Ваздухопловна хронологија

[Guest - . . .-]

Ја само да похвалим још једном читаву групу! Браво Милане, толико сам тога сазнао... свака част!

[Милан Ракић]

Cekaj, zar se mriia ne racuna u serijske avione?

 

Мрија (Ан-225), јесте највећи авион на свету, стра` ме да га и замислим кол`ки је (кад је својевремено Ми-26 слетео на игралиште у Приједору у мисији УН, ми дошли са Газелом и уплашили се...), али није серијски, зато што је развијан само као тегљач Бурана, те зато што је произведен само један примерак (други се ради, не знам докле се стигло)...

 

А Руслан и Галакси су у оперативној употреби и произведено је више десетина и једног и другог...

Тако да ако рачунамо серијске летелице највећи је Галакси, али само по дужини, сви остали ТТ подаци иду у корист Руслана (носивост, размах и површина крила,...), а ако рачунамо и Мрију, која опет понављам није серијска, онда си ти у праву о Велики Учитељу... 

@,

 

Хвала оче, жив и здрав био! 

[Милан Ракић]

Ех... Бејах мало у једном куту наше Србијице, где интернет баш и није назочан... Ал` бар сам се одморио... Па да наставимо са ваздухопловном хронологијом... Дакле, месец сијечањ...

 

• Почетком јануара 1913. године, после формирања Ваздухопловне команде српске војске, на аеродрому Трупалско поље код Ниша је почело летење српских пилота, упркос јакој зими и снежним падавинама. Тада су забележена и два авио-удеса. Поручник-пилот Јован Југовић, командир Аеропланског одељења, лакше је оштетио свој авион. Поднаредник-пилот Војислав Новичић је на слетању поломио свој авион и задобио теже повреде, због којих је дуже време провео у болници. [линк]

 

• 3. јануара 1923. године, француски поручник Франсоа Торе, летео у Бискри у Алжиру, на авиону „Анрио-14“ пуних 7 сати и 3 минута са искљученим мотором. [линк]

• 5. јануара 1945. године,  почео је са радом штаб Девете обласне базе у Новом Саду. Први командант је био пуковник Тодор Узелац. [линк]

 

• 7. јануара 1910. године, француски пилот Хуберт Латам је постигао висину од 1.000 м са авионом „Антоанет“. Латам је годину дана раније покушао да прелети и Ла Манш али је покушај пропао и он се безбедно спустио на морску површину, тако да се у историји помиње и као први човек који је безбедно слетео на воду. [линк]

 

7. јануар

 

• 7. јануара 1785. године, француски проналазач Жан Пјер Бланшар у посади са америчким хирургом Џоном Џефрисом, извршио је први лет балоном преко канала Ламанш, по маршрути Довер-Форе Де Фемор... Лет је трајао око 2 и по сата...

Бланшар

Џефрис

 

 

• 8. јануара 1944. године, пробни пилот Мило Бурхам је извршио први лет прототипа првог америчког млазног авиона XP-80 "Шутинг стар" у бази Мурок (данас Едвардс) у пустињи Мохаве. То је уједно био и први млазни авион-једносед, који је ушао у оперативну употребу америчког РВ крајем 1945. године. [линк]

[Милан Ракић]

9. јануар

• 9. јануара 1911. године, словеначки пилот Едвард Русјан је након промотивног лета у Београду, настрадао под зидинама Калемегданске тврђаве...

 

Едвард Русјан је рођен у Трсту 6. јуна 1886. године. За ваздухопловство се почео занимати са непуних 19 година... Израдио је неколико типова авиона под збирним именом "Еда". Авионе је у почетку конструисао сам и заједно са братом Јосипом, да би годину дана пре трагичне смрти у Београду, у Загребу започео сарадњу са дубровачким Србином и конструктором авиона Михајлом Мерћепом...

 

Демонстративни лет у Београду је прво био планиран за 7. јануар, али је кошава тај лет "одложила" за 9. јануар, премда ни тада метео услови нису задовољавали безбедно извршење задатка...

Ипак, на одушевљење хиљдаде Београђана, Русјан је полетео из Доњег града заузевши курс према Топчидерском брду... Изнад Старог железничког моста је направио заокрет, е да би се вратио "пред" народ окупљен на Калемегданској тераси, међутим, јак удар кошаве је поломио крило на Русјановој летелици, тако да је овај са висине од око 20 метара, стрмоглавце пао на железничку пруго подно зидина Тврђаве...

Русјанов аероплан

 

Едвард Русјан је сахрањен на београдском Новом гробљу. Посмртној поворци овог храброг пионира авијације је присуствовало 15000 од укупно 80000 становника колико је тада живело у престоници Краљевине Србије. Посмртно слово је одржао Бранислав Нушић... Београд и Србија и данас чувају успомену на овог храброг Словенца...
 

