Неке мисли о идентитету епископа...

[Александар Милојков]

Објасните ми ову етику:

"Љубите непријатеље своје"

"Благосиљајте оне који вас прогоне"

"Подајте и кошуљу ономе ко вам затражи хаљину"

"Окрените и леви образ ономе ко вас удари по десном"

Нико ми не одговори где је овде етика и правда, без које је етика незамислива?

[Жика]

Мислим да би првенствено код епископа требали да гледамо да ли је православан.Џабе ако је епископ подвижник,а оде у раскол.

[Душко Дугоушко]

Мислим да би првенствено код епископа требали да гледамо да ли је православан.Џабе ако је епископ подвижник,а оде у раскол.

Pa etika nije puko podviznistvo, to je vladika Atanasije i pricao, o tome kako je asketizam tako ruzna rec koja implicira nekakvo samomucenje... Zato je Lazar lepo rekao na jednom mestu (nemam vremena sada da trazim poruku), iznad ontologije i etike, podrazavanje Hristu.

[Balthasar]

Што се тиче теме идентитета епископа, овде у Србији, на срећу, има аутора који су успели и успевају да свеобухватно, неискључиво и неидеолошки прочитају Оце и светог Максима.

Пре свега, мислим на епископа Атанасија Јевтића. За разлику од еп. Игнатија, он много дубље, свеобухватније и исправније (херменеутички, методолошки, итд.) чита и разуме ову тему. Епископ Игнатије, на жалост, није успео и не успева, за сада. У многим другим темама, свакако, даје прави пресек и мора му се одати велико признање.

Овде бих рекао да има и још један аутор који неидеолошки чита ову тему, а то је еп. Максим Васиљевић.

Ипак, еп. Атанасије остаје, као и у многим другим теологијама, непревазиђен, те њега треба узети за ауторитет.

Ако смем тако да кажем, читање владике Атанасије је блиско Балтазаровом.

Налазим за сходно да одговорим само теби јер се држиш онога изворног у овој теми.

Ова тема има јаааако велике везе са начином читања светог Максима јер је, поред еклисиологије светог Игнатија, еклисиологија светог Максима чини темељ есхатологије у савременој еклисиологији. То негде и Зизиулас каже на почетку ,,Еклисиолошких тема".

Идеолошко читање светог Максима у твојој причи ја препознајем као једнострано читање које исто тако за последицу има једностране ставове изграђене на основу тога. Само што сам ја то показао на примеру светог Игнатија а ти одлично убацио и светог Максима у причу, али у суштини прича се своди на исто, идеолошко и једнострано читање и једног и другог светог Оца, и као последица тога ,,окрњену есхатологију"...

Апсолутно се слажем са твојим коментарима о епископима Атанасију и Максиму, и управо због таквих изузетака у тексту и нисам наводио имена већ причао уопштено давши за слободу људима да сами препознају о коме се ради и са једне и са друге стране.

Далеко сам од било каквог поређења са епископом Атанасијем јер мислим да се још дуго неће родити трезвенији читалац светих Отаца од њега и то је његов највећи допринос теологији, зато већ сада спада у оне чији допринос и те како треба изучавати и на сав глас говорити о њему.

[Лазар Нешић]

Мислим да би првенствено код епископа требали да гледамо да ли је православан.Џабе ако је епископ подвижник,а оде у раскол.

Звучи лепо, али је натачно. Ниједан епископ који је прави подвижник неће отићи у раскол, јер подвиг умртвљује гордост и самодовољност.

Неподвижништво је (управо) Артемија одвело у раскол (био је непослушан, горд, охол, безобразан, аутономан), а не што није разумео онтологију

На крају крајева: чиме би ти брате Жико експликовао своју веру, теоријама или делима?

Pa etika nije puko podviznistvo, to je vladika Atanasije i pricao, o tome kako je asketizam tako ruzna rec koja implicira nekakvo samomucenje... Zato je Lazar lepo rekao na jednom mestu (nemam vremena sada da trazim poruku), iznad ontologije i etike, podrazavanje Hristu.

Тако је!

Кажем опет, овде је владика Атанасије погодио ствари, док је еп. Игнатије отишао у тешке једностраности.

Е, Александре, зато је важно правилно читање.

А, да, сетио сам се и владике Давида: џаба онтологије ако нема уподобљавања добро-бићу Христовом. Само онтологија (постојање) није довољна - тако нам је говорио.

Проблем теологије епископа Игнатија је његова затвореност за друго и свеобухватно. Дакле, теологија му је искључива, на жалост и то ова тема болно сведочи.

@@Balthasar,

Немам шта да додам, то је то

[Balthasar]

@,

И не треба да додајеш, највише си рекао, хвала ти брате што си се одазвао на тему јер ако је неко овде нешто рекао и допринео онда си то ти .smesko..

[Лазар Нешић]

@@Александар Милојков,

Написао си на једном месту да јако цениш професора Богољуба Шијаковића.

Е, ако је тако, онда ћеш најминималнијим читањем и упоређивањем еп. Игнатија и проф. Шијаковића видети колика је разлика и мера дубине и свеобухватности у њихова два става по питањима о којима расправљамо.

Тако би и ја пре овде узео проф. Шијаковића за меру, него еп. Игнатија. Напросто, проф. Шијаковић је кудикамо дубљи, обухватнији и неједностран.

Ја бих њиме градио своје ставове, или најбоље теологијом еп. Атанасија, јер овде је еп. Игнатије подбацио.

Наводим еп. Игнатија, јер у твојим писањима видим његове једностране закључке.

Просто не разумем зашто је толико тешко дати етици ПОДЈЕДНАКО место као и онтологији и не поредити их?

