Преподобни Макарије Оптински: РЕЧНИК СПАСЕЊА

[Guest]

Црква се моли за све православне хришћане

Наша Црква рачуна седам смртних грехова: гордост, среброљубље, блуд, завист, прождрљивост, гнев, или злопамћење, и малодушност, или лењост. Ко од нас не учествује - иако не у свим - али у неким од ових грехова? Па зар да се не молимо за њих? Црквени учитељи сматрају за највећи смртни грех супротстављање истини, тј. јерес, за које грешнике се не моле, или не помињу њихова имена приликом бескрвне жртве, на проскомидији; али је заповеђено да се молимо за обраћење њихово на пут прави и истински, као што и Црква свакодневно моли Бога за сједињење свих. Ти још помињеш очигледне грешнике, који живе у прељуби, да ли да се за њих молимо? А ко о њима може знати да они баш тако живе? Свештеници не могу њихове грехове испричати, а нагађања нису увек истинита. А ако се, пак, нађу на суду, онда их власт препушта црквеној епитимији, према особинама њиховог покајања или непоправљивости. Али ми особито не смемо да их јавно одбацујемо; и када је заповеђено да се молимо за обраћење противника Цркве, како онда да се не молимо за обраћење грешника на покајање, који пребива у окриљу Цркве и сагрешује из слабости, као што и ми сами свакодневно грешимо? Када је жена, ухваћена у прељуби, доведена пред Христа, да ли ју је Он осудио? А требало ју је каменовати: који је међу вама без гријеха - рекао је Он - нека први баци камен на њу (Јн. 8,37). Не односи ли се и на нас ова поука?

[Guest]

МОЛИТВА ИСУСОВА

Поука онима који желе да обаве умну молитву Исусову

Не тражите од мене молитвено правило, него свагдашњу умну молитву. То је дело узвишено, које превазилази моје моћи и вредност. Не смем ни да помислим да противречим речима Григорија Паламе да је могуће тражити и постизати ту узвишеност, па макар она од мене далека била; али су Свети Оци писали, по своме настројењу, како је ко постизао и нас томе поучавају. Па ипак, није само изговорити молитву Исусову и сва блага <ћеш> задобити; о појању псалама и молитвама је написано једноставно: о броју и времену, и то је све; ипак, они који чине са добром намером и смирењем добијали су благодат Божију. А о тој малој молитви од пет стихова написано је мноштво књига, како да је обављамо и какве замке непријатељ поставља и како невешти од њега оборени и уништени бивају. Позабавите се, прочитајте све што нам је познато: Симеона Новог Богослова, Григорија Синаита, Филотеја, Исихија, Калиста, св. Исаака... старца Пајсија и остале, и достојну припрему изаберите и одмерите снагу душе ваше, да ли богатство ово можете издржати и задобити без штете. Св. Симеон Нови Богослов пише у Слову о трећем начину молитве: "треба чувати спокој душевни у три ствари: према Богу, духовном оцу, према људима и према стварима", и остало. И уопште сви Свети Оци заповедају да се у молитви овој највећа смиреност има; јер када се приморавамо на чињење заповести Божијих, онда спонтано себе видимо слабе у њима и смирујемо се, а смирење је најјаче оружје против непријатеља; и зато сви Оци налажу онима који желе да обаве молитву да се приморају на заповести. Дш1шј.еЈ. Непријатељ наш много сплетака против нас има, а посебно против оних који молитву умну обављају; а ако ли разум макар мало скрене у умишљање сопствено,одмах ће упасти у саблазан, и то неизлечиву. Свети Исаак Сирин у 2. Беседи пише о двоструком крсту: "и ко не жели да доспе на онај први ступањ чињења у тузи него жели одмах на други: виђења, непрекидне молитве - снаћи ће га гнев Божији. Даље пише: "а која је од Бога, она/молитва/сама од себе долази, а ти је не осећаш; али ако јој место чисто буде, а не обешчашћено", и даље; и св. Григорије Синаит у последњим главама, у 10. и касније, јасно упозорава на саблазан... присетите се чланка Григорија Паламе... "душа ступа у одају своју када не лута ум овамо и онамо у стварима овога света, него се налази у срцу нашем"; и остало код старца Пајсија, у Свитку о молитви ... подстичући на ревност у непрестаној молитви, поставља препреку - наклоност помислима свакодневним и старање о телу, и остало. Ја сам вам, видећи вашу жељу да постигнете највише, тј. да "ишчекујете уз ноге Исусове" и да се "напајате Христом", написао ради упозорења, да бисте се тога сачували, него да тражите само да вам се смилује Господ кроз ту духовну молитву: и то се мора смирено.Прочитајте код св. Исаака у 55. Беседи: "јер се за тебе молим, свете"...А уз промишљања ваша о било чему угодном и пријатном, одмах је готова саблазан, па макар то било и од благодати, него себе треба сматрати недостојним тога: јер су и многи који су благодат добили, а умислили су за себе, од ње непоправљиво отпали.

