Simulacija stvarnosti radi razumevanja odnosa Boga i tvorevine

[Milan Nikolic]

Разумем те. А како мислиш да можеш опстати као идентитет, да ли мислиш да мозак мора бити повезан са новим телом, али мислиш да се може остварити ,,пребацивање'' целог идентитета у хардвер?

 

У идеји о симулираном свету верује се да самосвест ,,није фундаментално повезана с одређеним супстратом - мозгом - већ је својство које произлази из одређених варијаната обраде информација''. Само у том случају могуће је имати симулирану стварност - у стварном смислу.

 

Како би ти волео да буде и чему се надаш? Моје је мишљење да све то није немогуће, али да је технологија за људе у томе недоступна, осим оне блаже варијанте где се мозак ,,повезује са Матриксом''.

 

Овде говоримо о симулацији стварности. Разумем да је теби другачији циљ од тога да будеш у ,,симулацији стварности'' али управо о томе овде говоримо.

[Milan Nikolic]

Разумем шта би желео. Али хајде да разјаснимо шта конкретно може да се уради.

 

Ти кажеш да треба направити нови мозак (тј. квантни процесор) и ново тело. Међутим, нисмо разјаснили како ћемо ми сами користити такву технологију

 

Наиме, да ли ћемо направити нове машине које су самосвесне, или ћемо поред њих моћи да и сами уђемо у систем тих машина и да живимо на тај начин - тј. да одбацимо старо тело и стари мозак (читавог биолошког човека) и да се ,,пребацимо'' (а не само прикључимо) у тај нови начин постојања.

 

То је изузетно важно разјаснити, како филозофски тако и научно - макар спекулативно. У једној научној књизи сам прочитао претпоставку да би симулирана бића и људска бића могла живети заједнички у симулираном свету, управо на онај начин који желим да разјаснимо - тј. да ли на начин потпуног одбацивања биолошких функција, или је неопходно да ту увек буде мозак као једини супстрат који може носити људску самосвест.

 

Можемо објаснити и могућност да симулирана бића имају механичка тела и да живе у правој стварности са људима, као што је приказано у многим филмовима. Изгледа као да прављење симулираних бића вуче са собом и две стварности у којима човек може живети заједно са тим бићима - једна стварност би била наша где би постојали самосвесни роботи, док би друга стварност била симулирани свет где би поред симулираних бића постојали и људи који би се ту ,,прикључили''.

 

Али право питање гласи да ли је могуће да људска самосвест буде ,,пребачена'' (у потпуности, одбацујући биолошки мозак и тело) у систем који има такву сложену обраду информација да омогућава опстанак конкретне човекове личности. Јер само таква симулација представља праву симулацију стварности, а твоја жеља да једном будеш квантни процесор уместо мозга и челично, или дијамантско тело уместо старог тела, показује управо ту ствар.

[Milan Nikolic]

Само једно питање. Да ли у таквом инвазивном ширењу симулиране самосвести, попут Скајнета у филму Терминатор, могу опстати људске свести? Конкретно, када твоје садашње тело и мозак буду уништени, да ли тај ''Скајнет'' може обезбедити постојање - твоје или било чије - људске самосвести?

 

Да ли се надаш у такву могућност? Јер за такву могућност можда је потребан само довољно снажан систем који подржава обраду информација које су потребне за постојање осећајности и свега другог код једне конкретне особе.

 

Ако неким случајем немаш такву наду, онда не разумем зашто би се надао таквој будућности где би постојала само симулирана бића, док би сви људи и њихова свест била уништена. Ваљда је потребно тражити решења како би и људске свести биле сачуване унутар новог света (тј. унутар симулиране, дигиталне стварности).

[Иван ♪♫]

Biološki mozak bi trebalo da bude uništen u invazivnom procesu digitalizacije. Ne pada mi na pamet nikakva ideja kako proces ne bi bio invazivan.. Ostatak organskog tela takođe može da ide u furunu.

Svest potice sa organskog mozga, samo je pokrenuta na novom hardveru, ali da zadrzi pamcenje i licnost.

 

Pitanje: recimo da nekako, bez posledica skeniramo tvoj mozak i napravimo digitalnu repliku - ko si onda ti? Ono što je replika ili ti koji si pravi ti?

[drvce]

Pitanje: recimo da nekako, bez posledica skeniramo tvoj mozak i napravimo digitalnu repliku - ko si onda ti? Ono što je replika ili ti koji si pravi ti?

Oba primerka bi trebalo da imaju oseceaj "ja sam ja". Verovatno bi imali pomalo nelagodan osecaj da se secaju istih stvari, ali vremenom bi, od trenutka kopiranja, svako gradio svoj identitet.

[Иван ♪♫]

Oba primerka bi trebalo da imaju oseceaj "ja sam ja". Verovatno bi imali pomalo nelagodan osecaj da se secaju istih stvari, ali vremenom bi, od trenutka kopiranja, svako gradio svoj identitet.

 

znači nije ista ličnost, osoba

[drvce]

znači nije ista ličnost, osoba

Pa, ako je mozak samo supstrat na kom se vrsi nekakvo obracunavanje, onda je svako izvrsavanje tog algoritma po kojem se vrsci obracunavanje (+memomrija) jedna zasebna licnost, osoba. Zabavno bi bilo sludeti ih zezanjem sa memorijom, brisanjem, ubacivanjem random podataka, shareovanjem sa tudjim secanjima, kalemiti hibridne licnosti i tako to

[drvce]

Mada zanima me reakcija te prve kopije, koja oseca kontinuitet sa starim secanjima, ali nema vise telo, koje cini bitan deo identiteta. Iz perspektive kopije, kao regularna osoba leze na krevet, a budi se bez svoih ruku, nogu, nosa, usiju, bubuljica, brkova ... Zesci udarac na zdrav razum!

[Milan Nikolic]

Pitanje: recimo da nekako, bez posledica skeniramo tvoj mozak i napravimo digitalnu repliku - ko si onda ti? Ono što je replika ili ti koji si pravi ti?

 

О томе је расправљано у књизи Брајана Грина, Скривена стварност. По физикалним и функционалним теоријама ума, копирани мозак би заиста мислио и осећао као оригинални.

[Иван ♪♫]

 По физикалним и функционалним теоријама ума, копирани мозак би заиста мислио и осећао као оригинални.

 

ali bi od momenta dupliranja bili različite ličnosti, tako da bi ovu ideju mogli da nazovemo ,,reprodukcija", ,,kloniranje", nešto kao deoba kod ćelija

dakle originalni Muramasa i bi dalje bio pravi Muramasa kao osoba

[Milan Nikolic]

Е сад си у елементу. Јасно као дан.

[Иван ♪♫]

[Milan Nikolic]

[Milan Nikolic]

[drvce]

dakle originalni Muramasa i bi dalje bio pravi Muramasa kao osoba

Obojica bi bili pravi Muramasa. Delili bi jednu zajednicku istoriju (to je onaj koji ju je zaista i proziveo) i svako svoju odvojenu nakon replikacije. Ako predstavimo  to u obliku slova Y i zamislimo da vreme ide odozdo na gore, mesto racvanja je trenutak udvajanja posle kojeg svaki Muramasa ima svoja, nezajednicka iskustva. I ovaj tvoj lazni Muramasa, iako nije postojao pre racvanja, izistinski bi se secao zivota&prikljucenija pravog Muramase i ne bi sebe dozivljavao kao novu osobu, vec kao Muramasu koji je izgubio mesnato telo.