Радио Светигора и Светигора Прес

[Зоран]

Сибирски пастор са својом заједницом прешао у Православље

Пастор Игор Зирјанов из Иркутске области је после 18 година служења у протестантској заједници и двије године мисионарског рада прешао у Православље са својом породицом и цијелом заједницом.

„Није нам било лако, али и сада и у будуће учићемо се и следовати Господу по хиљадугодишњем православном путу. Али најважније је то што смо пронашли пуноћу, као да сам 18 година тражио и нисам налазио, пио и нисам могао утолити жеђ, јео и нисам се могао наситити“, записао је Зирјанов у тексту под насловом „Господ ме привео дому“, који је објавила Иркутска епархија.

По његовим ријечима, чланови заједнице су до овог тренутка „плутали по ријеци Протестантизма, када се одједанпут се проширио хоризонт и отворио бескрајни океан Православља“.

По завршеној школи Зирјанов је отпочео да ради као екстрасенс. Почетком 90-тих почео је да посјећује сабрања протестантске цркве „Блага вијест“, у почетку само да би ту привлачио клијенте. Тада је овај будући православни хришћанин сматрао Христа „великим екстрасенсом“.

Зирјанов је годинама обилазио околна села као мисионар и произнио око четири хиљаде проповједи. Ипак, временом је у њему почело да расте разочарење Протестантизмом, сматрао је протестантске заједнице „комадима, фрагментима Цркве, чинило му се да то јесте црква, али оштећена, без пуноће“,  није видио „Цркву са великим Ц“.

Неколико година читања светоотачке литературе и разговора са православним свештеницима „који су се по смирењу и доброти драстично разликовали од протестантских пастора испуњених гордошћу“ довело је Зирјанова до одлуке да се обрати у Православље. Тако су он, његова породица и заједница села Бајандај постали православни хришћани. Данас је Зирјанов члан црквеног одбора сеоске парохије светог архангела Михаила.

[Oglo]

Житије преподобног оца нашег Јустина новог ћелијског

Молитва је просфора

умешена од суза и срца

Ава Јустин

Отац Јустин (Поповић) рођен је на дан Благовести Пресвете Богородице (25. марта, по старом календару) 1894. године, у Врању, од побожних православних родитеља Спиридона и Анастасије. Световно име Благоје добио је по празнику на који се родио. Отац Спиридонов, познати поп—Алекса, био је најмање седми по реду свештеник из старе породице Поповића. И Спиридон је учио богословију (два разреда), међутим, отац га је повукао из школе те је он касније прислуживао у храму и домаћим свештенодејствима, одржавајући дух црквености и побожности у домаћинству у коме је растао мали Благоје. Мајка Анастасија је из угледне домаћинске породице из околине Врања. Изродили су осморо деце, али им је у животу остало само троје: кћер Стојна и синови Стојадин и Благоје.

Као дечак често је са родитељима одлазио код Светог Оца Прохора чудотворца у Пчињски манастир и тамо бивао на молитвама и богослужењима, а једном је био и лични сведок чудесног исцељења Светитељевом божанском силом мајке му Анастасије од тешке болести. О дубокој побожности своје мајке и сам је касније често причао, а из његових бележака објављен је и потресни запис о блаженом престављењу праведне „слушкиње Божије Анастасије — Васкрснице, моје бесмртне дародавке“.

Основну школу Благоје завршава у Врању, да би се потом, положивши пријемне испите највишом оценом, уписао у деветоразредну Богословију „Свети Сава“ у Београду (1905-1914). Наставници су му Николај Велимировић, Атанасије Поповић, Веселин Чајкановић, Борислав Лоренц, Стеван Мокрањац… Посебан утицај на Благојев духовни и образовни развој извршио је велики учитељ Свети Владика Николај, који је посебно запазио и ценио његову љубав према богословљу и несумњиву књижевну даровитост.

Намеру Благоја Поповића да прими монашки постриг по завршетку Богословије (у јуну 1914. године) омело је опирање родитеља и њихова молба Митрополиту Београдском Димитрију (Павловићу) и Епископу Нишком да га не замонаше.

Одмах по избијању Првог светског рата Благоје Поповић позван је у војску и, као богослов, распоређен у болничку чету при војној болници „Ћеле кула“ у Нишу. Крајем 1914. преболео је пегави тифус и био на кратком отпусту код родитеља; од 8. јануара 1915. поново је на дужности болничара у Нишу, све до повлачења са српском војском према Косову и, затим, преко Албаније. Страхоте рата, беда и патња измучених српских ратника, сећање на мучеништво и жудња за охристовљењем, појачале су његову, дуго неговану, одлуку да прими монашки завет.

У православном храму у граду Скадру, уочи Светог Василија Великог, З1.децембра 1915/1.јануара 1916. године, архимандрит Венијамин (Таушановић), потоњи владика браничевски, постригао је младог богослова Благоја Поповића, заједно са Миланом Ђорђевићем, каснијим Епископом Далматинским Иринејем.

Млади монах узео је име Светог Јустина Мученика и Философа (II век после Христа), великог апологете у историји хришћанске патристике и значајног философа хришћанства.

На предлог митрополита Димитрија, доцнијега Патријарха Српског (1920—1930), Српска Влада шаље, јануара 1916. године, групу млађих и даровитих богослова, међу њима и монаха Јустина, на Духовну академију у Петроград.

Јустин Поповић остаће у Русији до јуна 1916. године, када, услед наговештаја бољшевичке револуције и бурних догађаја који ће уследити, прелази у Енглеску, где ће га Николај (Велимировић), тада јеромонах, прихватити и уписати на један од колеџа Оксфордског университета. До 1919. године отац Јустин прошао је редовне студије теологије, али диплому није добио пошто му докторски рад Философија и религија Ф. М. Достојевског није прихваћен. У завршном поглављу дисертације млади докторант је, наиме, био изложио оштрој критици западни хуманизам и антропоцентризам, особито онај у римокатолицизму и протестантизму. Енглеским професорима било је тешко да такву критику приме, па су од њега тражили да своје ставове ублажи и измени. На захтев професора Јустин Поповић није пристао, и тако се, почетком лета, вратио у Србију без оксфордске дипломе.

Већ септембра 1919. године, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве шаље Јустина на Теолошки факултет Атинског университета, где остаје до маја 1921, на ново положивши све потребне испите и стекавши докторат из православног богословља на тему Светог Макарија Египатског.

У међувремену, маја 1920, рукоположен је за јерођакона, вероватно приликом једнога од краћих долазака из Грчке у Србију.

По повратку у отаџбину Јустин Поповић постављен је за суплента Богословије „Свети Сава“, премештене тада из Београда у Сремске Карловце. Тамо је од октобра 1921. предавао најпре Свето писмо Новога завета, а затим и Догматику и Патрологију. Потпуно се предавши просветитељском и поучитељном послу, ширећи православну светоотачку методологију и светосавску просвету и културу, он је унео низ плодотворних новина у образовно—васпитни живот богословије, потиснувши овештали схоластички и протестантско—рационалистички метод наставе.

Године 1922, 7. јануара, на Усековање Светог Јована Крститеља, патријарх Димитрије рукоположио је, у Сремским Карловцима, јерођакона Јустина у јеромонаха.

