. A onda su ga svi malo-pomalo "otkrili". Slavim ime Gospoda što me je udostojio da primim takvu blagodat. U mojoj kući su često u gostima bile sestre: Nektarija, Hristonimfi, koja je obukla svetog Nektarija posle njegove smrti u bolnici (nekada se zvala Karusu i bila je medicinska sestra u bolnici "Blagovesti"), Atanasija, Magdalina, Teofana. Neka njihove molitve budu sa nama...

 

Halkida, 23. maj. 1969. g.

 http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Zitija/RazgovoriSaSvetimNektarijem/Lat_RazgovoriSaSvetimNektarijem05.htm

[JESSY]

Panajotis Geladakis

"...SKINUO JE SVOJU OBUĆU I DAO BOSOJ ŽENI"

 

Panajotisov unuk, đakon Fanurije Makaratzis, mu je rekao koji je cilj mog dolaska i on je sa nestrpljenjem čekao da dođem, želeo je da se seti svega što je znao o svetom Nektariju.

"Deko, ti imaš... 92 godine. Kad je umro sveti Nektarije ti si imao 23 godine, to je priličan uzrast. Šta možeš da ispričaš o tom vremenu?"

"Rodio sam se u selu Agiji Adomati. Iz detinjstva se sećam kako su svaki put kada bi Vladika prolazio zvonila zvona. Vladiku je na magarcu vodio čika Panagis Janičaris. Kuća čika Panagisa se nalazila malo ispod manastira, u Kondu, kako se tada zvalo to mesto. Putevi su bili kameniti, teško je bilo ići peške. Svakoga dana sam išao u manastir sa starijim bratom Dimitrijem i dva-tri radnika. Pomagao sam bratu. Često bi se tamo gde smo radili pojavljivao Vladika. Po spoljašnjem izgledu je ličio na običnog monaha. Uvek je nosio skufiju i mantiju. Bio je vrlo jednostavan. Jednom smo brat i ja popravljali stari konak. Vladika nam je prišao po navici. Ovde je već bio čobanin, njegove koze su nedavno obrstile divlju maslinu. Sveti Nektarije mu je ljubazno rekao: "Dete moje, zašto si tako nepažljiv, pa životinje ne razumeju. Divljaku ćemo nakalemiti, rađaće! Evo sada te masline, sad je ona pravi delija!"

"Čega se još sećaš, deko?"

"Bio je jedan radnik, pomalo divlji čovek sa ogromnim brkovima. Jednom se zabuljio u jednu sestru: suče brkove i samo gleda. Vladika mu prilazi i tiho govori: "Čika-Kosta, tvoj posao je gotov, kad bude još posla za tebe reći ću ti." Otpustio ga je. Žena je dolazila da moli za njega, Vladika mu je oprostio i on se ponovo pojavio u manstiru, ali je dobio stroga uputstva. Brat me je učio: "Čovek treba da bude veoma oprezan, zapamti da je ovo sveto mesto, nemoj da se zagledaš u lica, gledaj u zemlju, a ne sa strane." Ja sam pazio na sebe, slušao sam brata."

"A kakav je sveti Nektarije bio kao čovek?"

"Bio je baš pravi svetac! Sa dobrom rečju, otvorena srca, milostiv. Stalno je čitao. Dolazio sam kod njega u keliju, a on je stalno sedeo nagnut nad knjigama, bilo ih je mnogo u njegovom malom kabinetu, ja sam mu pomagao da prenese nešto teško, a on bi me blagoslovio."

"Da li se sećaš sestara-monahinja?"

"Sećam se. Jednom sam zakasnio na posao. Mati Magdalina me je strogo upitala: "Da li si nekada video kako ljudi rano ujutru trče na posao" Ona je bila učiteljica, vrlo ozbiljna. Sećam se Damijane. Zajedno smo uspešno završavali izgradnju svih hramova. Plaćala je svojim novcem, koje je dobila za stanove u Pireju, koji su joj u nasledstvo ostavili bogati roditelji."

"A kako je sveti Nektarije služio?"

"Često sam bio na Liturgiji kad je on služio. Nedeljom i o praznicima se skupljalo mnogo naroda. Ljudi su hteli da ga čuju i da dobiju blagoslov. Širili su šatore oko manastira. Pričali su mi kako je jednom u manastir došla neka siromašna bosa žena. Sveti Nektarije je skinuo svoju obuću i dao joj. Molio je da nahrane siromašnu i gladnu ženu. "Nemamo ništa, Vaše Preosveštenstvo, samo malo hleba." "Onda joj odmah dajte hleba." A još jednom su došli seljaci iz Konda da ispričaju kako počinje suša i dolazi glad. Sveti Nektarije se pomolio i uskoro je pala jaka kiša. Svega toga se jako dobro sećam."

