Радио Светигора и Светигора Прес

[Зоран]

Духовни разговор са старцем Јефремом Филотејским и Аризонским

Шта да радимо када нам ђаво убацује у ум и мучи нас гресима из наше прошлости?

Старац Јефрем: Наравно, када нешто из наше прошлости исплива на површину, то може да представља проблем. Ако се тиме нисмо раније бавили, може да прерасте у велики проблем. Морамо да применимо одговарајући лек. Шта би то могло да буде? Да бисмо се супротставили злом утицају из прошлости, морамо прибећи исповести, молитви, призивању имена Господа нашег Исуса Христа. Другим речима, ако се нисмо борили против греха онда када се десио, он ће се поново вратити и прогонити нас, да тако кажем. Грех морамо да ишчупамо из корена, пре него што се врати да нам поново задаје неприлике.

Шта је сопствена воља  и у каквој је вези са грехом?

Старац Јефрем: Сопствена воља је у ствари слобода избора. Ми смо слободни, не можемо сасвим свалити кривицу на ђавола. Ђаво може да ради своје само ако се ми определимо за то. Ако је наш избор лош, онда он може да нам науди. С друге стране, ако користимо своју слободу на прави начин, и одлучимо да не примамо лоше мисли које нам убацује, већ да их избацимо из ума, онда не грешимо. Сама чињеница да нас нека помисао или искушење нападају није сама по себи грех. У ствари, ми грешимо када неправилно користимо своју слободну вољу. Дакле, ако не примимо помисли или искушења и одбацимо их и тако на прави начин користимо своју слободу, онда нема греха. Имамо слободу избора, која нам је од Господа дата. Ђаво нема контролу над нама.

Шта да се ради у ситуацији када ђаво покуша да те превари да помислиш да је нешто добар знак од Бога, а у ствари није, већ је од ђавола. Како се поуздано може разликовати шта је од Бога а шта није?

Старац Јефрем: Начин на који можемо да разликујемо да ли је духовно искуство од Господа или од ђавола је да сагледамо какав плод рађа у нашем животу. Ако је искуство које смо доживели од Господа, пратиће га смирење, мир у души, и одређени духовни плодови и благослови на основу којих ћемо знати да долазе од Господа. Али, с друге стране, ако је у питању нешто што долази од ђавола, резултати ће бити другачији. Осећаће се нека нелагодност, непријатност, осећаће се духовно непоскојство које ће ђаво стварати у нашем животу, па чак и гордост. Кад нисмо сигурни одакле потиче неко духовно искуство, и питамо се да ли долази од ђавола или од Господа, треба за сваки случај да одемо код свог духовног оца, да бисмо проверили своје мишљење. Треба да одемо код некога ко нам може помоћи да расудимо, да видимо да ли је то нешто што долази од Господа. Ако се само ослонимо на себе, ако сами доносимо суд, сами извлачимо закључке о томе да ли је искуство добро или не, врло се лако можемо преварити, мислећи да је нешто заиста од Бога, а може бити од ђавола. Неопходно је огромно духовно расуђивање да би се могло разликовати оно што је од ђавола од онога што је од Господа.

Неки пут се дешава да нас зли напада кроз оне које волимо, као када нас они нападају због наше вере и живота у вери. Како се изборити с тим?

Старац Јефрем: Кад год сматрамо да су наши драги узрок могућег греха, морамо заузети став против тога и ако је потребно, морамо бити спремни да их одбијемо од себе, ако ће они бити узрочници нашег пада. Знате шта је Господ рекао, „Ако те рука саблажњава, одсеци је“, „Ако те око саблажњава, ископај га.“„Ако те нога саблажњава, одсеци је.“ Један од пустињских отаца каже да је боље отићи у Рај са једном ногом него у пакао са две. Једном ми је дошао један калуђер на Светој Гори и рекао ми: „Како да одсечем ногу и како да ископам око?“, а ја сам му објаснио да не треба то да схвати у дословном већ у преносном смислу. На пример, дете има друга, и овај хоће да га одведе на неко место где не би требало да иде (у дискотеку или сл.). Види да ће га тај друг одвести од Господа. Боље је да каже том другу: „Нећу да имам ништа с тобом.“ Другим речима, пресеци пријатељство пре него што те одведе у грех. Други пример је човек који се дави. Ако желиш да помогнеш дављенику, пази, јер те може повући са собом и онда ћете се обојица удавити. Када помажеш дављенику, пружи му руку тако што ћеш се другом чврсто држати за место где си. Али ако не пазиш, може да те повуче са собом. Боље је да га пустиш да се удави него да се обојица удавите. Учини шта можеш да би му помогао, али пази. Исто је и са грехом. Ако видиш да је човек огрезао у грех и упрљан њиме, може и тебе да увуче у то. Ако мора да иде, нека иде, али не дозволи да и тебе увуче. Заштити се. Св. Козма Етолски је био монах који је живео у мом манастиру 17 година. Он је равноапостолни Светитељ наше Цркве. Путовао је по Грчкој за време турске окупације покушавајући да оживи православну веру у људима који су се удаљили од Истине. Ишао је по читавој Грчкој проповедајући Јеванђеље. Рекао је: „Кад дођеш на раскршће, и видиш ђавола, прекрсти се и крени даље, ђаво ће нестати. Али, ако дођеш на раскршће, и тамо сретнеш жену, ако се само прекрстиш, она неће отићи. Мораш да предузмеш јаче мере да не би пао у грех.“ Другим речима, ти сâм мораш да пресечеш ту страст, тај однос, ту могућност да сагрешиш ако желиш да се спасеш. Још један пример је о возачу аутобуса у Грчкој. Овај возач је имао знак на задњем делу аутобуса, на коме је писало: „Држи одстојање од овог аутобуса као од своје таште.“ Другим речима, буди на одстојању од оних који греше.

Из духовног разговора старца Јефрема са парохијанима

цркве Часног Крста у Питсбургу, држави Пенсилванија, САД

Превод: Милена Тејлор

[Зоран]

Папа Бенедикт у посјети Кипру

У недељу 6. јуна окончала се тродневна посјета папе Бенедикта XVI Кипру. Поглавара Римокатоличке цркве је у Архиепископији дочекао поглавар Кипарске Православне Цркве, архиепископ Хризостом II, са члановима Светог Синода.

Архиепископ је говорио о значају Кипарске Цркве као апостолске, која је добила аутокефалност на Трећем васељенском сабору 431. године, и истакао да од 1974. године, када је турска војска извршила инвазију на сјеверни дио острва, „Кипар пролази кроз најтеже тренутке у својој историји“. Он је такође изразио наду у даљи дијалог између Цркава.

Захваљујући на добродошлици, као и на недавном богословском сусрету на Кипру, папа је ову земљу назвао „дијелом Свете земље“ и охрабрио односе између православних и римокатолика ради очувања хришћанске прошлости.

Исто вече у Архиепископији је за поглавара Римокатоличке цркве и његову пратњу приређена вечера. Папа је овом приликом архиепископа Хризостома даривао мозаичном иконом свете Недеље, а домаћин је њему поклонио икону оснивача Кипарске Цркве, светих апостола Павла и Варнаве.