Споменик са попрсјем Едварда Русјана на Новом гробљу у Београду

[obi-wan]

онда си ти у праву о Велики Учитељу...

 

gringrin

 

али није серијски, зато што је развијан само као тегљач Бурана

 

Mislio sam da ih ima nekoliko komada, prvi put cujem da je samac...

 

• 13. јануара 1908. године,  француски пилот и конструктор Анри Фарман на авиону  „Воазен“  први  је без прекида прелетео 1 км и тако поставио светски рекорд у  даљини. [линк]

 

• 15. јануара 1943. године, полетео је први југословенски пилот поручник Аугустин Грошељ у 1. тренажном сквадрону РАФ-а на аеродому Ел Балах. Он је по завршетку комплетне преобуке, 3. фебруара полетео за а. Такордија у Египту. [линк]

[Милан Ракић]

17. јануар

 

• Пре 95 година, 17. јануара 1918. године, наредбом Начелника штаба Врховне команде српске војске војводе Петра Бојовића, формиране су Прва и Друга српска аеропланска ескадрила.

​
Строј припадника Прве српске ескадриле на летелишту Вертекоп код Солуна

 

До тог момента, младо српско ваздухопловство је учествовало у операцијама у мешовитом саставу у склопу француских аеропланских ескадри (тзв. Српска авијатика), да би овом одлуком врха српске војске, наше особље и авиони из ове јединице било прикупљено и груписано у две армијске ескадриле за подршку Првој и Другој армији српске војске на терену. То је учињено из више разлога, од којих су најбитнији за ову одлуку били да се омогући што лакше и боље командовање, те употреба авијације у разним задацима, који су били у плану за ту 1918. годину, у којој је планирано и пробијање Солунског фронта.
Прва српска ескадрила је формирана на данашњи дан и њу су чинили људи и средства из мешовите српско-француске ескадриле "АР 521".
Нешто касније, на исти начин, од српско-француске ескадриле "АР 525", формирана је Друга српска ескадрила.

Михајло Мишел Маринковић

 

За првог команданта ове јединице је постављен француски поручник српског порекла, Михајло Мишел Маринковић, родом из Крушевца, некада подофицир српске војске, који је због учешћа у једној завери, напустио Србију и отишао у Француску у Легију странаца, где је завршио пилотажу, добио официрски чин, а онда је као француски пилот прекомандован на Солунски фронт, где је летео у саставу једне француске ескадриле и где је остварио три ваздушне победе над непријатељем...


Смотра Прве српске ескадриле на Вертекопу

 

Касније, током јуна месеца 1918. године, за команданта је постављен капетан-извиђач Никола Жикић, да би пред сам пробој Солунског фронта, за команданта ове јединице био именован легендарни Бранко Вукосављевић, који се тих дана вратио из Француске и под чијом су командом биле обе јединице током завршних операција за ослобођење земље у Првом светском рату, а након завршетка рата, мајор Бранко Вукосављевић је био и први командант ваздухопловства Краљевине СХС.

Бранко Вукосављевић

 

 

• 17. јануара 1945. године, започела су дејства Групе ваздохопловних дивизија (ГВД) на Сремском фронту у завршним операцијама за ослобађање земље у Другом светском рату.

Група југословенских и руских пилота на аеродрому Рума, јануара 1945. године

 

Снажним ударом који је ГВД предузела у подршци Првој армији на терену, против немачких снага у рејону Шида, дошло је до померања фронта ка западу и остварена је превласт на терену у зони данашње границе између Србије и Хрватске, која је превласт, током априла 1945. године, па до маја, довела до коначног слома окупаторских снага на територији бивше нам земље...

 

 

• 17. јануара 1966. године, изнад места Паломарес у југоисточној Шпанији, дошло је ваздухопловног удеса, који је могао да има несагледиве последице по људе, али и односе у свету.

Б-52

 

Наиме, током Хладног рата, у често параноичном страху од совјетског напада, Стратегијска команда америчких ваздухопловних снага предузела је тзв. Операцију "Хром Дом", која је за циљ имала заштиту територије САД и Канаде, односно Аљаске и Гренланда, те Медитерана од евентуалног напада снага СССР-а. За ту намену, у 24-часовном дежурству, учествовало је неколико стратегијских бомбардера Б-52, наоружаних термонуклеарним бомбама, који су своје задатке извршавали над поменутим територијама, у готово непрекидном лету, са заменљивим посадама и допуном горива у ваздуху...