 

Egina, 20. maj 1989. g.

[JESSY]

Antonis Lorentzos

ŽIV POSLE... SMRTI

 

Ne oskudevamo ni u naizgled beznačajnim uspomenama. Ali svaka uspomena bez obzira na to da li zauzima mnoštvo stranica ili samo jednu, nesumnjivo predstavlja dragocenost, jer su to ona zrnca koja sačinjavaju sliku prošlosti. Osim toga, upoznavanje sa raznovrsnim činjeničnim materijalom pomaže čoveku da se uživi u atmosferu tog vremena, da oseti njegov dah.

Čika Antonis Lorentzos je imao svega devet godina kad je umro sveti Nektarije, ali je njegovo svedočanstvo o obretenju svetih moštiju za nas dragoceno.

"Samog sveca se sećam prilično nejasno. Tada sam radio na Egini, u prodavnici oca izvesne gospođe Mucacu. Prošlo je dve-tri godine od svečeve smrti. Gazdarica i ja se uputismo u manastir na Vladikin grob. Tamo je rastao bor, a nadgrobna ploča je bila od stakla i bio je stavljen krst. Oca smo mogli da vidimo kroz staklo, i ja sam u strahu čak odskočio u stranu, uplašio sam se jer je izgledao kao živ. Učinilo mi se da otac spava. Tada nisam shvatao da je to sveti Vladika. Toliko godina sam živeo, ali takve mošti nisam video! Na svakom opelu mi već sledećeg dana posle smrti vidimo kako je pokojnik neprepoznatljiv, a sveti Nektarije je posle dve godine ličio na usnulog čoveka. Činilo mi se da će - evo sad - da otvori oči i da počne da govori! Od tada sam često išao kod njega, trčao do groba i celivao. Mnogo godina kasnije njegovi posmrtni ostaci su istrulili - priča se da je za to kriv bor. Kako čovek da zna? Samo Gospod zna[1].

"Čega još možeš da se setiš, čika Antone?"

"Ispričaću ti šta se još desilo kad me je obuzeo strah. To je bilo 1923. godine. Došao je jedan sveštenik, školski drug svetog Nektarija da celiva mošti; bili su prijatelji. Dok je došao do manastira već se bilo smračilo. Sestre, poštujući savet svetog Nektarija, u manastiru nisu ostavljale ni sveštenika da prenoći. Šta da se radi? On se smirio i krenuo na gumno koje je bilo pored manastira da prenoći. Juli mesec, noć je bila topla. Prostro je mantiju na slamu i legao. Tu mu se javio sveti Nektarije! Počeše da razgovaraju. Ujutru sveštenik dođe u manastir, služio je Liturgiju, a zatim je okupio sestre i ispričao im šta je saznao od sveca. Ove se preneraziše. Govorio im je ono što je samo svetac mogao da zna. I preneo im je šta im je svetac naredio. Onda sestre sa suzama uđoše u hram i odslužiše moleban. Ja sam sve ovo čuo svojim ušima. To je ispričala tetka moje žene - Frosja Sklavena, koja je tog dana bila u manastiru."

 

Selo Vagia, 20. maj 1988.g.

[JESSY]

[Данче*]

[Олимп]

 

***

 

 

ТРОПАР, ГЛАС 1

 

Силиврије изданак и Егине чувара који се у последње доба јави, врлине пријатеља искреног, Нектарија поштујмо верни као божанственог служитеља Христовог: јер точи многобројна исцељења онима који благочестиво кличу: слава Христу Који те прослави, слава Ономе Ко ти даде благодат чудеса, слава Ономе Који кроз тебе свима исцељење дарује.

 

***

[мирођија]

[JESSY]

Оговарање је стална и непомирљива неправедна мржња према ономе ко ужива у било каквом добру. Оговарање је страшна страст која заводи да се презре и сопствено спасење. Оговарање оцрњује добро.

Оговарање је горе од ратовања, јер када се реши узрок због којега беше рат, ратник се реши и непријатељства, а оговарач никакав други разлог немајући осим саме опседнутости и сатанског настројења, једнако оговара. Коме ће предати такву душу? Којој змији, којој аспиди, којем црву, ком гаду? Од такве душе нема ничег ни проклетијег ни лукавијег, јер то је Цркве упропастило, то је родило јереси, то је наоружало братску руку.

