Неке мисли о идентитету епископа...

[Лазар Нешић]

@,

А где би онда пристао? Напустио би Цркву?

Ја немам утисак да +Игњатије тако тумачи Светог Максима. Ако неко говори да другог треба волети без обзира на све и ако тако чини, онда је то највећи могући кеносис и подвиг.

Не, него би епископ који није "добар" требао да је напусти. О томе говоре канони и нема потребе да их наводимо.

Зашто бих је ја напуштао? Ако је само епископ Црква, онда имамо проблем...али ја не жлим да се упуштам у то, јер знам да нико овде тако не мисли. Надам се да не.

Не, видш, ја нисам говорио о томе шта епископ Игнатије говори, већ сам рекао да једнострано тумачи појам епикопа и појам иконолошке есхатологије код светог Максима.

То су две, признаћеш, веома различите ствари.

Немам проблема са личношћу епикопа Игнатија, већ са његовим недовољним и једностраним тумачењем теологије Отаца.

Не сасвим погрешним, већ идеолошким.

[Александар Милојков]

@,

Добро, зна се како епископ одлази. То није спорно.

Није ми јасно за +Игњатија, ако погрешно тумачи Светог Максима, како онда живи супротно том тумачењу? Није ли личност најбољи показатељ тумачења?

[Balthasar]

Успут да кажем, говорећи о онтологији заборавићемо светоотачку аскетику, тако да ће бити да смо из једне крајности отишли у другу, нажалост...

Између осталог у свом раду ,,Космологија светог Максима Исповедника", написао сам и следеће:

,,Свети Максим Исповедник је својом космолошком теоријом утемељеном на савршеној синергији христологије и есхатологије, успео да есхатологизује Оригеново учење и тако исправи читаву александријску еклисиологију".

Према томе, за правилно разумевање иконолошке есхатологије светог Максима потребно је узети читаву христологију у обзир, а не парцијално, како коме одговара...

Е па ако говоримо о есхатолошком Христу, морамо говорити и о кенотичком, знам да се понављам али морам...

[Лазар Нешић]

@,

Добро, зна се како епископ одлази. То није спорно.

Није ми јасно за +Игњатија, ако погрешно тумачи Светог Максима, како онда живи супротно том тумачењу? Није ли личност најбољи показатељ тумачења?

Наравно да није. Хајдегер, Батај, Езра Паунд су били највећи теоретичари истине, љубави, слободе, ероса и осталог, а били су жестоки нацисти, а неки до краја живота (као Хајдегер). Познати су још бројни случајеви. Наравно, ово није аналогија са еп. Игнатијем, али може да послужи као парадигма.

И опет: нисам рекао да га тумачи погрешно, већ једнострано. Истиче само један аспект, само једну страну Максимове теологије.

Велика је разлика између погрешног и једностраног. Просто, он прећутује неке ствари.

Не кажем ни да то ради намерно, али ради.

Рекао сам да је то идеолошко читање, као што ја можда слично идеолошки читам нпр. Шмемана или неког другог.

То није ни страшно, али јесте страшно ако се о томе ћути и не коригује се.

Ето, ја бих тако сложио. Зато нам је потребно више оваквих текстова као што је Балтазаров.

[Александар Милојков]

Успут да кажем, говорећи о онтологији заборавићемо светоотачку аскетику, тако да ће бити да смо из једне крајности отишли у другу, нажалост...

Па нећемо. Отачка аскетика управо стоји на онтологији, а не на идеологији. Аскеза није уподобљавање принципима, већ управо уподобљавање бићу, истинитом бићу. Ако схватимо истинуз бића (=онтологију), онда је аскеза очекивана последица.

[Balthasar]

@@Александар Милојков,

Не пливамо у истој реци, опет ме ниси разумео .smesko.

[Александар Милојков]

Не пливамо у истој реци, опет ме ниси разумео

Разумео сам те. Одвајаш онтологију од аскетизма и ту је проблем. Хришћански аскетизам се темељи на хришаћнској онтологији - и зато не стоји прича да ће нас говор о онтологији одвојити од аскезе. Ако причамо о хришћанској онтологији - неће и не може нас одвојити од аскезе.

Може да буде само обрнуто - прича о аскези, без онтологије, може нас одвести у пијетизам и секташтво.