[w.a.mozart]

http://www.verujem.org/teologija/ignatije_ontologija_i_etika.htm

[Лазар Нешић]

http://www.verujem.o...ija_i_etika.htm

Знао сам овај текст напамет, својевремено

Али, слушајте чиме почиње:

"Проблем разликовања онтологије и етике, којим се бавимо у овој студији, од суштинског је значаја за живот Цркве. У животу ране Цркве био је доминантан онтолошки проблем, док етичке вредности које данас познајемо скоро да уопште нису занимале.прве хришћане (уп. Фил. 4, 8-9)."

Као и мало даље:

"Зато се Црква данас налази на прекретници да бира за своју суштину онтологију или етику."

Ето, мали, али значајан, пример једностраности његове теологије. Не приличи, али скоро бих се смејао.

Иначе, цео овај рад боли од оваквих и сличних недовољности, искључивости, супростављања, прећутивања, форсирања једне теме и једностраности. Јеном речју, идеологије.

[Душко Дугоушко]

Знао сам овај текст напамет, својевремено

Али, слушајте чиме почиње:

"Проблем разликовања онтологије и етике, којим се бавимо у овој студији, од суштинског је значаја за живот Цркве. У животу ране Цркве био је доминантан онтолошки проблем, док етичке вредности које данас познајемо скоро да уопште нису занимале.прве хришћане (уп. Фил. 4, 8-9)."

Као и мало даље:

"Зато се Црква данас налази на прекретници да бира за своју суштину онтологију или етику."

Ето, мали, али значајан, пример једностраности његове теологије. Не приличи, али скоро бих се смејао.

Иначе, цео овај рад боли од оваквих и сличних недовољности, искључивости, супростављања, прећутивања, форсирања једне теме и једностраности. Јеном речју, идеологије.

Rani hriscani su bas bili zagrizeni moralisti, veliki puritanci; nego, mislim da on bezeci od juridicko-kazuistickog bogoslovlja (tako karakteristicnog za Zapad, pogotovo za razne protestantske denominacije) zastranjuje i odseca etiku (potpuno nepotrebno, a sve kao u nekom pokusaju da bude radikalno drugaciji - kako ti volis da kazes) suprotstavljajuci joj ontologiju, umesto da ih sintetizuje...

[Ведран]

Rani hriscani su bas bili zagrizeni moralisti, veliki puritanci; nego, mislim da on bezeci od juridicko-kazuistickog bogoslovlja (tako karakteristicnog za Zapad, pogotovo za razne protestantske denominacije) zastranjuje i odseca etiku (potpuno nepotrebno, a sve kao u nekom pokusaju da bude radikalno drugaciji - kako ti volis da kazes) suprotstavljajuci joj ontologiju, umesto da ih sintetizuje...

интересантна теза, треба јој обратити пажњу.....

[Лазар Нешић]

ЕВО О ЧЕМУ ПРИЧАМО БАЛТАЗАР, ВАСКЕ, ВЕДРАН, БОГДАНОВИЋ И ЈА, ВРЕДНО ЈЕ ПРОЧИТАТИ:

(п.с. Сва болдовања и подвлачења су моја - Л. Нешић)

Епископ бивши захумско-херцеговачки Атанасије (Јевтић)

OНТОЛОГИЈA БИБЛИЈСКЕ ЕТИКЕ*

* Текст представља предавање Епископа Атанасија изложено на међународном богословском симпосиону "Онтологија и етика" 9. октобра 2003. године у Великој сали Центра за културу у Пожаревцу.

Захваљујем се Преосвећеном Владици пожаревачко-браничевском на позиву и части коју ми је указао позвавши ме, али се захваљујем и на самој иницијативи, на предузимљивости - како бисмо српски рекли - што нас је сазвао на овај симпосион, на ову духовну гозбу и ради овако важне и дубоке теме.

Како сам последњих година навикао (лоше или добро, али, у сваком случају, тако је, обично прво говорим оно ο чему треба да говорим, а после седнем па то напишем. Тако чиним и овде. Ја сам ову тему "Онтологија и етика" схватио као настојање да ти кључни пој-мови у нашем животу, у нашој мисли, и у теологији и у философији, покушају да се нашем слушаоцу, нашем човеку, објасне данас дубље него што их обично научимо у школи и из књига, штампе, средстава информисања уопште. Схватио сам, дакле, да се жели овим симпосионом нагласити да је онтологија, у хришћанском искуству, доживљају у пракси пре свега, нешто друго, дубље и шире него што је обично у философији. Затим, да је етика такође нешто друго и другачије него што је у философији и да је она неодељива од онтологије. У том смислу схватамо оно "и" (онтологија и етика) више као однос, него као "или" (супротстављање). Просто речено, да ли је битније бити или чинити нешто, понашати се. Да вам дам један прост пример (у Пожаревцу ће вам бити још схватљивији, али дај Боже да буде схватљив и у Београду): рецимо, политичари, пре свега српски домаћини - назовимо то патриоти, не морамо рећи националисти, јер сматрају да је та реч потрошена, зато што су је потрошили они који у суштини нису били патриоти - да ли су они домаћини или само говоре да су то, да ли стварно раде како би требало у овој нашој општој кући, или само говоре и декларишу се, изјаве дају? Другим речима: да ли је стварност важнија, претходна и битнија него оно што се показује?