Професори Карловачке богословије покренули су 1922. Хришћански живот, месечни часопис за хришћанску културу и црквени живот, који иде међу најбоље периодике овога опредељења код нас. Првих шест бројева уредио је др Иринеј (Ђорђевић), потоњи епископ далматински, а од седмог броја прве године па до краја излажења (1927; изузев бројева 1—9 из 1925) уредник часописа првенствено је Јустин Поповић, уз кога је радио проф. Велимир Арсић. Последње бројеве Хришћанског живота (8—12/1927) отац Јустин издао је у Призрену.

Јустин Поповић докторирао је 1926. године на атинском Теолошком факултету. Тема нове његове дисертације била је: Учење Светог Макарија Египатског о тајни људске личности и тајни њеног познања.

На Карловачкој богословији положио је марта 1927. године професорски испит. Рад који је том приликом одбранио тицао се православне аскетско—богословске проблематике и носио је назив „Гносеологија Св. Исака Сирина“.

Непоколебиво еванђелско и светоотачко опредељење о. Јустина и његова истинољубивост и правдољубивост (испољена још у детињству), као и критика одређених појава у тадашњем јавном и црквеном животу у текстовима у часопису „Хришћански живот“, изазивали су жесток отпор извесних друштвених и црквених кругова.

Августа 1927. отац Јустин је премештен (протеран) за професора Призренске богословије. Ово премештање имало је за циљ само гашење његовог све утицајнијег часописа, јер је већ јуна 1928. године поново враћен у Сремске Карловце.

Из Карловачке богословије Јустин Поповић је по други пут удаљен 1930. године.

По одлуци Светог Синода, донетој половином децембра исте године, упућен је у православну мисију у Поткарпатску Русију у Чешкој, као пратилац и помоћник Епископу Битољском Јосифу (Цвијовићу).

У Чешкој, где остаје годину дана, изузетно успешно је обављао повраћај у отачку веру насилно поунијаћених православаца. Тада му је, за обновљену Лукачевску епархију, понуђен архијерејски чин, али је смирени о. Јустин одбио то достојанство.

Стога, можда, по повратку у Србију Јустин није одмах враћен на наставнички посао, већ је тек августа 1932. постављен за професора Битољске богословије, где ће радити две пуне школске године. Тамо је настала његова прва књига Православне догматике.

Средином двадесетих година Јустин Поповић био је и преко граница Српства већ чувен као светоотачки православни богослов. Тако су га године 1928. православни митрополит Пољске Православне Цркве и Варшавски университет у више наврата позивали да се прихвати Катедре догматског богословља на одсеку овог университета за студије православне теологије. С друге стране, велики руски богослов Николај Глубоковски, који је у то време предавао на Софијском университету, писао је 1932. Патријарху Српском Варнави да оцу Јустину омогући да „специјално ради на православном богословљу, примењујући своја знања, енергију и духовно искуство“.

Тек фебруара 1934. изабран је Јустин Поповић за доцента Богословског факултета у Београду. На дужност професора Упоредног богословља ступио је 21. децембра исте године, да би 15. јануара 1935. одржао приступно предавање под насловом „О суштини православне аксиологије и критериологије“. Касније, изабран је за професора догматике.

У конкордатској борби 1937. године отац Јустин био је недвосмислен и непопустљив бранилац независности и самосуштине Српске Православне Цркве.

Јустин Поповић један је од утемељивача Српског философског друштва, основаног на иницијативу Бранислава Петронијевића 22. октобра 1938. године.

Треба рећи да је добро савладао и говорио више старих и модерних светских језика: старословенски, грчки, латински, румунски, новогрчки, енглески, немачки, француски.

У међуратном периоду текстови о. Јустина излазили су у преко 20 часописа и других различитих штампаних гласила претежно, али не и једино, црквене периодике, у распону од Сремских Карловаца до Скопља, међу којима издвајамо следеће: „Раскрсница“, „Вера и живот“, „Народна одбрана“, „Духовна стража“, „Црква и живот“, „Весник Српске Цркве“, „Светосавље“, „Хришћанско дело“, „Пут“, „Богословље“, „Идеје“, „Хришћанска мисао“, „Пастирски глас“, „Преглед Епархије Жичке“, „Жички благовесник“… Такође, бројни су и преводи оца Јустина из светоотачке и савремене православне мисли објављивани у међуратној црквеној штампи (Свети Макарије Велики, Свети Исак Сирин, Свети Јован Кронштатски…).

Током Другог светског рата отац Јустин делио је судбину српског народа и Српске Цркве: живео је по скривеним српским манастирима преводећи патристичке и хагиографске списе и бавећи се егзегезом Новога завета. Учествовао је у писању Меморандума Српске Цркве о страдању Срба у злогласној НДХ. Како Универзитет у Београду за време немачке окупације није радио, него су од 1942. године само обављани испити, иако је професорска комисија била изабрала професора Јустина Поповића да обавља испите, немачке власти су дуго одбијале да му то одобре. Чувена су његова предавања о Светосављу у Београду током 1944. године, држана српској школској омладини и студентима у поробљеној Србији. Негде пред Светог Саву 1944. године, када је вођа српског устанка против окупатора и злотвора Немаца, усташа и комуниста, ђенерал Југословенске краљевске војске у Отаџбини, Драгољуб Михаиловић, држао свој Свесрпски светосавски конгрес у селу Ба под Сувобором, затражено је од Дражиног Равногорског савета да др Јустин Поповић, као најкомпетентнији српски теолог, да своје писмено мишљење о односима Цркве и државе, какви би требало да буду у новој српској држави после ослобођења. Јустин је написао и доставио на Равну Гору један текст који представља изразито православно, светоотачко виђење односа Цркве и државе.

По доласку нове комунистичке власти у Југославију, 1945. године, Јустин је прогнан са Београдског Универзитета (заједно са још 200 српских професора), а затим је и ухапшен и затворен. Ухапшен је у манастиру Сукову код Пирота и спроведен у београдски затвор, заједно са својим духовним чедом, јеромонахом Василијем (Костићем), који ће касније, као Владика Бањалучки, бити прогањан, а као Епископ Жички још једном бити у комунистичком затвору. Из затвора су о. Јустин и о. Василије спашени доласком у то време (новембра 1946) из изгнанства Патријарха Српског Гаврила (Дожића). Замало стрељан као „народни непријатељ“, проф. Јустин Поповић протеран је из Београда, без пензије, лишен људских, верских и грађанских права. Мењао је манастире у којима је боравио (Каленић, Овчар, Суково, Раваница), али ниједна обитељ није смела дуже да га задржи.

По промислу Божијем, међутим, у једном сусрету у Београду у пролеће 1948. године, тадашња игуманија светоћелијска, мудра и одважна мати Сара, позвала је оца Јустина у женски манастир Ћелије код Ваљева, где он живи практично у кућном притвору од 27. маја 1948 радећи на својим списима и преводима, служећи свакодневно Божанску литургију, и као предани духовник монахињама и свем побожном свету, као учитељ и узор бројним нараштајима православних српских и страних богослова, као „скривена савест целе Српске Православне Цркве и народа“ (по речима грчког теолога и академика Јована Кармириса).

