Преподобни Макарије Оптински: РЕЧНИК СПАСЕЊА

[Guest]

СВЕТИ МАКАРИЈЕ ОПТИНСКИ

РЕЧНИК СПАСЕЊА

СТАРАЦ ЈЕРОСХИМОНАХ МАКАРИЈЕ

1. Јеросхимонах Макарије - старац Оптинске пустиње, мирјанско име Михаил Николајевич Иванов, из племићке породице Дмитровског округа Орловске губерније, рођен је 20. новембра 1788. године, а упокојио се 7. септембра 1860. г. Био је старац у Оптинској пустињи заједно са старцем Леонидом, у схими Лавом, а затим је до саме смрти сам носио велики и свети подвиг старчества у обитељи.

Почећемо са описом првог сусрета једног монаха са старцем. Он се десио у његовој раној младости, када је чезнуо за монашким животом.

"У то време, скитска шума била је гушћа и величанственија него сада и, у вечној полутами њене свете тајне Божије девствене творевине дан који се гасио брзо је смењивала помрчина ноћи и овде су се спуштале гушће и теже ноћне сенке него на великом простору оптинског манастирског дворишта. Дивна је била скитска шума у оно време када сам, уз побожно дрхтање, заједно са својим путовођом прилазио св. дверима иза којих су се, како ми се чинило, скривали истински небожитељи, који су само привремено и ради поучавања сишли са вишњег неба на грешну земљу. Успут сам се сетио да ми је о. Герасим, опраштајући се са мном у Сергејевој лаври, рекао: "Кад дођеш у Оптинску пустињу, ти се потруди да нађеш двојицу расофора, оца и сина - они су наши, из Саратова. Отац се зове Никита, а син Родион; они ће ти сигурно бити ближи од осталих".

Идући шумским путељком у скит, размишљао сам: када бих могао да нађем своје земљаке, све би било боље...

Када је ушао мој старац путовођаја сам се, још увек не пролазећи кроз свете двери, бацио на колена пред ликовима св. отаца на зидовима овог св. улаза и са сузама им се помолио да ме прихвате у скитско братство, а затим сам, дрхтећи од страха, прекорачио скитски праг, осенивши се крсним знамењем... Истог часа запахнуо ме тежак, чудан мирис резеде и изобиља скитских цветова миомирисног повечерја врелог летњег дана на заласку. Видим да право испред мене, пресецајући ми пут, иду два монаха. У скитском храму звонила су сва звона... поклонио сам се монасима до земље...

"Одакле си, брате?"

Рекао сам им одакле сам, а монаси су се погледали...

"Знате ли", упитао сам,"где могу да нађем двојицу монаха, оца и сина из Саратовске губерније, чини ми се да се презивају Пономарјеви?"

" А јесу ли ти они рођаци?"

" Нису", кажем," нису рођаци, а како овде никога немам, тражим макар своје земљаке".

"Ето, хвала Богу: твоји земљаци сад разговарају са тобом: ја сам отац, а ово је.мој син".

При том су ме братски целивали. Били су то Никита и Родион Пономарјеви, у монаштву Нифонт и Иларион. Силно сам се обрадовао том сусрету у коме, најзад, нисам могао а да не видим промислитељску Божију одлуку о мени грешном. Скит ми је истог часа постао близак.

" А где бих могао да видим оца Макарија", упитао сам земљаке. Отац Родион, син старца Никите, рекао ми је:

"Пођимо у цркву - он је тамо, одвешћу те код њега по благослов".

Баћушку Макарија смо, заиста, затекли у цркви на молитви. Служено је бденије. Обавестили су га о мени:

"Неки странац, баћушка. Пита за вас. Жели да вас види и каже дајенашземљак", објашњавао је старцу о. Родион.

Треба рећи да при сусрету са Пономарјевима нисам успео ништа друго да објасним осим да сам њихов земљак: ни моје име ни презиме нису им били познати, па ме тако ни у читавој Оптини нико није могао познавати.

Где је он", упитао је старац.

"Стоји у цркви".

" Доведите га овде код мене..."

Увели су ме у цркву код старца, Пао сам на колена пред њим док ми је срце клонуло од узбуђења, а када сам устао, старац је, благосиљајући ме, рекао:

"Е, тако је, зна Теодор..."

Дивна прозорљивост...

" Одакле си данас дошао?"

"Право из Калуге", одговорио сам ја, ван себе од превелике радости, што стојим пред дивним старцем.

"Тако, боље га одведи у трпезарију", рекао је баћушка о. Родиону, "и реци кувару да га добро нахрани, оним што је Бог дао... А ти", обратио се старац мени," после вечере немој долазити на бдење, него лези да спаваш, јер си уморан и гладан!"

Старац је био средњег раста; његово лице није било лепо и имало је ожиљке од богиња, алије било бело, светло. Његов поглед био је благ и пун смирења. Био је врло живахан и покретљив. Памћење изванредно: после прве исповести запамтио би човека за читав живот. Замуцкивао је: када би разговарао понестајало му је даха. То га је збуњивало читавог живота. Одевен је био сасвим скромно.

Од времена када је о. Макарије дошао у скит где су га поставили за настојатеља, његов живот добио је карактер који се неће променити све до смрти. Од раног јутра до касно у ноћ имао је пуно брига, како пастирских, тако и оних о спољашњем благостању. У цркви је установио певање на кијевски начин, уведена је дужност канонарха, равномерно читање као и "подобно" појање. Око храма су мирисали бокори цветова, разбацани по ивицама многобројних скитских стазица. Унутрашњост скита, који је његов оснивач о. Мојсеј претворио у воћњак, одржавана је старањем о. Макарија и често је током зиме народ из града или села тражио плодове за болеснике. Сам о. Макарије, иако јеромонах, није служио због свог физичког недостатка муцавости, али још више због свог дубоког смирења; зато је често и са сузама усрдно певао. Посебно је волео "Чертог Твој" ("Ложница Твоја").