И зато сам изабрао тему "Онтологија библијске етике". Можда ћу вас мало заморити, али ипак су неки подаци потребни, па мислим нека места да наведем. Изабрао сам ту тему зато што сам, хвала Богу, почео да преводим на савремени српски језик Свето Писмо Старога Завета. Нови Завет је преведен - и добро преведен - од стране комисије Светог синода, у коме је велику улогу имао наш преводилац, Епископ бачки Иринеј, а и моја маленкост је учествовала; на челу је био Његова светост патријарх Павле. Преводим Стари Завет и са јеврејског и са најстаријег грчког превода тога јеврејског оригинала - са превода Седамдесеторице. И сад, читајући Свето Писмо, поново доживљавам оно што сам до сада знао, веровао, живео како-тако. Шта запажамо у Библији (зато сам и назвао тему "Онтологија библијске етике")? Верујте ми, запажамо оно што је наша вера, православље, наша Црква, наша Св. Литургија у својој сржи, у својој суштини. То је управо то што је Преосвећени Владика Игнатије говорио: живи Бог и живи однос са тим живим Богом, али Богом Који је у самом Свом бићу заједница - Света Тројица. И, како волим да подсећам (овде нема те опасности), почиње нажалост да се шшегде чује "Тројство", нарочито код наших књижевника који мисле да знају српски језик, а у ствари ослушкују како то други кажу: као што су почели да говоре Христ, а не Христос. То је као кад би рекао Слобод, а не Слободан, или Богољ, а не Богољуб. Тако је кад кажемо Христ, а не Христос. Исто је и са питањем Тројица и Тројство. Није узалуд хрватски језик упорно против српског језика. По сваку цену настоје да другачије говорс. Ја немам ништа против тога језика, али кад се као теолози сусрећемо па разговарамо, они кажу Тројство јер је то превод са латинскога trinitas, а латинско trinitas није добар превод грчког израза ριάς - Трο-јица. Тако у Библији сусрећемо живога Бога, Бога тројичнога, Бога Који се од почетка понаша као Личност, и то већ од почетка као заједница Личности.

Владика је поменуо да је Бог створио човека по Своме лику. А знате како каже у Светом Писму: "Рече Бог" и настаде земља, небо, светлост, животиње, а кад долази до човека, каже: "Да створимо човека"! Почиње да сс договара. За Јевреје, честите Јевреје, побожне, то је тајна. Почињу да објашњавају они Јевреји који не верују у Христа да је то договор са анђелима. Како сс Бог договара са анђелима кад је и њих створио? Демократа Бог Који се договара са Анђелима, али није то то. Или: Он се договара Сам са Собом - то су новија тумачења. Или да говори у множини попут царских мајестета: Његово величанство говори, Ми. Све су то покушаји да се објасни та тајна зашто је Бог рекао: "Да створимо човека по образу Нашем", по лику Нашем, по икони Нашој и по подобију Нашем, "као што смо ми", како је Вук пре-вео мало описно. Затим, Бог се често јавља као Анђео или шаље Духа Свога, а тај Анђео одједном почиње да говори: "Ја сам Бог отаца твојих, Бог Аврама" итд. "Ја сам Бог свемогући, Ја сам Онај Који јесам". То је била пројава већ у Старом завету Бога као Тројице. Тај Анђео је у ствари Његов Син, тај Дух који се од почетка носаше над водама, као квочка над јајима да их загреје како би се излегла, то је у ствари већ Света Тројица. Дакле, Бог се већ понаша од почетка као Света Тројица. И позива људе, позива Аврама у заједницу са Собом.

И сад ћу рећи нешто што може изгледати чудно: био сам годину дана у Израиљу, а шест деценија пре тога у српском народу. Верујте ми да сам много, много тога видео, доживео код Јевреја што доживљавам у своме народу. Био сам четири године у Грчкој и после тога много пута; био сам четири године у иностранству, врло често са Русима. Много тога сличнога налазим, много смо слични јер смо народ заједнице. Али народ са јаким наглашеним личним, битијним, личносним, персоналним; да не кажем индивидуалним, јер то је заиста нешто што нам јс дошло са Запада. Није човек индивидуа. Индивидуа значи нешто недељиво, неподељиво. То је на грчком атом (мада су и атом разбили). A Личност је прожимање! Ту не важи закон непробојности, да два тела у исто врсме на истом месту не могу бити заједно. Могу бити заједно! Мајка и дете живе заједно, Бог и човек живе заједно. "Оче, као Ја у Теби и Ти у Мени, тако да и они у Нама буду и да сви будемо у Једном". Не каже да будемо један. Доста је та колективност или саборност, та литургијска заједница.

Да не дужим објашњења, Бог се тако понаша, и знатс шта ради? Понашајући се тако, Он се рве са човеком који покушава, настоји, жели и хоће да се понаша попут Бога. Замислите Јакова да се ухватио у коштац са тим Анђелом или Богом. У Старом Завету је то нејасно, а у Новом Завету је јасно да је то био Син Божији Који се открива, Који долази, Који се меша у нашу историју, Који улази у утробу нашу, постаје дете, живи са нама, рве се са нама, постаје један од нас. И он се рве са Њим, са Богом, и постаје Израиљ - човек који је видео Бога лицем у лице, који се борио са Богом и који се сада дружи са Богом. Све то заједнички значи реч Израиљ, то име које је Јаков добио. Зашто су Јевреји такви, те још који нису поверовали у Христа? Таквих је још увек већина. A има и Јевреја који данас дубоко верују у Христа, и постоји покрет ка Христу код Јевреја, нарочито на Западу, и у Русији, и код Јевреја који су дошли из Русије (има их милион и по у Израиљу).

Тај Бог утиче на стварање тога што зовемо етос, или итос на грчком, или српски нарав. Ево праве речи -нарав. Морал, то је обичај, обичајност, латинска реч. Било је и у богословијама раније "наравствено богословље", морално богословље или етика, етичко богословље; ја бих се вратио на ту реч нарав. "Таква му је нарав", "Пусти Србе, такве су нарави!" Каже, рецимо, Тијанић у последњем НИН-у господину Монтгомерију, америчком амбасадору: господине Монтгомери, иди до ђавола, не одговараш српској нарави. Прочитајте то, врло интересантан текст. Сјајан текст. Иако сам се ја носио са господином Тијанићем, као једним опасним комунистичким новинаром у своје време, по питању Косова, по питању омладине, али није важно, он је погодио српску нарав.

