Тања Накић.

[Tanja]

"PAKLENA POMORANDŽA"

Koliko misli je progutala noć, tamna.

Tišina, koju sobom donosi, moje sakupljanje. Kao dete koje sakupljajući kamenčiće, na plaži, priča svoju priču. Pravi staze, pravi put da ulovi more. Da omeđi beskonaćno, da deo beskonačnog uzme sebi.

Moje. Moj ukradeni deo beskonačnog.

Gledam cigaretu. Papir gori iako ne povlačim dim. Polako. Povlačim i više i brže gori. Kao čovek. Gori, ali razgori se samo kada “povuče dim”. Ako ne, samo se dimi, tinja i gasi.

Uvek isto pitanje. Zašto ja?

Zato što ne tinjam.

Ubedim se, ponekad, da je dosta, da ce doći mir.

Kakav to mir tražim?

Onaj koji vodi ka-tinjam i gasim se ili onaj drugi…

Gorim da sagorim!

Ne može se protiv sebe: “Ako kaniš pobjediti, ne smješ izgubiti!”- dobri, stari Broj 1.

Šta mi je danas rekao Bog… Jevanđelje po Mateju(23-28)

“Tako i vi: spolja se pokazujete ljudima pravedni, a iznutra ste puni licemerja i bezakonja”

Spolja:

Slika koju uvek možeš da doteraš, malo šminke i gotova stvar.

Pomislim da je i unutra sređeno, doterano, uglancano. Pomislim, složila sam kockice.

Sada znam, jos uvek ne. Dođu bure, nemiri. Tada znam. Nema šminke.

Neki vode.

Neke vode.

Odlučite sami.

"Nema spavanja, nema odmora" - govorio je Zoran.

Svečana premijera predstave “ Paklena pomorandža”.

Mladost je to iznela. Plamen stvaranja. Deca su pokazatelj-kako. Svojom kreacijom za druge, zbog drugih… Tako! U plamenu!

Eto kako.

Tanja

[Tanja]

Dragi moj <3,

bile smo na koncertu gupe Zana. Znam! Nije baš moj muzički fah, ali...

Počelo je sa "Nastavnicama". Nažalost, nije pevala Zana Nimani. Što očekivati savršeno u nesavršenom. Glupost!? HA! Zamka prosečnosti.

Nastavnice su izraz, bolje reći jedna od pesama koje su najavile novu, svežu scenu... tada:).

Underground je izašao na svetlo Šarlo Akrobata, Pekinška Patka...  početak mnogih. Beogradska scena. Sjaj metropole. Svirke, žurke, šminkeri, pankeri, darkeri...

Znaš šta je najsimpatičnije? Ovo je bio koncert majki i ćerki! Stvarno!

Pričala sam joj o tebi. Mom anđelu. Mom <3.

Pričam joj, kako to izgleda kada si nekome živ, važan, voljen... u misli.

Nema određenja u vremenu, prostoru, formi. Kako ljubav nije samo reč, pomalo ofucana. Određena, spakovana u pet slova.

Ljubav se ne može spakovati u 3-5%.

Duhom smo se prepoznali, zavoleli.

Ne pitam jer znam, doći ćeš.

Kada ti poželiš.

Doći ćeš kada obiđeš planetu. Kada se okupaš polarnom svetlošću. Kada sa Andima dovršiš šaputanje. Kada pustinju osvojiš.

Doći ćeš.

Ti si Duh koji hoda, putnik, istraživač, osvajač.

Čekaću te ispod oklopa dok ne otpevaš Liturgiju u General Ždanovoj.

Najaviće te hor galebova. Najaviće te Žar ptica

Moj lepi anđeo.

Moj <3.

Čekaću te da odjezdimo. Zajedno

                                  Mitska ptica i <3

[Стефан]

Ууу,две недеље не стиже ништа,а сад чак три!  0102_laugh

Овако,да почнем; коментар за "ЈА ИМАМ СУЗЕ"

klapklap klapklap

Одлично,а пре свега искрено! Зато што се (колико сам ја схватио,и доживео) ради о вашем односу према писању и према написаном делу!

