Саблазни и лоши примери који терају од цркве?... Разочарани свештеници, теолози, народ - КАКО ПОМОЋИ?

[Ведран]

Мореее...шта би да чекамо час само кад ће доћи по нас да нас воде на губилиште јер смо хришћани?Шта би нам рекле мученице,које су рађале у тамницама увече децу а већ сутра вођене у арене да их бикови растргну??Одакле нам право на оволики песимизам??

Попадијо, мислите на св. Кикилији, тако?

[Макрина]

Свима би нам Драги било боље да имамо срце,свима...мада,разочарани смо јер сматрамо да смо превише срчани...

[Guest - . . .-]

Тема је као што рече Лазар унапред осуђена на пропаст,само што ја то кад кажем за разлику од Лазара,кажем то из другог угла.

Прво,лако није у животу,тешко је и има и разочарења и свега али све се да поправити и увек постоји решење ако се човек нада у Бога.

Примећујем да сте ових дана доста инфицирани песимизмом и негативношћу,наравно, с разлогом,

деца су нам болесна,немамо хлеба да једемо,у рату смо,клир нема ни за брашно да умеси просфору...хм,опростите али дојадили сте ми више кукањем.Не ваља ништа,не ваља нико па не ваља и Црква,а многи од вас су прошли пола света и дан данас редовно путују и обилазе светиње широм Васелене.Мореее...шта би да чекамо час само кад ће доћи по нас да нас воде на губилиште јер смо хришћани?Шта би нам рекле мученице,које су рађале у тамницама увече децу а већ сутра вођене у арене да их бикови растргну??Одакле нам право на оволики песимизам??

И још хоћете да се попови јављају и да учине револуционарне кораке,да кажу јавно шта их тишти и мучи,овако свима на увид,анонимусима,како добронамерним тако и злим?! Е,па драги моји,има и оних који своје ране у тајности лижу,ране тешке и дубоке које се само с Божијом помоћи дају исцелити.

Сад можете слободно да нападнете овај пост,бар сам била искрена и није ми жао што сам ово написала.

Праштајте.

Не, није смисао теме то... да кукамо. Најмање. Већ да покушамо да налазимо решења. Управо, редовно чујем кукања на све и то ми страшно смета.

Није идеја да овде неко каже да кука на попа Жику што му узео опело или на попа Перу што није хтео да ме замени... то су тривијалне ствари. Причамо о летаргији која је евидентна, али за коју има решење.

Ево, баш је брат Тома о томе говорио. Мени то што он говори много значи.

Наравно, можемо се правити луди и рећи да је све супер и све у реду... не може да буде боље...није проблем.

И ово око "анонмуса" на Жру мислим да уопште није потребно.

[Макрина]

Попадијо, мислите на св. Кикилији, тако?

Две Светитељке с почетка векова...могуће.Кад су се једној косе распустиле од силине ударца бика,она је скупила последњу снагу да повеже косу,јер су распуштене косе биле знак жалости а она није имала зашта да жали јер радосно страда за Христа.Еј,бре,бре....где смо ми данас...

[Лидија Миленковић]

Браво Србине,хвала ти на овоме,дише се лакше.

Браво и од мене!

Него, колико је оваквих ?

[Grizzly Adams]

Уско гледаш Звонко .

Жао ми је што не видиш.

Цркву је тешко измерити на тај начин и никад је нико тако није ни мерио.

Срби генерално јесу хришћански народ али нису литургијски.

Со служи да се соли њоме а не да се на гомилу меће , јер сама себи ничему неслужи.

Било је брате некад лепо подељено на "оглашене" и "верне", још увек имамо на свакој литургији "оглашени изађите!". Е па био би ред да ми то што читамо мало и применимо у пракси.

И да се прекине са овим бесмисленим "водицама", "сечењима колача" итд. Свештенике смо због тога претворили у циркузанте који иду около да зарађују паре "представама" које никаквог смисла немају за већину која им присуствује. Свештеник да се концентрише на верни народ, а за "оглашене" можемо да организујемо лепо часове и предавања па да засучу рукаве, отворе књиге и науче Оче наш, шта је литургија, зашто се пости, зашто се причешћује, шта је крштење и све редом. Кад положи испит, онда може да се крсти, ако је крштен онда може да се придружи заједници. Бити хришћанин је привилегија.

И онда не би имали ове проблеме са "старотарцима", "зилотима", "артемитима" и осталим термитима који поједоше Цркву.

[Ведран]

Две Светитељке с почетка векова...могуће.Кад су се једној косе распустиле од силине ударца бика,она је скупила последњу снагу да повеже косу,јер су распуштене косе биле знак жалости а она није имала зашта да жали јер радосно страда за Христа.Еј,бре,бре....где смо ми данас...