Зашто нас не могу да схвате данас са том нарави? Зато што имамо други етос (или итос на грчком), другу етику. A та етика је код нас повезана као у Библији са онтологијом нашом. Нису људи другачији по крви, саставу, људским састојцима, по људској суштини, али јесмо као личности различити. Зато што нас обликује дружење са Богом, друкчији доживљај Бога од онога који се сервира са Запада. Ето, амерички доживљај Бога је такав да може на долару да пише "Ми имамо поверење у Бога", али то на долару пишемо. Што кажу Грци, "мало много - много мало", Бог и долар иду некако заједно. То је битно. Економија је тамо постала критеријум. Американци су интерес. Они то не зову национализам, али зову интерес. Стратешки интерес њихов је Ирак, зна се зашто, због нафте, стратешки интерес њихов је Балкан јер он држи везу три континента. Балкан са Палестином је веза три континента: Азије огромне, Европе и Африке. Ту се родио Господ, ту се збивала сва историја, географски, а и историјски. Библијски Бог је то што каже Владика наш и сасвим исправно - Бог онтолошки. A тај Бог има Свој итос и, да конкретно наведем места, нема речи етика ни речи морал, али има кад каже Бог: "Будите свети као што сам свет Ја". Или, "долази Бог са свете горе своје и врлина његова покри небеса". Хор на јеврејском је сјај, сила, величина, све оно што Бог са Собом доноси кад долази. Страх, муње, светлост, тихи поветарац, љубав, у свему томе је Бог. Кад каже Бог "будите свети као што сам Ја свет", будите слични Мени - то је то што је икона Божија.

Зашто је нама потребно да будемо по вољи Божијој? Воља Божија је правда, истина, љубав, то Он наглашава врло често, али та правда, истина, љубав се поистовећује са оним што Он јесте у Своме делању, пројави, наступу. Када се Мојсију Бог јавио у купини под Синајем, рекао је оне чудне речи "Ехе ашер ехе", "Ја сам Онај Који јесам". A знате колико су те три речице богате да се може рећи: Ја сам био какав сам био, Ја јесам какав јесам и Који јесам и Ја ћу бити какав ћу бити. Али од свега је најважније да је (као што је Владика нагласио и што су Свети Оци осетили) окренут будућности. Прави би превод био "Ја ћу бити онакав какав ћу бити". То је динамично, есхатолошко име Божије. И Бог завршава Мојсију: иди ти и кажи народу да сам Ја тај Који јесам, и Ја ћу бити с тобом. То да ће Бог бити са нама - то је суштина Бића Божијег за нас људе -да ће бити са нама у заједници. Бог је динамични Бог, Бог - живи Бог. Сећате се Паскала који је носио на унутрашњости свог капута написано "Бог Аврама, Исака и Јакова, а не Бог философа". Нису криви философи, него мртви бог теорија. Данас кад чујете Гашу Кнежевића или неке друге да говоре ο религији, ви видите да човек појма нема шта је религија, као ни далтониста шта су боје. Тачно као што је Достојевски говорио ο кнезу Мишкину: кад атеиста говори ο вери, види сс да потпуно промашује, он прави грех - тотални промашај. Доживљај Бога оставља трагове, господо. Владика се жали и с правом се жали. Ја не бих био тако песимистичан; наш народ је дубоко прожет православљем. Јутрос чујем вест да је наш народ сачувао све своје паганско. A рецимо ништа није сачувао од Светог Саве. Откуд то да ми је ближи Перун или Светолик, или не знам какав пагански бог за кога појма немамо, него, рецимо, Свети Сава или Христос Светога Саве? Мало скрећем са теме, али је на теми. Чајкановић, као верујући човек, члан Цркве, отишао је у Немачку и учио од Немаца како се тумачи религија. Било је то у време кад се припремало оно што је после Хитлер пројавио, предхришћанска стара религија тевтонска, немачка, која треба да проговори кроз супернацију. И Чајкановић је пренео то на српски народ. Један скромни Власотинчанин из Црне Траве, Ђорђе Јанић, књижевник (грбав ко и ја), потпуно другачије тумачи исте те народне приче, рецимо, од Чајкановића. Али је од Чајкановића ушло као идеал да Срби имају Перуна и друге паганске богове. У Библији ћете наћи много, ако хоћете, паганизма, али све то у светлости једног Живог Бога и присуства Божијега. То живо присуство Божије - то је етос, односно онтологија, стварност, реалност, истинитост, битијност. Ствара, пројављује, образује, обликује народ, или итос или етику. Биће наше, кажу Срби Косовци, образује наше битовање.

Ево, рецимо, речи онтологија и етика - биће и битовање. Које је то биће ако нема битовања? Који је то живот ако нема живљења? Која је то личност ако нема нарав? Не нарав у смислу како су рекли и нажалост погрешно превели психолози, психијатри и после философи, да је тобож Хераклит рекао да је карактер човека демон његов. Потпуно погрешан превод! Тамо лепо каже: δaιμόνιον, што је тада означавало више биће, божанство, нешто изнад њега. Свеједно да ли је он бог са Олимпа или нешто друго, δaιμόνιον је сигурно означио једно више биће, рецимо једно божанство. У Богу је итос, а итос првобитно значи лежај, легло, колевка, тамо где лежи, где се обликује, где одраста. То је нарав у народном српском језику. "Такву нарав има". Не значи да се нарав не може мењати. Може се мењати. Но, да ли се кроз нарав пројављује права природа човекова, односно онтологија човека, она слика Божија?