Уопште,невероватно је колико вас инспиришу за писање неке наизглед мале и безначајне ствари (путовање у 95,недељна Литургија,емоције) а колико то написано дело буде чисто,искрено до сржи док многи урбанији писци почињу да пишу после ултраегзотичних путовања или апокалиптичних визија услед прекомерне дозе алкохола или опијата (нпр. Хаксли је своју "Вечну филозофију" написао док је био наскроз junky,дакле много је користио дроге у тренуцима писања; нема везе што је то дело за мене ремекдело,али опет-оно говори о односу писца према написаном делу)

А опет,иако наизглед мале и безначајне ствари-овом песмом сте описали на који начин ви њих схватате и колико написаном делу посвећујете себе,дајете себе!

И могу слободно да кажем да људи не знају колико је лепо читати писца кога лично знате; колико је дело лепше када се зна колико је писац дао своје енергије у дело и колико он осећа своје дело,и колико живи кроз то дело...заиста,слободно могу то да кажем.

Зато ви одличном персонификацијом своје дело описујете као "зрно пшенице" (које је наравно,посејано оловком),а следеће строфе управо говоре о овоме о чему сам писао пар редова изнад; колико је ваше написано дело вама битно да га ви чак сматрате вашим виталним делом,плодом,које ви дајете; да се чак у писању назире да ви своје песме заиста посматрате као ваша чеда,која ничу,која морају напустити своје плодоносно дрво идеја које их је створило тако лепе и тако чисте,искрене..

dada

А тај део да плод иструли баш и говори о тој пролазности инспирације,и ово поређење ме је заиста одушевило! И ја сам пар пута пре пар година имао изразиту жељу да напишем нешто што ме је тада тиштило,и имао сам инспирације;али сам се мислио-после ћу,знам суштину...али,одлагањем одлази суштина.  :bla: зато када она дође,када је имамо,морамо је "убрати" што пре,макар је "ставили" у салвету,на масни папир а не у свеску.

Зрела воћкица и може да на дрвету стоји пар дана пошто сазри,време труљења инспирације и идеје која се родила може да буде мањи од једног тренутка-ако се на време не узме папир и оловка,ово је Тања хтела да каже (колико ја схватам) и са њом се у потпуности слажем.

:smiley: :smiley:

Чак ми се свиђа,јако ми се свиђа  овај део када се инспирација метафорички упоређује са Сунцем!!! Зато што мислим да ви Тања нисте Сунце са вашим "плодовима ума",тј. "зрневљем пшенице које су посејане оловком" тек тако упоредили; ту се назире изврсна сличност;

Као што сте и рекли да се плод бере да не иструли,и да би сазрео нови-тако сте и одабрали баш Сунце,јер и Сунце мора да зађе и да се планети деси тмина,да би оно опет засијало,зар не?!?

Хоћу рећи,ви вашу инспирацију ("зрно пшенице") сејете оловком,док вам не нестане зрневља,зар не?! А ако бисте оставили зрневље незасађено,и оно би се покварило,па и иструлило,јел тако? Тако и Сунце које симболише инспирацију-ви упијате ту топлоту,али Сунце зађе и бива тмина (нестанак инспирације),али то ново свитање,рађање Сунца значило би и поновно надахнуће,поновни долазак инспирације,зар не?!?

А замислите да Сунце "не упада у море",да оно никад не залази,па зар се не би угасило и зар тада не би престало да сија? Тако и инспирација,која се стално таложи,а да од ње не направи неко квалитетно дело,она нестаје и испари. Такоп исто и зневље!!!

:smiley: :smiley: :smiley: :smiley:

Шта да вам кажем,како да вам саопштим до које мере сам схватио ову песму а да не испадне да вам ласкам или подилазим,али ово је заиста у мени изазвало једно ово просветљење,ново размишљање и нове идеје.

Ово чак није само песма,поред једне симболике која пробија границе,ово је заиста и једна филозофска студија,колико год вам то нереално звучало. Јер оно јасно говори о пролазности,о томе да не остављамо за сутра оно што имамо да нас,о пролазности нечега што смо добили (Хераклитово "Панта реи")...искрено,али најискреније,али и најскромније што могу рећи је да сам-одушевљен...

Не желим сада одмах да читам следеће две приче,још сам под утиском ове и не желим да их можда обезвредним,тј. да их читам а да још размишљам о овој претходној. Невероватно,невероватно.

:smiley:

[Tanja]

На форуму је било и питање давања комплимената. Искористићу управо твоју анализу, која ме увек обрадује, неизмерно, да можда и размислимо заједно, не, не питам вас и себе да ли је ово комплимент?  Да и комплимент и плата и захтев. Потреба да се сваки пут превазиђем, ветар у леђа. Да ли сам горда?