Приликом једне такве мисије, на данашњи дан, током рутинског задатка допуњавања горива у ваздуху, дошло је до судара једног бомбардера и авиона цистерне, приликом којег су уништена оба авиона. Сви чланови посаде авиона цистерне су настрадали, док је посада бомбардера успела да се спасе. Међутим, нуклеарне бомбе су пале на земљу заједно са олупином авиона у рејону села Паломарес. Од укупно четири бомбе, једна је остала нетакнута, док су две вероватно изазване пијезо-електричним ефектом активирале експлозивни упаљач, који срећом није изазвао нуклеарну експлозију, али је плутонијумским пуњењем изазвао контаминацију неколико квадратних километара атара поменутог насеља. Четврта бомба је нађена након неколико месеци у приобалном појасу места Паломарес.


Инцидент се десио у рејону десног "облачића". Црвене линије показују свакодневну маршруту авиона...

Овај инцидент је довео до тога да Шпанија забрани НАТО летове тог типа изнад своје територије, а када је инцидент обелодањен, шпанском захтеву су се прикључиле и многе друге земље, што је извршило притисак на Владу САД да обустави ову мисију.

Иначе, након инцидента, контаминирано земљиште је уклоњено до дубине од 30 сантиметара и пребачено је у САД на уништавање.


Бурад са контаминираном земљом, спремна за пребацивање у САД на уништавање

Ипак, тотална деконтаминација земљишта никада није у целости извршена и она је и данас "камен спотицања" у односима између две земље, о којој јавност врло мало зна.

Иначе, чауре од две бомбе које су контаминирале земљиште, данас се налазе у Националном Музеју нуклеарних наука у Албукеркију, као неми сведоци једног од највећих нуклеарних инцидената у историји, како је овај догађај, 2009. године окарактерисао амерички магазин "Тајм"

Бомбе које су контаминирале Паломарес

[Милан Ракић]

20. јануар

 

• 20. јануара 1944. године у Салаветрију (Италија) је основан Штаб ваздухопловних школа НОВЈ, који је дан до распада бивше нам земље прослављан као Дан Ваздухопловне Војне Академије!

 

ВВА - Ваздухопловна Војна Академија је уз Војну Академију РВ и ПВО била највиша научно наставна установа ЈНА за образовање пилота-летачког састава, односно машинских и електро инжињера ваздухопловвних смерова....

 

Уз постидпломске студије техничких усмерења РВ и ПВО на ВВВА у Жаркову, те школу стратегије и оператике употребе ваздухопловних снага на Бањици, командно - оперативни систем школовања РВ и ПВО  је био заокружен од почетка до краја....

 

• 21. јануара 1963. године, на београдски аеродром, слетела је прва ЈАТ-ова „КАРАВЕЛА“, YU-AHA. [линк]

• 21. јануара 1977. године, на аеродрому Батајница, полетео је прототип двоседа "Орао". [линк]

• 26. јануара 1972. године, од подметнуте бомбе, над Чехословачком је, изнад места Српске Каменице експлодирао ЈАТ-ов ДЦ-9 YU-AHT. Погинуло је 27 путника и чланова посаде. Пад са око 10000 метара једино је преживела стјуардеса Весна Вуловић, која је након тога ушла у Гинисову књигу рекорда, као једина особа која је преживела пад са тако велике висине. [линк]

• 27. јануара 2000. године, „Еуроконтрол“ је поново успоставио саобраћај преко Обласне контроле Београд.

​

• 27. јануара 1967. године, космонаути Гас Грисом, Едвард Вајт и Роџер Чејфи изгорели су у кабини „Апола-1“, када је ватра захватила командни модул на врху ракете носача током теста и припрема за први лет, у Центру за свемирске летове „Кенеди“. [линк]

[Милан Ракић]

28. јануар

 

• 28. јануара 1986. године, одмах након лансирања, у 73. секунди лета, дошло је до раслојавања структуре оплате, која је резултовала избацивањем огромне количине погонског флуида, те експлозије и удеса спејс шатла "Челинџер", којом приликом је настрадало свих седам чланова посаде.​

​

Тренутак несреће

 

​Ово је требало да буде 25. мисија шатла по реду, а задаци мисије су били мање више уобичајени (одређени експерименти, те позиционирање једног сателита ради што бољег праћења Халејеве комете), сем у једном случају, а то је био пројекат Реганове администрације како би се анимирао што већи број ђака и студената, као и њихових наставника и педагога ка изучавању природних наука... У том смислу и у оквиру тог пројекта, на овој мисији, која је иначе носила ознаку "СТС-51-Л", као члан посаде у мисији је учествовала и Криста Мекалиф, ичитељица из Њу Хемпшира...