Биограф о његовој спољашњости каже следеће:

"Лице - ни по чему није освајало на први поглед, нимало лепо у уобичајеном смислу схватања физичке лепоте, чак и неправилно због недостатка у очима, са печатом сталног погружавања у себе, па самим тим на први поглед више строго него пријатно; постојала је, међутим, таква сила благодати да је то лице, служећи као огледало чисте, љубвеобилне и смирене душе блистало неком неземаљском лепотом, одражавајући у себи ову или ону особину унутрашњег човека, плодове духа које је набројао Апостол. Уопште, у њему се налазило ретко јединство детиње простодушности, благости и смирења, који су га чинили приступачним свима и свакоме".

А ево шта пише један светски човек, како дознајемо из дневника јеромонаха Јевтимија:

"Наш први сусрет са старцем, мимо мог очекивања, није донео ништа посебно. Сећајући се казивања о. К., мислио сам да ћу срести подвижника са особитим изразом на лицу и посебним манирима: показало се да је то био простодушан, обичан монах, изузетно скроман, неразговорљив, а осим тога, и муцао је. Ја сам заиста био разочаран, али моја жена, без обзира на своју живахност, одмах је осетила неки несвестан страх помешан са побожошћу и када га је следећи пут посетила, привезала се за њега свим срцем".

"Следеће јесени поново смо посетили Оптинску пустињу. 0. Макарије био је већ сусретљивији и отворенији са нама. Исцрпно се распитивао о нашем животу, говорио је о Петрограду и искушењима која се тамо сусрећу на сваком кораку. Када сам отворено говорио о немирима који су ме тако наметљиво прогонили у престоничким разонодама, о. Макарије се распричао онако, како никада није говорио са нама. Жудно смо хватали сваку реч подвижника и, по његовом одласку, саветујући се једно са другим, записали смо чудне речи старца Божијег..."

"Сва баналност овоземаљског живота искрснула је пред нама у свој својој наказности; у грудима је стезало због суза које су се накупиле и незадрживо, у потоцима, потекле из мојих очију. Да, плакали смо, и слатке су биле те сузе дубоког кајања због грехова! 0. Макарије нам је саветовао да строго постимо и, благословивши нас, пошао у друге гостионичке собе да би посаветовао и упутио (и друге) посетиоце, који су жудели за његовом поучном речју. За све време нашег припремања за исповест и и Св. причест старац нас је свакодневно поучавао и саветовао".

Јеросхимонах Макарије рсфен је 20. новембра 1788. године у племићкој породици. Породица је била побожна, тако да се његов прадеда Јован замонашио. Родитељи, нижи чиновник Николај Михаилович Иванов и мати Јелисавета Алексејевна дали су најстаријем сину име Михаил, у част св. кнеза тверског, чији се помен слави 22. новембра; касније су добили још три сина и једну кћер. Живели су у околини Калуге, у врло лепом месту недалеко од Лаврентијевог манастира чији је архимандрит, Теофан, духовно одгајао ову породицу. "Усред утисака које су остављали сеоски предели, пријатни за око и радосно - умирујући за срце, имајући пред очима мирну монашку обитељ из које се свакодневно до житеља Ж. разлегао звук звона позивајући монахе на молитву, одрастао је будући монах и молитвеник, тада још непознат свету", описује биограф дечакове прве утиске.

Када је Михаилу било пет година, умрла је мајка која га је волела више од друге деце и често имала обичај да за свог мирног и кротког сина каже:" срце ми говори да ће од овог дечака бити нешто посебно". Због мајчине болести, породица је променила место боравка. У граду Карачеву започео је и завршио школско образовање и већ у 14. години ступио на не тако лаку дужност књиговође, у чему се одлично сналазио и скренуо пажњу на себе. Михаил је, међутим, наставио да живи на свој начин. Много је читао, тражећи одговоре

на најважнија питања ума и срца. Волео је музику и одлично свирао виолину, налазећи у томе велику радост. У 24. години живота, након очеве смрти, дао је отказ и отишао да живи на селу. Домаћинством је лоше управљао. Једном приликом су мужици покрали много хељде. Михаил их је дуго убеђивао, позивајући се на Св. писмо. На крају су мужици пали на колена у великом покајању и постидели Михаилове рођаке који су му се подсмевали. Покушали су да га ожене, али како је био неугледан и ни сам није имао жеље за тим, на томе је и остало. Отпутовао је на Коренски вашар, купио тамо књиге духовног садржаја и у потпуности им се предао. Понекад је одлазио у столарску радионицу и тамо радио док се не би заморио, покоравајући на тај начин младалачку плот духу.

У јесен 1810. пошао је на ходочашће у Плошанску пустињу, где је постао свестан своје давнашње чежње и одлучио да живот посвети Богу. Тамо је и остао. Пославши браћи документа о одрицању од имања, замолио је само да за хиљаду рубаља подигну капелу на родитељским гробовима.

У то време у Плошанској пустињи налазио се ученик великог старца Пајсија Велочковског, Атанасије, који није могао а да не заинтересује младог молитвеника. Он се у потпуности препустио његовом руковођењу, добивши на тај начин исправно почетно усмерење. На жалост, скоро да нема материјала који би нам бацио више светлости на ту дивну личност. Поседовао је много превода аскетских дела светих отаца - подвижника, које је начинио о. Пајсије. Ти текстови су затим прешли у Оптину и били издати у преводу са словенског на руски.