Хвала Стефане што пре сваког објављивања мерим сваку реч (као кројач три пута мерим, једном сечем), што се сваки пут питам да ли сам померила границу у изразу, стилу... Да се не понављам, не звучим као неко... Да сам ја у свакој написаној речи, све моје дилеме, страхови, суочавања, борбе. Само сам човек, а тако желим, тако много желим да изборим добар рат, да истрчим своју трку. Не знам, можда је то гордост, хвала још једном, моја срећа је што се познајемо, што се знамо.

[Стефан]

моја срећа је што се познајемо, што се знамо.

Срећа је обострана.  :smiley:

Иначе,стиже коментар на "Паклену поморанџу"-мада мислим да бих ово дело утолико и боље схватио када будем за пар недеља погледао представу јелте  :cheesy2: али и овако ми је "легло" перфектно.

Ухх,овај први део је фантастичан,али фантастичан! Каква су то поређења,која су тако скромно ненаглашена...поређења су тако сањива и предивна...баш док ово читам замишљам вас како са цигаретом на прозору гледате у небо и размишљате о кључним философским питањима,желећи да сазнате све што се сазнати може..."да омеђите бесконачно"-ухх каква реченица!!!

:smiley:

А за ово са горењем папира-  dada Заиста ме одушевљавате,ово је један сасвим четврти ваш жанр,не знам ни како бих га описао,али ово личи на "Ја имам сузе" по томе што се дају једни САСВИМ оригинални философски приступи а да они опет нису главна тема дела,не могу да појмим себи како сте успели да овако пробијете матрицу и суштину?! Па колико филозофа је својом испразном реториком постало славно,а да није успело да једним правим примером дочара неке своје непоткрепљене хипотезе?! Досетка са цигаретом ме је ЗАПАЊИЛА,али ЗАПАЊИЛА колико је ту све речено,колико у тој простопроширеној реченици не можете додати ама баш ништа,а да на ту тему можете дискутовати пар дана без престанка!

Па ова досетка са цигаретом управо дефинише саму суштину пролазности живота,тј. приближавање смрти!!! А дефинише на један тако човеку пријемчив начин,на један метафорички тако савршено конципиран начин...ааа...под утиском сам!

То је поента! Радили-не радили;смрт је коначна и она се неумитно приближава! Ми можемо да чинимо свашта,милијарду,ма још толико ствари да свој живот угрозимо и наш биолошки сат пожуримо,тј. да нездраво и штетно живимо. Али не можемо ништа учинити да билошки сат вратимо уназад;поента је само да га успоримо. Зато је ово поређење ФЕНОМЕНАЛНО (Боже,толико користим ову реч коментаришући ваше текстове,надам се да нећете помислити да исту поруку користим за коментаре ваших текстова а да мењам само финесе),али најблаже речено ФЕНОМЕНАЛНО! Тако је исто са цигаретом-оставимо ли је на пиксли,не дирајући је,она догорева,претвара дуван у пепео (видите како још једна,по мени нимало случајна компарација; и дуван док догорева претвара се у пепео,и за човека метафорички кажемо да кад умре постаје тек пепео!!!) али док је пухћемо,удишемо,та оксидација се само убрзава. Не постоји начин да цигарета буде упаљена,а да се оксидујући пламтећи врх не приближи ка пикавцу. Исто је тако са животом!!!!!! Браво Тања,браво!!! А онда наравно наступа то театрално питање-Боже,зашто ја-које је и смештено у стиховима који следе после анегдоте са цигаретом!

Овај део Јеванђеља које сте убацили готово као да је и створен за "Clockwork Orange"; иако нисам гледао представу,гледао сам Кјубриков филм и баш се тај акценат и ставио на шминку-како су ти младићи лепо нашминкани,тако супер обучени (наравно,шминка у пренесеном смислу данас значи добро одело,вештачки осмех,лажна љубазност...) а да су они у ствари болесници и социопате који су убили жену керамичким пенисом,силовали и убили супругу писца,који од шока остаје инвалид...бесомучно крали,малтретирали просјаке...интересантно,Кјубрик у филму готово манијакално шминка родну кућу и родитеље главног јунака,починиоца злочина,што опет говори о прикривености; не у овом случају прикривености лицемерја;већ о нпр. безакоњу како каже +Матеј-једном моралном хаосу,нормативној неуређености у глави,лудилу,шизофренији,очају (све се то може подвести под "безакоње")...нпр. мајка је готово сулудо нашминкана,што опет пропорцијално говори о њеној трагедији која се дешава изнутра,а која је споља предствљена као бојанка најлепших осећања.

