Преподобни Макарије Оптински: РЕЧНИК СПАСЕЊА

[Guest]

За искушења нису криви они који нас окружују, него страсти које постоје у нама

Имала си племениту намеру да очуваш мир са сестром, али теоријска тактика без праксе није чврста; него треба добру вољу показати на делу, где је неопходно потребна и помоћ Божија. Ти би желела да будеш непомична, без немира, али поседујеш у себи посуде страсти: љубоморе, зависти, бриге, и при сваком преступу у њима се узбуркава немир; а непријатељ је и спреман да показује ствари у већој размери него што јесу, и да их у помисли увећава; а сама страст нам доноси патњу. А ко је крив, да ли наши ближњи или наше страсти? Треба се подвизавати ради њиховог уништења. Хвала Богу што си брзо препознала страст и прибегла прекоревању саме себе; призивај и помоћ Божију. И осим тих страсти може у нама бити много нечега што није у складу са оним што чинимо и што сами код себе не видимо; и ако нас неко прекорева, онда се страст самољубља са негодовањем окреће против њих: али не њих, него себе треба прекоревати и примиривати, према завештању стараца: "боље да упропастим ствар према савету ближњега, неголи да учиним добро сам од себе".

Ти кажеш... да те је твоје увређено самољубље читав дан мучило; па ко је за то крив? Па Бог је послао човека да дирне ту струну, да би ти сазнала штетност његову и потрудила се да га уништиш? Мирјани као да се хвале самољубљем и то не сматрају пороком, него нечим достојним хвале, говорећи: "моје повређено самољубље"; па зар и ти тако мислиш? Не чини ми се, него сматрам, треба да постоји свест да те је оно мучило, а да људи нису криви. Са болом у срцу прихватати речи увредљиве блиско је, по речи св. Јована Лествичника, ономе који се налази у страсти; али ћутањем и самопрекором се мора поништити та слабост... Ако будете памтили да свака међусобна реч, која дира и потреса вашу душу, јесте од Бога послати прекор ради самопознања и поправљања, а томе додајте смиреност и љубав, онда ћете уместо јемства немира осећати захвалност међусобну, јер се не са намером, него промишљеношћу Божијом шаље жалац.

Млада подвижнице! Не тугуј када те обузму немири: то је нужно у поучавању духовном животу; настој да у себи налазиш кривицу и не окривљуј никога од својих ближњих.

Хвала Богу да је искушење између вас поништено и прошло; а ви треба да се опоменете како се у вама снага страсти, деловањем или наговарањем ђавола, супротставља вољи Божијој и ломи вашу душевну кичму (врат), нарушава мир, и коме вас чини сличним? Бог је у нас усадио љубав, а кроз њу мир за којим жудимо веома, а ђаво, напротив, уноси мржњу и немир због самих ситница: "ниси овако рекла! ниси тако погледала!" - и сам тон и звук речи се мери и процењује. То вам обема пишем и раније сам много писао; и где су љубав и смирење и самоукор, тамо тога не би било.

[Guest]

Када немамо искушења и мирни смо, то не значи да страсти немамо

...Обрадовао сам се што сте у миру и спокојне у вашим пословима у келији! али, уосталом, на то се не можемо ослонити; страсти ваше још побеђене нису, него су само прикривене; споља или изнутра ће се подићи буре - тада треба вешто вашу лађу водити; или због спољашњих грдњи - не треба клонути духом; а док засад све ћути и све је угодно, онда и ваше страсти мирују; али баш у време битке учимо се вештини и видимо своју победу и пораз и смирујемо се тога ради, а сада у једноличном животу вашем као да сте без осећања; и опасно је да се не прикраде гордост и умишљеност у срца ваша. Безбрижан живот је као дрво што га лишће краси, али без плода...

Досадна ти је твоја самоћа, а и мора ти бити досадна, јер си морално неактивна и страсти су у теби скривене, а нису искорењене. Немаш прилику да ти их неко покаже, да се пробију на површину, а да их ти одстраниш и мало по мало би срце од њих очистила, као што пише Псалмопевац: кад... цвјетају сви који чине безакоње, то бива зато да би се истријебилид овијека (Пс. 92,7). Моли се Господу да ти такву сестру пошаље и потруди се да будеш делатна, а не да са њом живиш друштва ради: да носите слабости једна другој и сазнајете слабост своју.