Човек се обликује у заједници. Ван заједнице не знамо шта ће бити од њега. Биће оно што имају Американци: само су они нација, све остало је ђубре историје, како је говорио Маркс за све нас Словене. Све је то месо за њихове тенкове, топове, ракете, за њихову производњу. Таква једна демонска гордост, самозаљубљеност ретко се виђа. (Америка може да ради шта хоће. Сад зову и увлаче и нас у сос. Уместо да шаљемо наше војнике на Косово да штите Србе, нуде нам да их шаљемо далеко, да гину, да буду глинени голубови, јер су тамо Американци забрљали, упрскали (као на пример у Ираку), и сад траже помоћ, траже да уђу други да они не би гинули. Они свакодневно гину.) Говорим ο злоћи, ο злој нарави. Може бити злобна етика, злоетика или злонарав. Она је извитоперење оне првобитне људске природе која је прожимање са другим људима.

Ми у нашој Св. Литургији доживљавамо тај дух заједнице, Владика ваш је просто пророк у овоме граду, у овој епархији, што стално наглашава Св. Литургију и заједништво. Човек се не може изградити без заједништва. Народ наш каже за некога "Ма такав је да мрзи до подне на себе, од подне на сав свет". У нашем народу се сачувало то сажимање, прожимање које је често тешко, али не заборавимо да се праотац Јаков с Богом рвао, Није лака дружба с Богом! Није ни Богу лако са нама, а вала ни нама са Њим. Али то је живот, господо.

У једном свом филму Андреј Тарковски, велики православни режисера (тешко је иначе бити у филму православни, као што је то и у кљижевности тешко, али имамо Достојевскога као оправдање Тарковског), приказује жену која се жали што онај њен чудак муж иде по некаквим атомским пољима и тражи неко језеро где ће се огледати и наћи срећу, док је она мученица осгала сама, те је још бије кад дође, па се ова на то жали психијатру. Сјајно је Тарковски ту приказао господу психијатра који претендују на све. (Група психолога нама уређују школство, одређују какво треба да буде сутра српско дете. Хвала Богу да неће успети јср српска деца су неподатљива таквима. Хвала Богу!) Он њој саветује: "па разведи се". A она врисне. Само што му не каже; "иди с милим Богом, ти ми живот одузимаш. То ми је живот са њим". Оно што кажу браћа Македонци: "Само се тепа ме, само се кара ме, али само се сака ме". Љубав је динамични садржај живота. Није "причам ти приче". (Карикатура тога кад се неко декларише демократом, борбом за људска права је госпођа Наташа Кандић која је ошамарила једног Србина с Косова коме су отели и силовали децу. Толико су демократе ти који се декларишу да су етичари, слободари, итд.) Ту лажну етику Владика жели овим симпосионом да разобличи и да је заиста одбаци као отуђену од живота. Али етику која извире и пројављује се као жива нарав живог бића, живе личности, имаБог.

Но, да се вратим текстовима: кажу Оци на Антиохијском сабору 341. и 345. године понављају, да Бог има етос, и да је Отац родивши Сина остао у непроменљивом, сопственом етосу, итосу, нарави својега Божанства. A то значи да је Тројичан, да има Сина. То је једини случај, бар колико ја знам, да је на Бога примењен онтолошки појам, итоса, етике, нарави. Зато је тај Сабор врло значајан, та група епископа од којих су као теолози произашли Кападокијци. Они су бранили пре свега Бога као Св. Тројицу, а потом то да је Он један по суштини, по божанству, али да су Тројица, да је заједница.

И Св. Василије Велики ће назвати ту заједницу, односно ту нарав Божију, тај Његов итос, кинониа. Бог јс кинониа, заједница, општина, али општина са општењем, а не са партијским трговинама и погађањима и смењивањима и секташењем, како смо доживели у наше дане, него стварно да буде општа ствар, општи заједнички живот. Св. Василије је назвао суштину Свете Тројице кинониа, зато што је живи Бог живога Живота, живога садржаја, живога етоса, живе нарави. Свети Игнатије Антиохијски говори својима, Црквама кроз које пролази кроз Малу Азију: "да имате заједничку нарав Божију". То понавља и у својој Посланици Поликарпу. И Свети Кирило Александријски, пишући Јулијану Апостати, који се одрекао Христа, гонио Хришћане, користи реч омоитиа, тј. заједничка нарав по слици Божијој у нама, а она је пројава божанског или богочовечанског етоса/итоса у нама као заједница, као Св. Литургија.

Карактеристично јс да се у Апостолским установама, тумачећи речи апостола Петра, "ви сте род изабрани, царско свештенство, народ свети, народ задобијени (λaός εις περιποίησιν), το тумачи као народ саборнизован, окупљен, поређан у Цркви да пројави врлине Божије, његов итос, његову етику. Свакако, не етику као философску, апстрактну дисциплину која расправља ο моралу. Ми етику враћамо је на терен бивствовања, живота, делања, а не само говорења. Али није само ни у делању, још мање у говорењу. Зато се онтологија мора више пројављивати кроз нарав, али и да се међусобно обликују. По библијској етици Бог је утицао на обликовање карактера Изабраног народа. Јакова је Бог итекако обликовао рвајући се са њим, али је и Јаков утицао на изглед Бога! Српски народ неће Бога каквог му представљају професори са катедра, филозофи и филолози, религиозни стручњаци, аналитичари.