Непрестано је праћен, често ислеђиван у Удби, ограничавана му је слобода кретања и сусрета, али никада није био остављен од ћелијског сестринства које је због и ради њега страдало од богоборних комунистичких власти.

Ретко који часопис после Другог светског рата, иначе малобројне црквене периодике под комунистичком окупацијом, усудио се да штампа који текст о. Јустина, тако да после 1945. године бележимо тек четири текста објављена у отаџбини, један у „Православном мисионару“ (1958), два у „Гласу Православне Епархије Нишке“ (1968, 1969), и четврти у „Православљу“ (1969). Томе придодајемо и два објављена у емиграцији, у „Американском србобрану“ (1969) у Питсбургу у Америци и у „Календару Свечаник“ у Минхену (1970).

Нарочито је запажена духовничка делатност оца Јустина и његово живо и плодотворно општење са православном браћом Русима и Грцима. Руски духовници су му били исповедници, са руским избеглицама код нас дружио се доживотно, а грчке посетиоце дочекивао је као долазнике из апостолских и светоотачких времена и крајева. Као човек и духовник отац Јустин је иначе увек био отворен, пун љубави за свако људско биће, поготову за искрено тражећу и жедну истине интелигенцију, а особито за омладину и студенте. Много је живих сведочења да су његова вера и ватрена оданост Христу и Истини, дубока ученост и мудрост, проницљивост и богоречитост извршили пресудни утицај на опредељење многих за монашки живот. Зато је и пре и после рата духовно одгајио и у епископску службу упутио десетину својих ученика, а у свештеничку службу и монашки подвиг на стотине и хиљаде младих душа.

На сваком богослужењу молио се са обилним сузама. Често се на молитви у цркви толико расплакао, да се понекад и загрцнуо, што су сви присутни у храму примећивали, мада је он настојао да тај дар суза прикрива. Спомињао је на Светим Литургијама на стотине имена која су му пошиљана, лично или писмима, од људи са многих страна, који су га молили да се моли за живе и упокојене сроднике и познанике. Уз ова имена људи су често давали или слали новац, па је то био један од извора прихода за манастир Ћелије, а и за његове личне трошкове, који су углавном ишли на путовање и набавку папира за писање и куцање многобројних радова, насталих у том ћелијском периоду живота и рада овог неуморног Подвижника, Мислиоца, Богослова и Духовника, у српској хришћанској хиљадугодишњици свакако једнога од највећих.

Јустин никада није могао бити враћен на Универзитет, на своју катедру Догматике, али су код њега тајно долазили многи универзитетски професори, не само теолози, него и са других факултета, нарочито лекари и психолози, а још чешће поједини песници и књижевници на разговоре и савете. (Један од писаца и песника, адвокат Милан Д. Милетић, недавно је објавио предивну мању књигу личних „сведочења о Светом Ави Јустину“, под карактеристичним насловом „Заљубљен у Христа“, Београд, 2002). Поготову му је долазила студентска омладина, која се интересовала личним и општељудским животним проблемима савремености. Зато је имао и стицао све већи број ученика. Имао је доста пријатеља по Европи и Америци, који су га тајно снабдевали оном најважнијом новом теолошком и философском литературом, тако да је био сасвим упућен у токове савременог западног света и посебно западног хришћанства. Није остајао ни ван проблематике савременог екуменизма, па је као плод тог његовог интересовања настала књига „Православна Црква и екуменизам“ (изашла на српском и грчком, у Солуну 1974; затим на руском и румунском).

Упокојио се у Господу у дан свога рођења, лицем на Благовести 1979. године.

Испраћен је свенародно од мноштва српског свештенства и народа и од већег броја православних, Грка, Руса, Француза, јер је од многих њих, а нарочито од светогорских монаха, још за живота сматран за светитеља. До данас већ има преко десет икона са његовим светим ликом, у Србији, Грчкој, Француској, Америци, а светогорски монаси и други православци написали су му и тропар, кондак и друге делове Службе.

Његов гроб крај манастирске цркве у Ћелијама постао је место поклоништва за многе побожне душе, за православне широм Балкана, Европе и Америке. Благодатна препорођајна чуда на његовом гробу и по његовим молитвама већ су забележена, а очекује се и његово скоро свечано уношење у календар Светих Српске и васцеле Православне Саборне Цркве.

Целокупни опус оца Јустина обухвата око 40 томова, а од тога је до сада објављено на српском око 30, на грчком 4, 7 томова на француском и 1 на енглеском језику.

Бројни теолошки радови аве Јустина, осим догматике и егзегетике, обухватају области патристике, аскетике, литургике, као и теме из хришћанске философије и посебно из православне антропологије и на православљу засноване философије културе.

„Човек и Богочовек“, наслов је који би могао бити карактеристичан и за сво његово богословље, јер у те две теме, или још тачније и Јустину верније: у тој двојединој теми БОГО—ЧОВЕКА обухваћена је сва Јустинова богословска мисао и животна философија, и више од тога: сва његова дубока и сложена личност, павловских и достојевсковских димензија. То је уједно и свеживотна Јустинова мисија мученика људског бића и мисли, Пророка и Благовесника у нашем веку и нашем народу, а она се састоји у крсном, тужнорадосном, распето—васкрсном сведочењу о Богу и Човеку, сусретнутим и сједињеним, без сливања, умањења и губљења, у Христу Богочовеку, вечном Божанском Логосу и Творцу, али и Спаситељу и Осмислитељу човека и рода људскога и свега света.

Благовесник ћелијски је истицао како је сваки хришћанин дужан да својим животом „исписује и даље Еванђеље Христово“. Сходно том ставу и апостолској препоруци, његов живот је уистину био једно „живо савремено Еванђеље Христово“. Уопште треба рећи и нагласити да је Преподобни Јустин Нови Ћелијски био и остао ретка, светоотачка појава у нашем двадесетом веку, скривена али неумитна савест Српске Светосавске Цркве и читавог јеванђелског, апостолско—светоотачког Православља у свету. То су му признавали још за земног живота, а после блаженог престављења његов углед и утицај све више расте, бар код оних који имају очи да виде и уши да чују, како вели Јеванђеље.

Скривајући дар прозорљивости, о. Јустин непогрешиво је поучавао, о чему најречитије сведочи следећи пример: када га је отац Клеопа посетио у манастиру Ћелије, и затражио тајински савет да ли да остане на Светој Гори, отац Јустин га је посаветовао: „Оче Клеопа, ако одеш на Свету Гору, придодаћеш још један цвет у Врту Богомајке. Али коме ћеш оставити вернике? Тамо се, Свети оче, молиш само за себе. А у земљи се молиш за све и можеш привести Богу много душа лишених поучитеља… Ја велим да останеш у земљи, Свети оче, да спасеш и себе и да помогнеш спасењу других. То је највеће добро дело садашњих монаха. Особито сада, када се боримо с безверјем, са сектама, са религијским индиферентизмом!“

Манастир Ћелије

http-~~-//www.youtube.com/watch?v=26S01eNLwL0&feature=player_embedded

http-~~-//www.youtube.com/watch?v=dVFSMKhK9C4&feature=player_embedded

[Зоран]

МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ ПРИМИО Г. ЛЕА ВАН ДУИСБУРГА ИЗ ЕВРОПСКОГ ХРИШЋАНСКОГ ПОКРЕТА

Објављено од стране Светигора на 9. април 2010.