Радио Светигора

[Зоран]

Међународна богословска конференција у Волосу

3. до 6. јуна ове године у грчком граду Волос одржана је међународна богословска конфереренција на тему „Нео-патристичка синтеза или Пост-патристичко богословље: Може ли православно богословље бити контекстуално?“. Конференцију је организовала Богословска академија Волос (Грчка) у сарадњи са Програмом за православне студије Фордам универзитета (Њу Јорк), Катедром за православно богословље универзитета у Минстеру (Њемачка) и Румунским институтом за међу-православне, међу-конфесионалне и међурелигијске студије (Румунија). Учесници су били познати богослови из разних земаља.

Конференцију је отворио високопреосвећени Игњатије, митрополит Деметријски, а први предавач је био протојереј Владан Перишић, професор Патрологије на Богословском факултету универзитета у Београду, који је говорио на тему „Литургијско богословље као контекстуално богословље у патристичкој ери и данас“.

Protojerej Vladan PerisicДа би усвојили неку библијску истину, истакао је проф. Перишић, пожељно је разумијети културни оквир (тј. контекст) у коме је она смјештена. То је једна ствар. Сасвим је друга ствар тврдити да је ова истина толико везана за ту културу да од ње зависи. Истине божанског откривења не могу се оцјењивати критеријумима културе. Осим тога, култура понекад може да допринесе разумијевању неких откривених истина, али још чешће она то може да спријечи. Зато увијек морамо имати на уму да је хришћанска порука у простору и времену, али не о простору и времену.

Protojerej Dzon BerЈедан од предавача на другом засиједању, у петак 4. јуна, био је протојереј Џон Бер, декан Богословског факултета светог Владимира у Њу Јорку. Осврћући се на протекло стољеће, он је у свом предавању, прво, истраживао настанак и ограничења Нео-патристичке синтезе, а затим и специјализованост и фрагментираност ове богословске дисциплине, указујући и на могуће нове правце. Повратак Оцима, на који је позивао о. Георгије Флоровски и други богослови који су се нашли у изгнанству на Западу, био је виђен и као ослобођење од „позападњеченог“ богословља њихове прошлости и као ослобођење од „позападњечене“ религиозне философије Булгакова; ипак, указујући на „ум“ отаца, а не на њихове конкретне текстове, Флоровски је црпио из истог извора Романтизма и Идеализма. Наслеђе Нео-патристике је, по ријечима оца Џона, помијешано: она је била дах свјежег ваздуха и надахнула је многа велика дјела, али је истовремено и обесхрабривала богословско размишљање, првенствено тиме што није довољно пажње обраћала на особеност сваког од Отаца, а и зато што је давала утисак да се богословствовати може само кроз Патристику.

Mitropolit Jovan (Zizjulas)Конференција је са радом наставила и следећег дана, када је на другом јутарњем засиједању на тему „Реалност и привременост Нео-патристичке синтезе“ говорио митрополит Пергамски Јован (Зизјулас). Он је на почетку представио неке од аспеката савременог православног богословља и објаснио како је о. Флоровски разумијевао и артикулисао Нео-патристику. Након тога Митрополит је поменуо неколико параметара Нео-патристичке синтезе који се односе на дијалог православног богословља са савреном културом (савременим трендовима у философији, умјетности итд.). Он је такође разматрао и питање да ли православно богословље може себе изразити у оквирима савремености, другим ријечима – да ли може дати одговоре на изазове егзистенцијалне философије (слободе, другости итд.), актуелних друштвених проблема (права жена итд.), етичких питања (односа између индивидуе и заједнице, људских права, демократије итд, уз помоћ еклисиологије заједнице). Коначно, митрополит Јован је представио неке од основних кључева за разумијевање савременог богословља као контекстуалног (егзистенцијалну интерпретацију Триадологије, пневматолошку еклисиологију као одговор на однос између индивидуе и заједнице, евхаристијски карактер православног богословља, есхатолошку онтологију и интерпретацију предања). На крају, он је дао позитиван одговор на главно питање конференције – могућност разумијевања савременог православног богословља као конеткстуалног.

Sveta Liturgija u VolosuМеђународна богословска конференција је завршила са радом у недељу 6. јуна пријеподневним засиједањем које је одржано након свете Литургије служене у храму Вазнесења Господњег у Волосу.

Поред поменутих предавача у раду конференције су учествовали и други истакнути богослови нашег времена, међу којима: др Пантелис Калаицидис, директор Богословске академије Волос, проф. Георгије Марцелос, професор на Богословском факултету универзитета у Солуну, др Маркус Плестед са Института за православне студије на Кембриџу, др Данијел Ајуч, професор на Православном богословском институту св. Јована Дамаскина универзитета у Дамаску, др Георгије Демакопулос, професор на Програму за православне студије Фордам универзитета у Њу Јорку, др Асад Елиас Катан, директор Центра за религијске студије и Катедре за православно богословље унивезитета у Минстеру, о. Ендрју Лаут, професор Патрологије на универзитету у Дураму у Великој Британији, др Раду Преда, директор Румунског института за међу-православне, међу-конфесионалне и међурелигијске студије и други. Најављен је био и високопреосвећени Иларион, митрополит Волоколамски Московске Патријаршије, који био спријечен да дође. У раду конференције, као један од модератора, учествовао је и преосвећени Максим, епископ Западноамерички Српске Православне Цркве.

Радио Светигора

[Зоран]

НОВИ ДОКТОР БОГОСЛОВСКИХ НАУКА У МИТРОПОЛИЈИ

Објављено од стране Светигора на 10. јун 2010.

Галерија

ЦЕТИЊЕ, 9, јуна – Дана 28. 05. 2010. на Богословском факултету (Одсек Пастирско и друштвено богословаље) Аристотеловог универзитета у Солуну, јеромонах Никодим (Богосављевић), сабрат Цетињског манастира, је пред шесточланом комисијом и у присуству заинтересоване публике одбранио докторски рад под насловом „Утицај христологије Св. Григорија Паламе на иконопис (14.-16. в)“, и тиме стекао научно звање доктора богословских наука.

Теза је израђена под менторством проф. Деспо Љаљу, на катедри за Догматику, почевши од 2006. год. У њој је истражен одраз и утицај исихастичког богословља, тј. христологије, Св. Григорија Паламе на развој и особености иконописа на тлу Византије, почевши од времена непосредно после канонизације Св. Григорија (1368.) и завршно са иконописом тзв. критске школе, Теофана Критског и његових ученика, који су током средине 16. века осликали цркве, иконостасе и трпезарије неколицине светогорских манастира – Велике Лавре, Ставрониките, Ивирона, Дионисијата и Дохијара. Рад је од стране чланова комисије једногласно оцењен највишом оценом – одличан.

Уводно излагање на одбрани докторског рада

м.П.К.