Криста Мекалиф

 

Неколико секунди након полетања са рампе Свемирског центра Кенеди на Флориди, услед "несрећно" решеног проблема заптивања сегмената погонске ракете, дошло је де делимичног раслојавања структуре оплате. Узроци свему овоме се могу наћи поред квалитета гуменозаптивног материјала и у леденом дану у којем се одвијало лансирање, као и леденим данима пре и уочи лансирања, што је довело до извесних промена у структури заптивног материјала. Са друге стране, инжињери "Тиокола", произвођача заптивки су апеловали да се лансирање одложи за неки топлији дан (јер чињеница је да су сва лансирања у претходне 24 мисије изведена на више од 11 степени Целзијусових температуре спљњег ваздуха). У наредним секундама, како је оплата "трпела" вибрације од динамичког момента, у 56. секунди, у тренутку највећег динамичког притиска, шатл је "примио" и веома снажан удар ветра, који је знатно допринео коначном разарању структуре оплате погонског мотора, што је резултовало и појавом пламена, његовим ширењем те попуштњем оплате изливањем и паљењем огромне количине горива, те коначно и трагедије... 

Чланови посаде, с лева на десно-стоје: Елисон Шођи Онизука, Криста Мекалиф, Грегори Брус Џервис, Џудит Арлин Ресник, седе: Џон Смит, Френсис Ричард Скоби (командир мисије) и Роналд Ирвин Мекнир

 

Након експлозије, кабина са посадом је инерцијом била избачена на око 20 километара висине, да би након достизања те висине започела слободан пад ка земљи (океану). У том тренутку, такав случај није био предвиђен, тако да кабина није имала никакве кочионе падобране, нити је била под притиском, тако да и ако је неко преживео декомпресију, "сусрет" са океаном свакако није могао, јер је кабина пала у Атлантик при брзини од 320 километара, што је изазавало силу (коју је евентуално преживели неки члан посаде морао "осетити") од 200 Г.

Ознака мисије "Челинџера"

 

Ова несрећа је довела до привремене обуставе свих шатл мисија и истраге током које је утврђен велики број неправилности како у самој ораганизационој структури НАСЕ, тако и у самом технолошко производном процесу шатла. То је довело до низа побољшања организационе структуре, али на првом месту што се тиче технолошког процеса, редизајниране су и побољшнае заптивне групе, промењене су процедуре око самог лансирања и што је најважније додат је нови систем за спасавање посаде, који би да га је било приликом овога удеса, спасао животе ових седморо људи...

 

Нажалост, 2003. године, дошло је и до удеса шатла "Колумбија", због сасвим другог разлога, али са једном, само једном заједничком тачком као и овај случај...

Удес "Челинџера" 1986. године, приликом највећег динамичког притиска у првој минута лета, претрпео је најјачи удар ветра у свим шатл мисијама. "Колумбија" је пртрпела, погађате, други по снази удар ветра...

 

Програм "Спејс Шатл" је 2011. године напуштен и ради се на другим решењима за свемирске летове...

 

http://www.youtube.com/watch?v=_10T4UYpzV8

 

http://www.youtube.com/watch?v=tf6kQzrfz90

 

• 28. јануара 1957. године, на београдски аеродром је слетео први ЈАТ-ов „ИЛ-14“, YU-ADE.

 

• 31. јануара 1970. године, у 61. години је умро један од најпознатијих совјетских конструктора хеликоптера Михаил Мил. [линк]

[Милан Ракић]

• 1. фебруара 1947. године, на основу уговора са СССР-ом основано мешовито југословенско-совјетско предузеће за цивилни ваздушни транспорт „ЈУСТА“. [линк]

• 1. фебруара 1954. године, започео пријем првих 10 хеликоптера С-51. [линк]

• 1. фебруара 2003. године, Спејс шатл „Колумбија“ се при повратку на земљу запалио и распао на висини од 62.100 метара, само 16 минута пре слетања у Центар за свемирске летове „Кенеди“ на Флориди. Шатл се враћао са шеснаестодневне мисије током које је изводио успешне научне експерименте. У Шатлу је било 7 астронаута, укључујући и две жене и првог астронаута из Израела. Погинули су: Рик Хасбенд, Калапана Шавла, Вилијем Мекул, Дејвид Браун, Лорел Кларк, Мајкл Андерсон и Илан Рамон. [линк]

• 3. фебруара 1892. године, француски министар рата Шарл де Фресине је потписао уговор са Клемент Адером за производњу и испоруку војног авиона. То је требало да буде двосед, способан да носи 75 кг бомби. [линк]

• 4. фебруара 1928. године, на аеродром „Београд“ слетела су два авиона „Потез-29“. Током године стигла су још два авиона овог типа за флоту “Аеропута”. [линк]