[JESSY]

Среброљубац је најнесрећнији човек, јер неисцеливо страда душом и трпи страшне муке. Жедан је злата, док река злата тече из његових ризница, а он умире од жеђи. Он страда слично Танталу који не може да пијући из реке што тече око њега угаси жеђ и да окваси усне што горе. Среброљупцу страх од губитка богатства потреса душу, док му срце страда од смутње. Он никога не љуби, јер је заволео своју ризницу. Где му је благо његово, тамо је и срце његово. Он је себи самоме Бог и у срцу своме уздигао је златнога идола, којем приноси обожавање и жртву. Њему је једино поверовао и наде своје на њега положио. Сву је своју срећу устројио на обожавању богатства свога и зато сматра насладом и уживањем да га чува и стара се о њему. Ум му се помрачио, срце сагњило, а душа опустошила. Свако добро које је стекао у души пропало је или сасвим нестало. Он је неблагоутробан, неосетљив на туђи бол, несастрадалан, немилостив, страдања ближњега не дирају његово неосетљиво срце, несрећа браће његове не може да гане његову утробу, он ни за ким не жали, ни на ког се не смилује, ни са ким не страда. Ако сачовек гине од глади, његова складишта неће се отворити. Он туђу несрећу сматра приликом за увећање сопственог богатства. Лаком и незасит, среброљубац се окоришћује туђом несрећом и њој се радује више него плодности земље и благостању свога ближњег. Диже кућу до куће и њиву са њивом спаја, не би ли шта одузео од ближњега све док га сасвим не отера. Среброљубац постаје опседнут, јер му је заљубљеност у новац помела ум, те оно што је стекао презире и за то не мари, а за оним што још није његово чезне и жуди.
Василије Велики каже о среброљупцу: "Ништа му није довољно и то је погубније од ватре што гута све око себе. Среброљубац не уме да ужива у ономе што је сабрао, него себе самога сатире да још више стекне. То доноси несаницу, бриге и немир. И што се благо више увећа, то му се више умноже и животне бриге." Среброљубац нема пријатеље, нема сроднике, нема сатрадавање људско и сви га презиру.
Среброљубац је неслободан, јер је среброљубље покорило његову душу.
Среброљубац и када има све разлоге за радост, проводи живот з радости, јер нема никога ко ће му се обрадовати.
О среброљубљу и среброљупцима Јован златнога језика вели: Бежимо од среброљубља, корена греха, и од свега ћемо побећи. Павле, или боље рећи Христос кроз Павла, говорио је: Које зло није од новца или, тачније, од злог произвољења оних који не зна]У ако да се користе њиме? Остави се, зато, љубави према новцу, па ће стати рат престаће борба, нестаће мржња, нестати раздор и жеља за спорењем. Као крвнике и вукове треба такве гонити из света, јер као што када се стуште побеснели ветрови у мирно море, па га преокрену и песак из дубине покрену таласима нагоре, тако и они који воле новац све окрену наопачке. Ни за шта драго не зна среброљубац. И зашто кажем драго? Та ни самога Бога он не зна, јер Га је обузет оном жељом заборавио." Несрећник и страдалник!

[JESSY]

Злурадост је радовање туђим несрећама. Злурад се човек радује када свога непријатеља види мртвог и не сећа се како ће сви умрети. Злурад живи од туђих невоља. Злурад се више радује туђим несрећама, него сопственом добру. Душа злурадога ненавиди радосне и одвраћа се од оних који уживају животна добра. Срце му је пуно мржње и раздире га жеља да се другоме догоди зло. Злурад је мрзак, туробнога лика, погледа подмуклог, стиснутих усана он се смеши кисело, а уста су му пуна горчине. Он се више радује рату него миру и више се слади да гледа несрећне него срећне Радује се невољама и весели пропасти. Криви су путеви његови и развраћене стазе његове. Злурад се хвали злом и остариће у злу. Бог ће му узвратити по жељи његовог лукавог срца. Авај њему у онај страшни Дан Уздарја!

[Milan023]

Читам сваки дан акатист Светом Нектарију и мажем се уљем са Егине. Наручио преко фејсбука   
Мораћу да простудирам мало житије.  

[МилошБГ]

svaka cast brate

[мирођија]

Читам сваки дан акатист Светом Нектарију и мажем се уљем са Егине. Наручио преко фејсбука   

Мораћу да простудирам мало житије.

[JESSY]

О пријатељству

 