Ту је искушеник Михаил научио црквени устав и нотно певање. Помагао је у преписци. На дан 7. марта 1815. пострижен је у расофора са именом Макарије, у част преп. Макарија Великог. Носећи штап, пешице се упутио у Кијев. У повратку је посетио Глинску пустињу, где се упознао са игуманом, старцем Филаретом. Године 1824. путовао је у Ростов на поклоњење моштима св. Димитрија Ростовског и након тога први пут посетио Оптину. Следеће године умро је његов старац. Макарије је одређен за духовника Севског женског манастира. Тако започиње његова духовничка делатност.

Макарију је било тешко без учитеља. Тада се, међутим, десио један значајан сусрет. У његову обитељ стиже о. Леонид, који је био под руковођењем схимонаха Теодора, такође ученика поменутог молдавског архимандрита Пајсија. О. Макарије је поново добио руководитеља. Био је то одговор на његове молитве, јер је духовна напуштеност тежа него телесна. Иако је о. Леонид сматрао о. Макарија сатрудником у монашком подвигу, одлучио је да са њим поступа као са учеником, попуштајући његовим молбама и смирењу. Уосталом, њихов заједнички боравак убрзо је прекинут: о. Леонид упућен је у Оптину. Почели су се дописивати и то се завршило преласком о. Макарија у Оптину, што није било нимало лако. Дуго је чувао успомену на Плошанску пустињу.

Старац Леонид је био необичан човек. Водио је непрестану унутрашњу битку, творио молитву Исусову, имао дар прозорљивости и исцељивања. Да би се сакрио од испразне славе, претварао се да је помало јуродив. Није трпео неискреност, високоумље, непостојана осећања. Отац Макарије остао је уз њега све до (Леонидове) смрти. Обојица су "одгајили" великог старца Амвросија, прозорљивца и чудотворца. Била је то атмосфера испуњена благодаћу која је вршила чуда. Стопе напаћених и убогих, физички и духовно, снажније су утабале стазицу ка Оптини него ка другим манастирима. Старац Леонид је свакога прихватао са огромном љубављу, па је и своје ученике саветовао да исцељују болести оних који долазе, не гнушајући се ничега и презирући само грех. Под његовим руковођењем они су се у потпуности предавали онима који су им долазили: саслушали би све, што би им откриле грехом помућене душе, прихватали исповедање помисли, одговарали и на писмено упућена питања. Старац је често провидео где се крије зло и разобличавао га, али само зато да би после тога запљуснуо таквом љубавном топлином, да би посебно остала у сећању радост задобијања чисте савести. Отац Макарије је био мекше душе. Са многима се дописивао. Након смрти о. Леонида, сва тежина духовног руковођења пала је на његова плећа. Тиха радост у Господу никада није напуштала то свето дело, које исцељује и душе и тела. "Помазујући их јелејем из кандила које је горело испод многопоштоване Владимирске иконе, старац је доносио велику корист болеснима телом, и безброј је примера таквих исцељења. Нарочито су честа била исцељења ђавоиманих".

Старац је живео поред самог улаза у скит, у келији са леве стране, подељеној ходником на две половине, за њега и келијника. Старчева половина састојала се од собе за примање и спаваће собе, тј. мале келије са једним прозором окренутим према југу, одакле се видела стазица која од улаза у скит води према цркви; испред (тог прозора) налазио се сто. На њему су у највећем реду лежале гомиле писама, хитних и она која то нису, писаћи прибор, нови духовни часописи и, на најважнијем месту, увек по две - три светоотачке књиге. Поред стола - фотеља са јастуком. У источном углу - иконе, слике манастира и сл. Ту је најважнија била икона Владимирске Мајке Божије са кандилом које се никада није гасило, а испод ње, уместо налоња, дрвени ормарић за извршавање правила, са Псалтиром, св. Еванђељем и другим књигама. Уз западни зид - ниска постеља са Распећем над узглављем, а изнад - икона Спаситеља са овцом у рукама. Низ зид - портрети св. Тихона Задонског, Симеона из Бјелобјерешке пустиње, јеромонаха Филарета из Новоспасовског манастира, стараца Атанасија, Теодора и Леонида. У тој келији провео је 20 година. Све је сведочило о његовим тајним уздасима и о духу који се одрекао земаљске имовине. Ту је често проводио бесане ноћи и устајао на правило чим би се у 2 часа ујутро зачуло скитско звоно; често је сам будио своје келијнике. Читали би јутарње молитве, 12 псалама, 1. час, Богородичин канон са акатистом. Ирмосе је сам певао. У 6 сати читали су му " изобразитељне часове" и пио је ј едну до две шоље чаја. Затим би зашкрипала врата на првој одаји и појавили би се посетиоци. Жене је примао иза скитских врата, у посебној келији. Ту је слушао о људским патњама. Очигледно је имао дар духовног расуђивања, а такође и снагу смирења и љубави, што је његове речи чинило нарочито заповедничким. Људи су се обнављали након беседе са њим. Пријемна соба била је украшена портретима светитеља и подвижника, живих или оних који су недавно преминули.

У 11 часова звонило би за обед и старац је одлазио у трпезарију, затим се одмарао и поново примао посетиоце. У два часа, са штапом у једној и бројаницом у другој руци ишао је у гостионицу где га је понекад очекивало и стотину људи, сваки са својом потребом, духовном или житејском. Свакога је са љубављу саслушао: некога би уразумио, а некога одводио са руба очајања. Схватао је и решавао савремена питања: о побољшању народног живота, о описмењавању и образовању. Када су му саопштили о безнадежном стању Севастопоља, пао је на колена молећи се пред иконом Владичице. Био је дубоко погођен смрћу цара Николаја Павловича.