БИОГРАФИЈА

Јеромонах Никодим (Драган) Богосављевић рођен је 30. 08. 1960. године у К. Митровици, где је завршио гимназију. 1978. године уписује Филозофски факултет у Београду, група за археологију, који завршава 1985. године. Исте године се запошљава у Народном музеју у Београду, као кустос Средњевековне археолошке збирке. Након 1992. године одлази у иностранство, да би потом од 1997. године постао сабрат Цетињског манастира. Монаши се у манастиру Св. Арх. Михаила на Превлаци 2000. године; у чин јерођакона је рукоположен за Малу Госпојину 2003. године у манастиру Пресвете Богородице у Ластви Грбаљској, а за јеромонаха у манастиру Морача, за празник Велике Госпојине 2004. године. Исте године је дипломирао на Богословском факултету у Србињу, са дипломским радом „Педагогија спасења по Св. Григорију Синаиту“, код проф. митр. Амфилохија Радовића. 2005. године је магистрирао на групи за археологију на Филозофском факултету у Београду са радом „Символика представа нa средњевековној пластици код Срба“, код ментора др. Ђорђа Јанковића. Као археолог и богослов учествовао је на више међународних симпосиона у земљи и иностранству. Такође, објављивао је у домаћим и страним часописима и зборницима. Сабрат је Цетињског манастира и од 2003. до 2005.  године је главни уредник часописа Митрополије Црногорско-приморске „Светигора“, где је објављивао велики број чланака и прилога. Тренутно се налази на докторским студијама на Богословском факултету Аристотеловог Универзитета у Солуну, на предмету догматика, код ментора проф. Деспо Љаљу, са темом „Утицај христологије Св. Григорија Паламе на живопис 14.-16. век“.

БИБЛИОГРАФИЈА

М. Ристић, Д. Богосављевић, Кула, Михајловац – раносредњевековно насеље, АП 23, Београд 1982, 124-125.

О новим налазима шупљих лунуластих наушница, ЗНМ XII-1, Београд 1986, 229-242.

Богосављевић В., Мркобрад Д., Богосављевић Д., Истраживање средњовековног рударства на западном Копаонику (околина Кижевака), НП 3, Краљево 1988, 9-48.

Прилог проучавању средњовековног рударског алата, НП 4, Краљево 1989, 51-69.

Женска лична имена у турским дефтерима Србије, Црне Горе и Херцеговине (XV-XVI век), ОП XI, Београд 1990, 47-61.

Рад Народног музеја у Београду на археолошким истраживањима споменика средњовековне Србије, ЗНМ XIV-1, Београд 1992, 455-463.

D. Bogosavljević, S. Vuković, Arhaologische, mineralogische und archaometallurgische Forschungen zur mittelalterlichen Blei- und Silbergewinnung in Serbien (Археолошка, минералошка и археометалуршка истраживања средњевековног рударства олова и сребра у Србији), Montanarcheologie in Europa, Sigmaringen 1993, 409-422.

Medieval mining tools from the Belgrade National miseum collections (Средњевековне рударске алатке из збирке Народног музеја у Београду), Ancient mining and metallurgy in Southeast Europe, Bor-Belgrade 1995, 251-264.

Никодим Богосављевић, Крин на средњовековним гробним плочама манастира Превлака, ГСАД 17, Београд 2001, 137-142.

Манастир Златица, Дољани код Подгорице, Подгорица 2001.

Славски колач – жртва обртана, Откривење, стварање, разарање, Христово распеће и жртва, Кривица и покајање, Никшић, Цетиње 2002, 63-66.

Символика круга у антици и хришћанству, Богословље св. 1-2, Година XLVIII (LXII), Београд 2003, 191-213.

О пореклу Његошевог поетског генија, НИ, год. II, бр.2, Србиње 2003, 115-123.

Теологија преградне плоче са представом лава из манастира Превлака, Бока 24, Херцег-Нови 2004, 115-126.

Богословски смисао студеничке пластике, Богословље, Св. 1-2, Година XLIX (LXIII), Београд 2004, 129-148.

Зетска Света гора – духовни смисао и садржај, Никон Јерусалимљанин, Цетиње 2004, 111-121.

Црквено-просветни рад Петра 2. Петровића Његоша, Светигора 154-156, Цетиње 2005, 40-41, 40-42, 37-38.

О дечанској пластици, ГСАД 21, Београд 2005, 173-188.

Православна култура и Запад, Православље 925, 926, 927, Београд 2005.

Косовско-ловћенски завет, Цетиње 2006.

Суштина сукоба између исихаста и хуманиста у доба Светога Григорија Паламе, Светигора, бр. 195, 6-9; бр. 196, 26-28.

СКРАЋЕНИЦЕ

АП – Археолошки преглед

ГСАД – Гласник Српског археолошког друштва

ЗНМ – Зборник Народног музеја

НИ – Нови источник

НП – Наша прошлост

ОП – Ономатолошки прилози

[Зоран]

Архиепископ и хирург – Свети Лука Војно-Јасеницки

Кружи Русијом необична прича: каже да је у совјетско време био хирург-свештеник. Положи болесника на операциони сто, очита над њим молитву и подом нацрта крст на месту где треба резати, па тек потом узима скалпел. И резултати његових операција су били чудесни: слепи би прогледали, непокретни би стајали на ноге. Да ли је то помагала наука, да ли Бог…

„Сумњамо у то“, кажу једни. „Тако је било“, тврде други. Једни кажу: „Комитет нипошто не би свештеника трпео у операционој сали“. А други им одговарају: „Немоћан је и Комитет, ако хирург није обичан хирург, већ професор, и не обичан свештеник – баћушка, већ прави епископ“. „Професор – епископ? Не, то није могуће“, говоре искусни људи. „Дешава се“, одговарају им не мање упућени. „Тај професор – епископ је још и генералске еполете носио, а у протеклом рату управљао је свим болницама Сибира“.

На пожутелим фотографијама из совјетских времена видећете седог старца обученог у расу. На грудима крст и знак архијерејског достојанства – панагија. Озбиљно и проницљиво гледа преко старачких наочара.

Професор – епископ је готово наш савременик – проживео је под совјетском влашћу преко четрдесет лета; по његовим књигама је учило неколико поколења совјетских хирурга. Држао је предавања студентима, на научним скуповима и конференцијама и проповеди у храмовима. Добро су га знали рањеници у војним болницама и изгнаници који су били изгнани у Архангелском и Краснојарском крају.

Једноставно је предпоставити, да је професор – епископ, сјединивши у својим рукама крст и скалпел, поразио савременике управо тим необичним сједињавањем две разнородне сфере делатности. Пропаганда је убедила грађане у то, да су наука и религија неспојиви, и чак више од тога, те две сфере могу постојати, само водећи једна против друге непрестани жестоки рат. И одједном се појављује он – епископ и професор. Невероватно, но то је факат.

Савременике је чудила раса хирурга, но још чудеснијим се чинио непокорни карактер епископа. Сачувана су сведочења очевидаца његовог разговора са врховним Ташкентског Комитета Петерсом, који је важио за свирепог човека, чије руке су биле заливене крвљу. Петерс је упитао професора:

-  Како то ви, Војно-Јасеницки, ноћу се молите, а дању режете људе?

-  Ја режем људе у име њиховог спасења, – одговорио је свештеник, – а у чије име их ви режете?

-  Како можете веровати у Бога? Зар сте Га видели?

-  Не, нисам га видео. Но, ја сам много оперисао на мозгу и отварајући лобању никада тамо нисам видео ум. Ни савест такође тамо нисам нашао. Значи ли то да они не постоје?