Библијска онтологија је, у ствари, хришћанска, црквена, православна онтологија. Библија се није завршила Старим Заветом, јер се Бог и даље открива. Биће и битовање је у предности над теоријама, системима и наукама (психологијом и сл). Наша вера је Христос оваплоћени који нам је отворио пут у вечни живот. Тај вечни живот је живо учешће у драми спасења, у животу Цркве. На земљи ми то доживљавамо као биће и битовање, као онтологију и етику у Св. Литургији. Ту предокушамо Царство небеско као гаранцију да ћемо превазићи смрт. Зато ће вечност бити вечна Литургија. Но, тада на земљи нам остаје причешће, партиципирање, удеоничарство, заједничарење. Ето, то произилази из библијског искуства, доживљаја, библијског етоса, нарави.

Зато не препоручујем да одбацујемо етику, јер има различитих етика. Потребно је да ствари назовемо правим именима, какве треба да буду да би биле суштинске и спасоносне. Дакле, говоримо ο једном богочовечанском јединству, заједништву нашег Бога, Свете Тројице са нама, које је Црква и које се конкретно остварује на Св. Литургији. Све то даје плодове у конкретном животу конкретних личности. Захваљујем вам се на стрпљењу.

Е, колико се ово само разлиује од теологије еп. Игнатија, невероватно!

Аксиос за еп. Атанасија! Аферим златоусти песниче Живога Бога етике и онтологије!

[Александар Милојков]

Написао си на једном месту да јако цениш професора Богољуба Шијаковића. Е, ако је тако, онда ћеш најминималнијим читањем и упоређивањем еп. Игнатија и проф. Шијаковића видети колика је разлика и мера дубине и свеобухватности у њихова два става по питањима о којима расправљамо. Тако би и ја пре овде узео проф. Шијаковића за меру, него еп. Игнатија. Напросто, проф. Шијаковић је кудикамо дубљи, обухватнији и неједностран. Ја бих њиме градио своје ставове, или најбоље теологијом еп. Атанасија, јер овде је еп. Игнатије подбацио. Наводим еп. Игнатија, јер у твојим писањима видим његове једностране закључке. Просто не разумем зашто је толико тешко дати етици ПОДЈЕДНАКО место као и онтологији и не поредити их?

Нисан написао, рекао сам то у оном последњем предавању. Професора Шијаковића јако волим и поштујем. Његова предавања су ми била уживање. Међутим, ја нисам имао намеру да се позивам на било које ауторитете. Мислио сам да износим своја размишљања на основу свега онога што сам прочитао, чуо, видео, доживео - да дам неко своје промишљање.

Што тиче етике, за мене она постој - али, употребићи +Зизијуласов израз, само ако је онтолошка етика, а не пука, рационална. Дакле, етика која извире из бића, из евхаристије - а то је тај позив на љубав према другом, на испражњење себе од самољубља, на кеносис. А та прича који наш теолог шта и како чита и тумачи је нешто друго. Можемо и о томе, али ја то нисам имао на уму улазећи у дискусију.

Да бих појаснио неки свој став и разумевање онтологије и етике ево једног од мојих текстова (први део од три) објављених у Православном мисионару:

Објављено у ПРАВОСЛАВНОМ МИСИОНАРУ

март-април/2011

Стварање и покрет ка Свеврлини – за једну онтолошку етику

„Да створимо човека по лику Нашем, и по подобију Нашем... И створи Бог човека, по лику Божијем створи га, мушко и женско створи их.“ (Пост. 1, 26-27)

„Јер нам се Дете роди, Син нам се даде, којега је власт на рамену Његовом и назваће се име Његово: Великог Савета Ангел, Дивни, Саветник, Бог Силни, Отац будућега века, Кнез мира.“ (Ис. 9, 6)

Човек је круна Божијег стварања. Не само што је једини створен по лику и подобију Божијем, већ стварању човека претходи и открива се превечни Савет Божији. „Савет Божији“ и „лик и подобије Божије“ крију одговоре на монога питања која расветљавају тајну човека и света.

Какве нам истине говори „Савет Божији“ који претходи стварању човека? „Савет Божији“ нам открива да постојање света није датост. Свет је створен, а да га пре тог акта стварања није било; у апсолутном смислу те речи – свет није постојао. Данас се та чињеница превиђа. За савремену философију и науку постојање је датост, вечна датост. Наука и философија се зато не питају: одакле постојање? Оно што науку и философију интересује јесу феномени постојања, појавни објекти у ланцу каузалитета, узрочно-последичне законитости у том ланцу, а не постојање као такво. За хришћане и библијско откривење, пак, постојање није вечна датост већ дар. То што постојимо и што свет око нас постоји, дугујемо другом. Тај други је Бог. Свет и човек, дакле, не постоје нужно, већ своје постојање дугују вољи Божијој. То значи да је могло и да нас не буде. Како смо ипак ту, чињеница постојања подстиче нас на благодарење Ономе који нас је из небућа привео у биће. Воља Божија да створи свет предпостоји свету. Својом вољом је Бог као Творац предзамислио свет и човека у њему. Све што је дошло и што ће тек доћи у постојање, од почетка до краја историје, садржано је у вољи Божијој пре самог акта стварања света, пре оног „У почетку створи Бог...“ (Пост. 1, 1). Бог није само створио свет, већ је одредио и циљ и смисао његовог постојања. Тај циљ је да све створено постоји вечно. Како да постоји вечно оно што, по природи ствари, није морало да постоји? Чиме да се одржи вечно нешто што има порекло у небићу? Опет, вољом Онога који је свет из небића и привео у биће – да се створени човек и свет кроз човека сједини са нествореним Богом, те да тако заједничари са Оним који је Живот по себи и који је кадар да живот дарује, са Оним који је кадар да буде Творац и Сведржитељ. Тако, воља Божија бива Почетак, Узрок стварања света, али и Циљ и Смисао света. Тај Циљ и Смисао света предпостоји свету – због тог Циља и Смисла и „постаде све што је постало“ (Јн 1, 3).