Следећи случај заслужује пажњу:

Један образован човек добијао је нападе ђавоиманости, који би се учестали ако би се приближио освећеним предметима; дуго су га рођаци, који нису хтели да признају суштину болести, лечили у иностранству, код лекара и по бањама, али није било никакве користи. Један верујући пријатељ довео га је у Оптину и из гостионице неприметно позвао старца. Иако никада ништа није чуо о њему, болесник се узнемирио и проговорио: "Иде Макарије, иде Макарије", и тек што је старац ушао, бацио се на њега са помамним криком и ошамарио га. Велики подвижник је, препознавши замку ђаволску, употребио најјаче оружје - смирење, и брзо му окренуо и други образ. Опржен смирењем, демон је изашао из страдалника који је дуго лежао укочен пред старчевим ногама, а затим је, не сећајући се свог поступка, устао исцељен.

Измучен и тешко дишући, враћао се старац са свакодневног подвига. Долазило је време да се слуша правило, које се састојало из 9. часа, катизме са молитвама и канона ангелу - чувару. Звони за вечеру. Понекад му је доносе. Он чак и у то време прима манастирску и скитску браћу уколико неко од њих у току дана није стигао да му исповеди помисли. Ако се неко дуго не појави - он постаје узнемирен, сам одлази код њега у келију и то увек у прави час, остављајући за собом спокој и радост. Задавао је и послушање: читање отачких књига, одређено по мери свачијег духовног узраста. Почињао је од књиге аве Доротеја, називајући је "монашком азбуком". Није подносио нерад, па је у скит увео рукоделија: стругару, плетење и сл. Сваки од браће знао је и осећао да ће бреме свог труда и патње поделити са љубвеобилним и мудрим оцем. Знао је тако да утеши и ободри да би кривац излазио из његове келије ван себе од радости.

Зато је подвижнички живот изгледао лак.

Завршавајући дан, саслушавали су правила: мало повечерје, молитве пред спавање, два поглавља Апостола, једно из Еванђеља, затим кратко исповедање, а онда би старац благословио и отпустио. Било је већ касно. Старац је улазио у своју келију где је светлуцало кандило под иконом Заступнице. На столу је лежала хрпа писама на које је требало одговорити. Тело је потмуло болело због изнемоглости, а срце због сазнања о великом људском страдању. Очи би се оросиле сузама, а умом би одзвањало умилно песмопојање:

"Ложницу Твоју видим украшену, Спасе мој, и немам одежде у којима бих у њу ушао; просветли одећу душе моје, Дароватељу светлости, и спаси ме".

Већ одавно су се иза прозора угасиле светиљке скитских келија. Завладала је молитвена ноћ. Старац би сео за сто. Писао је. Ево једног писма:

"Како се може непостојано осећање умилења и суза сматрати љубављу Божијом? Ум у тајности заводи самога себе и задобија високоумље и гордост, лишава се свега онога, а смирења ту није ни било. Бог је показао шта је Његова благодат са нама и одузео нам је да се не бисмо погордили; уосталом, он нас није ње у потпуности лишио, али ју је сакрио од нас да бисмо Му се смирено клањали. Понекад Му је угодно да на нас пусти таму и мрак духовни, хладноћу и скамењеност, да бисмо себе сматрали последњима и најгорим од свих и да не бисмо тражили духовну утеху, сматрајући себе недостојним ње; у томе се и састоји савршено, смирено себепредавање Спаситељу. Он је ишао путем патње, па је чак и у Својој молитви Оцу изрекао: Жалосна је душа моја до смрти (Мт.26;38), али се ипак предао Његовој вољи, заповедивши нам да идемо крсним путем, а не путем радости. Ви, ако мислите да ћете у осећањима утехе пронаћи љубав Божију, тражите не Бога већ себе, тј. своју утеху и клоните се пута патње, сматрајући да ћете пропасти ако не будете имали духовну утеху; напротив, лишавање утехе нас не узноси, него нас смирује".

Угасила се свећа. Старац је почео да се моли.. Молитва се у њему не прекида, било да је међу гомилом људи, за трпезом, да разговара или да је ноћна тишина. Из ње се излива јелеј његовог смиреноумља.

Годину дана пре своје смрти, старац је предсказао једној тешко болесној властелинки: "Оздравићеш, а онда ћемо истовремено умрети". Умрла је 23. августа 1860.Г. Након три дана, старац се изненада разболео, и помазали су га 30. августа. Поделио је своје ствари, опростио се и поучавао. Народ се окупио. Два дана пре смрти, по његовој жељи, изнели су га у пријемну собу и положили на под како би га посетиоци могли видети кроз прозор. "Увече је болеснику постало осетно слабије и пожелео је да се поново причести Св. тајнама, што је и учинио у 8 сати, седећи у фотељи. Око поноћи старац је позвао духовника и пошто је са њим разговарао пола сата, замолио је да му прочитају Канон на исход душе. "Слава Теби, Царе мој и Боже", ускликнуо је старац док су читали овај канон и час би окренуо очи према икони Спаситеља са трновим венцем која се налазила на његовом столу, час према икони Владимирске Мајке Божије. "Мајко Божија, помози ми", молио се одлазећи на пут баћушка читаве земље, молећи за брзо ослобађање од телесних окова.

Ноћ је била веома тешка, али је и ту кроз стезање руку, благослов и поглед изражавао своју захвалност онима који су га неговали. На дан 7. септембра у 6 сати, причестио се Светим тајнама при чистој свести и са умилењем, а након једног часа, током 9. песме Канона на раздвајање душе од тела велики старац Макарије тихо је и без патњи отишао Господу у ложницу Небеску.