[Guest]

МОНАШТВО

Кад погледамо на данашњи начин живота монаштва, колико смо далеко скренули са онога пута који нам је показан у учењима Отаца - срце пати! И уместо да тражимо бисер племенити, скривен у одајама срца наших, задовољавамо се спољашњошћу; мало је и ретко се налазе они који се против страсти подвизавају; и кроз слабости наше постајемо саблазан свету, уместо да будемо светлост свету... Склоност према читању књига Св. Отаца почела је да нестаје код монаха; управо је то и узрок пропадања, пошто нема побуде на делатан монашки живот; можда и постоји код новопридошлих, што ревност имају и жељу да се спасу, али, видећи примере слабости, најпре их осуђују, а потом им се и сами покоравају, пошто немају правог кормиларења и одсецања сопствене воље и разума, што би их могло довести до смирења, као најјачег оружја против свих замки нечастивог.

Није баш мудро што се и у религиозним часописима нашег доба појављују разне непријатне ствари о животу монаштва. А о другим књижевним издањима не треба не говорити! И све се то шири по читавом хришћанском свету, који не гледа своје слабости, него пажљиво прати и мале монашке недостатке. Уосталом, не треба да кривимо оне који нас осуђују, него да се смирујемо, налазећи кривицу у себи, кајући се, и моћан је Господ да нас спасе и изведе из провалије, коју виде преподобни Пахомије, са патњама, саблазнима и болестима. Иако је тужно наше слабости гледати, многи који долазе у манастир налазе заштиту од стрела ђавољих, којима су изложени бити могли у животу световноме... Ових дана сам чуо изузетан пример монашког и световног живота: један поклоник без ногу је пузећи обишао многе манастире и на питање једнога монаха, каквим сматра манастирски живот у поређењу са световним, одговорио је: "нису све заједнице једнаке, али ми се чини овако: када је ливада ограђена, онда и трава на њој добро расте, а изван ограде бива погажена и попасена" Једноставан, али задивљујући пример!

[Guest]

Монаштво је облик смирења

Монаштво је облик смирења и до њега стижу кроз мноштво битака и искушења, на које се и припремити треба; а Господ моћ има да те ојача.

... Лик монаштва је лик смирења...

... О монаштву ћу твоме... рећи: нека ти прихватање његово не буде ради охолости, или гордости, или узношења, него изнад свега ради смирења, и кроткости, и стрпљења.

Жао ми је од срца због тебе, што си се толико увредила зато што ниси предложена за ношење ризе у монаштву и што је мајчица игуманија заборавила да живиш у манастиру. А шта те је увредило? - твоје самољубље, частољубље и гордост. А шта је монаштво? облик смирености, а не частољубља. Окривила си људе што си заобиђена, а ниси на Бога помислила, да "Му то није било по вољи и,очито, још сам тога недостојна", и када би се смирила - онда би и поднела мирно; јер Бог смирене теши, а гордима се супротставља. Прочитај код св. Исаака када кривимо ближње, а не себе због наших патњи, онда нам оне постају тешке и продужавају се. Не тугуј - споља ћеш монахиња постати; али се треба постарати о унутарњем монаштву - смирењу.

[Guest]

Три монашка чина

Три су монашка чина: расофор, мантија и схима; први - почетника, други - средњих, а трећи - потпуних <монаха>.

[Guest]

Шта значи монаштво?

А шта значи монаштво? Остварење хришћанства, које се састоји у извршавању Божијих заповести, а међу њима се налази и љубав према Богу: ако ме неко љуби, ријеч моју држаће (Јн. 14, 23) рекао је Господ; и вршењем заповести човек се очишћује од страсти,постиже бестрасност и вазноси се до духовног умозрења; и све то мора бити прожето смиреномудреношћу, јер смиреномудреност све замке нечастивог разара; приликом извршавања заповести мора се проћи и огањ искушења од људи и од нечастивих <злодуха>; а без искушења ми не сазнајемо себе и не можемо се смирити и духовну мудрост добити.