Енциклопедијска забелешка о његовој биографији изгледала би на пример овако: Војно-Јасеницки Валентин Феликсович. Родио се 1877.г. у Керчи. Умро 11. јуна 1961.г. у Симтеропољу. Хирург, доктор медицине. До 1917.г. лекар у болницама средње Русије, касније – главни лекар Ташкентске градске болнице, професор Средњеазијског државног универзитета. Почетком двадесетих година замонашен са именом Лука, хиротонисан за епископа. Много пута је затваран и одвођен у прогонство. Аутор је 55 научних радова из хирургије и анатомије, а такође и десетине томова проповеди. Најпознатија му је књига „Огледи из гнојне хирургије“, која је доживела три издања (1934, `45, `56.г). Изабран је за почасног члана Московске духовне академије у Загорску. Награде: Признање Варшавског Универзитета (1916.г.), брилијантни крст од Патријарха све Русије (1944.г.), медаља „За херојски рад у Великом Отаџбинском рату“, (1945.г.), Стаљинова награда првог степена за књигу „Огледи из гнојне хирургије“, и „Касније ампутације услед рањавања зглобова из ватреног оружја“ (1946.г.). Војно-Јасеницки је умро у чину архиепископа Кримског и Симферопољског.

Од детињства Валентин је имао велики дар за сликање, и окончавши гимназију, а потом кијевску уметничку школу, припремао се за упис у Петроградску уметничку академију. Маштао је да постане уметник. Но, за време пријемних испита у њему се појавила сумња: да ли је исправно да се он бави оним што воли, када је около толико страдалника којима је потребна помоћ? И тада, прочитавши у Новом Завету: „Жетве је много а делатника мало“ (Мт. 9,37), осетио је да те речи Господ говори непосредно њему. Тога се удостојавају ретки изабраници Божији. Тако је свети Антоније Велики, чувши у храму речи Јеванђеља: „Ако хоћеш да будеш савршен, иди, продај имање своје и раздај сиромашнима; и имаћеш благо на небесима; и хајде за Мном“ (Мт. 19,21), осетио, да Господ управо њему то заповеда. Пошао је и испунио све до краја. Зато је и Велики.

Млади Валентин, чувши призив Божји, уздрхтао је и узвикнуо: „О Господе! Зар је заиста у Тебе мало делатника?!“ Он тада није могао ни замислити да ће постати управо такав делатник на њиви Господњој. Касније, после много лета, када га је Господ призвао као радника на њиву Своју, он је био сигуран да је тај јеванђелски текст био први призив Господњи да Му служи.

Ступивши на медицински факултет Кијевског универзитета, он је са интересовањем почео да изучава природне науке и ускоро је постао најбољи студент факултета. Млади лекар Војно-Јасеницки дипломирао је са десетком. Школски другови су га упитали чиме намерава да се бави убудуће, и били су јако зачуђени када су чули да се Војно-Јасеницки спрема да постане лекар у државној служби, уместо да се бави науком. „Био сам тужан због тога што ме они уопште не разумеју, јер ја сам изучавао медицину са искључивим циљем да цео свој живот будем сеоски лекар, да помажем сиромашним људима“, – сећа се архиепископ. Да цео живот буде сеоски лекар светитељу није било суђено, али да цео живот служи људима, јесте.

Ускоро је постао сјајан хирург, одбранио је докторску дисертацију у Москви. Почео је писати књигу „Огледи из гнојне хирургије“, која је спасила животе мноштву рањеника у време Другог светског рата. „И тада, на моје изненађење, – пише он, – у мени се појавила крајње необична и дрска мисао: „Када ова књига буде написана, на њој ће стајати име епископа“.

„Да будем свештенослужитељ, шта више епископ, ни у сну нисам могао сањати, но нама недокучиви, путеви нашег живота, у потпуности су познати Свевидећем Богу, још док смо у утроби материној“, – написаће касније свети Лука, већ на заласку својих лета.

Све што се дешава по Промислу Божијем, дешава се као само од себе, без неких видљивих напора од стране човека. До револуције, Валентин Феликсович Војно-Јасеницки био је просто добар хирург, а после 1917.г. почап је путем мучеништва и исповедништва. Најпре затвор у Ташкенту. Затим смрт младе жене. Остао је сам са четворо дце. Две ноћи без сна читао је Псалтир над одром вољене, и ту је Господ опет говорио с њим: „Који усељује неплодну у дом, матер која се радује деци“ (Пс. 112,9). Те речи Псалма биле су упућене њему несумњиво од Бога, зато што су унеле у његову душу наду и утеху. Ускоро се заиста нашла та самопожртвована жена, која му је постала добром сестром, а његовој деци мајком за цео живот. Управо их је она однеговала, јер је будући светитељ убрзо постао свештеник, што је у то време значило постати вечно прогоњен мученик, и готово не виђати своју децу.

Почетком 20-их година, епископ Ташкентски и Туркестански Инокентије, рекао је Војно-Јасеницком: „Докторе, ви треба да будете свештеник“. Професор, који до тада никада није размишљао о свештенству, сагласио се. Поставши свештеник, он је као и раније оперисао, држао предавања студентима, али само у раси и са крстом на грудима. У операционој сали професора Војно-Јасеницког висила је икона Мајке Божије, пред којом се он молио за успешан исход операција. Једном су по наређењу комесара Гољтгота икону скинули са зида операционе сале. Неколико дана професор је преседео код куће, радећи на својој књизи „Огледи из гнојне хирургије“, но убрзо су га замолили да се врати у болницу због једне тешке операције. Он се извинио пред колегама: „То се десило кривицом комесара Гољтгота, у кога се уселио демон, и он је оскрнавио икону“.

Многи лекари су причали, да се о. Валентин увек са великом љубављу и дубоком пажњом односио према сваком болесном човеку, да су његови односи према болесницима били идеални.

1923.г. 46-тогодишњи свештеник био је тајно замонашен и касније, исте године, хиротонисан за епископа са именом апостола-јеванђелисте, лекара и иконописца Луке. Хиротонија је била тајна, но када су о њој обавестили Патријарха Тихона, он ју је потврдио и озаконио. Постати епископ у то време, значило је потписати самоме себи смртну пресуду. И већ после прве архијерејске службе, пред његов стан је дошла „црна врана“ (назив за марицу). Тако је почео једанаестогодишњи период његовог страдања по затворима и прогонствима.

Бог је од младости изабрао светог Луку, дао му крст, под чијом тежином би изнемогао обичан човек, и повео га на Голготу. Пошто су њега затворили, децу и Софију Сергијевну, која им је заменила мајку, истерали су из стана. У затвору су га испитивали, по њиховом устаљеном обичају, сваку ноћ. А дању, он је писао своју књигу „Огледи из гнојне хирургије“. На насловном листу је написао: „Епископ Лука, професор Војно-Јасеницки“.

У своје прво изгнанство владика је упућен у зиму 1923.г. У „столипинском“ затворском вагону до Краснојарска, потом – на коњима у Јенисејск. У то време уопште није био стар, – 46 година, – али већ веома болестан. Троје слепих дечака излечио је тако да су прогледали. Но, ни ту га нису остављали на миру. Пред Благовести су га упутили у село Хаја на реци Чуна, притоки Ангаре. После два месеца опет су га вратили у Јенисејск и затворили, а затим упутили низ Јенисеј.

