Неке мисли о идентитету епископа...

[Balthasar]

Ево нечега што сам записао не тако давно, када сам поново читао дела светог Игнатија Богоносца, само мало прерађено за форум.

Питање идентитета епископа у Цркви није нарочито популарно ако не спада у већ стандардне оквире које је искројило савремено догматско богословље. У теологији се то сматра довољно обрађеним и ту се више нема шта нарочито рећи. Нисам сигуран да је баш тако...

Отприлике добар део свега што се прочита о томе своди се на већ исклиширане приче које врве од догматизовања о епископу као икони Христовој (што наравно стоји као чињеница), његовом односу и одговорности према Сабору и сл.

Код светог Игнатија Богоносца осетио сам један врло занимљив еклисиолошки етос који данас као да је потпуно заборављен, или ако није, ретко се ко сети да пусти глас о томе, просто, није популарно а и клерикални страх то не дозвољава...

Па ето, помислих да треба пустити глас и о томе јер ако ко теолошки добро освешћен и у срцу смирен чује то, једини карактер који то може да има је анамнетичко - педагошки, одскочну даску за нешто много веће што бих радо назвао ,,кенотичко - ипостасном идентификацијом епископа".

Савремени богослови који своју еклисиологију суштински заснивају на еклисиологији светог Игнатија (а има их поприлично, да не набрајамо) истичу улогу епископа у Цркви, првенствено у par excellence пројави Цркве, Светој Евхаристији. И без икаквих проблема ћу се сложити са свима њима у тези да то заиста стоји и код светог Игнатија.

Карактеристично је то да свети Игнатије често говори о послушности епископу (нпр. Ефесцима 2, 2; 5, 2; 6; Магнежанима 3, 2; Тралијанцима 2, 1) у чему наравно има и добре историјске позадине али постоји и још нешто за шта ценим да је јако важно.

Када се ствари поставе овако и када имамо у виду значај и улогу епископа у Тајни Евхаристије, а притом не заборавимо да Света Евхаристија најопитније актуализује Царство Божије, долазимо до есхатолошког момента као основног чиниоца идентитета Цркве.

Е сад у овоме се савремени богослови слажу и ту нема проблема, јасна ствар. Оваква еклисиологија има основе код светог Игнатија.

Оно што не потиче од светог Игнатија а приметно је у савременој еклисиологији је једнострано пренаглашавање есхатологизације литургијског идентитета епископа. То чак у пракси зна да иде и до те границе да се епископ схвати као Судија и тиме истакне своју ,,есхатолошки утемељену власт" и остане епископ заборављајући да није само епископ већ и епископован (=надгледан), како то прелепо каже свети Игнатије Поликарпу Смирнском (Поликарпу Смирнском 1, 1).

Управо овде долази до изражавања једне суштинске реалности, коју је свети Игнатије на више места истакао, за коју је савремена еклисиологија скоро па потпуно слепа а далеко је од тога да је у питању секундарна или на било који начин неважна ствар.

Епископ јесте онај коме се служи, али и онај ко служи. Глас светог Игнатија и животом и посланицама вапи ка савременим еклисиолозима својим смирењем и преданошћу којима је осликан сваки његов уздах и свако слово његових посланица.

Да, епископ јесте икона Христова у Евхаристији али треба да буде икона и у Његовој кенози, Његовом потпуном унижењу као Новог Свештенослужитеља твари ради малог човека свакодневнице.

Подражавање богочовечанског смирења и служења ,,малој браћи" је једна од основа епископског служења!

Подсећања ради:

,,Боље да поласкате (=подстакнете) зверове да ми буду гроб и да ништа не оставе од тела мога, да не бих, умревши, био некоме на терету. Тада ћу бити истински ученик Исуса Христа када свет ни тело моје не буде видео. Молите усрдно Христа за мене, да се преко ових органа (=зверова) нађем жртва Богу. Ја вам не заповедам као Петар и Павле. Они су Апостоли, ја - осуђеник, они су слободни, ја - до сада роб..." (Римљанима 4).

Ако неко може да ми каже нешто о саживљајнијем кенотичком подражавању Христовог служења и делања, слободно. Али ово је епископ као икона Христова par excellence, онај коме се служи, али и онај који служи.