[Лазар Нешић]

Па нећемо. Отачка аскетика управо стоји на онтологији, а не на идеологији. Аскеза није уподобљавање принципима, већ управо уподобљавање бићу, истинитом бићу. Ако схватимо истинуз бића (=онтологију), онда је аскеза очекивана последица.

Слажем се.

Онда, тим горе по оне који (како изгледа) још нису схватили биће и постали идеолози, јер им у теологији одсуствује аскетика.

Ја желим, ако не буде даљих питања и потребе, да завршим овде, јер не желим да се тема претвори у ад хоминем критике нечије епископске личности, на шта видим да ствари иду.

Наравно, верујем да то не долази са моје стране и то морам да нагласим: критикујем једно једнострано тумачење теолога Игнатија Мидића, а не његово епископство и његову личност. И то само панорамски, без да улазим у ситнице, што је тема за себе.

Ставове које имам о једностраности савременог тумачења Отаца, изнећу на другим релевантним местима за то.

Мислим да овај форум има другачију намену и желим да се томе прилагодим.

[Balthasar]

@@Александар Милојков,

Само још на ово да одговорим .smesko.

Пре ће бити да је код нас онтологија и аскетика идеолошли спојена а не истински.

Оно што ја покушавам сваким коментаром је да укажем управо да кеноза о којој причам све време не може да се цепа на онтологију и аскетику јер је двоједна реалност.

Управо зато инсистирам на њој јер је без ње та онтологија о којој причамо идеализована колико је год то могуће.

И управо овим искључујем сваку крајност и искључивост у ставовима јер говорим о синергији.

Синергија кенозе и есхатологије је преко потребна ако хоћемо да нам онтологија не падне у идеализам.

[Александар Милојков]

Балтазаре, твој наслов теме није у складу са овим што си писао. Више би јој одговарао назив "Пастирски приступ епископској служби", "Дужност епископа" и сл. Идентитет је нешто друго. Зна се ко и шта једном епископу даје идентитет. То је већ питање еклисиологије а не пастирске праксе. Колико год био "лош", епископ је епископ докле год му Црква потврђује тај идентитет.

[Александар Милојков]

Само још на ово да одговорим Пре ће бити да је код нас онтологија и аскетика идеолошли спојена а не истински. Оно што ја покушавам сваким коментаром је да укажем управо да кеноза о којој причам све време не може да се цепа на онтологију и аскетику јер је двоједна реалност. Управо зато инсистирам на њој јер је без ње та онтологија о којој причамо идеализована колико је год то могуће. И управо овим искључујем сваку крајност и искључивост у ставовима јер говорим о синергији. Синергија кенозе и есхатологије је преко потребна ако хоћемо да нам онтологија не падне у идеализам.

Слажем се. Ја сам и говорио о ИСПРАВНО схваћеној истини бића. Такво схватање неминовно води до аскетског етоса. Ја у томе не видим никакав проблем.

[Balthasar]

Балтазаре, твој наслов теме није у складу са овим што си писао. Више би јој одговарао назив "Пастирски приступ епископској служби", "Дужност епископа" и сл. Идентитет је нешто друго. Зна се ко и шта једном епископу даје идентитет. То је већ питање еклисиологије а не пастирске праксе. Колико год био "лош", епископ је епископ докле год му Црква потврђује тај идентитет.

Овде се ради управо о идентитету јер епископу идентитет даје заједница.

Бити други у случају епископа за тебе изгледа не подразумева екстатичну кенозу већ пасивност, не знам откуд ти то.

Зато ово није пастирски већ еклисиолошки проблем.

[Александар Милојков]

Бити други у случају епископа за тебе изгледа не подразумева екстатичну кенозу већ пасивност, не знам откуд ти то.

Не знам одакле ти такав закључак. Па зар нисам на последњем предавању (ЖРУ диван) говорио о односном карактеру служби у Цркви?

[Balthasar]

Слажем се. Ја сам и говорио о ИСПРАВНО схваћеној истини бића. Такво схватање неминовно води до аскетског етоса. Ја у томе не видим никакав проблем.

Ја говорим о ономе што имамо у реалности, а и у теолошким студијама, зато сам и поменуо идеализовану онтологију, у већини случајева идеолошки и романтичарски кенотичку и аскетску...

[Александар Милојков]

Овде се ради управо о идентитету јер епископу идентитет даје заједница.

Тачно тако. И докле год му заједница даје тај идентитет он ЈЕСТЕ епископ. Не знам шта је ту спорно?