ЦЕТИЊЕ, 9. априла (Светигора прес) – Његово Високопреосвештенство Архиепископ Цетињски Митрополит Црногорско-Приморски г. Амфилохије примио је синоћ у Цетињском манастиру г. Леа ван Дуисбурга, координатора Европског хришћанског политичког покрета (ЕЦПМ) за Источну Европу и члана Европског парламента.

У дужем и садржајном разговору, г. Ван Дуисбург је информисао Његово Високопреосвештенство о активностима чланова Европског хришћанског политичког покрета у Европском парламенту у погледу афирмације хришћанских вриједности у политичком животу и уопште у Европи. Посебно је нагласио значај породичних вриједности, заштите од дискриминације и обнове савременог европског друштва на темељу хришћанских вриједности.

Ван Дисбург се налази у посјети Црној Гори, Албанији и Македонији. ЕЦПМ је, према ријечима г. Ван Дуисбурга, политичка асоцијација хришћанско-демократских политичких партија и организација које дјелују на свим политичким нивоима у Европи.

Посебно је било ријечи о слободи вјероисповијести и положају Православне Цркве у Црној Гори, као и бројним проблема са којима се она сријеће у својој јеванђелској мисији.

Истакнута је потреба христијанизације друштва на свим нивоима, а посебно на оним просторима гдје је више деценија стварана свијест да је немогуће бити хришћанин и јавни посленик у парламенту или Влади.

Митрополит Амфилохије је захвалио г. Ван Дуисбургу на посјети указавши на јеванђелску истину да смо као Христови ученици свјетлост свијету и да смо дужни да проповиједамо Јеванђеље најприје својим животом и дјелима, а потом и ријечима.

В.Џ.

Светигора Прес

[Зоран]

Неверни Тома

„Док не будем видео, нећу поверовати…“ – то је био одговор апостола Томе, једног од дванаест ученика Христових, на радосне приче оних који су видели свог распетог и умрлог Учитеља као васкрслог. И после осам дана – како каже Јеванђеље – када су ученици опет били заједно, јавио се Христос и рекао Томи: „Пружи прст свој амо и види руке моје, и иружи руку своју и метни у ребра моја, и не буде неверан него веран“ (Јн. 21, 27). И апостол Томаје ускликнуо: „Господ мој и Бог мој!“. И тада му је Христос рекао: „Пошто си ме видео, поверовао си, блажени који не видеше а вероваше…“ (Јн. 21, 29).

Милиони људи размишљају и говоре као што је говорио Тома и сматрају да је такав приступ сасвим правилан и човека сасвим достојан: „Док не будем видео, нећу веровати…“. Ако бисмо говорили на савременом језику, тај и такав приступ би смомогли назвати „научним“ приступом.

Христос говори: „Блажени они који не видеше, а вероваше…“. То значи да постоји и да је увек постојао и један други приступ, друга вера, друга могућност за човека. Да, одговарају нам на ово, али тај приступ је наиван, нерационалан и, једном речју, ненаучан. Тај приступ није за нас. Ми смо савремени људи и зато говоримо: „Док не будемо видели, нећемо веровати…“.

Живимо у времену великог упрошћавања и, стога, великог осиромашења. „Научно“, „ненаучно“. Људи понављају ове речи као да се ту ради о нечем што је самоочигледно и што се само по себи разуме. Они папагајски понављају те речи зато што и сви други људи око њих, такође, папагајски и без трунке размишљања понављају исте речи. Они, у ствари, слепо и упрошћено верују у те речи. Зато им се и чини да је сваки други приступ неозбиљан и да због тога не заслужује никакву пажњу. Питање је решено. Но, да ли је баш тако?

Већ сам рекао да живимо у свету великог осиромашења. И, заиста, ако је човек на крају свог бескрајно дугог развоја дошао до става – „Док не будем видео, нећу веровати“ и ако тај став представља врхунац човекове мудрости и највеће достигнуће његовог разума, онда је наш свет стварно један бедни, плитки и, што је главно, неизмерно досадни свет. Ако знам само то што видим, што могу да додирнем, измерим и анализирам, како ја онда мало тога знам! Пре свега, у том случају отпада читав свет људскога духа и мишљења, оног дубљег знања које проистиче не из „видим“ или „додирујем“, већ из „мислим“ и, што је главно, „умом сагледавам“. Отпада све оно знање које је вековима било укорењено не у спољашњем и емпиријском искуству, већ у једној другој задивљујућој и, заиста, необјаснивој човековој способности, којом се човек разликује од свега другог у свету, која га чини заиста јединственим бићем. Додирнути, измерити, дати тачне податке, па чак и дати предвиђање – то данас знамо – може не само човек, већ и робот, машина и компјутер. Шта више, компјутер – знамо и то – може да мери, упоређује и даје неупоредиво тачније и „научније“ податке од човека. Али, оно што никада и ни под којим условима никакав компјутер неће бити способан јесте да се усхити, да се зачуди, да појми, да буде ганут, да се обрадује, да схвати оно што није могуће схватити никаквим мерењем, нити анализом. Никакав компјутер не може да чује оне нечујне звуке из којих се рађају музика и поезија. Никакав компјутер никада неће ни над чим заплакати, нити у било шта поверовати. Али, зар наш свет – оставши без свега тога – не постаје онда један беживотан, досадан, и – рекао бих – непотребан свет? О, да – авиони и космички бродови ће летети још даље и још брже. Али, куда и зашто? О, да – лабораторије ће давати још тачније анализе. Али, ради чега? Кажу нам: „За добро човечанства“. Ми им одговарамо: светом ће ходати здрави, сити и самозадовољни људи, али толико слепи и толико глуви да више неће ни бити свесни свог слепила и глувоће.

„Док не будем видео, нећу поверовати“. Али, емпиријско искуство јесте само једно од људских искустава, и – при том – онај најелементарнији и, стога, најнижи вид знања. Емпиријско искуство је корисно и неопходно, али сводити свеколико људско знање искључиво на емпиријско искуство, то је исто као покушати схватити лепоту уметничке слике помоћу хемијске анализе боја употребљених на слици. И оно што називамо вером јесте уствари онај други и виши ниво људскога знања. Може се рећи да човек без тог вишег знања, без вере не би могао да живи ни један једини дан. Сваки човек верује у нешто и верује некоме. Питање је само у томе чија је вера, чије је виђење и познање света правилније, пуније и адекватније богатству и сложености људскога живота.

Кажу: Васкрсење Христово је измишљотина, јер мртви не васкрсавају. Да, али само ако нема Бога. Међутим, ако Бога има, онда и смрт мора бити побеђена, јер Бог не може бити Бог распада и смрти. Но, они настављају: али, Бога нема – нема Га, јер Га нико није никада видео. Али, шта значи онда – питамо их ми – сво то искуство милиона људи који радосно тврде да су видели Бога, али не физичким, већ унутарњим, дубљим и поузданијим видом? Прошло је две хиљаде година, а светом и даље као одговор на небески поздрав „Христос васкрсе!“ одјекује тај сверадосни отпоздрав „Ваистину васкрсе!“. Зар не видите, зар не чујете? Зар у дубини ваше свести – са ону страну свих анализа, мерења и провера – не видите, не осећате ту бесмртну и блештаву светлост, зар не чујете тај вечни глас који говори: „Ја сам Пут, Истина и Живот…“? Зар не схватате да у дубинама душе Христос непрестано одговара Неверном Томи у нама, у мени, у теби:

„Блажени они који не видеше, а повероваше“.

