Српска поезија

[JESSY]

Jован Илић

ДА СУ МЕНИ ОЧИ ТВОЈЕ

Да су мени очи твоје,

Звездама бих пркосио,

Нит` би сунце пожелио,

Да су мени очи твоје!

Да су мени очи твоје,

Ма с` у њима растопио,

Ја бих опет срећан био,

Да су мени очи твоје!

Да су мени очи твоје,

Волео бих нег` сво благо,

Нег` камење сјајно драго!

Рај би само прегорео,

У њима бих слатко мрео.

Да су мени очи твоје!

[Јесењин]

Ракић... једна од његових најлепших песама за мене:

Želja

Kad i meni dođe čas da mreti treba,

Bože, daj da umrem u jesenje noći,

nasmejan i vedar, u mladačkoj moći,

pod raskošnim sjajem septembarskog neba.

Smrt je tako laka. Al' pratilja njena -

sva taština što se pred smrt snova budi,

i zanatske suze zabrađenih žena,

i bol izveštačen ravnodušnih ljudi,

i mantije crne, čiraci, i čoja,

sve to tako grubo i surovo dira

i gusobom vređa osećanja moja

pred skromnom lepotom večitoga mira.

O, umreti tako: bez piske, bez sveta,

bez dosadne, glupe komedije smrti,

nečujno, ko miris uvenulog cveta,

i život i dugo očajanje strti,

kao jednim mahom, u mladačkoj moći,

pod raskošnim sjajem septembarske noći!

Ti bi došla k meni bez suza u oku,

iako te boli razdiru i guše,

skrivajuci jade i tugu duboku

u kutima tajnim nezne tvoje duse.

Ti bi došla k meni i pogledom jednim,

poslednje bi zbogom rekla starom drugu,

i miloštom krasnom i poljupcem čednim

zbrisala bi tajnu neizbežnu tugu.

Dođi! Čas je kucn'o! Ko u srećne dane

poći ćemo sami iz dosadnog grada,

poći ćemo sami u pitome strane,

daleko od ljudi, daleko od jada.

O hajdmo u svetlost, u polja, u cveće,

u čednu tišinu uspavane noći,

u miloštu tajnu što iz zvezda sleće

i svečano struji po vedroj samoći!

Gledaj kako mesec nad poljima sija

i oblačke retke rastura i vedri,

i trava miriše i rastinje klija,

i šumore tužno kukuruzi jedri!

Nad nama će nebo treptati u sjaju,

Grliće nas blago vaseljena nema,

lepršnuće krilom u obližnjem gaju

slepi miš, poslednji što se na put sprema,

pa dok iz daljine grmi gradska jeka

i zabave puste što nize čoveka,

i bučno veselje tajanstveno huji,

zapevaće negde skriveni slavuji,

i priroda cela zašumeće strasno,

i polja, i gore, i bašte, i vrti,

sve što u njoj živi pozdraviće glasno

svečani dolazak ravnodušne smrti.

Zaćutaću tada. Nema reči više,

poljubiću samo tvoju ruku bledu,

i dišući mirno, sve tiše i tiše,

ostaviću život, nevolju, i bedu,

bezbrižan i vedar, nasmejan i čio

i sklopiću oči zanavek. I tada,

osetiću čudno, kao kad se sniva,

sa miloštom tajnom što iz zvezda pada

i svežinom skoro pooranih njiva,

sjaj očiju tvojih bolećiv i mio.

[JESSY]

[JESSY]

[JESSY]

[JESSY]

http://www.youtube.com/watch?v=SNrOhVlV9ik&feature=related

[Перса]

[JESSY]

[JESSY]

ВАЊА

 

Као река људи иду у поворци

и сузе теку као бистри потоци.

Иако се осећам бедно, згажено,

ипак некако осмехнух се блажено.

За трен је мом уму и то засметало.

Зашто се смејеш? - пита зановетало.

Отео се, нисам у души га скрио,

из зле намере тај осмех није био.

Јер, док око себе сви виде сивило,

док се око срца безнађе привило,

док једни друге безуспешно теше,

ја се сетих дана кад још жива беше.

Признах - готово је и схватам тек сада

сваки човек крај тебе нова је нада.

Кад у души људе живе сахрањујеш

и ти као вампир у ковчегу станујеш.

Зашто се и други макар не потруде,

као што си ти знала, да воле људе?

Сећање на тебе даваће ми крила,

бићу весео и драг к`о што си ти била.

 

Срђан Томић

[Angelus]

 

http://www.youtube.com/watch?v=pbQ-bC7GGaQ

 

http://www.youtube.com/watch?v=-wtOLd218iQ

 

http://www.youtube.com/watch?v=wgifpNCYoDA

 

 

[Мара]

ШАШАВА ПЕСМА

 

Мама ми каже: шашаво моје, 

шта се то збива у твојој глави?  

 

У њој дечаци, кажем, постоје, 

дечаци смеђи, црни и плави.  

 

Мама ми каже: шашаво моје, 

зар могу тамо сви да се сложе?  

 

Ја мами кажем: кад већ постоје, 

нек ту и стоје - шта се може!  

 

Мама ми каже: пусти приче, 

- збијени тако на шта личе?   

 

Ја руком махнем 

и уздахнем. 

 

Сви они личе, сви много личе 

на нешто лепо као из приче.  

 

На све што чекам. На све што хоћу. 

Личе на немир. И на самоћу.  

 

Мама ми каже: шашаво моје, 

па они, значи, не постоје!  

 

Постоје, кажем, као на јави 

дечаци смеђи, црни и плави.  

 

Шта да се ради, мама вели.  

 

Ја кажем: ништа, већ да се жели 

да никад чекање не избледи.  

 

Мама ме пита: а да л' то вреди? 

 

А ја се смешкам: видећеш - вреди!

Мирослав Антић

[Мара]

НАЈМАЊА ПЕСМА

 

 Ево најмање песме!  

Мања је од зрна мака.  

У њој је један осмех 

и писмо од једног дечака.  

 

Ако знаш ко га шаље  - 

што да ти причам даље.  

Ако не знаш ко га шаље  - 

шта те се тиче даље.

Мирослав Антић

[Богдановић Тамара]

[Мара]

Чежња у туђини 

 

Да ми је да не умрем у туђини

Лепе су све букове у земљи честе,

ливада свака лепа је млада,

и све реке непознате,

сви врхови што се сунцем злате,

све и где није и где јесте поглед

и нога ми ступила када.  

 

Али кут земље на ком смо жито жели

и са кога смо цедили вина,

земља коју смо пили и јели,

чија на огњу палили дрвета,

где смо сахранили оца и сина,

као да је сва гроб прадедовска,

крваво нам је блиска и света.  

 

У ту бих земљу хтео да легнем,

у тај крај где биљка свака,

где бубица свака болно ме дира

као жбун што на братовом гробу цвета,

као мрав што њиме мили.

Земља са које смо јели и пили,

која нам је као срце рођено јасна

и тајанственија од свемира,

хтео бих да ми гробом буде.

Десанка Максимовић      

[Мара]

Не руши све мостове 

 

Не руши све мостове можда ћеш се вратити,

ниси птица ни лептир обалом што лети,

када нема мостова узалуд је чезнути,

узалуд је схватити, узалуд је хтети.  

 

Не руши све мостове, можда ћеш се вратити.

Остави бар један мост између срца и мене,

у самоћи је лакше несхваћено схватити

могле би те назад нагнати успомене.

Иво Андрић