Пријатељство је љубав здраве душе према здравој души. Пријатељство као излив здраве душе свето је, чисто, честито, верно, постојано, искрено, отворено, истинито и вечно. Пријатељство је врлина, јер се заснива на моралу и чистом живљењу здраве душе, јер се спаја и са самом врлином и постаје њеним љубљеником, њу пригрљује и са њоме довека остаје. Пријатељство као врлина привлачи се сличним и ослања на сродне врлине. Пријатељство је веза две сличне душе. Пријатељство је страст разумне душе која снажном љубављу спаја пријатеље и која има порив да споји чежњом оно што је по природи растављено. Пријатељство има постојан и непроменљив морал. Пријатељство је морална сладост која радује душу. Пријатељство увек трпи и страда и слуша. Аристотел је рекао: "Пријатељство је једна душа у два тела". Пријатељство је снажније од сродничке љубави, јер сродничка је љубав по нужности, а пријатељство по произвољењу. Пријатељство налаже благочашће према светињама пријатеља, чистоту у живљењу, часност у моралу, веру у карактеру, постојаност у одлукама, искреност у речима и слободу да се говори што је исправно, корисно и истинито. Пријатељство је основ благостања двоје добрих људи на земљи, јер једино се измећу добрих људи може развити истинско пријатељство. Платон каже: "Пријатељство је сагласност око доброг и праведног, једнако настројење живота, једномислије о настројењу и делању, љубезна сагласност око заједничког живота, заједница у добром делању и страдању." Три су вида пријатељства: по врлини, по узајамности и по навици, а најбоље је по врлини, јер је у врлини љубав чврста.

 

[Guest]

Ново духовно издање са благословом Епископа ваљевског г. Милутина У сретање Светом Нектарију Егинском Чудотворцу, аутор протојереј-ставрофор Ненад Андрић, секретар Ваљевске цркве

 

 

 

 

 

 

 

Пред читаоцима је књига која је дело велике љубави пожртвованог пастира Цркве Христове, високопречасног протојереја-ставрофора Ненада Андрића, који је, водећи већ низ година верујући народ на поклоњење Светом Нектарију, постао  живи сведок о утехама Божјим које се изливају на оне који с вером приступају овом великом угоднику Божјем. У овој књизи читалац ће имати прилике да заједно са оцем Ненадом пође на духовно поклоњење до Егине, да преживи и осети велике радости и утехе које прота Ненад тако живописно излаже. Ова књига је посебно важна и из разлога  што изобилује сведочанствима болесника који су доживели потпуно исцелење од најтежих болести заступништвом Светог Нектарија, а што се документовано потврђује снимцима и изјавама лекара који су се бавили њиховим лечењем. Желимо читаоцу да ужива у садржини ове књиге, да се духовно окрепи и утврди у вери и да шири миомирис истине Божје свуда око себе, у славу Божју и на част Његовог великог угодника Светог Нектарија Егинског.

рецензент: јеромонах мр Силуан (Мракић), секретар Епископа ваљевског Милутина, редакција: протођакон Радомир Ракић, професор, лектор: др Слободан Живковић

Књигу можете поручити на 065/445-3036, 066/888-7570 (слањем смс поруке са Вашом адресом) или преко [email protected]

Одломак из  књиге У сретање Светом Нектарију Егинском Чудотворцу, издање прво 2015. године, Ваљево, Духовна библиотека “Агиос Нектариос”  

страна бр.19 ...Освежих се на манастирској чесми, хладном водом, да ублажим врелину, која је у ово доба jулског дана доминирала,  уђох у ћелијски храм Светог Архангела Михаила, и угледах испред трона андроске иконе Пресвете Богородице, видно болесног човека у инвалидским колицима, поред кога су стајали ћелијска  монахиња З.  и један младић. Када сам се поклонио икони Светог Архангела, и целивао је, монахиња ми рече: „Оче, дођи да упознаш нашег брата Миодрага.“ Пришао сам и док су узимали од мене свештенички благослов монахиња и младић који је стајао уз инвалидска колица, већ поменути брат Миодраг ми рече тихим гласом:“Оче, дошао сам са кумом из Новог Сада, болујем од рака костију, у  дубокој  метастази. Лечио сам се две године, али лекари су ми рекли да је болест узела маха и да они не могу да ми помогну. Чуо сам за Светог Нектарија да лечи рак, и да овде, у манастиру Ћелијама, има део његових моштију. Дошао сам да му се помолим, и верујем да ће ме исцелити, да одгајим своје синове.“ Било ми је веома тешко у срцу када сам чуо ове речи, али уздржао сам се да не заплачем. Рекох  му: „И ја верујем да ћеш оздравити, Бог ће ти помоћи и Свети.“ Потом је монахиња препоручила да одемо до гроба Аве Јустина, који се налази крај олтара храма. Тако смо и учинили. Поред гроба Авиног, Миодраг се помолио и сви присутни. Монахиња З. је испричала кратко житије Аве Јустина и разишли смо се са поздравом, и жељом  да се видимо у здрављу догодине на исти дан. О, чуда Божијег, тако је и било. Миодраг је оздравио, и на исти дан 2008. године срели смо се  без сумње, молитвама Светог Нектарија и Светог Аве Јустина,  у манастиру Ћелије. Миодраг данас ради у Новом Саду и слави Светог Нектарија, а од Аве Светог  нашег Јустина, каже, чита сва дела.

 

 

СПЦ

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!