Чинило се, као да је сам сатана седео тада негде на врху у „органима“ власти покорене Русије и смишљао како да што више нанесе зла онима, који су се усудили да се у та времена супротставе његовој вољи. Около пустош, глад, но „органи“ нису жалили снаге ни средстава на то, како би нанели зла најбољим људима у земљи, премештајући их попут шаховских фигура, с места на место, кроз снежне пустиње и набујале реке, издржавајући огромну армију мучитеља и крвника.

Из јенисејског затвора владику су упутили у Туруханск, где га је, када се искрцао на обалу Јенисеја, дочекала маса народа спустивши се на колена, просећи благослов. У ГПУ епископу су рекли да му је строго забрањено да даје благослов. А он је одговорио да је то дужност епископа и да не може одбити да да благослов. Убрзо су га упутили по Јенисеју још даље, на север, ка поларном кругу, у сеоце Плахино, које се састојало од неколико колиба. Живео је у соби где је уместо стакла у прозорима био лед и кроз све пукотине дувао је ледени ветар. А кроз три месеца владику су поново вратили у Туруханск, зато што су месни сељаци организовали погром ГПУ, јер после одласка епископа Луке није имао ко да их лечи.

У изгнанствима, он је као и раније био спреман да помогне свима којима је потребна лекарска помоћ и пастирски благослов. Он је лечио и оперисао понекад и примитивним средствима: уз помоћ перореза, машинских клешта, зашивајући рану женском длаком…

Чак и људи моћног духа понекад, по допуштењу Божијем, падају у униније, осећају богоостављеност. Сам Господ у Гетсиманском врту страдао је „до крвавог зноја“, и говорио: „Душа је моја жалосна до смрти…“ (Мт. 26,38). И управо нам је Он рекао: „Блажени изгнани правде ради, јер је њихово Царство Небеско“ (Мт. 5,10). После осам месеци у изгнанству, пао је у униније измучени епископ Лука. У олтару се владика молио пред иконом Спаситеља за избављење, но, како се он сам сећа, у тој молитви је био и ропот на Господа. И ту је епископ одједном угледао како је Христос одлучно окренуо Свој Пречисти Лик од њега. Тада је схватио своје безумље и дрскост. Разумео је да треба да заволи страдање послато му од Бога.

Тешко је човеку да заволи страдање, чак немогуће без помоћи Божије. Господ је створио душу људску по образу и подобију Своме за рајску хармонију и радост, зато нас жалосне околности рањавају, попут непријатељског метка. Залечити рану и претворити жалост у радост може само Бог. У ту помоћ Лекара душа и тела наших веровали су светитељи и зато су све ударе судбине примали са чврстином и храброшћу. Тиме се они и разликују од нас, маловерних и малодушних.

Онај који истински тражи спасење на свом искуству се уверио да управо страдање мења срж срца човечијег, чинећи га способним за примање благодати, и зато га и воли.

Олакшање је дошло када се епископ Лука до краја смирио, савладавши главну науку у свом животу: научио се трпљењу, узвишеној мудрости, послатој од Бога. „Милосрдни отац наш – пише свети Антоније Велики, – када узблаговоли извести из искушења истинске синове своје, не ослобађа их самога искушења, већ даје трпљење, и они примају заједно са трпљењем благодат Светога Духа на утврђивање душа својих“.

Завршио се рок владичиног изгнанства, но последњи пароброд је отпловио из Туруханска у Краснојарск без њега. Епископ Лука је био спокојан. Господ му је за време молитве, како је то бивало више пута у његовом животу, рекао: „Уразумљујем те и припремам за пут којим ћеш поћи“. После три месеца, он се упутио у Краснојарск по залеђеном Јанисеју у покривеним санкама, које су сељаци специјално направили за њега, благосиљајући успут житеље приобалних села, где архијереја никада нису видели. Свуда су га дочекивали са црквеним звонима, служио је молебне и проповедао. Био је то заиста славан архијерејски пут.

Светитеља је очекивало још мноштво митарстава: прогони, затвори, ислеђивања. Но, он се већ научио да се храбро држи, и Господ га је наградио благодаћу Светога Духа, кога се удостојавају исповедници и мученици. А када је Дух Утешитељ са тобом, тада ништа није страшно.

Године 1937. оптужили су га за шпијунажу, две недеље су га испитивали, не дајући му да спава, покушавајући да га натерају да потпише признање те лажи. Готово сви који су били подвргнути тим мучењима, нису издржали и потписали би признање. Владика је издржао и није потписао. И опет су га послали у изгнанство у Сибир.

Морално ослобођење дошло је светитељу као и целом Руском народу, почетком Другог светског рата. То само на први поглед звучи парадоксално. У стварности, то је очигледно. И „власти“ и „органи“ схватили су да армија најамних мучитеља и крвника не може да заштити земљу. Да спасу Русију од ропства могу само најумнији, самопожртвовани, трудољубиви, које је свих тих година совјетска власт покушавала свим силама да погуби, уништи, сломи. Но, по милости Божијој, нису све погубили, нису све сломили. И они су одједном постали потребни.

Када је почео рат, на градски телеграф стигао је телеграм. Био је адресован на Председника Президијума Врховног Совјета СССР Михаила Ивановича Калињина. Телеграм у Москви нису испоручили, већ су у складу са постојећим правилима направили записник. У њему је садржај телеграма: „Ја, епископ Лука, професор Војно-Јасеницки, издржавам изгнанство у селу Бољшаја Мурта, Краснојарски крај. Будући да сам специјалиста гнојне хирургије, могу указати помоћ војницима на фронту или у позадини, где ми буде поверено. Молим да моје изгнанство прекинете и упутите ме у болницу. По окончању рата спреман сам да се вратим у изгнанство. Епископ Лука“.

Молба је била задовољена. За епископа Луку, генијалног хирурга, долетео је авион у сеоце Бољшаја Мурта и довезао га у Краснојарску болницу. Ту је он спасао животе многим рањеницима, а у цркву је морао да иде далеко изван града, јер у Краснојарску није остао ни један храм.

За време рата, свети Лука руководио је хируршким одељењем у болници. Збрињавао је најтеже болеснике и рањенике и чудесно вршио операције. После рата архиепископ је био награђен медаљом „За херојски труд у Великом Отаџбинском рату“. Но то није сметало властима да наставе прогон светитеља – он је био принуђен да се врати у изгнанство.

Странице мемоара епископа Луке дају изражајну, готово живописну слику његовог живота у изгнанству: сурова хладноћа, глад, били су стални сапутници професора-свештеника. Но, ништа није могло сломити тог човека. У једном од писама из тог доба писао је да је заволео страдање, које тако чудесно очвршћује душу.

После рата светитељ је руководио болницом у Симбирској губернији, оперисао дању и ноћу – на очима, на бубрезима, желудцу, вршио отварање лобање, гинеколошке операције. Слава о знаменитом хирургу брзо се проширила. Под кров болнице нагрнули су посетиоци из других покрајина. Једном је вратио вид младом слепорођеном сирочету. То је окупило слепце из целог округа, и они су у дугачком реду, држећи један другога за штап дошли у болницу.