Воља Божија, као Узрок и Циљ стварања света, не садржи само смисао света у његовом тоталитету. Вољу Божију, као свеобухватну смисленост света, представљају воље Божије о сваком појединачном човеку, кроз кога свет и треба да уђе у вечну заједницу са Богом. То говори да свако од нас људи има свој архетип у вољи Божијој – свој смисао, свој логос постојања, како то каже Свети Максим Исповедник. Но, све те воље Божије, сви ти наши смислови, наши логоси постојања, обједињени су једним Логосом, јесу у једном Логосу. Тај Логос је Логос Очев, Онај који је у вечно наручју Очевом, Светлост од Светлости, Бог истинити од Бога истинитог – Јединородни Син Божији. У Њему је Отац извелео да створи свет и у Њему су смислови и циљеви нашег постојања, промисли Божије о нама – наши логоси у Свелогосу, наше врлине у Свеврлини, воље Очеве о нама у Свевољеном Сину Његовом. И то је тај „Савет Божији“ који претходи стварању, Савет свецеле Свете Тројице – воља Очева да створи свет, благовољењем Сина свога и благодејствовањем Духа Светога.

Но, ни свет не остаје пасиван у акту Божијег стварања. Како је Бог слободан да из љубави створи свет, тако је и свет призван да слободно на ту љубав одговори. Зато слободни Бог ствара слободног човека – „по лику Божијем“. Шта то човека чини да буде „по лику Божијем“? У ово мало речи открива нам се тајна човековог бића. Много је тога што човек има заједничког са осталом створеном природом. Заправо, човек садржи створену природу у себи. Свети Максим би рекао да је човек „микрокосмос“. Ипак, човек као биће има нешто што га издваја од остале створене природе и што га чини иконом Божијом. Међу многим особинама својственим човеку, које Свети Оци наводе, најпомињаније су: разум, самовласност и слобода. Оно око чега су Оци једногласни јесте да је слобода та која човека чини да буде „по лику Божијем“. И животиње, како то савремена научна истраживања показују, имају инстинкте, осећаје, памћење чак и разум. Додуше, на нижем нивоу од човека, али ипак, неке животиње поседују одређени ступањ разумности (шимпанзе и делфини, на пример). Но, само је човек слободан. Слобода, као лик Божији у човеку, чини да људи нису, попут животиња, само примерци своје врсте, са којом деле заједничку природу. Слобода артикулише начин нашег постојања, иконичан са Божијим начином постојања – онако како нам је то откривено кроз јеванђеоске речи Сина Божијег. Дајући човеку да буде „по лику Божијем“, Бог нам је даровао да постојимо као личности. Човек је биће заједнице. Бити личност значи градити јединствени и непоновљиви идентитет у односу са другим људима, са другим личностима. Иконично, баш као што Отац и Син и Свети Дух граде своје личносне идентитете у међусобним односима. Отац је, тако, незамислив без Сина и Духа Светога. И Син је незамислив без Оца и Духа Светога. И Дух Свети је незамислив без Оца и Сина. Свети Григорије Богослов каже: „Ако је Један, онда су Тројица.“ Исто тако је и човекова личност незамислива без сплета односа са другим личностима, са ближњима. У том међусобном саодношењу постоје наши идентитети, наше личности. Без тога били бисмо само једнаки примерци своје врсте, безимене индивидуе. Тај дар слободног личносног постојања јесте оно „по лику Божијем“. Тај дар нам не даје само могућност да слободно изграђујемо односе са својим ближњима, већ нам даје могућност да уђемо и у личносно познање Бога, да одговоримо на Божији призив, на ону превечну вољу Божију о нама. То је, пак, тајна нашег смисла постојања коју нам разоткрива оно „по подобију Нашем“ (Божијем). Лик Божији нам је дарован а на подобије смо призвани да се према њему слободно одредимо. Зато је наш живот и живот света, са нама и у нама, покрет ка Смислу, покрет ка Циљу. Тај Циљ је, како смо видели, воља Божија о нама, наши логоси у Логосу Божијем. Призвани смо на уподобљење тим логосима, на остварење себе сагласно вољи Божијој – на оставрење свог истинског, бесмртног личносног идентитета. Једном речју, призвани смо на обожење. Призив на уподобљење властитом логосу, досезање оног „по подобију“, иако се односи на призив појединачном човеку, никако не значи индивидуални, самачки пут ка остварењу Циља. Као што су многи превечни логоси о нама обједињени једним Логосом и јесу у једном Логосу, ваља нам да се обједињени и крећемо ка својим логосима, крећући са ка Свелогосу. Јер, као што су превечни наши логоси, воље Божије о нама, возглављене у Логосу, у Сину Божијем, тако треба да се и ми у Њему крећемо и да се, на крају покрета нешег, на крају историје, вечно возглавимо Њиме. Тако, наш покрет и наше у Христу возглављење доводе се у нераскидиву везу и међузависност. Нити возглављења бива без покрета, нити, пак, покрет без возглављења у Христу има смисла. Но, шта представља возглављење у Христу, а шта покрет ка том возглављењу? Возглављење у Христу значи сједињење свега створеног са нествореним. Представља сједињење људске, а кроз људску и свеукупне створене природе, са божанском природом, како би се створеној природи даровало оно што она сама по себи нема – бесмртност, вечно постојање. У Личности Сина Божијег су две природе, божанска и људска, сједињене несливено и нераздељиво. Тако, у Христу се створеној природи не дарује само биће, само почетак постојања, већ и вечнобиће – обожење и обесмрћење. Из тог разлога се Син Божији и оваплотио – „да се човек освешта људском природом Бога“, каже Свети Григорије Богослов. Христос је „хлеб који сиђе са неба“, зато „да који од њега једе не умре“ (Јн 6, 50). И, ево, та небеска храна, та људска природа Бога, Тело и Крв Христова, стоји на Часној Трпези. И позив нам је упућен да „са страхом Божијим, вером и љубављу приступимо“, да у своје тело и крв примимо Тело и Крв Његову, да окусимо Источника бесмртности и да, тако, пребивајући у Њему и Он у нама (Јн 6, 56), будемо и ми заједничари бесмртног Синовства Његовог. На тај се начин испуњава онај „Савет Божији“, она превечна воља Бога Оца да свет буде створен и да постоји вечно, сједињен са својим Творцем несливено и нераздељиво. То је Божији план, Божији Савет, пре постања света, откривен нама кроз Весника (=Ангела) тог Савета, кога је Отац послао свету – кроз оваплоћеног Сина Божијег, Господа нашег Исуса Христа.

