Неке мисли о идентитету епископа...

[Александар Милојков]

Ово што си сада написао је нешто другачије, и ја видим да полако прихваташ ово што остали причају.

Брате, па то сам писао има годину ипо дана...

[Александар Милојков]

Нисам ни мислио да лично имаш проблема са одвајањем, али поједине ствари које си написао су тако зазвучале.

Па у томе и јесте проблем - нисмо се укапирали. То је једна од мана, како га ја зовем, мртвог дијалога (=форум), кад не видиш и не чујеш живог човека.

[Лазар Нешић]

Брате, па то сам писао има годину ипо дана...

Знам то, мислио сам конкретно на ове речи, а у контексту теме:

Што тиче етике, за мене она постој - али, употребићи +Зизијуласов израз, само ако је онтолошка етика, а не пука, рационална. Дакле, етика која извире из бића, из евхаристије - а то је тај позив на љубав према другом, на испражњење себе од самољубља, на кеносис.

Па у томе и јесте проблем - нисмо се укапирали. То је једна од мана, како га ја зовем, мртвог дијалога (=форум), кад не видиш и не чујеш живог човека.

Нисам хтео да будем непажљив, јер се ипак ради о теологији једног епископа, али морам да кажем:

боље си схватио ствари од професора епископа, као и нас неколицина што смо, а чинило ми се да то нећеш да признаш, био си превише скроман.

Добро, нема везе, мислим да можемо да туримо тачку и да закључимо: етика и онтологија се прожимају и претпосптављају једна другу, услов су пројаве једне друге, те у Христу бивају надилажене и надвисаване, јер их живот у Христу синтетише и превазилази сваки појам и одредбе.

[Balthasar]

Мислим да је Лазар запечатио тему текстом владике Атанасија јер то је заправо оно о чему сам причао читаво време.

Ја бих овде завршио тему и замолио да свако ко буде читао мој текст са почетка, нека прво пажљиво прочита наведени текст владике Атанасија па ће разумети о чему сам покушао да кажем понешто...

[Александар Милојков]

@@Balthasar,

Како сад капирам, причао си о онтолошкој етици. Ту немам шта да додам ни да одузмем. Етика као пројава постојања - то је ОК.

[Balthasar]

@@Александар Милојков,

Да, али и о етичкој онтологији. Пола си рекао ти, пола ја, тек сад немам шта да додам, сад је целина .smesko..

[Александар Милојков]

ОК, сад се разумемо.

[Balthasar]

Амин! .smesko.

[Александар Милојков]

Имам једно питање које ме дуго мучи и на које још немам одговора. Мислим да има неке везе са темом, па ћу га овде поделити са вама. Ето, први пут ће бити да то некоме говорим.

Наиме, у свој овој причи о личносној онтологији, о ближњима, љубави, ипостаси....ја сам се запитао следеће:

Боже, а шта ће бити са мојим ближњима који те не знају? Ја имам браћу, сестре, рођаке које пуно волим. Многи међу њима нису баш "по мери" у етичком смислу, а о богопознању да и не говоримо. Неки су и атеисти. Али ја њих волим, без обзира на њихове недостатке. Они су она "другост" која поред "Деугости" (Бога) утемељују моју ипостас - чине ме да ја будем ја. Ако Божији суд буде етички, морални, јуридички суд и ако мене Господ спаси, шта ће бити са њима? Ако их "казни", шта ћу ја у Рају без њих? Знам, ту је Бог. Али, ја нећу само Бога, ја хоћу и моје ближње. Хоћу и Бога и ближње, хоћу свој небоземни идентитет. Ако их Бог, својим судом, одвоји од мене, како ћу онда ја опстати као личност? Неће ли део мог идентитета отићи у небиће? Спасава ли онда Бог мене, ако не спасава моје ближње? Или ће ме Бог "ресетовати" да се својих грешних ближњих више не сећам? Али, то би опет било скрнављење моје личности.

Ето, то ме питање мучи. Размишљам, неће ли Бог ако спаси мене, спасити ме комплетног - неће ли ради моје љубави спасити и ближње моје? Јер, комплетан ја, као личност, јесам само као небоземни идентитет - онај који љуби Бога и ближње своје. Не прво једно па друго, већ обоје једнако и истовремено.

Знам да је апокатастаза осуђена од Цркве. Али, можда је осуђена из два разлога: 1) зато што је заиста нема или 2) зато што није пастирски о њој сада говорити. Мени некако срце говори да је Црква због овог другог осудила то учење.

Шта мислите?