• 5/6. фебруара 1943. године,  преобуку на „Спитфајеру“ обавио је наредник Александар Ценић. Он је први југословенски пилот који је оперативно летео на „Спитфајеру“ у 73. сквадрону РАФ-а. [линк]

• 7. фебруара 1926. године, Министарство војске и морнарице, донело је одлуку  да се у року од пет година набави преко 800 авиона, већином борбених. Обиман и амбициозан програм, који је Југословенско ваздухопловство увео међу најразвијеније у Европи, поверен је углавном домаћој ваздухопловној индустрији. ​

 

• 9. фебруара 1969. године, са аеродрома компаније „Боинг“ у Сијетлу, полетео је „Боинг-747“, који је због својих огромних димензија одмах добио надимак „Џамбо“. Овај џин међу путничким авионима, предвиђен да понесе више од 500 путника на најдужим растојањима, произведен је у више варијанти, а једна од модификација је намењена превозу Спејс шатла. [линк]

• 9. фебруара 1977. године, умро је руски конструктор авиона Сергеј Владимирович Иљушин, који је током три деценије конструисао више од 50 типова авиона. Посебно је познат по оклопном јуришном авиону „Ил-2“ за потребе совјетског ратног ваздухопловства у Другом светском рату и путничким авионима конструисаним после рата. [линк]

​

• 12. фебруара 1913. године на основу споразума између српске и црногорске владе, ради помоћи црногорској војсци на фронту код Скадра, формиран је Приморски корпус под командом војводе Петра Бојовића. Ради подршке тој јединици, српска војска је упутила помоћ у артиљерији, а за потребе ваздушне подршке, основан је Приморски аероплански одред, који је и прва борбена јединица српске авијације. 

 

У саставу одреда су била три авиона (по један Депердисен, Блерио и Фарман) и осам пилота са техничким саставом. Три пилота су били странци, Французи Годфроа и Броден, Рус Кирштајн и првих наших шест пилота, и то: поручник Милош Илић (6), потпоручник Живојин Станковић (3), поднаредник Миодраг Томић (2), поручник Јован Југовић (5) и наредник Михаило Петровић (1). Поднаредник Војислав Новичић (4) је такође био у плану за учешће у овој јединици, али је током децембра месеца 1912. године у Нишу имао један тежак удес, приликом којег је задобио тешке повреде од којих је морао дуго да се лечи. Пилоти из ове јединице су током опсаде Скадра у марту месецу 1913. године извршили једне од првих борбених летова у историји авијације...

[Милан Ракић]

• 13. фебруара 1978. године, на линији Београд - Сиднеј у авиону Б-707 YU-AGI, уз помоћ ЈАТ-ове посаде, породила се путница Марија Тодев и родила сина који је добио име Јатко. [линк]

• 14. фебруар 1901. године, Коста Милетић је ступио у ваздухопловну школу у Русији. [линк]

• 14. фебруар 1912. године, Службени војни лист Краљевине Србије бр.3, приказује цртеже ознака родова и служби, па и ознаке за унииформе ваздухопловаца и припадника Голубије поште.

 

• 14. фебруара 1920. године, италијански пилот и ас из Првог светског рата Артуро Ферарен, започео је на авиону „Ансалдо 9“ лет од Рима до Токија, дуг 18000 километара. У Токијо је слетео након 106 дана, 31. маја 1920. године. [линк]

 

• 15. фебруара 1928. године обављен је први лет, прве српске авио компаније за цивилни саобраћај "Аеропут А.Д.", на линији Београд-Загреб...

Потез 29/2, пред полетање за Загреб

 

Авион "Потез 29/2", под именом "Београд", регистарске ознаке "X-SECD", полетео је тог 15. фебруара са земунског аеродрома (Дојно поље) у 9 сати пре подне. За командама авиона су били директор "Аеропута" Тадија Сондермајер и пилот Владимир Стрижевски, обојица ваздухопловни ветерани из Првог светског рата. Поред њих двојице, у авиону је било још 5 путника-новинара и фото-репортера београдских часописа. Након мало више од два сата лета, претходно направивши неколико кругова изнад самог града, авион је у 11 сати и 25 минута слетео на загребачки аеродром у Боронгају, где га је дочакал маса окупљених грађана. Истог дана, неколико сати касније, авион се вратио за Београд, али овога пута са групом извештача загребачких медија. Овај лет се рачуна као први комерцијални лет једне српске авио компаније....