[Guest]

Монаштво је савршено хришћанство. Схима је савршено монаштво.

Ви, наравно, знате да је монаштво савршенство хришћанства, а дужност хришћанска је испуњавање заповести Христових ...

По жељи М. да стекне појам о начину схимничког живота, шаљем вам одломак из списа Св. Отаца, из којих ћете видети да је схимонах савршено монаштво, а монаштво је савршено хришћанство. И не захтева се само спољашње делање, него још више унутарње. Прво треба обављати према снази свачијој, а последње је неизоставно потребно, као оно које не тражи телесне снаге, него душевне и племениту добровољност.

[Guest]

О примању младих у манастир

... Колико сам могао да приметим, бескорисно је и опасно сувише младе примати <у манастир>; јер су они више изложени утицају слабе стране и, пошто навикну на лоше, не могу брзо стићи на прави пут, тако да нису способни ни за манастир, ни за свет.

[Guest]

Позив у монаштво је Божији позив

Ф. нека борави неко време на проби, и када буде чврста њена намера, онда, очито, постоји и позив Божији, не треба хитати.

Твоје настојање ка напуштању света и ступање у монашку заједницу је, наравно, Божији позив; утолико више што се у теби оно стално увећава; али све треба чинити полако, промишљено и молећи се Богу, да помогне у твојој намери племенитој да је оствариш... Одрицање од себе онога који ступа у наш позив састоји се у одрицању свога разума и своје воље и у подношењу патњи које потом следе; треба се за то припремити и ускладити то са својим снагама, душевним и телесним...

[Guest]

Они који су позвани на монашки живот не треба да мисле да су га достојни

Немој охоло мудровати и немој о себи много мислити да си тобоже тога позвања достојна, - сети се да је много званих, а мало изабраних (Мт. 20,76). Потруди се да достојна будеш милости избора: послушношћу, смиреношћу, трпљењем, кроткошћу, љубављу и молитвом; сматрај себе незнатнијом од свих.

... Немој о себи много мислити да си у манастир пошла и тобоже нешто велико учинила; Бог прихвата од нас све оно што је са смирењем, а од гордих окреће се. Учи се да у свему познајеш своју слабост и да си смирена, да будеш мирна и спокојна.

[Guest]

Скрушеност срца је припрема за монаштво

Пишеш о својој припреми за монаштво - како да поступиш? Као што је блудни син пришао оцу и рекао: Оче, сагријеших небу и теби, и више нисам достојан назвати се сином твојим (Лк. 15,21); и као што је цариник пришао срца скрушенога и смиренога, завапивши: Боже, милостив буди мени грешноме (Лк. 18,13), Ето каква припрема треба да буде; јер наш начин је начин покајања и смирења и на њега нас Сам Господ позива. И зато - иди без сумње, са радошћу и страхом. Св. Јован Лествичник пише у 1. Степеници: "нико нека се не назива недостојним завета монашког, замишљајући мноштво тешких грехова ..,"[2] Али само не прилази дрско и ташто. Управо зато немири и помрачују помисли.

__________________

2. У преводу Д. Богдановића: "Нико не би требало да се назива недостојним монашког позива, под изговором да има много тешких грехова ..."Лествица, "Хиландарски преводи", 1997., стр. 2 (прим. прев.).

[Guest]

Заповести Божије морају извршавати како монаси, тако и мирјани

У позиву монашком су само три главна завета: девичанство, нестицање и послушање, а заповести Божије, како ми, тако и мирјани, једнако извршавати морамо. А наш начин је начин покајања и смирења. Одбацивањем своје воље и разума ми можемо стећи смирење...