То је кратка историја великог, свету туђег подвижника смиреноумља.

[Guest]

ПИСМА ОПТИНСКОГ СТАРЦА ЈЕРОСХИМОНАХА МАКАРИЈА

Увод

Старац Макарије био је велики учитељ смирења. "Јер смирење - по речима св. Исака Сирина - и без дела многа сагрешења чини опроштеним, док је без смирења узалуд сав труд наш, свака добродетељ и свако дело" (Беседа 46.).

Старац Макарије није рекао ништа ново, своје, него се у његовом учењу, као на тихој површини воде, одразило цело звездано небо светоотачког учења.

Његово духовно учење, углавном, похрањено је у зборнику његових писама. Интересантно је приметити његове личне погледе на "савременост". Ти погледи могу се назвати "Оптинским". Њих су делила духовна лица "оптинског духа", какав је на пример био о. Антоније (Бочков), тако су мислили и "оптинци" из света, какви су били браћа Киријевски и многи други. У писмима монасима (писмо бр.165), Старац пише: "Срце крвари при помисли на нашу драгу отаџбину Русију, мајчицу нашу, куд она хита, шта тражи? Шта ишчекује? Просвећеност расте, али умишљена; она све обмањује надом коју пружа; младо поколење не храни се млеком учења наше св. Православне Цркве, него неким иностраним, помраченим, отровним духом; хоће ли то дуго да траје? Коначно, на путевима Промисла Божијег записано је шта све треба да буде, али је то по неизрецивој Премудрости Његовој скривено од нас"... "Треба да се оканемо европских обичаја - писао је у 172. писму - да заволимо свету Русију, да се кајемо због тога што су нас ти обичаји завели у прошлости, да будемo чврсти у православној вери, да се молимо Богу, да приносимо покајање за оно што је било"...

На слично неодобравање повођења за европским обичајима и друштвеног презира према моралним добрима пређашње Свете Русије може се не једном наићи у писмима о. Макарија.

Славјанофили су се негативно односили према византизму. За Оптину Пустињу византијски светитељи били су темељ и основа њене вере и идеологије. Што се А. С. Хомјакова тиче, није познато је ли он долазио у Оптину Пустињу, и у сваком случају не може се сматрати послушником Оптинских стараца, док о њему или о његовом погледу на свет нема никаквих осврта у њиховим писмима. Киријевски, који се савршено слагао са старцима и био једнодушан са њима, лично је узимао активног учешћа у издавању светоотачке литературе, не може да буде назван "славјанофилом". Такве тврдње доказ су непознавања историје Оптине Пустиње и њене улоге.

Писма старца Макарија изашла су у две књиге: 1) Сабрана писма блажене успомене оптинског старца јеросхимонаха Макарија монасима (са додатком: Два текста која је старац саставио на основу Речи Божије и дела светих отаца, и његовим белешкама о смирењу), издање Коз. Вавед. Опт. Пуст. Москва 1862, обим 343 стране, и 2) Сабрана писма блажене успомене оптинског старца јеросхимонаха Макарија мирјанима, издање Коз. Вавед. Опт. Пуст. Москва 1862, обим 700 страна.

Доле доносимо седам првих писама из другог зборника, која је И. М. Концевич приредио недуго пре смрти. Упућена су једном лицу и написана током 11 година (1840-1851 г.). То лице је млади и богати спахија. Он служи као чиновник, али не зато што мора, већ да би учинио својим ближњима. Он чита духовне књиге, тежи бестрашћу, али оно му остаје недостижно, никако му "не полази за руком". Он очајава: "Јао мени! Ја сам лукави и лењи слуга, и стога заточеник ада и смрти. Ја сам изгубљена овца".

У његовој души је немир и борба: он никако не може да се одлучи који пут да изабере у животу, да ли да иде у манастир или да остане у свету...

Своју прозорљивост старац Макарије тако вешто прикрива, да она веома лако може да остане непримећена.

[Guest]

Писмо 1. (одговор)

Мала жртва коју приносите - кандило, нека буде благопријатна пред Богом.

Она је само символ ваше усрдности, а не ваших добрих дела, о којима треба да се старате, како бисте исправили срце своје према заповестима Божијим, тражећи за то Његову помоћ, јер без Њега ништа не можемо да чинимо (Јн. 15,5). Но ђаво, који као лав ричући ходи и тражи кога да прождере (1. Пет. 5,8), супротставља се нашој доброј намери, води борбу против нас и мами нас на страсти.

Кад му то не пође за руком, онда одвлачи у умишљеност о својим добродетељима, насрћући тако на војника Христовог и сдесна и слева.

Поуздано оружје против њега јесте смирење, за које се свим снагама морамо трудити да га имамо, како када напредујемо, тако и у нашим духовним слабостима.

Осуђивање, као и гнев, знак је гордости,

Ко жели да се поправи, али га страсти савладавају, такво искуство стиче по промислу, како би се макар и против своје воље смирио и тако привукао Божију благодат на себе.

Имајте и ви свагдашње смирење, па вас неће обузимати гнев; а и када вас победи, не смућујте се, већ се кајте и смиравајте, па ће он с Божијом помоћу да одступи од вас.

[Guest]

Писмо 2.

Пред вама је кратко расуђивање које није од моје оскудне памети, већ, са надом на Бога над умовима и Господа, Који и бесловеснима даје реч на корист народа Свога - од Његових речи и од дела Богонадахнутих отаца, који су нам после делатног живота оставили своје учење, како бисмо се по њему управљали.