[Милан Ракић]

• 15. фебруара 1957. године,  основано је Одељење за историју и Музеј при КРВ у Земуну. [линк]

• 16. фебруара 1979. године, у ЈАТ-овом авиону ДЦ-10, YU-AMA, на редовној линији Београд-Загреб-Њујорк, изнад Аталантика је одржана прва аукција слика. Ова „летећа галерија“ је прва аукција приређена у авиону у историји ваздушног саобраћаја. [линк]

 

• 18. фебруара 1913. године, Краљевина Србија је донела "Уредбу о саобраћају справама које се крећу по ваздуху", чиме је постала пета земља у свету која је законским актом ове врсте регулисала војни и цивилни ваздушни саобраћај изнад своје територије.

Текст Уредбе је објављен у "Српским новинама"-службеном листу Краљевине Србије у броју 41. од 21. фебруара 1913. године

 

Разлог за доношење овог правног акта је била чињеница да се у Међународном праву тог доба, односно почетком 20. века, ваздушни простор сматрао истим као и отворено море. Дакле, сматран је слободним и без икаквог националног суверенитета. Тек 1910. године, код Немаца се јавља идеја да ваздушни простор изнад одређене државе припада тој држави да је успоставqање контроле у ваздушном простору есенцијално питање националне сигурности садржано у начелу да: "свака држава има комплетан и ексклузивни суверенитет у ваздушном простору изнад њене територије". 

 

Из тог разлога, Немачка доноси први закон такве врсте у свету, и то 10. августа 1910. Пруска као део истог Царства то чини у октобру исте године, док Енглеска такав правни акт добија 2. јуна 1911. године. Француска то чини 22. новембра исте године а Аустро-Угарска годину дана касније, тј. 20. децембра 1912. године. САД су то учиниле после нас, у мају 1913. године, а Италија у септембру исте године када и ми. Остале земље у свету су то урадиле тек након Првог рата...

 

Мала Краљевина на Балкану-Србија, такав закон доноси непуна два месеца од оснивања свог ваздухопловства. На предлог министра унутрашњих дела Стојана М. Протића и министра војног, ђенерала Милана Божановића “ради штићења интереса државних у погледу спречавања ухођења, царинских права, народног здравља и народне одбране, као и безбедности грађана”, по милости Божијој и вољи народној, Петар Први Карађорђевић краљ Србије прописује "Уредбу о саобраћају справама, које се крећу по ваздуху", на данашњи дан пре 100 година.

 

У најкраћем ова Уредба је регулисала статус ваздухоплова, поделу на домаће и стране летелице, те је ограничавала принцип екстериторијалности у ваздушном саобраћају, чиме је свака страна летелица над територијом Србије одговарала законима Краљевине Србије. Уредбом је регулисана и безбедност летења у одредбама које се тичу регистрације летелице за безбедну пловидбеност, односно посаде за управљање одређеним типом летелице. Даље, забрањено је летење ноћу, при лошем времену. Збрањено је маркирање, летење наоружаним летелицама, извиђање, ношење голубова писмоноша, надлетање војних инсталација и летење ван раније утврђене маршруте, а без посебног одобрења Министарства војног или унутрашњих дела. Прелет територије Србије је био омогућен страним ваздухопловима уз претходну најаву и дозволу царинских и полицијских органа Србије, а према унапред задатим улазним и излазним "капијама" наше државе. Оглушавање о ову одредбу је повлачило за собом могућност обарања такве летелице. Уз дефинисање још неких примера везаних за употребу ваздухоплова у војне и цивилне сврхе, ова Уредба се у својој суштини нимало не разликује од модерних закона из домена Међународног ваздушног права, како код нас тако и у свету.

[Милан Ракић]

• 22. фебруара 1912. године, Министарство војно Краљевине Србије расписало је конкурс за 3 официра и 3 подофицира за изучавање пилотаже. [линк]

• 22. фебруара 1928. године, у Краљевини Југославији је донет Закон о ваздушној пловидби.

• 22. фебруара 1946. године, наредбом Начелника ГШ ЈНА, формирана је Главна управа цивилног ваздушног саобраћаја при Команди ратног ваздухопловства са задатком успостављања редовног ваздушног саобраћаја у Југославији.

• 22.  фебруара 1957. године, ЈАТ је преузео први „Конвејер 440-Метрополитен“, YU-ADD [линк]

 

• 28. фебруара 1994. године извршено је прво дејство НАТО на ВРС. НАТО АВАКС који је летео изнад Мађарске, у 6: 35 часова, открио је југозападно од Бањалуке групу од шест авиона који лете према југу на малој висини. Четири авиона су бацила осам класичних авио - бомби на складиште муниције у Бугојну, а два су напала фабрику артиљеријских оруђа у Новом Травнику.
  