[Guest]

Настојати на добијању монаштва знак је гордости и частољубља

Видим да си неспокојан већ три године. Патиш због недобијања монаштва; када прочиташ расправу коју сам ти о томе дао, онда ћеш препознати у томе твоју кривицу и грешну жељу, која доводи до увреде. Ти не схваташ да је начин монаштва начин смирења, а у твојем настројењу постоје славољубље и частољубље, чији те јади и прождиру; ти се мучиш, али нећеш овенчан бити. Када би се старао о задобијању смирења, онда би видео колико је тежак грех жалост због тога што ниси добио мантију и то што у томе не видиш Промисао Божији, који све уређује нама на корист. Када би поседовао мудрост послушности, онда би стекао и смиреност, као што пише св. Лествичник: "из послушности настаје смиреност", која нас умирује, а ти, испуњавајући послушност, сматраш за себе да нешто добро чиниш и као да за награду тражиш мантију, али за тебе ће она бити не облик смирења, него облик гордости.

... Шта је мантија? Слика смирености; а мије тражимо из частољубља; због тога нас и сналази жалост. Који су завети приликом пострига? Подносити сваку невољу, увреду и смирити се; а треба на то бити унапред спреман, а не накнадно их стицати; а где су они? Лажни стид, што мантија није добијена, доводи до лудила ... Видим да се старате само о томе да не исправите правило: а о томе, да правило живота хришћанског по заповестима Божијим поправите, ни мало се не бринете.

[Guest]

Право монаштво није у одежди, него у поправљању живота

... Узалуд се жалостиш због ношења расе и прекореваш друге, проглашавајући их кривима, а не стављаш то Богу у део; тиме Га само још више срдиш. Боље промисли: шта у теби изазива жалост? Не жеља за монаштвом, него частољубље, које није мило Богу. Желиш монаштво? Оно није у одежди, него у смирењу, трпљењу, љубави и осталоме. Имај га у срцу своме, нико ти га одузети неће; а када буде воља Божија, и оно спољашње ћеш добити...

Само прихватање изгледа неће ни мало помоћи без дела, која му приличе: самоодбацивања, смирења, трпљења, љубави и осталога. Не траже се од нас само правила, него поправљање живота. Читај књиге Светих Отаца: св. Јована Лествичника, св. Доротеја, св. Јефрема, итд.: свуда ћеш пронаћи да се без трпљења, без љубави и смирења није могуће спасити; а ти, када се смирио будеш и трпео све што те сналази, онда ћеш се и спасити...

[Guest]

Не треба се одрицати монашких завета

... Завети некима изгледају страшни, и они одустају од прихватања монашког начина, бојећи се да ће их прекршити, заборављајући, уосталом, да су се већ заветовали приликом прве изјаве намере да живе према заповестима Божијим, које нису само нама, који у манастиру живимо, заповеђене, него и свим православним хришћанима; на њихово безусловно извршавање обавезују нас сви завети, које смо дали на крштењу:"сједињујемо се са Христом и свим заповестима Његовим". Ови завети су неупоредиво значајнији од оних који се дају приликом монашког пострига и нико се ничим не може оправдати због њиховог кршења. А ми им додајемо још само два завета: девичанство и нестицање, о чему пише ... авва Доротеј: "заповести Христове свим се хришћанима дадоше и сваки хришћанин треба да их чува: јер је данак, као што би неко рекао, Цару обречен. Ово, јер су и Оци не само одржали заповести, него су и дарове Богу принели. А дарови су девичанство и нестицање, који нису заповести, већ дарови јесу". Ако смо дужни да чувамо све заповести Божије, имамо ли право, живећи у манастиру, па макар и ако нисмо још положили монашке завете, да кршимо те заповести? И ако немамо мантију, да се сматрамо слободнима, не чувајући се у девичанству и нестицању? Чини се да то није ништа друго до лажно мнење, конструкција сопственога разума и заваравање самог себе, које служи као некакво оправдање, али лажно. Зар не треба тим више са побожном и духовном радошћу приступати томе светом звању, које нас уклања од саблазни света и служи учвршћивању у врлини.

Вас плаши монашки живот: да ћете због неодржања подвига више кажњени бити. Подвизи морају бити у складу са снагом свакога: Бог не захтева преко мере, него тражи извршавање заповести Његових, које лече наше страсти; а највише захтева од нас смирења, које, и осим дела, исправља многа сагрешења; а насупрот томе, дела без смирења никакву корист не доносе, пише свети Исаак Сирин (Слово 46.). А свети Марко Подвижник пише у 109. глави: "од дела, и речи, и мисли Један је праведник; а од вере и благодати и покајања праведници су многи". Дакле, тога (слабости) се не треба плашити, него се уздати у Бога и у помоћ Његову.