[Guest]

Када за искушења окривљујемо друге, а не себе, онда се патња увећава

...Потпуно ти је на вољу да ли да се са њима <сестрама> дружиш или не; али се од сличних догађаја немогуће сачувати, него их треба прихватати себи на корист од сваког човека и не уздати се у своју мудрост... Па где да се тражи мир? Сам Господ нам је то показао: научите се од мене; јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим (Мт. 11,29). Када окривите себе поништићете деловање гордости, а ако кривите друге, она ће се увећати, а са њом и патње. А ко је за то крив? Ми. Прочитај у 51. Беседи св. Исаака какве невоље сналазе онога који не кори себе, него друге; и у 79. Беседи, шта сналази горде и како се исцељују.

Када те прекоре сестра или мајка Н., покреће се немир који је у теби; ти заћутиш и мучи те злопамтивост. А колико ти овим себи немилосрдно штетиш и не схваташ да је узрок тога твоје несрећно стање, него њих сматраш одговорнима за твоје понижење! Ето, управо ту и треба тражити савет племенити, и кривити себе, а не друге, што ниси извршила заповест Божију, која налаже да се и непријатељи воле, да се благосиљају они који проклињу, да се чини добро онима који нас мрзе и да се молимо за оне који саблажњавају. Треба због тога себе прекоревати и силити се на трпељивост (макар то била и лажна оптужба), на смирење, на љубав, кроткост, на доброту... Ко се смирено понаша, тај и побеђује, а када на ближњега помислиш и увредиш се, ти си онда већ побеђена и његов си заробљеник <ђавола>; зато и мира нема.

Из писма твога ... видим, да ти, премда кажеш да желиш да отпочнеш да се поправљаш и, шта год се догодило у животу - било какав јад, све ћеш поднети мирно: али никако не можеш и ниси способна да поднесеш да те то ипак не такне у душу. А због чега се то догађа? Зато што се не стараш да стекнеш смиреност, него те обузима гордост: због тога тама прекрива срце твоје. А ако би ти одмах после замонашења, па макар и пошто проживиш, настојала на уништењу својих страсти, онда би одавно од њих исцељена била. Ти кривиш људе, мајку и сестру, које те вређају, а не видиш да те то ђаво вређа, преко твога настројења душевног. Мораш непобитно веровати да Господ шаље људе да те једе; тј. да ставе лековити мелем на рану твоје страсти: а ти, уместо да примиш мелем лековити, тргаш га ина његово место стављаш отров смртоносни - реч оправдања и узајамне озлојеђености. Уместо да себе прекориш због неподношења речи или погледа, ти, сматрајући се исправном, кривиш друге да су они узрок твога немира - и самим тим устајеш против истине Божије и Промисла, који жели да се спасеш. Увек опширно описујеш доживљаје, али се сви они састоје у прекоревању ближњих, јер те вређају; а ја ти кажем: када будеш прихватила са самопрекором, а не супротстављајући се, доћи ћеш дотле да ти нико неће рећи ни грубу реч; него ћеш још и желети да буде увреда, да би имала прилику да опрашташ ближњима преступе њихове, како би и твоја сагрешења Господ опростио.

Описујеш твоје душевне ране, али управо тамо се откриваш да не прихваташ лек који ти је од Бога послан, ради твога исцељења. Вређају те речима - и они ти чине добро, а ти их сматраш непријатељима и буниш се против њих, светећи се својим грдњама и прекорима. А по заповести Божијој морала би их волети; немаш љубави - себе мораш корити због тога, а не њих; они сведоче о теби према твоме унутарњем стању; и када би ти о себи мислила да си грешна и најнезнатнија (како понекад пишеш, говорећи о себи), онда би и прекор могла да поднесеш без узнемирења.