   
  У међувремену НАТО је реаговао слањем пара ловаца Ф - 16Ц који су опозвани са редовне патроле изнад Херцеговине. Без опомене и позива на слетање, вођа пара Ф - 16Ц евиденцијског броја 89 - 2137 је у 6: 45 часова ракетом АМРАМ погодио први авион. У наредних пар минута на малој висини уништена су још три авиона са ракетама АИМ - 9 САЈДВИНДЕР.

 

У извештају Уједињених нација (УН) наводи се да су оборени лаки јуришници Ј - 21“Јастреб” припадали ВиПВО Војске Републике Српске. Званичници УН су за четири тврдили да су полетели са Удбина а за остала два нису знали тачно место узлетања. Посматрачи УНПРОФОР - а су известили о слетању једног “Јастреба” на аеродром Удбине. Западни часописи су објавили да су тада погинули пилоти Ранко Вукмировић, Звездан Пешић и Горан Зарић. Урош Студен се катапултирао изнад Јајца, док је Златко Микеревић искочио код Кључа. Шести пилот, Златан Црналић је успео са оштећеним авионом да се домогне аеродрома у Удбини.

[Милан Ракић]

1. март

 

• 1. марта 1916. године, на Крфу је формиран Аероплански депо. [линк]

• 1. марта 1919. године у Новом Саду је основана Ваздухопловна команда војске Краљевине Срба Хрвата и Словенаца. 

 

Након завршетка Првог рата и оснивања Краљевине, српско ваздухопловство је постало ваздухопловство новостворене Краљевине и у само неколико месеци је брзо нарасло, јер су му приступили бројни ваздухопловци словенског порекла из аустро-угарског ваздухопловства. Ескадриле "Српске авијатике" су преко Скопља, Ниша и Београда, постепено запоседале аеродроме и хидро базе на територији новостворене Краљевине, а сама Команда је устројена у Новом Саду, и то од штаба Аеропланске ескадре са Солунског фронта. За првог команданта ЈКВ, постављен је мајор Бранко Вукосављевић.

мајор Бранко Вукосављевић 

Поред Команде, у Новом Саду је тада формирана и Пилотска школа и Ваздухопловни арсенал. Команди у Новом Саду су биле потчињене команде у Загребу, Сарајеву и Скопљу, где су поред Новог Сада базирале по једна ескадрила (укупно дакле 4), док се на аеродромима у Љубљани и Мостару налазило по једно ваздухопловно одељење...

• 1. марта 1912. године, амерички пилот Алберт Бери је извео први скок падобраном из авиона.

Тони Јанус који је управљао авионом(лево) и Алберт Бери (десно)

 

Бери је са пилотом Тонијем Јанусом полетео из круга касарне Џеферсон у Мизурију и то двокрилцем типа Беноа. Падобран је био пречника 11 метара и био је замишљен и направљен тако да Бери седи на на клупици окаченој о падобран и да његова тежина пректично, након вађења осигурача, извуче падобран из некакве канте у коју је овај био спакован.

Бери и Јанус...

 

Бери је иначе "искочио"-боље рећи откачио се од авиона на висини од око 500 метара (1500 фита). Пре него што се падобран отворио, Бери је слободно падао неких 150 метара и овим подвигом се уписао у историју светског ваздухопловства...

Историјски снимак Беријевог доскока у круг касарне

 

 

• 2. марта 1949. године, „Супертврђава“ америчке авијације Боинг Б-50 - „Срећна дама 2“, извршила је први лет око света без међуслетања. Авион је прелетео 37.523 км за 94 сата и 1 минут уз просечну брзину од 398 км/час. У току лета 4 пута је пуњен горивом у ваздуху из авиона цистерне. Пилот, капетан Џејмс Галагер, са 14 чланова посаде, полетео је из базе Форт Ворт у Тексасу 26. фебруара и слетео на исто место 2. марта 1949. године. [линк]

• 2. марта 1969. године, полетео је прототип, а 1. октобра 1969. године и серијски суперсонични путнички авион Конкорд и успео да пробије „звучни зид“. У редовној експлоатацији на линијама између Европе и Америке Конкорд је летео двоструком брзином звука (2.155 км/час) на висини од 15.000 м и са 144 путника прелазио растојање између Париза и Њујорка за само 3 сата и 30 минута! Иако намењен пословним људима, Конкорд је, после удеса у јулу 2000. године, пре свега из комерцијалних разлога, повучен из саобраћаја јуна 2003. године. [линк]   

​

• 3. марта  1915. године, француска ескадрила која је пошла у помоћ Србији, укрцана је у Марсеју на два брода, у Солун је стигла 12. марта а у Ниш 15. Марта. Одатле је продужила за Београд. [линк]

• 5. марта 1936. године, полетео је прототип авиона Спитфајер (К 5054) са пет уграђених топова и клипним мотором Мерлин фирме Ролс Ројс. Пројектант авиона био је Реџиналд Мичел, док је пробни пилот био Џозеф Самерс. [линк]

[Милан Ракић]

8. март

• 8. марта 1910. године, францускиња Ремон де Ларош је добила пилотску дозволу и тиме постала прва жена пилот у свету.