Али та ваша реченица "нема шминке" исто разбија суштину,јер свако зна да она исконска туга,тај "немир",тј. "бура" како ви кажете не може да се тако лако забашури испод неког лажног кеза и сл. То јесте поента! Онај ко вас мало боље зна,и поред лажних гестикулација,фацијалних експресија и сл. (сликовито-поред сваке врсте "шминке") јасно ће знати да је у вама бура и да сте нерасположени и тужни. Нема те шминке која ће да покрије буру!!!

Стварно не знам шта да кажем...баш сам остао у чуду,по други пут..заиста,ова прича ме је баааааааш натерала на размишљање,опет је читам и не могу да схватим како сте успели да пар есенцијалних философских питања ("пролазност живота?","зашто ћу да умрем?","људи споља и људи изнутра?") представите у двадесетак редова једног дела,а да-што је и најбоље,на то одговорите и једном личном,посве модерном досетком (цигарета) која је тако проста,а опет тако генијална и најприближнија идеалном да је то просто за не поверовати, али није само због тога најбоље,оно што је мене заиста ОБОРИЛО јесте то што сте дали један хришћански печат целом делу,цитирајући Свете Апостоле,и њихова писања не само што сте имплементирали на вас лично ("дођу буре,нема шминке...") већ сте то пренели и на представу (тј. код мене за сада-филм) и натерали на размишљање,и то какво размишљање!!!

Ево,први признајем-било ми је бизарно,готово и смехотресно зашто Алексова мајка има лила косу,зашто носи оне крпе које не приличе ни глупом Августу,и зашто живи у стану где су зидови јајасти...али то управо осликава,тај несклад у души то унутрашње пропадање,тај душевни распад,труљење...и то сам,верујте,сад схватио,читајући ову причу,буквално ми је синуло.

Какво дело,и даље сам у шоку! Не могу да се одлучим које дело ме је више замислило "Ја имам сузе" или ово...мртва трка...невероватно Тања,ви сте се увукли у филозофске воде а да нисте дипл. филозоф нити страсни љубитељ филозофије,а да сте овакве одговоре дали...и то још преточили у песму/поему...и још томе дали лични печат,а да не кажем да је најнајнајвећи плус што сте још приде и цитирали Свето Писмо...за неповеровати...ваша два последња дела која сам прочитао готово да су ме скроз изменила,и као да су ми дала одговоре на многа питања,невероватно и понављам опет,да-Ф Е Н О М Е Н А Л Н О !!!

[Tanja]

hvala

Срећна Слава теби и твојој породици  0409_feel

[Стефан]

hvala

Срећна Слава теби и твојој породици 

Хвала мноооооого  0912_sport 0442_feel 0442_feel 0442_feel

[Tanja]

Iskrice 08.05.2010.

BACKSTAGE

Nase terase su ozivele!

Dolazak proleca je oznacio pocetak sezone tarasa. Ovaj deo grada je poceo da menja svoj lik. Sve zgrade su porasle za sprat, u visinu i za po terasu, u sirinu. Dosadno, sive fasade zamenile su neke prijatnije, pastelne boje. Menja se i boja i struktura.

Lepo.

Menja se i izgled parkova, izmedju zgrada. Farbaju se klupe, raketa, klackalice, ljuljaske. Poplocavaju staze, kosi trava, orezuje drvece. Vredni ljudi iz Zelenila i Gradske cistoce imaju pune ruke posla.

Mi smo neki veseo svet.

Terasa ispod nase : studenti-devojke iz unutrasnjosti. Kao jato, prici nikad kraja, smeh, graja - vesela raja. Studentarija  0202_238

Iznad nas : Gospodja koja volji pse i golubove. Svoju ljubav pokazuje hraneci jedne i druge. Do nje, ljudi koji vole, uporaznjavaju karaoke. Veselje svud. Sto bi Bebek otpevao :"Svi mars na ples!"