Протојереј Александар Шмеман

[Зоран]

Патријарх Московски Кирил у посјети Александријској Патријаршији

Његова Светост Патријарх Московски и све Русије Кирил стигао је у суботу 10. априла у Египат, гдје га је на аеродрому у Александрији дочекао Његово Блаженство Папа и Патријарх Александријски и све Африке Теодор II са више архијереја, као и представник Московске Патријаршије при Александријској Патријаршији, игуман Леонид Горбачов, затим амбасадор Руске Федерације у Египту, руски конзул у Александрији и други званичници.

Са аеродрома се поглавар Руске Цркве упутио у саборни храм Благовијести Пресвете Богородице.

Александријска Патријаршија једна је од најстаријих помјесних православних Цркава. Око 42. године после Христовог рођења основао ју је апостол и јеванђелист Марко, први епископ Александријски. Први пут се поглавар Александријске цркве почео називати Папом у трећем вијеку. Ту титулу је увелико користио свети Атанасије Велики. До Другог васељенског сабора, поглавар Цркве апостола Марка заузимао је друго мјесто у диптиху.

Садашњи 116. Папа и Патријарх Александријски Теодор (Хорефтакис) од 1985. до 1990. г. био је представник Александријске цркве у Одеси.

Александријска Патријаршија данас има 26 епархија, које обухватају цијели афрички континент, 35 епископа и више милиона вјерника.

Египат је подијељен на четири епархије: Мемфиска, Пелусијска, Птолемаидска и Ермупољска митрополија.

Укупни број храмова и молитвених домова је око 1000, свештеника има око 500, а богослужење се обавља на више од 50 језика.

Знаменита Александријска богословска школа представљена је таквим именима као што су Климент Александријски (+ 216), Ориген (+254), свети Атанасије Велики (+373) и Кирил Александријски (+444). Александријска црква је такође колијевка монаштва, у чијим оквирима су се подвизавали такви светитељи као што су свети Антоније Велики (+348), који се сматра утемељивачем монаштва, први устројитељ општежитељског монаштва Пахомије Велики (+348), Пајсије Велики (+400) и многи други.

[Зоран]

Обнова Хиландара

Шест година после пожара обновљена трећина манстира Хиландар. То је наша светиња, верујем да ће држава помоћи обнову, каже за РТС патријарх Иринеј.

Од катастрофалног пожара почетком марта 2004. године, у којем је уништено више од половине комплекса манастира Хиландара, српска царска лавра на Светој гори успешно се обнавља после шест година.

До сада је реконструисано више од трећине изгореле површине српског споменичког комплекса који је део светске баштине у Грчкој.

Радови на реконстуркцији изгорелих конака и параклиса Немањићке задужбине Светог Саве и Светог Сименона Мироточивог, према проценама наших и грчких стручњака трајаће до 2015. године.

Баштинари који су ангажовани на обнови, у приоритетне активности у наредном периоду уврстили су наставак радова на великом конаку из 1821. године.

„Подељен је у три дела, три ламеле и управо завршавамо средњу ламелу, која ће за месец дана бити усељива. Надам се да ће до краја идуће године, завршетком обнове, манастир имати довољно простора за све оне функције које су сада у врло скученом делу јужног дела манастира који није горео“, рекао је главни архитекта Мирко Ковачевић.

Све радове током обнове изводи манастир у својој режији. Радници су из наше земље, а логистику даје Задужбина Хиландара у Београду, која организује набавку грађевинског материјала и транспорт бродом. Сви радници поштују кућни ред манастира.

„Ми смо до краја 2009. године и можда прва три месеца 2010. завршили око 35 одсто изгорелог дела манастира“, навео је директор Задужбине манастира Хиландара у Београду, Миливој Ранђић.

Улагање за будуће векове

По завршетку Великог конака предстоји обнова и других објеката.

„Садашња обнова је велики задатак и за нашу државу и за нашу цркву. Ја верујем да наша држава неће затајити, да ће учинити свој допринос“, рекао је патријарх СПЦ Иринеј.

Патријарх Иринеј сматра да ће промена која се сада дешава бити рад и делатност и улагања не за једну декаду, него за будуће векове да Хиландар настави са својим трајањем и са својом историјом.

„Хиландар је наша не само историја, Хиландар је наша и култура, наш највећи духовни центар, био и остаће за свагда“, истакао је патријарх.

Радује и вест да се упоредо са обновом манастира Хиландара увећава и број монаха. Данас их има око 40. Поред бројности братство се и подмлађује. Монашка заједница са сваком новом душом обогаћена је и новим талентима.

Извор: РТС

Радио Светигора

[Зоран]

Помен жртвама авионске несреће

У суботу 10. априла у храму светог Николе у Бјалистоку, архиепископ Бјалистока и Гдањска Јаков служио је помен жртвама авионске несреће у Русији. Служби је присуствовао велики број вјерног народа, као и више државних званичника.

„Шок је већи када познајете људе који су погинули“, казао је на почетку службе владика Јаков, „Међу жртвама је био и архиепископ Мирон. Били смо заједно у сриједу у Супраслу. Служили смо на празник Благовијести.“

Архиепископ Јаков је додао да је земни живот само једна фаза у животу. Сви који вјерују, који следују Христу и труде се да живе по јеванђелским заповијестима, задобиће вјечни живот.

Помену је присуствовала и породица трагично пострадалог архиепископа Мирона.

[Зоран]

Житије преподобног оца нашег Јована Лествичника

Где се овај храбри подвижник, преподобни Јован, родио и васпитао до својих подвига, то не могу тачно да кажем, вели његов животописац, монах Данил. А у каквом се сада месту налази овај божанствени и чудесни муж, и каквим се све бесмртним сладостима храни, ни то не знам да кажем. Али нема сумње да се он сада налази у оном свету, о коме слаткопојни славуј свети Павле благовести: Наше живљење је на небесима (Фил. 3, 20); и тамо се невештаственим чувством ненасито и сверадосно наслађује неисцрпним насладама, које је знојем својим заслужио, наследивши Царство небеско са онима чије су ноге ходиле путем правим. А како се он у вештаственом телу трудио за то невештаствено блаженство, испричаћемо сада.