 

Рођена у Паризу 1882. године, веома рано је показала склоност према спорту, нарочито гимнастици. Међутим, као девојка је показала интересовање ка аутомобилизму, да би 1908. године, након што је Вилбур Рајт извео промотивни лет свог авиона у Паризу, њена нова љубав постали авиони. Одмах упознаје тадашње париске заљубљенике у ту новотарију и склапа пријатељатва са Лагранжом, Воазеном и Фарманом. Код Воазена 1909. године пролази основну теорну и практичну обуку и обавља неколико самосталних летова, што јој доноси титуле баронесе иако није била племенитог рода. На данашњи дан 1910. године полагала је испит пред ФАИ (Међународна аеронаутичка федерација) комисијом и добила пилотску дозволу. Број њене дозволе је био 36, што ће рећи да је она у том тренутку била 36-ти пилот на свету. (Рецимо и то да је наш први пилот Михаило Петровић имао дозволу број 979.) 

Од тог тренутка, бароница путује широм Европе, а Бога ми и Африке и учествује на ваздухопловним смотрама. Летела је пред публиком широм Француске, у Египту, Мађарској, у Русији у Санкт Петерсбургу где јој је на показаном умећу честитао и цар Николај лично... Током Првог светског рата ипак није летела, али је активно учествовала и то као шофер појединих францускох официра. Након рата се вратила својој највећој љубави-летењу, што је за њу нажалост имало трагичне последице...

Наиме, желела је да "уђе" у историју и као прва жена пробни пилот и тог 18. јула 1919. године села је у једну летелицу која је била у фази тестирања. Летела је на дуплим командама, јер је поред ње у авиону био још један пилот. Након једног оштрог заокрета, нису успели да се изваде из понирања и то је био крај овоземаљског живота за ову храбру жену...

 

• 8. марта 1962. године, потписан је уговор за набавку првог млазног авиона за домаћи ваздушни саобраћај типа Каравела. Уговор је потписао директор ЈАТ-а Милан Симовић. [линк]

• 9. марта 1879. године, инжињер Огњеслав Костовић, Србин из Војводине, приказао је пред научницима у Петровграду своје пројекте махокрилца, хеликоптера и управљивог балона-дирижабла. Он је 1882.године, такође у Петровграду, правио велики дирижабл, ваздушни брод „Росија“ и за њега пројектовао и изградио бензински мотор од 80 коњских снага. [линк]

[Милан Ракић]

10. март

• 10. марта 1953. године, слетањем прва четири млазна авиона Т-33 Шутинг Стар (од укупно неколико стотина различитих типова за време трајања Програма) на писту батајничког аеродрома, започела је "млазна ера" нашег РВ и ПВО. Слетање ваздухоплова је тада преносио и Радио Београд.

 

На основу Споразума о војној помоћи који је наша влада склопила са владама САД, Велике Британије и Француске, почетком 50-их година, договорена је била испорука наоружања и војне опреме (НВО) за потребе ЈНА. За остале видове војске не знам, али је РВ до 1962. године када је Програм због нашег заокрета према СССР стављен ван снаге, дакле наше ваздухопловство је добило (један мањи део по регресираним ценама, остатак по симболичној цени 1$/ком) 970 авиона свих типова и врста. Ако изузмемо Москитосе и Тандерболте испоручене на почетку Програма, који су били добрано рабљени и коришћени (али су пре испоруке били ремонтовани), све касније испоруке летелица су подразумевале или нове, или летелице које су налетеле до 100 сати. Поједини типови су током трајања Програма били испоручивани нама, пре него осталим чланицама НАТО на терену. Економска цена помоћи у износу од нешто мање од 800 000 000 долара, ову војну помоћ квалификује као највећу у историји, коју је Влада САД упутила једној земљи која није члан НАТО пакта.

Један од прва два на писти батајничког аеродрома

Исти тај само са друге стране

 

Иначе, авионе су на аеродром Батајница прелетели амерички пилоти, њих четворица и тог дана су код нас оставили два авиона (726 и 727), док су се са друга два вратили у матичне базе. Након скидања америчких ознака и бројева, авиони су у нашем РВ добили ознаку 01 и 02...

Амерички пилоти на стајанци батајничког аеродрома

 

 

• 10. марта 1978. године, полетео је први прототип авиона Мираж 2000. [линк]