Tifani i ja imamo problem vikenda i treceg sprata. Kada petkom uvece cujemo "veselu graju" unucica, komsija sa treceg, pristajemo na setnju do Ade Huje i nazad - sve pesaka! Bucna neka deca.

I tako, do kasno u noc. Graja, veselje.

Da! Parkici. Mesto okupljanja dece, baki i kucica. Drustvo iz parkica. Ispod naseg prozora okupljaju se ovi malo stariji (sto su se do juce igrali u pesku), a klackalice, raketu, ljuljaske zaposeli su neki novi klinci. U parkicu je uvek zivo, sareno. Steta samo sto, ovi fini ljudi, koji su omogucili doterivanje naseg kraja, nisu malo osvetlili parkic i teren. Turniri u malom, ovom i onom mogli bi duze da traju, ali mrak oznacava kraj igre i takmicenja.

Mrak.

Neprijatelj drustva iz parkica.

Mrak, sudija koji oznacava kraj svih meceva i aktivnosti.

Mrak, linija koja omedji parkic u ... parkic-narkic, Kolumbija.

Noc, prijatelj i saucesnik.

Drugari iz peska postaju...

Dr. Jackill i Mr. Hyde!

Tanja

[Стефан]

Ахаха...па ово је много лепо! Утолико и озбиљно! bliss jeeee

Заиста један капоровски обрт ствари...једно лењо описивање амбијента и атмосфере на тераси која приличи заиста једном сањару и уметничкој души,која ето тако,примећује и описује неке јако симпатичне ствари ("чаврљање студенткиња,унучићи...")

На самом почетку ми се јаааако свидео овај део када кажете "Све зграде су порасле за спрат,у висину и за по терасу,у ширину...",јер та реченица може да се интерпретира у милион начина,а да сваки буде (барем мени) онај "прави" и да заиста описује то.

Нпр. тај раст зграде као да жели да опише како се све мења,и како све теже можемо да препознајемо ту околину...раст зграде може да представља симбол удаљавања од игралишта,ракета,клацкалица...да смо све више одсутни од те дечје граје,да је то већ нека прошлост која је проживљена,да смо на некој даљој лествици...

Ово је заиста кључно у песми,јако ми се допада како је то речено. "Све зграде су порасле за спрат..." ааа заиста баш лепо. Када се и згради да људска особина,значи да се о самом крају пише срцем.

:smiley:

Крај је неочекиван,и доста је тежак. Штавише,како сам већ ову приповетку доживео као капоровску,требало је и да приступим према њој са пуним уважавањем-јер и Капор доноси неке тврде и болне закључке управо након или између бројних лепих дескриптивних и сањивих реченица....

И управо је то игра Џекила и Хајда...да је невероватно шта се у паркићима дешава...и то ви на Карабурми знате понајбоље...да је то једна срамота...љага...и тај проблем као да нико никада неће моћи да реши...Врло лепо речено! Паркић-наркић!

И од клупераја настаје куплерај. Тужно,и јако болно...

Хммм,не бих да ме Тања узме за зло,али ја бих ово чак повезао са претходним текстом који сам анализирао,"Пакленом поморанџом". Ово је један одличан,живи пример оног преображаја! Што каже ауторка у ПП- "дотераш,ставиш мало шминке и то је то."

Тако да је јако тужно да одушевљење и лепота нових фасада и сав труд радника градског зеленила јесте узалудан,јер он као да шминка ону сурову стварност-наркоманију,диловање и клање по парковима после 12:00 навече...

Још једанпут је Тања фантастично осликала онај делић Матејевог јеванђеља. Само на други начин,тј. не на једној особи,већ на једном простору,тј. парку-који представља колективну одговорност свих мештана,који од првог ходања живе у том месту...

Мислим да би се људи најежили када би схватили колико је у том парку деце који су први пут провозили бицикл без татиног држања а осам година касније заролали први џоинт?! Колико их је играло фудбал,а сада ваља бело!?

Можда сам ја сувише апокалитичан,али доста је тешко кад прочитате ово...ово није откриће топле воде,то се зна,у које сврхе служи парк после поноћи,али једноставно-тако је лепо и конкретно написано да буди страх,неверицу,тескобу,немир у души...