Исто тако, свети Игнатије на више места истиче личну недостојност (Римљанима 9, 2; Магнежанима 11, 1; Тралијанцима 13, 1; Смирњанима 11, 1) а на једном месту се чак назива и ,,недоношчетом" (Римљанима 9, 2), што је опет израз кенотичког смирења.

Есхатолошко - литургијски идентитет епископа огледа се подједнако како у слави, тако и у понужењу и страдању за паству.

Црква није само у ономе који служи, већ и у онима којима се служи.

То је израз еклисиолошког етоса у личности епископа, нераскидива веза страдања и славе, служења и прихватања достојанства, самоиспражњења и христоиспуњења...

То је ,,кенотичко - ипостасни идентитет епископа", суштински елемент еклисиолошког етоса.

P. S. Нисам искључив и сигурно ово моје виђење има мана, са радошћу ћу прихватити сваки савет и кориговање ставова ако је оно аргументовано.

Ово је само била једна моја мала исповест еклисиолошког проблема који осећам.

[Александар Милојков]

Не знам коју еклисиологију критикујеш овим што си написао? Ја не видим ништа спорно, зато и питам шта и кога овим критикујеш?

[Balthasar]

Није ово класична критика и није упућена никоме конкретно... Ради се о, по мом утиску, општем недостатку истинске преданости и служења, те читава та есхатологија епископства остаје половична и једнострана, и у теологији и у животу Цркве, што и јесте нормално да остане нераскидиво...

[Александар Милојков]

@@Balthasar,

Да, али то не значи да службе у Цркви (па и епископска) немају есхатолошки карактер. Твоја критика је на месту али из неке пастирске перспективе, не из еклисиолошке (догматске).

[Balthasar]

@@Александар Милојков,

Наравно да не значи да немају есхатолошки карактер, ни у једном моменту нисам то рекао. Али тврдим да овај пастирски проблем такође има и озбиљне последице у теологији, односно еклисиологији.

Баш се о томе и ради, да оно што нам је пастирске стране сиромашно, да тога немамо ни у теологији јер ће се ретко срести говор о ,,кенози" у овом контексту, а свуда ће бити говора о слави и достојанству као есхатолошким чиниоцима идентитета епископа. Зато сматрам да нам као последица такве ортопраксије и теологија остаје сиромашна и есхатолошки једнострана јер запоставља кенотички део есхатологије, односно литургијског предокуса Царства Божијег.

Понављам да не бих био погрешно схваћен, ни у једном тренутку не тврдим да службе нису есхатолошке, већ да су у теолошком свету окрњене за важан елемент.

[Александар Милојков]

Ено ти га владика Давид па види на делу епископску кенозу. Прича се и о томе, са тог пастирског угла. Међутим, највише се говори о ономе где је Црква најугроженија - а то је раскол и расколничка свест. "Лош" епископ ти не може одузети спасење, али расколнички итекако може.

[Balthasar]

А баш сам размишљао да на крају текста поменем владику Давида, али ето, престигао си ме .smesko.

Не желим да се ова тема развија у том правцу тако да, хвала на савету, знам то врло добро, има милион других места за ту тему па се може и о томе причати доста .smesko.

Мислим да ниси разумео моју мисао или нисам био довољно јасан, биће да је ово друго али добро, чекаћемо да се јави још неко можда па да видимо шта још људи има да каже .smesko.

[свештеник Александар]

Управо сам прочитао Балтазарево мишљење,некако ми није доречено.Није ми јасан однос кенозе и Царства Божијег у твом излагању .Шта си хтео да кажеш?

[Лазар Нешић]

Балтазар, одличан текст.

Могу да га потпишем!

Мој коментар би био кратак: пренаглашавање ехсатолошке иконологије или иконолошке есхатологије (како год) је довело до појаве бившег епископа Артемија, као и осталих сличних случаја. Дакле тврдим: Артемије је дете погрешне и префорсиране иконологије.