Као шеснаестогодишњи дечко, а по памети као хиљадугодишњак, блажени Јован самог себе принесе као неку беспрекорну и благопријатну жртву Великом Архијереју, Богу. Он се дакле телом узнесе на Гору Синајску а духом на Гору Небеску, са видљиве висине горске приближавајући се небеској висини, и умом гледајући невидљивог Бога. Уклонивши се из света, он најпре заволе кротост украшену смиреношћу, као начелницу духовних девица, као учитељицу врлина. Он одбаци од себе свако смело и гордо говорење, и оговарање. У самом почетку своје монашке обуке, он врло зрелим расуђивањем сасвим прогна кушача самопоуздања и самољубља, и потчини себе врло искусном духовном учитељу, надајући се да ће на тај начин безопасно пребродити свирепу пучину страсти. И свој живот, потпуно мртав свету, он тако устроји међу братијом као да је међу њима био одојче које још не уме да говори: он ништа не рађаше по својој вољи, као да је имао душу без разума и без хотења, са истински измењеним својствима природним. Али је још чудноватије ово: он, изврсни познавалац целокупне световне философије, смиреноумљем пригрли простоту достојну неба. Јер смирење је туђе надмености световне философије.

Старац и учитељ преподобном Јовану бејаше Ава Мартирије. Кад Јовану би двадесет година, он га постриже у иночки образ. На дан пострижења ава Стратигије прорече за Јована, да ће бити велико светило васељене. То се потом обистини. А кад једном приликом Мартирије са учеником Јованом оде к великоме Анастасију Синаиту, овај погледавши на Јована упита Мартирија: Реци ми, Мартирије, откуда теби овај ученик? ко га постриже у иноштво? Мартирије одговори: Ја, слуга твој, оче, постригох га. На то Анастасије са дивљењем рече: О аво Мартирије, постриго си игумана Синајске Горе!

Аругом приликом блажени Мартирије оде са Јованом к великом старцу Јовану Саваиту, који је живео у Гудиској пустињи. Када их старац угледа, устаде, узе воду те уми ноге не Мартирију већ његовом ученику Јовану, па му и руку пољуби. Потом Стефан, ученик великог Јована Саваита, упита старца: Зашто си тако поступио, оче, умио си ноге не учитељу већ ученику, па си му и десницу пољубио? Велики старац одговори: Веруј ми, чедо, ја не знам ко је онај млади монах, али ја дочеках игумана Синајске Горе, и њему ноге умих.

Таква бише пророчанства светих отаца о преподобном Јовану док је још млад био. Та се пророчанства испунише потом у своје време.

Код свога духовног оца, Мартирија, преподобни Јован проведе у послушању деветнаест година, па остаде сироче, јер се блажени Мартирије престави к Богу. И као да к Вишњем Цару посла свог молитвеника и покровитеља, преподобни Јован се повуче у једну пештеру, имајући молитве духовног оца свог као силно оружје за разоравање тврћава. Та пештера беше на месту званом Тола, пет стадија удаљена од манастирске цркве. Тамо он проведе двадесет година, сваким даном распаљујући се све јаче и јаче огњем божанске љубави. Али, ко је у стању да речима подробно искаже његове подвиге, које он тамо тајно обављаше? Но ипак, преко ситних ствари могу се назрети оне главне. Ево неке од тих ситних ствари. Он је јео од свега што је допуштено монасима, али врло мало. То је чинио, да би мудро сломио рог гордости, која је могла да га узнемирава када не би јео. Јео је од свега, да се ум не би узгордио због испосништва. А јео је врло мало, и на тај начин господарицу и родитељку сластољубивих страсти, преједање, уздржањем морио. Малоједењем7 он јој је довикивао: Умукни! занеми! А пустињачким житијем и ретким виђањем са људима он пламен пећи телесне угаси, и потпуно испепели, и савршено уништи. Творењем пак милостиње и оскуђевањем у потребним стварима он чврсто избеже среброљубље, које свети апостол Павле назива идолослужењем. Лењу незапосленост, ту свакодневну смрт душе, и мекуштво, он је сећањем на смрт тела боо као останом, и себе на бодрост и труд потстицао. Замке и окове ма каквог пристрашћа и ма каквих чулних жеља он плачем покида и одвеза; а страст гнева беше у њему још раније умртвљена оружјем послушања. Ретко коме одлазећи, а још ређе говорећи, он умори пијавицу празнословља. А шта да кажем, пита се монах Данил, о побеђивању гордости? а шта о крајњој чистоти срца, коју овај нови Веселеил отпоче послушањем а доврши је Својим присуством Господ, Цар небеског Јерусалима? Јер се без присуства Господњег никада не прогони ђаво и његова војска. И у овом венцу похвале, који плетем преподобном Јовану, где ћу ставити извор суза његових, ствар која се сусреће не код многих? И сада постоји у пустињи у подгорју једна прикривена мала пештера, удаљена од келије преподобнога толико да се не може чути глас човечији. И он често одлажаше у њу, блиску небу, и јауцима својим, ридањима и призивањима Бога досезаше до неба. И јецајући и плачући он вапајно викаше као они које мачем секу или усијаним гвожђем жегу или им очи ваде. Спавао је врло мало, само толико да прекомерним бдењем не би уму свом нашкодио. А пре спавања обично се много молио и књиге састављао. Јер писањем књига он је прогонио униније, чамотињу. И сав ток живота његовог беше непрестана молитва и ненасита чежња за Богом, јер и дању и ноћу созерцавајући умом Бога у пресјајном огледалу чистоте душевне, он се не могаше наситити.

Инок неки, по имену Мојсије, жудећи за врлинским животом преподобног Јована, моли га да га прими за свог ученика, јер је желео да се од њега научи истинској философији. А умоли овај инок и чесне старце, те се они заузеше за њега код светога, и он га на њихове молбе прими за ученика и сажитеља. Једнога дана велики отац нареди Мојсију да са извесног места носи земљу у градину и уреди је за поврће. Мојсије оде и вредно рађаше по наређењу. Но у подне пошто беше силна жега, јер бејаше месец август, уморан он зађе у хлад једног великог камена и леже да се одмори. И Господ, који неће да ичим ожалости Своје слуге, Својим обичним милосрђем спасе Мојсија од неочекиване смрти, а светог Јована поштеди од жалости. Јер у то време, бавећи се у својој келији богомисленом молитвом, преподобни паде у лак сан, и у сну му се јави неки свештенолик муж који га прекори што спава и рече му: Тако ли ти, Јоване, безбрижно спаваш? а Мојсије је у опасности. – Свети Јован се одмах трже од сна, и стаде се топло молити за свог ученика. А кад паде вече и ученик дође с посла, старац га упита, да му се није десило неко зло и нешто неочекивано. Он одговори: Умало ме један огроман камен не уби. И несумњиво би ме убио, да ме ти, оче, не викну. Јер у подне ја бејах заспао под тим каменом, али чух како ме зовеш, и ја се уклоних испод камена, и чим се уклоних камен паде. – И истински смиреноуман, Јован ништа не рече своме ученику о свом сновиђењу, већ тајно у срцу свом узнесе благодарне молитве доброме Богу.

Преподобни Јован бејаше и образац врлина, и лекар унутрашњих рана. Тако, неким братом Исакијем силно беше овладао демон блуда. И он сав утучен, дође ка овом великом оцу, и исповеди му своју борбу плачући и ридајући. А он му на то рече: Пријатељу, припаднимо оба на молитву! – И док се они мољаху, и страдалник још ничице лежаше, Бог испуњаваше жељу свога угодника, да покаже да Давид не лаже када каже: Господ ће испунити жељу онима који Га се боје, и услишиће њихову молитву (Пс. 145, 19), јер демон блуда побеже, прогнан ударцима моћне молитве преподобног Јована. – А страдалник, видећи себе ослобођена од страсти и потпуно исцељена, веома се дивљаше, и узношаше благодарност Богу који прослављује слугу Свога, и уједно слузи који прослављује Бога.