то житије за мене је било земљотрес душе.....

посетио сам њен гроб, у Риму је

њен спомен је дан по Ваведење

[Макрина]

Не, није смисао теме то... да кукамо. Најмање. Већ да покушамо да налазимо решења. Управо, редовно чујем кукања на све и то ми страшно смета.

Није идеја да овде неко каже да кука на попа Жику што му узео опело или на попа Перу што није хтео да ме замени... то су тривијалне ствари. Причамо о летаргији која је евидентна, али за коју има решење.

Ево, баш је брат Тома о томе говорио. Мени то што он говори много значи.

Наравно, можемо се правити луди и рећи да је све супер и све у реду... не може да буде боље...није проблем.

И ово око "анонмуса" на Жру мислим да уопште није потребно.

Оче,опрости,ја се луда не правим него ми је мука од оволиког песимизма,зато више нећу ни писати на ову тему.

[Guest - . . .-]

Две Светитељке с почетка векова...могуће.Кад су се једној косе распустиле од силине ударца бика,она је скупила последњу снагу да повеже косу,јер су распуштене косе биле знак жалости а она није имала зашта да жали јер радосно страда за Христа.Еј,бре,бре....где смо ми данас...

Па о томе и говоримо! Аман! Зато треба радити и скупити снагу а не кукати и јадиковати..

[Душко Дугоушко]

Оче,опрости,ја се луда не правим него ми је мука од оволиког песимизма,зато више нећу ни писати на ову тему.

Реализам није песимизам...

[milan.]

И још хоћете да се попови јављају и да учине револуционарне кораке,да кажу јавно шта их тишти и мучи,овако свима на увид,анонимусима,како добронамерним тако и злим?! Е,па драги моји,има и оних који своје ране у тајности лижу,ране тешке и дубоке које се само с Божијом помоћи дају исцелити.

ne vidim problem, zasto se popovi ne bi javili i kazali sta ih muci a vezano je za crkvenu zajednicu?

pa ako smo pravoslavci, onda treba da se indetifikujemo sa sabornoscu, sa zajednicom.. i da kao zajednica trazimo resenje problema... a ne da pokusavamo samo da ih resimo van zajednice, oslanjajuci se na sebe... to nije duh pravoslavlja.

[JESSY]

- ми би морали да раскрстимо са "традиционализмом" и "свенародним Православљем". Цркву, свиђало се то нама или не, чини само веома мали број људи који заиста верују и знају шта верују. Срби генерално нису хришћански народ. Наша Црква покушава да "оправослави" народ и онда толерише све и свашта, а тиме само прави проблем правим искреним верницима који онда губе вољу и елан. Ови нецрквени дођу, а служба им је ко "шпанска села" и на крају им опет ништа није јасно.

и ја мислим да црква треба да буде црква са својим правилима понашања...коме се не допада не мора да долази...превише се ствари толерише у нашим црквама а онда она тиме губи на снази...људи долазе усред литургије, целивају иконе, причају, шушкају кесама, деца трче...а рецимо чита се јеванђеље...или улазе, право са врата на исповест и свештеник их чека да их причести иако је причешћивање већ завршено...после причешћивања одлазе, иако још није завршена литургија...једни другима ддрже предавања, попреко се гледају, свако сваком света...свако гледа да преко реда буде причешћен ...пустиш ли једног, онда нема шансе да стинеш пре краја, битно је само да се долази...а суштине нигде нема...џабе они долазе...уносе само немир и ко свим срцем жели да стварно буде ''присутан'', нема услова за то...неки свештеник збрза све мрмљајући да га ништа не разумеш..само да се посао отаља ...некад за певницом стоји неко без имало слуха , завија, замуцкује...једноставно не можеш да ушиваш у томе...

to be continued... .smesko.

[Ведран]

само РЕАЛ-но

[Grizzly Adams]

Кад неко на оваквој теми напише отворено како јесте то је далеко од песимизма. Само оптимизам и вера да заиста може да буде боље може да ти да снагу за тако нешто... Мада се та нада граничи са јуродивошћу.

[Guest - . . .-]

Оче,опрости,ја се луда не правим него ми је мука од оволиког песимизма,зато више нећу ни писати на ову тему.

И не говорим о песимизму већ о победи.. почињем од себе. Имао сам разлога да се одмах разочарам, али нисам... него идемо даље. Ако не може ово- пробамо оно... нешто ће проћи. Дакле, не треба одустајати никад јер имамо циљ а који је свакако виши од обичног бивствовања.

Али, како виђам често разочаране људе, постављам питање како им помоћи, шта урадити? Нису само свештеници већ и теолози, народ... много је таквих. Ово причам из личног увида у проблематику јер се тим стварима бавим, бар по мало аналитички.