Још да додам да је одлично што је Тања писала скроз другачијим дискурсом о лепоти,а другачијим о наркоманији и ноћи...колико су реченице прекрасне,дуге и шаролике,толико је део о "наркићу" кратак,са две-три простопроширене реченице. То је јер се осећа разочење,та бол,сурову истину...и ми када се разочарамо у некога,заиста смо невољни да причамо о тој дуалистичкој,мистер-хајдовској,природи тог појединца...тако и Тања,кратко и јасно каже о стању у парковима. А опет нам је све јасно. Чак је,веровали или не,можда и живописније него цео претходни текст.

Али због тога јер лепота у читању првог дела заиста оплемени и узвиси оног који чита. А онда "крај игре" и треснете на под,и сетите се. И облије вас хладни зној.

[Tanja]

ЈЕЗИЦИ

Пита ме да ли је баш толико, кратко јој одговарам, да.

Уживам док пева. Износи емоције гласом, који на пуноћи добија на другом, страном језику. Проживљено, на страном језику, јасно изражено, на страном језику.

Страни језик, њен начин да изрази.

Страно, а њено.

Страно, а јасно.

Непознато, а разумљиво у осећају, начину. Јасно у срцу, страно уху. Неразумљиво на прво слушање, а тако познато, већ виђено.

Страно, ново, другачије, јасно у изражају, јасно у емоцији, јасно у срцу, у дубини.

Зарониш и знаш. Спадају маске, нестају „идоли“, спирају се лица, своје препознајеш, свој проналазиш.

Приљуби се у реч. Приљуби се да разумеш, да осетиш, да усадиш.

Усади је дубоко, осветли њоме таму најтамнију.

Јеси ономе који Јесте.

„Неће се свађати ни викати,

Нити ће ко чути

По трговима гласа његова.

Трску стучену неће преломити и

Жижак тињајући неће угасити

Докле не доведе правду до победе.“

(Матеј 12, 19-20)

Тања

[Стефан]

Јао,ово је јако лепо.  :smiley:  Није компликовано,заплетено и толико дубоко као претходни текстови (или барем ја не могу да нађем дубину),али је изврсно.

Изврсно јер већ неко време ми расправљамо о Литургији и служби (црквенословенски или српски) и бавимо се истом тематиком као и овде- "страни језик,њен начин да изрази","страно,а јасно","непознато,а разумљиво у осећају" (реченица објаснила!)...

И ту се поставља та вечита дилема-певати а да буде разумљиво,или певати неразумљиво а да атмосфера буде ненадмашна,и да осећај буде неупоредив,и емоционално јак...како се поставити,шта чинити? Бавити се доживљајем или суштином?

И свиђа ми друга половина текста јер се ви Тања опредељујете за ону прву опцију,која и мени паше. :smiley:

"Зарониш и знаш. Спадају маске, нестају „идоли“, спирају се лица, своје препознајеш, свој проналазиш.

Приљуби се у реч. Приљуби се да разумеш, да осетиш, да усадиш.

Усади је дубоко, осветли њоме таму најтамнију." - део текста који је заиста врхунски написан и који је заиста одличан аргумент. Заиста није уопште примарно спољашњи изражај,тек суво разумевање изговорених речи,јер је најбитније оно емоционално разумевање,јасноћа у срцу,јасноћа у ДУБИНИ...одлично сте се изразили Тања.

Заиста јако лепо написано,а и текст је врло применљив на друге ситуације,свака част. :smiley:

[Tanja]

Predstava Paklena pomorandza ce biti izvedena na BAP-u u cetvrtak u 20 casova u Domu kulture Studentski grad, na Novom Beogradu.

Ulaz je potpuno slobodan!!!

[Guest O.Ugrin]

Dobra prilika da uzivamo u predstavi a i da se vidimo...

Mir Vam - Ugrin

[Tanja]

СЕБЕ ПРИНОСЕЋИ

Урони дубоко, не плаши се душо

Урони, упркос бури, талогу који ти

Уста пуни

Урони, изрони бисер

Ту малену честицу

Држи се чврсто честице своје

Пригрли јако лик свој

Пусти да вода спере трагове прошлог

Ветар да удахне живот

Сунце да светлошћу покаже

Да обожи

Да ојача

Да даш

Један дан за цео живот

Цео живот за један дан

Приносећи своје мало у ризницу Царства

Твоје мало, моје мало

Наше богатство дајући показујемо

Себе приносећи.

Тања

[Tanja]

Dobra prilika da uzivamo u predstavi a i da se vidimo...

Mir Vam - Ugrin

Naravno  klapklap