[Душко Дугоушко]

Имам једно питање које ме дуго мучи и на које још немам одговора. Мислим да има неке везе са темом, па ћу га овде поделити са вама. Ето, први пут ће бити да то некоме говорим.

Наиме, у свој овој причи о личносној онтологији, о ближњима, љубави, ипостаси....ја сам се запитао следеће:

Боже, а шта ће бити са мојим ближњима који те не знају? Ја имам браћу, сестре, рођаке које пуно волим. Многи међу њима нису баш "по мери" у етичком смислу, а о богопознању да и не говоримо. Неки су и атеисти. Али ја њих волим, без обзира на њихове недостатке. Они су она "другост" која поред "Деугости" (Бога) утемељују моју ипостас - чине ме да ја будем ја. Ако Божији суд буде етички, морални, јуридички суд и ако мене Господ спаси, шта ће бити са њима? Ако их "казни", шта ћу ја у Рају без њих? Знам, ту је Бог. Али, ја нећу само Бога, ја хоћу и моје ближње. Хоћу и Бога и ближње, хоћу свој небоземни идентитет. Ако их Бог, својим судом, одвоји од мене, како ћу онда ја опстати као личност? Неће ли део мог идентитета отићи у небиће? Спасава ли онда Бог мене, ако не спасава моје ближње? Или ће ме Бог "ресетовати" да се својих грешних ближњих више не сећам? Али, то би опет било скрнављење моје личности.

Ето, то ме питање мучи. Размишљам, неће ли Бог ако спаси мене, спасити ме комплетног - неће ли ради моје љубави спасити и ближње моје? Јер, комплетан ја, као личност, јесам само као небоземни идентитет - онај који љуби Бога и ближње своје. Не прво једно па друго, већ обоје једнако и истовремено.

Знам да је апокатастаза осуђена од Цркве. Али, можда је осуђена из два разлога: 1) зато што је заиста нема или 2) зато што није пастирски о њој сада говорити. Мени некако срце говори да је Црква због овог другог осудила то учење.

Шта мислите?

Nije osudjena apokastaza onako kako su o njoj govorili sveti Maksim Ispovednik, Isak Sirin, i Grigorije Niski, osudjena je samo Origenova apokastaza zato sto je on nametao Bogu nuznost. Naranvo nije ni prihvacena od strane Crkve kao zvanicno ucenje, tako da je ostalo kao licna teologumena, i to marginalna. Od ovih poznatih danasnjih teologa, znam da u nju veruju episkopi Kalist Ver i Ilarion Alfejev... Ja licno ne verujem u nju, ali je ipak ni ne odbacujem kao mogucnost...

[Balthasar]

@@Александар Милојков,

Питање је заиста комплексно, али ја желим да те испоштујем па ћу одговорити како ја схватам то.

Прво да проговоримо нешто о апокатастази.

Прича о самом учењу и о томе да је оно Оригеново и да у одређеном виду постоји и код светог Григорија Ниског је ок, јасна ствар.

Е сад, оно у одређеном виду постоји и код светог Максима:

,,Јер, одгајивши природно семе добра својом слободном вољом, (човек) је показао да је крај (циљ стварања) исти са почетком, и почетак са крајем или, тачније, показао је да су почетак и крај исто."

или, конкретније о универзалности спасења:

,,...при крају векова, посредништвом ишчекиваног Васкрсења, доћи ће до свеопштег и природног обновљења у благодати и промене читавог рода људског из смрти и трулежности у живот вечни“.

С друге стране, за светог Максима карактеристично је, а Оригену апсолутно страно, наглашавање узајамног деловања свеопштег Спаситељевог деловања и индивидуалног прихватања или неприхватања јединства са Богом:

,,Радост велика обузме и задовољство, да се усудимо да придодамо овоме своје (речи), сву умну творевину, анђеле и људе, који нису ниједан од божанских логоса, које је Творац природно саобличио циљу њиховог кретања, из непажње уништили, већ су, тачније, мудро сачували себе читаве и непроменљиве, као органе божанске природе, знајући да су то и да ће постати, које прожима Бог целокупне и без остатка начином (на који) душа (прожима тело), и да ће постати одговарајући и корисни органи Владике, као што су то (органи) тела“.

Тако да како год да окренеш једино може да постоји жеља и љубав да се сви спасу и то није проблем, Бог хоће, али неће сваки човек.

Ево како ја то видим, највероватније грешим али ћу опет изнети мишљење.

,,У кући Оца мојега станови су многи". Можда ћеш ти и бити са својим ближњима и за тебе ће то бити љубав а за њих само тескоба.