Вера је основа свих добара, без вере није могуће угодити Богу (Јевр. 11,6), она је и дар Божији (Мк. 16,16; Мт. 28,19-20).

Св. ап. Јаков учи: Каква је корист, браћо моја, ако ко рече да има веру, а дела нема. Зар Га може вера спасити! Вера, ако нема дела, мртваје сама по себи. Као што је tело без духа мртво, тако је и вера без дела мртва (Јак. 2,14,17,26).

Нама је за спасење потребна не само вера, него и дела. Речи апостола Павла: делима закона ни једно тело неће се оправдати

(Рим. 3,20), односе се на старозаветне обредне радње, а не на заповести нове благодати.

Мудровање по коме се оправдање задобија само вером, без дела, неправославно је, лутеранско.

Но и онај ко полаже наду на своја дела, чак и са вером - у заблуди је.

Након крштења свакако је неопходно извршавати заповести Божије, јер се тако благодат која нам је дата кроз крштење чува, а по мери успеха у томе она се и умножава.

Преступајући пак заповести, покајањем поново стичемо благодат. И све то делује кроз веру, док без ње не бисмо ни приступали делима покајања.

На сваком су месту вера и дела (заједно).

Но не треба мислити да смо својим делима заслужили спасење: оно нам је омогућено Спаситељевим заслугама.

Ваља делати, али не и полагати наду на дела. Полагање наде на сопствена дела знак је охолости. Господ нам не даје увек снаге за вршење добродетељи, чак допушта и да нас надјачају страсти, како бисмо постали свесни своје немоћи и смирили се пред Богом, сећајући се заповести Његове: кад извршите све што вам је заповеђено, говорите: ми смо непотребне слуге, јер смо учинили што смо дужни учинити (Лк. 17,10). Прочитајте у првом тому Добротољубља код Марка Подвижника о онима који умишљају да ће се делима оправдати (на српском: Добротољубље I, стр. 388-404, изд. ман. Хиландара, 1996 - прим.прев.).

Знајући да су дела неопходна за спасење, и трудећи се да их извршите, ви не налазите довољно снаге у себи и бивате савладани страстима, па се онда узнемирујете и не знате шта да чините? Полагање наде на Бога и на молитве Његовим угодницима може много да помогне у делу нашег спасења, док смућивање услед неуспелог покушаја долази од духовне гордости. Зли дуси се противе нашем спасењу: супарник наш, ђаво, као лав ричући ходи и тражи кога да пождере (1. Пет. 5,8).

"Будући жељан знања, буди и трудољубив, јер голо знање чини човека гордим" (Марко Подвижник).

Јер не ратујемо против крви и тела, него против поглаварстава, и власти, и господара таме овога света, против духова злобе у поднебесју (Еф. 6,12).

У зависности од тога с каквим се борцима бориш, потребно је да имаш одговарајуће оружије, а то је смирење, коме они не могу да се супротставе, Без њега, сукобљавајући се са њима самоуверено и гордо, увек ћеш бити побеђен. Господ је и допустио да падамо зато да бисмо се смирили. Срце скрушено и смирено Бог неће презрети (Пс. 51,17) и Господ је близу оних који су скрушена срца, и спасава оне који су смирена духа (Пс. 34,18).

[Guest]

Писмо 3.

Одсецање своје воље и неуздање у сопствену памет јесте прво средство којим се стиче смирење. Вама је довољно само да помислите на тo, па да се узнемирите умом и срцем, што долази од самољубља и гордости.

Све до сада ви сте своје поправљање и спасење заснивали на своме мишљењу, на своме разуму и својој вољи; и снага којом се супротстављате ишчезава јер због ваше охолости непријатељ има слободу и моћ да вам приђе. Оно што се чини без поговора, са послушношћу, обавља се лако и мирно и доноси корист.

Ви пишете: "Треба мање расуђивати и трудити се да мисли буду заузете молитвом". Али цела ваша несрећа је у томе, што, знајући све то, не придржавате се, и при томе још осећате да уоpште нећете моћи да дате одговор на Страшном Суду. Ако ово последње уноси у вас страшан немир, онда је то ђавоља замка и плод гордости.

Свесни своје грешности, не треба да очајавате, него да се више смирите и да се дивите човекољубљу Божијем које вас трпи и очекује ваше обраћење и покајање (видети св. Јован Златоуст, О покајању).

"Покајање је мелем код прегрешења, уништавање безакоња, отирање суза, смелост пред Богом, оружије против ђавола, мач који му одсеца главу, нада на спасење, истребљење очаја. Оно човеку отвара небо, води у рај, побеђује ђавола.

Грешиш ли? Не очајавај... Оружје ваше против ђавола је неочајавање... Ако сваки дан грешиш, сваки дан треба и да се кајеш.

Jеси ли данас оронуо од греха? Обнови се покајањем... Цео живот сам провео у греху, ако се покајем, хоћу ли се спасити? Наравно да хоћеш!

Милост Божија повезана је са покајањем, човекољубље Божије је безмерно и доброту Његову немогуће је исказати, јер твоја злоба има меру, твој грех, какав год био, ипак је људски грех, док је милосрђе Божије неизрециво - зато се надај да ће оно савладати злоћу твоју; замисли искру која пада у море, може ли она да опстане? А колико је мала искра у поређењу са морем, толико је мали грех спрам човекољу бља Божијег. Није чак ни толико, јер колико год да је велико море, оно има своју меру, док је човекољубље Божије безгранично". (видети такође Добротољубље, т. III, св. Петра Дамаскина)

Тражите да вас научим како да задобијете дар молитве. То је као када бисте од сиромаха тражили богатство. Кад је то у питању, ја сам нико и ништа. Како вас могу научити ономе што ни сам немам. Али понудићу вам учење Светих Отаца о томе.

