Psihologija emocije

[JESSY]

4. Ako misliš lepe misli, imaćeš i prijatne emocije

Ovaj mit prepoznaćete kao deo takozvane „misli pozitivno“ tiranije, koja jeste počela od jedne razumne premise, ali je kroz more nekritički usvajanog i propagiranog sadržaja kroz takozvanu popularnu psihologiju dobila jedno potpuno drugačije značenje.

Pozitivan stav u životu je važan, ali ne možemo sebe prisiliti nešto da mislimo, a kamoli da osećamo. Još je i čuveni eksperiment sa belim medvedom pokazao da nam svesna kontrola misli ne polazi za rukom, a kamoli emocija.

„Beli medved“ je skraćenica za empirijsku potvrdu u istraživanjima Danijela Vegnera, socijalnog psihologa, ideje koju je Dostojevski 1863. u „Zimskim beleškama o letnjim utiscima“ opisao rečima: „Probaj sledeći zadatak: nemoj da misliš na polarnog medveda, i videćeš da će se prokletinja pojavljivati u tvom umu svakog minuta.“ U istraživanjima je ustanovljeno da što se više trudimo da potisnemo misli o belom medvedu, one će – paradoksalno – sve više navirati u naš um. Toliko o tome da sebe prisiljavamo da o nečemu mislimo ili ne, bilo to pozitivno ili negativno.

[JESSY]

5. Ja sam prosto takav/takva i šta je tu je

Ovo je savršena rečenica za izbegavanje bilo kakve odgovornosti po pitanju toga kako reagujemo na svoje i tuđe emocije. Ona proizilazi iz neznanja, odnosno verovanja da se sa nekakvim sklopom osobina rodimo i tu se više ništa ne može učiniti. Uostalom, lakše je verovati da su nam reakcije kakve imamo prirodno date i ništa se tu više ne može popraviti.

Iako je tačno da određene predispozicije ka izvesnim crtama i stanjima nasleđujemo ili, grubo rečeno, usvajamo pre rođenja (period prenatalnog razvoja), većinu reakcija na svet oko sebe mi zapravo učimo. „Biologija“ postoji, ali ona sama nije odgovorna za to što smo mi danas. Tu su i podjednako važni faktori sredine, kao i interakcije ova dva faktora – nasleđa i učenja. Iako se ova činjenica uči još u drugom razredu srednje škole (gimnazije) u okviru predmeta psihologije, zapanjujuće je velik broj ljudi koji, na primer, veruje da je neko svojim rođenjem formiran i da se tu više ništa ne može učiniti.

[JESSY]

Ovi mitovi ukorenjeni su među ljudima i zato što mogu biti korisni u određenim situacijama, što znači da nisu samo produkt neznanja, već imaju i instrumentalnu funkciju. Ako se, na primer, jako naljutim na nekoga i pritom se na njega izvičem i kažem mu grozne stvari koje inače ne mislim, mogu da se „izvučem“ da sam prosto takva i da je on, na kraju krajeva, kriv što me je iznervirao. Ili da verujem da mojoj potpuno prirodnoj tuzi ima leka, te da kada se osećam tužno, okupiram sebe traženjem načina da učinim da to stanje prestane, tako što ću, prosto, da izvedem nekakvu mantru ili uzmem lek i – puf! nema emocije.

Iako su ove stvari često ključne u tome kako se ponašamo u socijalnim situacijama, kako doživljavamo sebe i svet, o njima se, u okviru obaveznog obrazovanja, nigde ne uči. Niko nas nikada, u školi, nije obavestio o tome šta su emocije i čemu one služe. Ako ste imali dodirnih tačaka, u fazama višeg obrazovanja, sa predmetima kao što su psihologija, pedagogija i tome slično (humanistički orijentisano), onda ste mogli da se susretnete sa nekom od ovih stvari, ali prilično sporadično i stihijski. Zamislite kad bismo imali priliku da o tome šta su stvarno emocije učimo dok smo još mali? Da znamo da će svaka emocija, ma koliko intenzivna i neprijatna bila, da prođe? Da nam ne može ništa, da ne moramo da se njom vodimo, i da imamo potpunu slobodu da biramo svoj odgovor na datu emociju?

Ipak, nikada nije kasno da naučimo ove važne stvari. Znanje je moć, a moć uvek sa sobom mora da nosi i odgovornost. U suprotnom, živećemo u svetu koji izgleda kao da je potpuno bez kontrole, smisla i reda… ili se to već dešava?

http://www.psihoverzum.com/5-cestih-mitova-o-emocijama/?utm_source=feedburner&utm_medium=email&utm_campaign=Feed%3A+psihoverzum+(Psihoverzum)

 

[JESSY]

Kada smo emocionalno pismeni to znači da mi osećamo osećanja, da znamo koja su i koliko su snažna, kao i da znamo šta ih uzrokuje u nama i u drugima. Mi smo tada naučili kako, kada i gde da ih izrazimo i kontrolišemo. Znamo kako emocije utiču na druge i prihvatamo odgovornost za njihovo dejstvo.

Klod Stajner

[JESSY]

Obrazovanje uma bez obrazovanja srca nije nikakvo obrazovanje.

Aristotel

 

Do hroničnog umora može doći i usled hroničnog potiskivanja nekih osećanja.

Danijela Stojanović

 

Dozvolite sebi da budete ljuti a da ne osuđujete svoja osećanja. Ljutnja je emocija baš kao radost ili strah. Nije ni pogrešna ni ispravna-jednostavno postoji. Pripada vama; to je deo vas koji vas čini čovekom. Ljutnja je takođe i znak koji vam govori nešto važno. Možda vam kaže da su vam prava ugrožena, da ste uvređeni ili iskorišćeni, ili da vaše potrebe nisu uvažene. Ljutnja uvek znači da nešto treba menjati.
Suzan Forvard i Kreg Bak

[JESSY]

Plačite ponekad, to je zdravo.
Suze postaju lek tek kad ih se oslobodimo.

Duško Radović

 

Zidovi koje gradimo oko sebe da bismo se zaštitili od tuge sprečavaju nas da doživimo radost.

Džim Ron

 

Osećanja treba da budu obasjana inteligencijom,
da bi se pretvorila u pravu ljubav,
a inteligencija treba da bude obasjana osećanjima,
da bi se pretvorila u mudrost.
Enrike Barios

[Božena]

Pristupiti problemima jedne osobe znači pristupiti njenoj porodici, udubiti se u psihičku atmosferu njene porodične sredine.
Svi smo obeleženi, da ne kažem zaraženi, psihomentalnim univerzumom svojih bližnjih. Samim tim, mnogi ljudi preuzimaju ličnost koja nije njihova, nego proizilazi iz jednog ili više članova njihove emocionalne okoline. Roditi se u jednoj porodici znači, da tako kažem, biti zaposednut.
Ta zaposednutost obično se prenosi s generacije na generaciju: onaj ko je začaran, pretvara se u osobu koja zna da začara druge, projektujući na svoju decu ono što je projektovano na nju... osim ako ne uspe da prekine začarani krug - time što će postati svestan.

Ples stvarnosti, Alehandro Hodorovski

[Božena]