Ово је, дакле, значење возглављења свега створеног у Христу. Ово возглављење у Христу ће бити свеопште и коначно на крају времена и векова о Другом доласку Његовом. И читаво човечанство, од почетка до краја историје, креће се ка том коначном Циљу. Но, та наша кончина присутна је, дејством Духа Светога који је оприсутњава, сада и овде – у Цркви, на Светој Литургији. Већ сада ми имамо залог и икону те будуће бесмрности и Духа Утешитеља, као утеху и охрабрење да нисмо остављени смрти и пропадљивости. Ка том нашем Циљу, који нам се Црквом и у Цркви показује, ми се крећемо. Тај покрет је покрет наше воље ка превечном призиву који нам је упућен – на уподобљење Божијој вољи о нама. Ту нам истину открива оно „по подобију“. Знајући то, наш живот треба да постане покрет ка нашим логосима у Логосу-Свелогосу, наше хитање ка истини нашег постојања у Истини-Свеистини. Тако, она прва истина која је возглављење свега створеног у Сину Божијем, освећење наше људском природом Бога, бива доведена у везу са нашим вољним покретом ка тој истини. Тај наш покрет ка сједињењу са Господом, причешћем Телом и Крвљу Његовом, постаје етос нашег живота. Потпуно и достојно сједињење са Господом бива када се пришећујемо Телом и Крвљу Његовом али истовремено и са логосом нашим у Њему. Јер, ако смо заједничари Тела и Крви Господње, ваља да будемо и заједничари воље Његове. Да све и у свему једно са Њим будемо (Јн 17, 21). Ово хришћанску етику чини неодвојивом од онтологије. Хришћанска етика, тако, превазилази испразни пијетизам и моралисање и постаје начин постојања – добробиће. Хришћанске етичке норме нису нестабилне људске норме обичајног понашања већ логоси Божији, воље Божије о нама – истина нашег постојања. Хришћанске врлине јесу живљење у складу са тим логосима – причешће и уподобљење воље наше вољи Божијој. Зато је етос хришћанског живота подвиг. Ова наша српска реч и крије тај хришћански смисао подвига. Реч „подвиг“ у свом корену садржи реч „кретање“ (по-двиг=по-крет). У црквенословенском језику реч „двигнути“ значи кренути, дигнути се, а „движение“ значи кретање, мицање, померање. Ова реч је еквивалент грчкој речи „кинисис“, коју Свети Максим Исповедник често користи да њоме означи људску историју као покрет ка Циљу и Смислу саме историје – ка коначном возглављењу свега створеног у Сину Божијем. То кретање је заправо хришаћнски подвиг, као труд да човек упозна свој логос постојања и да живи у складу са њим. Тако, причешће и заједничарење у Истини будућег Века бива двоједно – причешће вољи Господњој и причешће Телу и Крви Његовој. Хришћански подвиг и Евхаристија постају неодвојиви једно од другог, једно другом дајући смисао. То је хришћанска онтолошка етика, која етику чува од пијетистичког морализма, а онтологију од лицемерног утопизма.

(наставиће се)

Александар Милојков

[Душко Дугоушко]

интересантна теза, треба јој обратити пажњу...

Da se razjasnim. Zapadno bogoslovlje jeste juridicko-kazuisticko, ali ono nije u svojoj biti moralisticko, to je on pogresno razumeo, ono je bas tako, pravno - govori o justifikaciju, zadovoljenju pravde, iskupljenju... Npr. u kalvinizmu ljudi koliko god moralni bili ce u paka jer su u biti zli, totalno i apsolutno korumpirani i gresni osim ako ne prihvate Isusa za svog licnog iskupitelja, e i tada su sve to isto, samo sto on strada za sve njihove grehe na krstu i opet nije bas bitno sta rade, iako su svojevremeno silne ljude pobili bas iz moralistickih pobuda (druga je stvar sto su fatalisti-predestinacionisti, pa kome nije sudjeno da ispovedi veru u Isusa ima da nastrada, sta ces kod njih nije nista cudno reci da Bog mrzi nekoga). E sad, druga je stvar sto etika nije moralizam...

[Лазар Нешић]

@@Александар Милојков,

Ово што си сада написао је нешто другачије, и ја видим да полако прихваташ ово што остали причају.

Не што ја имам потребу да прихватиш, већ због чињенице да је свако апсолутизовање погрешно.

Нисам ни мислио да лично имаш проблема са одвајањем, али поједине ствари које си написао су тако зазвучале.

Но, ја морам да додам: не бих тако лако се хватао за ту "онтолошку етику", једино ако уз њу иде и етичка онтологија.

Онда тек имамо целовиту хришћанску причу!

Уосталом, текст владике Атанасија све говори, не знам има ли смилса да идемо даље од тога?

Једино ако се има самом Атанасију нешто оспорити?

А о тумачењу Отаца од стране српских теолога, можемо на другој теми, ја једва чекам!