Рекао сам више пута и овде писао, само је мало људи на то одговорило: свети Максим Исповедник каже (у чувеном делу на које се сви позивају) да НЕМА ни есхатологије ни иконологије без МИМЕЗИСА, а то значи подражавања, уподобљавања (ти се лепо рекао кенозе) Христу. И наставља Максим: епископ је утолико икона Христова уколико се истом уподобљава. Уколико се не уподобљава, остављам свима да закључе сами шта преостаје од те иконе и осталих ствари ...

Моје мишљење је да неки наши теолози напросто нису добро прочитали светог Маскима нити Игнатија Богоносца, већ да су једнострани.

Тако, за разлику од њих, ја мислим да службе итекако зависе од морала и етике и подвига, и ако нема тога нема иконологије.

Експлицитно речено: колико се епископ личним подвигом уподобљава Христу, толико је и Његова икона (као и сваки хришћанин уосталоом). Ако тога нема, онда не знам. У аутоматизме не верујем, а нису ни Игнатије и Максим.

[Balthasar]

@@свештеник Александар,

Као што Васкрсење не може да се одвоји од Крста, тако ни есхатолошки Христос не може да се одвоји од кенотичког Христа.

[Balthasar]

@,

Исто тако и ја потписујем твој коментар, свако слово!

Једини си разумео шта сам желео да кажем!

[Александар Милојков]

Не треба бити искључив. О овоме о чему говорите ја бих рекао и... и... - и иконична еклисиологија и кеносис, подвиг свих, укључујући и епископа. Али, ја бих у томе указао на једну опасност. Наиме, шта чинити ако имамо "лошег" епископа који је у јединству са Црквом и расколника који је "пун врлина"? Ја бих пристао ипак уз оног првог. Прича о кеносису пастира стоји, свакако. То је одлична тема унутар Цркве - да се сви учимо да будемо бољи и достојнији у свом призвању служења Богу и једни другима. Међутим, треба ипак водити рачуна када је врлина заиста врлина, а када је "трица и кучина". Зато и кажем: свака искључивост је погрешна, а најгора је грешка ако због мањка врлина других (укључујући и епископа) неко цепа Цркву. Кеносис је нешто на шта смо лично позвани, да се боримо против зла у себи (кеносиси=испражњење).

[Balthasar]

Моја тема се и бори против искључивости.

[Лазар Нешић]

Не треба бити искључив. О овоме о чему говорите ја бих рекао и... и... - и иконична еклисиологија и кеносис, подвиг свих, укључујући и епископа. Али, ја бих у томе указао на једну опасност. Наиме, шта чинити ако имамо "лошег" епископа који је у јединству са Црквом и расколника који је "пун врлина"? Ја бих пристао ипак уз оног првог. Прича о кеносису пастира стоји, свакако. То је одлична тема унутар Цркве - да се сви учимо да будемо бољи и достојнији у свом призвању служења Богу и једни другима. Међутим, треба ипак водити рачуна када је врлина заиста врлина, а када је "трица и кучина". Зато и кажем: свака искључивост је погрешна, а најгора је грешка ако због мањка врлина других (укључујући и епископа) неко цепа Цркву. Кеносис је нешто на шта смо лично позвани, да се боримо против зла у себи (кеносиси=испражњење).

Да, али ја не видим у овоме што смо Балтазар и ја написали никакву искључивост. Напротив.

Мислим да је искључивост на другој страни. Код тумача Максимове теологије у Србији (мислим на епископа Игнатија Мидића и екипу) се налазе те искључивости.

И то кажем искрено, и са болом. Наравно, нису сви такви.

Балтазар и ја смо донели то и...и...причом и о кенози и подвигу. Нигде нисмо одбацили ово прво. То раде други.

И ово за "лош" и јеретик баш не разумем...

Па, није се он родио као јеретик, већ је постао "лош" (непослушам Сабору, оцима, постао је охол, горд), па је онда постао и јеретик.

Дакле ако је "лош", КАД ТАД ЋЕ ПОСТАТИ И ОВО ДРУГО.

Ја не бих пристајао ни уз једног.

[Александар Милојков]

@,

А где би онда пристао? Напустио би Цркву?

Ја немам утисак да +Игњатије тако тумачи Светог Максима. Ако неко говори да другог треба волети без обзира на све и ако тако чини, онда је то највећи могући кеносис и подвиг.