Тражите спасење, па испитујте онда из списа Св. Отаца шта нас спасава, а шта нас уништава. Како ћете се поправити, ако вам нико не покаже, дирнувши струну вашег самољубља прекором или омаловажавањем? И ово нам Бог шаље, а ми га не прихватамо, него одбацујемо и споримо се са људима, кривимо их, мрзимо и остајемо без поправљања своје моралности и, по речи св. Доротеја, "мучимо се као пси"; на пса кад неко камен баци, он оставља онога који га је бацио и камен глође - тако и ми чинимо. Бог допушта демону да нас преко човека увреди, а ми напуштамо и Бога и сукобљавамо се са човеком?! Промислите о себи и то ћете у себи пронаћи, и постарајте се за племенита дела смирености, љубави и стрпљења, којима задобијамо живот вечни. Често вам ово понављам, али шта нам је потребније за спасење, него ли самопрекор и смирење? Ако будем скупа са вама кривио оне за које сматрате да вас вређају, онда ћу бити ласкавац и препустићу вас у руке ђаволу; а не слажући се са вама и саветујући да себе кривите, чупам вас из ђавољих руку и из мрежа његових; и када мој савет прихватите - корист ћете имати; а ако не примите - нека буде по вашој вољи; ја се мучити нећу.

Како то неосновано и неисправно схваташ! Мислиш да због твојих неподношљивих особина и зле ћуди и карактера увек са страшћу и раздражљиво примаш сваку реч, поглед и покрет, - оно што те се тиче јако те погађа и ремети твој мир: па шта онда ту да се учини? Зато, да се не би узнемиравала, треба да се заштитиш од свих таквих прилика, што се не може учинити; али ако би се и могло тако учинити, онда би то послужило за твоје веће растројство и немир, а не за спокојство. Твоје страсти би се више учврстиле у теби и, макар те нико не дирао, оне би те саме заувек лишиле мира ...

[Guest]

Непријатељи видљиви и невидљиви побеђују се смиреношћу

Видим да си због речи лажних, које су о теби речене, тужна веома. Ако би то све било истина, онда би се заиста имало због чега растужити; а пошто ти у себи то не видиш, онда сама твоја савест треба да ти буде утеха. Али, ако ли би сви о теби говорили добро, онда би и тебе завела та јека и велику би штету поднела. Јер је Господ рекао: тешко вама када сви људи о вама кажу добро; и насупрот томе обећао је блаженство, када лажући говоре против вас свакојаке рђаве ријечи, због Мене (Мт. 5, 11). И ту корист од овог догађаја имаш што ниси прекорена, а сазнајеш своју слабост и, прекоривши себе, смирићеш се; а смиреношћу се не само видљиви, него и невидљиви непријатељи побеђују.

[Guest]

Своју смиреност треба показати па делу

...Највише треба смирен бити, и то не само на речима, него то показати и на делу; јер ми и сами не схватамо да ли је поседујемо, све док Бог некоме не допусти да нас искуша, и тада сазнајемо наше стање. Немогуће је да све буде како ми хоћемо, па макар и оправдано то желели, али је потребно да наша истина прође огањ искушења; и да се научимо трпељивости, не трпећи нашом кривицом, него недужни; а када себе испитамо, онда ћемо пронаћи да смо и много криви, пре свега због скривене гордости унутарње; чак и у време управо тога бремена духовне патње не треба због тога стрепети, него се обавезати да је будеш достојна.

[Guest]

Мера искушења

... Господ не шаље искушења и патње преко мере; али огањ искушења толико делује на сасуд нашег душевног састава (колико је потребно за то) да он буде погодан за будуће коришћење ради добра у Царству Божијем.

[Guest]

Вера се у хришћанину учвршћује искушењима

Мада сте се поучавали формалном учењу: вери у Бога и закону Његовом, треба учити и у школи вере, која није заснована само на теорији, него на искушењу које је превладано... Свакога од нас чека кушање вере, али не све у исто време и не у истим стварима ... Ове истине су вам прилично познате ... али то не треба само знати, него се мора и искусити, када то нужда захтева; који се кормилар сматра вештим: да ли онај који је увек само по лепом времену управљао лађом или онај који је многе буре и узбуђења у пловидби издржао? Наравно, онај који је искусио непријатности и тешкоће! За ово се може навести много примера и у другим пословима, као: ратника, лекара, уметника и осталих, који су искушани у своме звању, а колико ли се више код хришћанина вера сазнаје кроз искушења. Дакле, ма шта нас очекивало, треба се покорити вољи Божијој са дечијом послушношћу, па макар се и морала осећати туга.