Једном, како се сећа његов колега доктор Левитанус, професор, сазнавши за смрт болесника, тражио је да му детаљно наведу шта је тачно учињено за страдалог пацијента. Доктор Федермесер почела је да набраја лекарске радње, но, потом је одмахнула руком и сама себе зауставила: „Ма шта говорим! Болесник је свеједно био изгубљен…“ Изгубљен? Величанствен, увек смирен професор буквално се продерао: „Ви немате никаквог права да прекидате борбу за живот болесника! Ви чак не смете ни да помислите на неуспех! Само да радите све што је потребно! Да учините све, чујете?!“

Да виче на лекара, то је Војно-Јасеницки веома ретко себи дозвољавао. Но болесник је централна фигура. Било да је ноћ или недеља, било да је на годишњем одмору или на боловању – ништа га не ослобађа од обавезе да се хитно јави на одељење, ако је то неопходно за спасење пацијента. Тај строго успостављени поредак, професор је и сам испуњавао без и најмањег роптаја.

Идеја, која је руководила поступцима светитеља, јасно је одредила систем његових односа са друштвом. Он је био сагласан да постоји у том друштву само при једном услову: ако му сачувају право на веру. Свет без вере, без строгог моралног поретка био је за њега просто немогућ.

Но, епископ Лука је часно и достојанствено носио свој крст. Морални и етички принципи тог човека били су потпуно јасни. Ево неколико извода из његових мемоара: „Најважније у животу је – увек чинити добро људима. Ако не можеш учинити велико добро за људе, потруди се да учиниш макар мало“.

У мају 1946.г. Владика Лука је био постављен на дужност архиепископа Симтеропољског и Кримског. У годинама управљања Кримском епархијом Високопреосвећени Лука изговорио је велики део својих проповеди. Почео је да проповеда још у Ташкенту, но због затвора и прогонства многе године је био принуђен да ћути. Али, од пролећа 1943. када је у Краснојарску отворен храм, па до краја живота архиепископ Лука је неуморно проповедао: писао је проповеди, изговарао их, штампао их и листиће са текстом слао по градовима широм земље. „Сматрам својом главном архијерејском обавезом да увек и свуда проповедам о Христу“, – говорио је он.

Дуге године затвора и прогона, а такође и искушења током целог његовог тешког живота и као последица његовог изузетно напорног рада, одразили су се на здравље архиепископа Луке. Пет година пре смрти, он, који је повратио вид толиким људима, потпуно је ослепео. Но, прихватио је то са добродушним смирењем, настављајући да служи и проповеда.

За 38 година свештенства Владика Лука изговорио је 1250 проповеди, од којих је најмање 750 записано и сачињавало је дванаест обимних куцаних томова (4500 страница). Савет Московске духовне академије назвао је ту збирку проповеди изузетном појавом у савременом црквено-богословском животу и изабрао аутора за почасног члана академије. Верници, који су присуствовали богослужењима, запамтили су за цео живот како је служио Владика Лука. Било је то стајање пред Господом. Сваку реч је изговарао јасно, да би дошла у дубину бића. Нарочито је надахнуто читао Велики покајни канон Андреја Критског.

Док је још видео, трудио се да служи литургију сваки дан, чак и ако су само две три старице дошле у храм. Наставио је да служи и када је већ сасвим ослепео. Задивљује Владичин подвиг: јер, не само да га је слепоћа оптерећивала, већ и дијабетес, од којег је имао страшну слабост, тако да је сва његова одећа била мокра од зноја, при том су још страдале и ноге због јаког тромбофлебита и костобоље. Пред службу би долазили да му ноге увију у завоје. Но, он никада није скраћивао службе и код куће се јако дуго молио.

На дан Свих Светих у земљи Руској просијавших, 11. јуна 1961. године архиепископ Лука се упокојио. Током три дана није престајао мимоход поред одра Владике и лекара, а на дан сахране процесија је била дуга три километра. Владичина сахрана постала је величанствено исповедништво све православне Русије пред лицем безбожне власти, која је забранила да се његов одар носи главном улицом Симтеропоља. Но, људска река је поломила све препреке и огромна процесија је три ипо сата пролазила кроз цео град и певала: „Свјати Боже, Свјати Крепкиј, Свјати Бесмертни помилуј нас“. И нико их није могао натерати да ућуте. „Ми сахрањујемо свога архиепископа“, – говорили су. Затим су почеле стизати вести да су многи болесници, дошавши на гроб светога Луке, по молитвама добијали исцељења.

Одлуком Архијерејског Сабора 2000.г. Архиепископ Лука је прибројан лику светих. Његове мошти су изложене ради поклоњења у саборном храму Свете Тројице у Семтеропољу.

Ако доспете на градско гробље у Семтеропољу, са десне стране главног улаза у гробљанску цркву наићи ћете на гроб са спомеником од белог мермера. Он је уочљив из далека: по гомилама свежег цвећа, које се не прекидају ту ни зими, ни лети, по необично јасном – златном натпису на мермеру:

АРХИЕПИСКОП ЛУКА

(ВОЈНО-ЈАСЕНИЦКИ)

27/IV 1877. – 11/VI 1961.

Доктор медицинских наука, Професор хирургије. Кажу да је архиепископ Лука сам саставио тај натпис. И то има дубоки смисао. У срцима људи он ће заувек остати епископ – хирург.

Тропар:

Возвеститељу пута спасоносног,

исповедниче и архипастиру земље Кримске,

истински чувару отачких предања,

стубе непоколебљиви, Православља учитељу,

лекару богомудри, светитељу Лука,

Христа Спаса непрестано моли

веру непоколебљиву православнима да дарује

и спасење и велику милост.

Православни пут

Радио Светигора

[Милан Меденица :)]

НОВИ ДОКТОР БОГОСЛОВСКИХ НАУКА У МИТРОПОЛИЈИ

http://picasaweb.google.com/mitropolija/28052010#

[JESSY]

Била на литургији Светом архиепископу Луки 0442_feel slavabogu

[Искушеник]

НОВИ ДОКТОР БОГОСЛОВСКИХ НАУКА У МИТРОПОЛИЈИ

http://picasaweb.google.com/mitropolija/28052010#

О.Никодим Богосављевић

[Зоран]

Папа ПАОК

Грчки свештеник и ватрени фудбалски навијач кажњен је због непримјереног понашања на фудбалским утакмицама.

Отац Христо Мициосу, свештеник из Солуна и ватрени навијач фудбалског тима ПАОК, разријешен је дужности старешине храма и упозорен да се убудуће уздржава од учествовања у „необузданим навијачким скуповима“.

60-годишњи „Папа Паок“ („Отац Паок“), како је познат међу најоданијим фудбалским навијачима, постао је током протекле фудбалске сезоне херој међу навијачима солунског тима.

Након што су се на Јутјуб-у (YouTube) појавили снимци свештеника који у групи навијача слави побједу тима, уследила је реакција црквених власти. Наиме, на једном од ових снимака, отац Христо се налази у гомили навијача која скандира увреде на рачун противничниког тима, док на другом снимку навијачи ПАОК-а скандирају „Свештеник је Бог“.