Треба да се молимо за све, јер је то дуг наш, по заповести Божијој и апостолској и по учењу Светих Отаца: да бисмо били сачувани, за спасење наше, за опроштај грехова, за наше ближње и много шта друго, али са великим смирењем, и не тражећи дар у себи. Сам Господ дариваће оне који су тога достојни.

Макарије Велики: Глава сваке добродетељи и врхунац сваког доброг труда, јесте непрестано пребивање у молитви, кроз које свагда можемо да добијемо и друге добродетељи које затражимо од Бога. Но ако не будемо украшени смиреномудреношћу, простодушношћу и добротом, молитва нам неће ништа користити". Даље он поучава како ваља пребивати у молитви: да пре свега треба чврсто веровати Господу и свецело се предати речима заповести Његових, да се треба потпуно одрећи света, како се ум не би освртао ни на шта од видљивих ствари и како би заиста непоколебиво пребивао у молитвама, и не очајавати у непрестаном ишчекивању Божије милости и помоћи, имајући свагда Њега на уму.

" Ако молитва у нама не буде сједињена са смиреномудреношћу и љубављу, простодушношћу и благошћу, онда то није молитва већ само маска молитве и никакве нам користи неће донети".

Видите каква треба да буде припрема за молитву, како молитву ваља упражњавати и како се достиже дар молитве. Погледајте себе и видите на ком сте ви степену и је ли по вашој мери да достигнете висину такве добродетељи, какву је достигло мало и оних који су се удаљили од света и све одбацили...

[Guest]

Писмо 4.

Кад помислите на причешће Светим Тајнама, ви кажете: "Ако Господ погледа на мој грех, тешко да ће ми икада бити допуштено да се причестим од извора бесмртности. Тешко мени! Ја сам лукави и лењи слуга, зато сам плен ада и смрти!"

Одговор:

Сматрати себе достојним - знак је недостојности. Василије Велики и Јован Златоуст кажу: "Знам, Господе, да се као недостојан причешћујем"... "Нисам достојан, Господе, да уђеш под кров душе моје"...

[Guest]

Писмо 5.

"Нама не доликује да очајавамо. То је зло, јер си тиме сагрешио, човече. Зашто у неразборитости својој гневиш Бога сматрајући Њега немоћним? Зар не може да спасе твоју душу Онај ко је оволики свет ради тебе створио? Ако кажеш да ти је нешто на осуду, онда се покај, и примиће покајање твоје, као што је примио покајање блудника и блуднице. Ако ни то не можеш, него и против своје воље сагрешиш по навици, онда имај смирење као цариник и то ће ти бити довољно за спасење. Јер непокајани грешник који не пада у очајање него себе сматра за грђег од сваког другог створења и не усуђује се да било кога осуди или укори, него се још више диви човекољубљу Божијем, и захвалан је добротвору, може и многа друга добра да има. Ко се и ђаволу кроз грех потчини, али ради страха Божијег не послуша непријатеља који га присиљава на очајање, пребиваће због тога у Богу" (св. Петар Дамаскин). И још о томе: "Како је велико добро истинско покајање: ако ко пожели, опет може почети с покајањем. Ако си пао можеш да устанеш; ако наново паднеш, наново устани, и никако не очајавај због свог спасења, шта год да се догоди. Не предај се својевољно непријатељу, и ово трпљење, уз самоукоревање, биће ти довољно за спасење"...

Желим вам да будете мудри у духовној борби, да познајете замке ђавоље и изнад свега, да се смирите. Смирење је најјаче оружје против ђавола и његових стрела.

Да вам Господ да снаге у овој борби, и да вам подари венац у онај дан, а сада не тражите за себе дарове: јер ко је смирен не мисли да је достојан тога, али је велик пред Богом.

Светитељи су за себе мислили да су најгори од свих, а Бог их је прославио.

[Guest]

Писмо 6.

"Слава Богу Који вам је уз живот даровао и могућност да се користите његовим добрима. Осећајући неизрециву захвалност због милости Његове, треба да се трудимо да кроз испуњавање Његових светих заповести стекнемо љубав Његову, као што је Он сам рекао: Ко има заповести Моје и држи их, то је онај који ме љуби; а који Мене љуби, тога ће љубити Отац Мој; и Ја ћу Га љубити и јавићу му се Сам (Јн. 14,23).

Жалите се на недостатак времена, на проблеме које доноси живот, и на немогућност да се бавите сопственом душом онако како би требало. Али нама се управо кроз проблеме које доноси живот и општење са људима пружа могућност да се занимамо својом душом, тј. да испуњавамо заповести Божије. Како да их испунимо ако не кроз општење са људима?

Ви још нисте достигли тај узраст да бисте могли да водите потпуно отшелнички живот, у усамљености, борећи се само са демонима или наслађујући се умним сагледавањем тајни, о чему сте већ читали код св. Исака Сирина, а св. Јован Лествичник не допушта да онај ко мисли (добро) о себи види макар и траг безмолвија.

За испуњавање заповести Божијих треба много претрпети од света, тела и ђавола. Јер сви који хоће да живе побожно биће гоњени (2. Тим. 3,12), и који хоће свету пријатељ да буде, непријатељ Божији постаје (Јак. 4,4). Јер је телесно мудровање непријатељство Богу (Рим. 8,7). Ђаво, као лав ричући ходи и тражи кога да прождере (1. Пет. 5,8). То су препреке које нам ова три непријатеља постављају у испуњавању заповести Божијих. Непријатељи су: свет, тј. страсти, наше тело и ђаво.