... Вера и љубав Божија искушавају се непријатностима, тј. биће разноврсних искушења и патњи на томе путу, без којих се не само немогуће спасити, него се не може ни у вери учврстити. Премудри Сирах пише: Чедо! ако ли приступаш делању за Господа, припреми душу твоју за искушење, очисти срце своје и издржи (Сир. 2,12); а у Јеванђељу и у Посланицама Апостолским свуда нас поучавају трпљењу.

[Guest]

Ко учини дело богоугодно, обавезно ће га снаћи искушење

Авва Доротеј је рекао: "ко учини дело богоугодно, обавезно ће га снаћи искушење; јер сваком добром делу или претходи, или га прати искушење; па и оно што се чини Бога ради, не може бити поуздано, ако не буде искушано". Пишеш да никако не можеш да схватиш зашто то тако треба да буде? Довољно би било, чини се, веровати умом од Бога просветљеном великом старцу авви Доротеју, а не настојати да се појми својим разумом, који још нема дар промишљања. Ево шта о томе пише св. Исаак Сирин: "Душа, која прихвати старање о врлини и која живи обазриво (опрезно и промишљено) и у страху Божијем, не може ни један дан бити без туге; јер су за њу врлине повезане са тугом. Свако ко се чува (клони) патње без сумње се и од врлина одлучује /одваја/. А ако ли желиш врлине, препусти се свакој патњи: "јер патње рађају смирење... јер ко без патње врлину своју задобије, врата гордости отварају му се..." (Слово 34)... Из свега овога се види, а и искуство нам показује, да се врлинама супротстављају пакости (зло): а ово се догађа са допуштењем Божијим, да се узгордили не би, вршећи добра дела: а огањ искушења ово трње спаљује, и спонтано се смирујемо кроз искушење".

Сваком добром делу или претходи, или му следи искушење; а без тога оно и не може бити поуздано. Исто тако и вера и љубав према Богу се искушавају супротним. Пишете да су вам се по повратку догодиле непријатности: забрана од ваше мамице да ступите у манастир, због чега тугујете и стално плачете. Приметите из тога да томе вашем предузећу доброме предстоји искушење: да ли ви заиста имате истинску, а не лажну жељу да ступите у манастир и Христу се заветујете. Када устрајете постојано у својој намери, не обраћајући се разонодама и беспослицама светским, онда ће Бог, видевши такву вашу добровољну жељу, и мамици вашој објавити да не противречи и не чини препреке намери вашој; па и ви сами ћете се осведочити у постоЈаност ваше жеље, када уз патње и искушења непоколебљиво у њој истрајете.

[Guest]

Против искушења од помисли призивајте Име Исусово

Против искушења ђавољих, према савету св. Јована Лествичника, штитићемо се именом најслађег Господа, призивајући на њих, тј. духовне непријатеље наше, миротворнога Исуса: "удри душмане именом Исусовим; оружје јаче од овога ни на небесима, ни на земљи пронаћи нећеш" - пише св. Лествичник. Макар и не могли префињено, него просто вапијући смирено. Свети Нил Сорски врло детаљно и очигледно поучава како призивати Господа ради одагнања помисли. Али је, пак, бој духовни различит и несхватљив; памтићемо само да смиреност разара све замке и мреже ђавоље. Нека нас учини Господ достојнима стицања и тога богатства! Оно нам може помоћи у сиромаштву и просветлити таму нашу.

[Guest]

ЈАРОСТ (ГНЕВ)

Ви, Н. Н., у овој прилици упадајући у гнев, схватате да то потиче од самољубља и пошто нисте у стању да се борите или се кајете, упадате у малодушност и потиштеност; а то је такође због самољубља или духовне гордости; ви, не видећи у себи поправљање, клонете духом и потиштени сте, а требало би, видећи своје сиромаштво у духовном делању и у извршавању заповести, да се смирите и да се покајете; тада ће вас милост Божија посетити и дароваће вам спокојство: Бог се обазире на смирене (Пс. 112,6).