Навијачи фудбалског клуба ПАОК покренули су кампању против одлуке црквених власти и оптужили Цркву за „фашистичко и назадно понашање“.

Papa - PAOK Trella Leme

[Зоран]

ПРОСЛАВЉЕН ПРАЗНИК ПРЕПОДОБНОГ ОЦА ЈУСТИНА ЋЕЛИЈСКОГ

Објављено од стране Светигора на 15. јун 2010.

Архивска фотографија из 2009 - Нови храм у манастиру Ћелије

ВАЉЕВО, 15. јуна – У манастиру Ћелије, код Ваљева, у понедељак 14/1. јуна 2010. године, свечано је прослављен празник Преподобног Оца Јустина Ћелијског, први пут од како је, на овогодишњем редовном пролећном заседању, Свети Архијерејски Сабор СПЦ једногласно одлучио да се име Преподобног Авве унесе у Диптихе Светих Православне Цркве.

У присуству преко хиљаду верника из свих крајева Србије служена је Света Архијерејска Литургија којом је началствовао Високопреосвећени Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије. Саслуживали су Њихова Преосвештенства господа Епископи ваљевски Милутин, зворничко-тузлански Василије, бачки Иринеј, шумадијски Јован, осјечко-пољски Лукијан, врањски Пахомије, канадски Георгије и будумљанско-никшићки Јоаникије, као и бројни архимандрити и свештеномонаси из грчке и руске цркве, свештенослужитељи из Епархије ваљевске и осталих епархија из отаџбине и расејања.

Високопреосвећени Митрополит Амфилохије је, у својој беседи, истакао да све што је нови равноапостолни Јустин Ћелијски написао, протумачио и учинио у свом овоземаљском животу сведочи име Христово и благосиља Бога Оца и Онога кога је Он послао и у коме нас је изабрао.

„Сви његови записи, чак и из доба младости, сведоче његову дубоку и непоколебиву веру, његово познање Живога Бога јављенога у Христу Господу, и све што је чинио и мислио, до последњега свог издисаја на Благовести, све је то једна чудесна песма, чудесна поема, најлепша песма испевана на овом светосавском језику, песма о Христу Богочовеку. Богочовек је за њега био и остао све и сва! Пресвета Тројица била је зеница његовог бића. Трудио се, до последњег издисаја, да свети, незазорни и непорочни живот буде мера и освећење његовог живота. У свему је Господ научио Оца Јустина да види, осећа и доживљава велику и свету тајну Божијега дејства, присуства и стваралачке силе. Сваки народ добија понеког великог човека у својој старијој и новијој историји. Нас, као народ Божји који је постављен на овим просторима да доноси плодове свога постојања, Господ је у овим распетим временима обдарио са многим часним и честитим људима, али, међу свима њима, посебно место заузимају Свети Отац Николај Охридски, Жички, Лелићски и свеправославни и новојављени светитељ и просветитељ Отац Јустин Ћелијски, чије се име прочуло широм света, јер су данас, овде, заједно са нама, и наша браћа из других православних народа“, закључио је Митрополит Амфилохије и препоручио свима вернима да из Ћелија са собом понесу лепоту лика Авве Јустина и приме његово сведочење Христа Господа, изражавајући наду да ће се у будућим временима све више верних сабирати око ћивота Светога старца Јустина Ћелијскога и Светог лелићског пророка, боговидца и тајновидца Николаја Охридског и Жичког.

Будући да је ове године под истим датумом обједињено празновање Оца Јустина, обележавање Дана Епархије ваљевске и литургијско прослављење 4. Сабора Православних народних хришћанских заједница, присутном верујућем народу се обратио и епископ домаћин, Његово Преосвештенство Владика ваљевски Г. Милутин. Захваливши Богу што је послао Светог Оца Јустина да нам, како је нагласио, преко њега покаже какви и ми овде на земљи треба да будемо, као и Светом Архијерејском Сабору СПЦ што је у мају унео име Оца Јустина у Календар светих, Преосвећени Епископ ваљевски Г. Милутин је истакао да је Бог Оца Јустина прослављао још од његовог рођења и да он већ тридесет година, од блаженог упокојења, чудотвори у овом светом месту – Ћелијама. Владика Милутин је искористио прилику да похвали ревност досадашњих приложника нове тропрестоне цркве, посвећене Светом Сави, Светом Јустину Философу и Преподобној Марији Египћанки, и позвао све људе добре воље да и убудуће наставе да помажу ово богоугодно дело, како би се, уз благослов Божји, на јесен или у пролеће, након вађења из земље, свете мошти Авве Јустина положиле у цркву која се гради по његовој тестаментној жељи.

Свечана литија је одржана од места служења Свете Литургије до гроба Аве Јустина где је преломљен славски колач и освећено жито. Затим је Преосвећени Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије се осврнуо на свето и богоугодно дело молитвеног подвига Преподобног старца Ћелијског. Епископ Јоаникије је подсетио на жртву живу и благоухану овога дивнога светитеља Господу Богу Сведржитељу, који се тиме уподобљавао Христу Спаситељу, са Њиме се сједињујући. Владика је окупљенима око Аввиног светог гроба поручио да заблагодаре Богу што га је подарио нашем православном српском роду и целој васељени, називајући га светилником, Божјим угодником, подвижником, богословом, философом, песником, духовним оцем и препородитељем рода нашега.

Свечаности у Ћелијама, поред многобројног верујућег народа, присуствовао је градоначалник Ваљева Зоран Јаковљевић са сарадницима, председник Скупштине града Ваљева Горан Лучић, представници војске, полиције, јавних установа и институција и бројне друге угледне званице и гости. У културно-уметничком делу програма наступио је познати српски мултиинструменталиста Слободан Тркуља.

У порти ћелијског манастира многи верујући су остали да касних поподневних сати прослављајући свето име Оца Јустина и клањајући се његовом светом гробу на коме су се, како говоре сведочења, догађала бројна исцељења оних који су у Ћелијама потражили молитвену утеху и помоћ светитеља који је, још за свога овоземаљскога живота, био оличење бескрајнога богољубља и човекољубља, оличеног у образу Богочовека Христа, коме је и посветио цео свој богоугодни живот.

Александар Максимовић

Инфо-служба Епархије ваљевске

Извор: Српска Патријаршија

[Зоран]

Православни јеромонах поклонио икону пјевачу Deep Purple-a

Старешина два московска храма, јеромонах Сергије (Рибко), поклонио је Иану Гилану (Ian Gillan), пјевачу рок групе Deep Purple, икону Пресвете Богородице.

Сусрет познатог мисонара и легендарног рокера догодио се на фестивалу „Рок на Волги“, на Дан Русије, 12. јуна.

Отац Сергије се том приликом обратио хиљадама окупљених бесједом, којом их је позвао да чувају православну вјеру.

Радио Светигора

[Зоран]

Европски суд у Стразбуру захтијева да Турске врати зграду сиротишта Цркви

Европски суд за људска права донио је једногласно решење да Турска мора вратити зграду некадашњег сиротишта на острву Бујукада Константинопољској Патријаршији. Овим је закључен дуготрајни правни процес између Константинопољске Цркве и турских власти.