Но неки, подбадани завишћу, говораху да је овај корисни учитељ, преподобни Јован, многоглагољив и лажљив. Онда он на делу показа да све може у Христу који моћ даје: заћута и целу годину не проговори ни речи, док га сами укоритељи не замолише да проговори. Јер сами увидеше да није добро затворити непресушни извор мудрости и лишавати све спасења, па дођоше и молише га да опет отвори своја богоглагољива. уста. А он незлобив, послуша их, и настави их учити својом богоданом мудрошћу.

Сви се дивљаху подвизима преподобног Јована и гдедаху на њега као на новог Мојсија, па га силом поставише за игумана своје киновије. А он, примивши се преко своје воље за игумана Синајске Горе, још ближе приђе Гори Божјој. И богоразмишљањем ушавши у мрак у коме је Бог (2 Мојс. 20, 21), и духовним подвизима попевши се уз небеску лествицу, он доби закон написан прстом Божјим, и отвори уста своја речи Божјој, и привуче Духа, и из добре ризнице срца свог изнесе речи добре.

Преподобни Јован постаде игуман после четрдесет година свога инсковања. Једном дођоше шест стотина поклоника у манастир Синајски. При трпези сви видеше једног окретног младића у јеврејском оделу, који служаше и другим слугама заповедаше и распоређиваше. И кад гости одоше из трпезарије, а за трпезу поседаше они што су служили, потражише и оног вредног младића, распоредитеља, да и он седне с њима, али га нигде не нађоше. Онда Божји слуга, преподобни отац Јован, рече: Оставите, не тражите га, то свети пророк Мојсије послужи на своме месту.

Једнога лета бејаше у тим крајевима велика суша. И сабраше се људи из околних градова, одоше к преподобном Јовану, и молише га да својим молитвама измоли кишу од Бога. И кад се преподобни помоли Богу, одмах паде велика киша, напоји сасушену земљу и учини је плодоносном.

Пошто мудро руководи свој духовни Израиљ, преподобни Јован се приближи крају овог привременог живота. Само у једној ствари блажени Јован не би сличан пророку Мојсију, јер он душом уђе у Вишњи Јерусалим, а Мојсије не могаде ући у обећану земљу. А о светости преподобног Јована, вели монах Данил, сведоче многи, нарочито они који се, руковођени његоним богонадахнутим речима, спасоше, и сада се спасавају. Сведочи млади Давид, муж изврсни, који наследи мудрост премудрог Јована. Сведочи и преподобни Јован, игуман Раитски, добри пастир наш, који умоли светог Јована Лествичника, те као нови боговидац сиђе к нама са Горе Синајске, и показа нам своје богонаписане таблице, тојест књигу „Лествица“. Ова књига побуђује на подвиге, а сила њена упућује у боговиђење.

Када преподобни Јован одлажаше к Богу, поред њега стајаше његов брат по телу, ава Георгије, и он га одреди за игумана обитељи Синајске. Али ава Георгије плачући мољаше га: Господине мој, зар ти одлазиш, а мене остављаш? Ја ти се молих, да мене пошаљеш испред себе, јер без тебе ја не могу ову свету дружину твоју руководити. И ето, бедан ли сам сада, јер ти одлазиш к Богу пре мене. Одговори му ава Јован свети: Не плачи! не тугуј, јер ако се удостојим близине Божје у оном свету, ја ћу умолити Господа, да те ове исте године узме на небо. Тако се и зби. Десет месеци после блажене кончине преподобног Јована отиде к Богу и брат његов ава Георгије, да заједно предстоји Богу са братом својим преподобним Јованом у слави светих, славећи вечито Оца и Сина и Светога Духа, амин.

Преподобни Јован упокојио се у осамдесетој години свога живота, крајем шестог или почетком седмог века. Иза себе остави богонадахнуту књигу Небеску лествицу, која врлином узводи на небо и доноси вечно спасење.

Архимандрит Јустин (Поповић)

Радио Светигора

[Зоран]

ТЕЛЕГРАМ САУЧЕШЋА ПАТРИЈАРХА СРПСКОГ МИТРОПОЛИТУ ВАРШАВСКОМ

Објављено од стране Светигора на 12. април 2010.

БЕОГРАД, 12. априла – Његова Светост Патријарх српски Господин Иринеј упутио је Блажењејшем Митрополиту Варшавском и цијеле Пољске Господину Сави телеграм саучешћа поводом трагичне несреће у којој је погинуо предсједник Републике Пољске Лех Качињски са бројним државним и друштвеним званичницима, међу којима је био и православни ординариј Војске Пољске Високопреосвећени Архиепископ Хајновке Мирон:

Његовом Блаженству Господину Сави,

Митрополиту варшавском и све Пољске,

Варшава, Пољска

Ваше Блаженство,

Поводом тешке трагедије која се догодила 10. априла 2010. године, у јутарњим часовима, приликом слетања авиона у Смоленску (Русија), у којој је погинуо председник Републике Пољске господин Лех Качињски са супругом Маријом и још 96 особа, чланова делегације највиших државних власти Републике Пољске, међу којима и Његово Високопреосвештенство Архиепископ Православног Ординаријата пољске војске и Епископ хајновски др Мирон са још три клирика Пољске Православне Цркве, молимо Вас да, заједно са свима архијерејима, свештенством, монаштвом и вернима, примите наше искрено саучешће.

Молимо се Богу за покој њихових душа, а свима вама да подари утеху у болу.

Вашег Блаженства у Христу брат,

Патријарх српски Иринеј

Београд, 12. априла 2010. г.

Свтигора Прес

[Зоран]

ОКРУГЛИ СТО О НАЦРТУ ЗАКОНА О ПОВРАЋАЈУ ОДУЗЕТИХ НЕПОКРЕТНИХ СТВАРИ ЦРКВАМА И ВЈЕРСКИМ ЗАЈЕДНИЦАМА

Објављено од стране Светигора на 16. април 2010.

САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ

Епископски савјет Православне Цркве у Црној Гори у суботу 17. априла ове године са почетком у 9 часова у конференцијској сали хотела „Премијер“ у Подгорици организује Округли сто поводом радног текста Нацрта закона о повраћају одузетих непокретних ствари црквама и вјерским заједницама.

Округлом столу ће, поред Митрополита г. Амфилохија и архијереја, присуствовати и учестовати представници традиционалних цркава и вјерских заједница, водећи правни стручњаци из ове области из Црне Горе и окружења, као и представници Конрад Аденауер фондације и других међународних организација.

Представницима медија је дозвољен приступ.

Протојереј мр Велибор Џомић,

правни заступник Митрополије

[Зоран]

Четрдесет година од упокојења старца Амфилохија са Патмоса

16. априла ове године навршило се 40 година од упокојења старца Амфилохија (Макриса), чувеног духовника, молитвеника и мисионара Грчке Цркве.