[Guest]

КЛЕВЕТА

Клевету примајте не правдајући се. Њу Бог шаље ради нашег очишћења од грехова невидљивих

Патиш и због тога што те без разлога клевећу. Сети се како су клеветали Господа нашега Исуса Христа, Цара славе! А ми, ко смо? Он је безгрешан, а ми, макар у томе и били недужни, у другим смо случајевима пред Богом криви много; а управо због тих грехова невидљивих Бог допушта клевету лажну, да би њоме те грехе очистио.

... Ти си оклеветана због онога, за шта знам да си невина: управо је и добро што си невина; људи клевећу, а Бог оправдава; но, међутим, треба веровати да је то допуштено промислом Божијим, да би се трпљењем те покуде очистила од грехова друге врсте, за које се нико похвалити не може да их нема; нека патње ове надокнаде недостатак твојих манастирских подвига... Када се смириш, онда ћеш се и умирити; и моли се за оне који те вређају, и труди се да за све своје патње себе сматраш одговорном, ако ни због чега другог, онда зато што ниси поднела, ниси издржала и ниси извршила заповест љубави према ближњем.

Не узнемируј се, него се уздај у вољу Божију; и ако те срамоте лажном клеветом, онда се радуј веома и прихвати то као лечење твојих страсти душевних, и буди свесна да је то плата за речи или дела, којима си вређала своје ближње, и за остало кршење заповести Божијих... Радуј се што те је Господ удостојио да толико добра учиниш онима који су те увредили и не обешчашћуј извршавање ове заповести злопамћењем. А када видиш да те ова гуја <злопамтивост> не оставља на миру, преклони своју слабост пред Бога и замоли Га за помоћ.

[Guest]

Према онима који клевећу треба бити љубазан и молити се за њих

Пишеш да је тешко подносити клевету. Шта желе, то говоре; добро је да ниси крива. Време је да се научиш: чисто се не придружује нечистом; ови догађаји нас уче трпљењу и смирењу, кроз сазнање наших слабости; а ти се више труди да будеш љубазна према онима који ти чине добро <тј. клевећу>, и да будеш благонаклона и да се молиш за њих.

Они који клевећу могу да учине само оно што Богу буде драго да им допусти.

...Што пишеш о неким особама које плету интриге о теби, и сам ћеш се сложити са овим: они могу да учине само оно што Богу драго буде да им допусти; и буди уверен у то да ни длака са главе наше неће пасти без воље Његове (Лк. 21,18). А ако Му драго буде да дозволи да поднесеш неко искушење или патњу, све је то из доброте Његове и љубави према теби. Он или веру твоју искушава, или тражи твоје стрпљење. Патње су нам корисне, оне нас и против воље смирују, а непрестана добробит нас узноси; али, када Господ види нашу слабост, онда нас и штеди и спасава од искушења или, шаљући патње, убрзо даје и утеху, како бисмо се потом чували од онога што нам штети. А за оне људе, који настоје да те оцрне, моли се Богу и од срца им опрости, како би и сам од Бога добио опроштај грехова твојих.

[Guest]

КРОТОСТ

...Кротост је, по речима св. Петра Дамаскина и св. Јована Златоуста, овакво душевно стање: у несрећи и слави, у тузи и радости, у сиромаштву и изобиљу некако равнодушан бити...

[Guest]

ЛЕЊОСТ

Лењост је смртни грех

Лењост је велики порок и рачуна се међу смртне грехе; зато и треба себе приморавати на извршавање својих обавеза, молити Бога за помоћ, не уздајући се у своју снагу. Он ће, видећи такву нашу добровољност, дати снагу и чврстину и помоћи ће да се савлада ослабљена лењост; али без нашег старања и добровољности и Бог неће помоћи. А у случају слабости и немоћи нека наше неделовање замене: саосећање, самилост и смиреност.

[Guest]

Смиреност ослобађа робовања лењости

Жалите се на лењост. Да, она често напада оне који се труде у побожности, а ако се погреши често превладава. Ради изгона те страсти Свети Оци саветују да се држимо сећања на смрт, мука вечних и блаженства праведних, руководећи се при томе смиреношћу, која, спуштајући на нас милост Божију, потпуно ослобађа ропства лењости.

Противници су лењости бодрост и страх Божији.