Сиротиште, које се сматра архитектонским бисером, је велика, дрвена зграда, саграђена 1898. године, коју је 1903. купила и за хришћанске сирочиће Константинопољској Патријаршији приложила имућна грчка породица Зарифи из Истанбула. Сиротиште је затворено 1964, и зграда је остављена да пропада.

Ово решење је веома значајно јер Европски суд по први пут од Турске захтијева да имовину врати без алтернативе (restitutio in integrum), као што би нпр. могло бити плаћање компензације.

Друга значајна карактеристика ове судске одлуке је недвосмислено признање правног статуса Патријаршије. Упркос побољшаних односа између Анкаре и Фанара, посебно од доласка партије премијера Ердогана на власт, држава Турска никада није признала Константинопољску Патријаршију.

Премијер Ердоган је у пратњи Његове Светости патријарха Константинопољског Вартоломеја 15. августа 2009. године по први пут посјетио зграду сиротишта, и од тада у више наврата изјавио да се неће противити одлуци Европског суда у Стразбуру.

Будући да није призната од стране државе, Константинопољској Цркви није дозвољено да буде власник некретнина у Турској, тако да је чак и сједиште Патријаршије на Фанару власништво Фондације свети Георгије. Исто важи и за остале вјерске мањине у Турској.

[Зоран]

Руси највише вјерују патријарху Кирилу

Патријарх Московски и све Русије Кирил ужива највеће повјерење међу Русима,  показала је анкета коју је спровела међународна компанија за истраживање „Synovate“.

Највећи број учесника анкете, коју је у више области Русије спровео тим социолога, на питање „Кога највише поштујете?“, одговорио је „Патријарха Кирила“.

Друго мјесто заузео је коментатор Владимир Познер, док треће мјесто дијеле режисер Никита Михалков, педијатар Леонид Рошал и ТВ водитељи Леонид Партенов и Тина Канделаки.

[Зоран]

ИЗЈАВА МИТРОПОЛИТА АМФИЛОХИЈА ПОВОДОМ ЈАВНИХ СТАВОВА ПРЕМИЈЕРА МИЛА ЂУКАНОВИЋА О КАНОНСКОМ СТАТУСУ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ У ЦРНОЈ ГОРИ

Објављено од стране Светигора на 19. јун 2010.

http://www.svetigora.com/files/audio/18.06.2010_Mitropolit%20izjava%20o%20autokefaliji.mp3

ЦЕТИЊЕ, 18. јуна (Светигора прес) – Високопреосвећени Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Господин Амфилохије синоћ је у Будви, на освештању просторија Фонда јединства православних народа, прокоментарисао најновију изјаву црногорског премијера Мила Ђукановића о канонском статусу Православне Цркве у Црној Гори.

„Знате шта“, рекао је Владика новинарима, „Црна Гора је била краљевина, па данас колико знам нема краља него предсједника. А Митрополија црногорска је била државна религија у Црној Гори у вријеме краљевине. Па да ли би то прихватио наш уважени премијер, да Црква поново тражи да буде као што је било за вријеме краља Николе? Дакле, да прво обновимо краљевину, да Митрополија поново буде државна религија, па ћемо онда моћи да разговарамо о аутокефалији“.

„Митрополија је, руку на срце, почетком двадесетог вијека словила као аутокефална, али милошћу и вољом краља Николе. Никада она није тражила ни од кога аутокефалност, као што то бива у Православној Цркви кроз вјекове. Носила је то име, али с друге стране, Црква је она која одлучује какво ће бити њено устројство.

Одлучивала је кроз своју историју, па и данас, а надамо се да ће Црна Гора поштовати одвојеност Цркве од државе, као што се Црква не мијеша у устројство државе и не призива враћање краљевине него поштује предсједника. Онда очекујемо и од премијера и од свих да и они поштују устројство Цркве какво је оно било кроз вјекове и онакво какво оно одговара самој Цркви. Јер, то је, на крају крајева, црквено питање, а не премијера било које државе у свијету, као што никад није било кроз историју“.

„Да додам и то да ако би и било говора о некој аутокефалији, то је ова Митрополија која без прекида постоји осам стотина година. Она је та која би требала да таква питања покрене у сагласности са свим осталим Православним Црквама. Тако је било у прошлости, тако је данас, тако ће, сигуран сам, бити и у будућности“.

„Многи губе из вида да је данашња Мирополија црногорска много шира него што је била почетком двадесетог вијека. Налази се на простору Бококоторске Епархије, која није припадала Митрополији Црногорској. Шта ћемо са Пећком Епархијом, Захумско-рашком, Будимљанско-никшићком? То је много сложеније данас него што је било почетком двадесетог вијека. Све може, с помоћу Божјом, да буде ријешено, али сагласно с потребама Цркве, с вјековним предањем Цркве и сагласно устројству Цркве“, рекао је Митрополит Амфилохије.

Р.В.

Свтигора Прес

[Зоран]

Свечано прослављена слава Св. Петра Коришког у манастиру Црна Река

Данас је Светом Архијерејском Литургијом коју је служио Мјестобљуститељ Епархије Рашко-призренске и Косовско-метохијске Митрополит Амфилохије уз саслужење 16 свештенослужитеља свечано прослављен празник Св. Петра Коришког у манастиру Црна Река. Поред Св. Кивота Светитеља сабрало се више свештеника као представници манастира Епархије Рашко-призренске, Епархије Жичке, Митрополије Црногорско приморске, Банатске као и око 250 верника из разних крајева Србије. У Св. Литургији учестовао је и архимандрит Тихон, игуман Студенички, архимандрит Теодор из Аустралије, протосинђел Јоаникије из манастира Мајсторовинe, настојатељи манастира Сопоћани и Тушимље, протосинђели Теоктист и Сергије са братијом, игуманија кончулска мати Минодора са сестрама, игуманија Катарина, монаси из манастира Високи Дечани и други. Након освећења славског колача Игуман манастира Црне Реке протосинђел Јован са братијом црноречком приредио је за све присустне славски ручак.

У својој беседи Митрополит Амфилохије нагласио је како мошти великог Божијег угодника Петра Коришког настављају да сабирају верни народ око ове светиње и да је велика част часно служити Богу на овом светом месту у коме се такође подвизавао велики подвижник Св. Јоаникије Девички. Након Св. Литургије и ручка Митрополит Амфилохије је посетио Духовно рехабилитациони центар „Црна Река“ који се налази недалеко од манастира како би се упознао са условима у којима ради овај Центар.

Митрополит Амфиохије управо је на путу за Пећку Патријаршију где је већ дошао у дводневну посету Његова Светост Патријарх Српски Г. Иринеј у пратњи Викарног Епископа Теодосија. У Пећку Патријаршију су такође стигли Министар за Косово и Метохију Горан Богдановић и Министар вера Србије Проф др Богољуб Шијаковић, а очекује се и долазак Епискпа Будимљанско-никшићког Г. Јоаникија. Предвиђено је да се у поподневним часовима у Пећкој Патријаршији одржи заједнички радни састанак ради припреме свечаног устоличења Његове Светости Патријарха Иринеја у октобру ове године.

Информативна служба Епархије Рашко-призренске и

Косовско-метохијске, Грачаница-Призрен, 18. јуни 2010. год.