Они нам се супротстављају и у манастиру, али у манастиру је мање саблазни, и у окружењу мањег броја људи заповести се лакше извршавају (видети код аве Доротеја, о одбацивању света).

Но ви у себи још не налазите снаге да оставите ствари овога света. Шта вам је чинити? Угледајте се на св. Петра када се давио у таласима: Господе, спаси ме\ (Мт. 14,31) и на св. Давида који је завапио: Покажи ми пут којим да идем, јер к Теби подижем душу своју (Пс. 143,8) и пут лажни уклони од мене (Пс. 118,29).

Узрок свих наших неуспеха је гордост; њени изданци су: уображеност, високо мишљење о себи, презирање других и њихово осуђивање. Колико год се ми трудили да упражњавамо добродетељи, оне ће бити помрачене и неће доносити корист, пошто су и оне у том случају преступање заповести Божијих и противљење вољи Његовој.

Учење Господње и сам живот Његов јесу кротост и смирење, за које нам је и заповедио да се угледамо на Њега. Гордост је узрок свих наших зала, док је смирење посредник за свако добро!

Ако чак и приликом извршавања добрих дела треба да имамо срце скрушено и смирено и дух скрушен који Бог неће презрети (Пс 51,19), колико тек у недостацима и слабостима својим треба да се погружавамо у бездан смирења.

Читајте отачке књиге, али више оне практичне, јер у духовном стању у коме се ви налазите, оне друге, теоретске, могу да донесу више штете него користи. А из практичних сазнаћете колико сте немоћни и смирићете своје срце, и тада ће вас Бог погледати и послаће Своју помоћ да се испуни воља Његова...

[Guest]

Писмо 7.

Пишете да приликом читања отачких књига долазите у униније тако што присиљавате себе на пост, бденије, молитву, а када размишљате о томе због чега ово чините, ни сами не знате разлог. Ово ваља чинити из љубави према Богу, а њу ви не осећате у себи. Кад таква мисао прође, на њено место долази друга, и тако страсти предају једна другој ваше сирото срце, те тражите мој савет.

Одговор: Читање отачких књига веома је потребно и корисно за познање воље Божије, јер су оци испунили Реч Божију, која нам је предата у Светом Писму и прошли су је својим делатним животом, остављајући нам пример у својим учењима.

Ако ви читате само Реч Божију - не читајући оце, не познајући начин живота и борбе - онда умислите да можете да је испуните, а да се не смирите.

А читајући оце, ви стремите испуњењу онога што је написано, но не успевајући да достигнете њихову меру, схватате сопствену немоћ, смиравате се и задобијате милост Божију, која се нарочито не смирене распростире.

У Отачнику стоји:

"Брат упита старца, говорећи: шта ми је чинити, ако читам дела отаца, а не творим? Одговори старац: ко чита дела отачка а не твори их, смирава се и задобија милост Божију, а ко не чита неће се смирити и неће задобити милост Божију".

Због тога није мала корист коју доноси читање њихових делатних поука.

То да не знате ради чега делате није тачно; делате из љубави према Богу, али љубави несавршене, која је у срцу и потиче од вере.

Читајући Реч Божију и примере из живота отаца који су савладали страсти и достигли љубав Божију, утврђујемо се у вери, присиљавамо на делање и на пројављивање љубави према ближњем.

Када са смирењем испуњавамо ово правило, онда прелазимо на виђење (сазерцање), задобијамо духовну утеху, а љубав Божија постаје нам очигледнија.

[JESSY]

имам ту књигу... .smesko.

[мирођија]

Марти, дивна тема. Хвала још једном.

[Guest]

Hvala sekana slava3

To sam samo započeo a ima još. Planiram da postavljam svakog dana po neki deo i trajaće sigurno za još nekih 20ak dana!

[Grizzly Adams]

Марти, дивна тема. Хвала још једном.

Свака Мартијева тема је супер. Прочиташ и немаш шта да додаш, за разлику од оних других...

[Guest]

Свака Мартијева тема је супер. Прочиташ и немаш шта да додаш, за разлику од оних других...

hehehehehe moram da ubacim ovaj poster , jest da nema veze sa svetim Makarijem ali bili su duhovno sabraća iz manastira

Hvala svim!

[Guest]

АВРАМ

С Аврамом, који свога сина приноси као жртву Богу, упоређују се родитељи који своју децу дају у монахе

Познато вам је да је Бог захтевао од патријарха Аврама да принесе као жртву сина јединца и да се овај нимало није устезао да то испуни; зато је добио велико уздарје и овде и у будућем животу и назван је оцем верника. Како сте Му и ви дали у службу ако не јединца оно ипак вољеног сина - Бог вас неће лишити награде.

АД (ПАКАО)

Узбурканост и смутња у души јесу стање пакла

...Бог нам је завештао мир и љубав, а враг убацује мржњу, сумњу и смутњу... где је Божје деловање онде су мир и спокојство, а где су вражје работе, онде су упорна насртања и подстрекивања демонска - и кад им не одолимо, шта настаје у души? Каква узбурканост и смутња? Једноставно - пакао!

АНЂЕЛИ

У писму... описујете свој положај и жељу да одете у манастир... Ваш се отац, видећи код вас већу наклоност према световном, боји да вам одобри ступање на ово поприште и каже да неко треба да буде Анђео да би живео у манастиру, и код живућих овде види супротно... Ми не можемо бити Анђели али, ако смо спознали своје слабости, можемо стећи наук смиреноумља, сматрајући себе најгорим створењима, и то јесте наша дужност и подвиг.