Блажени старац Амфилохије (Макрис) је рођен 13. децембра 1889. године на светом острву Патмос, где је Свети Јован Јеванђелиста примио и написао последњу књигу Новог Завета, Откривење. Његови благочестиви родитељи Емануил и Ирена су му на крштењу дали име Атанасије. Као и многи други свети старци и Светитељи Цркве, Атанасије се родио у великој породици простих сељака. Породичне приче говоре о побожности Атанасијевих деде и бабе по оцу и начинима на који их је посећивала божанска благодат. Чинило се да мали Атанасије има урођени смисао за црквени дух будући да је одбијао мајчино млеко средом и петком. Још као дечак је успео да убеди своју баку, која се верила, да откаже веридбу и проживи остатак свога живота у девствености. Атанасије се сачувао од световних замки и у узрасту од седамнаест година ступио у манастир. Родитељи су му радо дали благослов. Тако је млади Атанасије постао искушеник у манастиру Светог Јована Богослова на Патмосу, марта 1906. године. Убрзо је постао миљеник остарелог братства и, напредујући у добродетељи и подвигу, замонашен је у расу у августу исте године, добивши име Амфилохије.

Млади монах Амфилохије је био строг према себи. Свестан својих разних недостатака, да би духовно напредовао, изумео је начине за борбу против својих грешних склоности. Био је нарочито строг према храни, и не би узимао више од десет залогаја хране током сваког оброка, док би посним данима јео само седам или осам маслина. После седам година у манастиру, довољно је напредовао удостојивши се велике схиме у марту 1913. године. Амфилохијев духовни отац, старац Антонијадис, извршио је постриг. Није занемарљиво да је о. Антонијадис био духовни син отаца покрета Кољивара,[1] који је духовно подмладио Грке, напаћене под турским јармом. Тиме се може објаснити мисионарска и подвижничка ревност старца Амфилохија.

Отац Амфилохије је био потпуно посвећен свом монашком позиву. Па ипак, надао се да ће временом ићи на поклоничка путовања ради духовног образовања. То се остварило 1911. године када је игуман манастира одлучио да пошаље младог Амфилохија на Свету Гору да изучи дрворезбарство. То је била душекорисна посета које се радо сећао до краја живота.

Неколико година касније, у мају 1913. године, игуман је признајући Амфилохијеве врлине и напредак, постигао договор са манастирском братијом да овај буде рукоположен у ђаконски чин. Послали су га на острво Кос да би га епископ тамо рукоположио. Ипак, Амфилохије је, бринући због своје неподесности и недостојности, био наведен да промени правац. Своме сапутнику, сабрату из манастира који је такође требало да буде рукоположен, објаснио је: „Брате мој, недостојан сам такве части. Радије бих да идем са чистом савешћу из места у место просећи, него да недостојно примим част рукоположења. Иди у миру. Ја крећем за Свету Земљу.“

Тако је осећање недостојности спојено са карактеристичном слободом духа и пламеном жељом да види Света Места, одвело оца Амфилохија у Египат а потом у Свету Земљу. Будући веома дирнут својим поклоничким путовањем, одлучио је да замоли јерусалимског патријарха да га прими као једног од чувара Светог Гроба. Иако је патријарх био вољан да га прими, братство манастира Светог Јована Богослова са Патмоса је инсистирало да се он врати у манастир свога покајања. На повратку на Патмос, братство га је „казнило“ за непослушност пославши га у испосницу у Аполо, да живи поред старца Макарија. Испоставило се да је он био тамо веома срећан, јер је могао да се потпуно преда молитви у пустињској тишини.

Старац Амфилохије је од почетка сањао да најзад помогне својим сународницима који су духовно ослабили након вековног турског угњетавања и туђинске власти; да открију своје духовне корене и уђу дубље у духовни живот. Већ је као прости монах у манастиру успео да обезбеди плац земље на стеновитом обронку западног Патмоса. Саградио је две келије припојене капели која је већ била тамо и сањао да временом тамо подигне женски манастир. Коначно је 1920. године Бог послао Амфилохију прву сарадницу на мисионарском пољу, Калиопу Гунарис, (потоњу монахињу Евстохију).

Значајно у старчевим мисионарским подухватима је било његово рукоположење у ђаконски чин 1919. године а убрзо и у свештенички чин, због обновљеног инсистирања манастирске братије. Иако му је то донело додатну одговорност, такође му је омогућило да слободно служи Литургију, прима духовна чеда и доноси благодат Тајни у своју мисионарску делатност. Убрзо по рукоположењу био је послан да служи у манастирском метоху на острву Кос. То је био и први период његових мисионарских путовања када је, поред свештеничке службе у манастиру Светог Јована Богослова, служио и као исповедник за Додеканеска острва. Много времена и енергије је потрошио на острву Камимнос, где је Калиопа Гунарис радила као учитељица, и где је почело да се развија језгро женског манастира.

Године 1926. манастир је послао старца да служи у пећини Откровења на Патмосу. Током овог периода провео је добар део времена са студентима патмоске Црквене академије. Бринуо се о томе да духовно и умно сазреју како би били корисни служитељи цркве и друштва. Многа семена која је посејао тамо су донела добар плод, укључујући бројне стаце и игумане манастира.

Тешка ситуација се развила до 1935. године на острвима које су окупирали Италијани. Они су успели да изврше утицај на Цркву и тамошње манастире да би њом манипулисали у своју корист. Када се поставило питање о новом игуману манастира 1935. године, Васељенски патријарх (под чијом је црквеном влашћу Додеканез) је инсистирао да се ова неправилна ситуација исправи. Братство је изабрало старца Амфилохија за игумана, не обраћајући пажњу на власт Италијана који су желели да се изаберу њихове марионете.

Убрзо после његовог избора за игумана, отворила су се врата за оно што ће бити семе будућег женског манастира Благовештење, на удаљености од петнаест минута хода од манастира Светог Јована. У почетку, у тамошњој згради требало је да се смести радионица за плетење и ткање (Калиопа Гунарис се тада већ преселила на Патмос, где је требало да води школу уз помоћ других побожних младих жена). У ствари, тајни разлог за оснивање радионице је био оснивање илегалне школе у којој су деца са Патмоса могла да науче грчка слова, будући да су Италијани готово забранили деци да уче грчки језик.

Италијани су све више узнемиравали због старчевог рада, и најзад га уклонили 1937. године, прогнавши га у „слободну“ Грчку са Калиопом Гунарис. На старчевом месту Италијани су изабрали и устоличили игумана – једног од својих сарадника, монаха из манастира. Мала заједница Благовештења коју је старац успео да уреди, током његовог изгнанства је била остављена без духовног оца. Старац, који се читавог свог живота посебно посветио монахињама, био је веома забринут за њих током овог периода изгнанства и прогона.

Када је старац стигао у Атину, братство „Зои“ му је пружило гостопримство. Из Атине је путовао по целој Грчкој, коначно стигавши до Крита, где су га замолили да преузме дужност духовног оца за цело острво. Његово изгнанство се окончало 1939. године, када је са великом радошћу примљен на Патмосу.

После италијанске окупације острва, уследила је немачка окупација 1942. године. Старац је, исцрпљен изгнанством, одлучио да се не враћа на дужност игумана, већ је проводио време у разним метосима манастира и усредсредио своју снагу на духовно и материјално устројство женског манастира Благовештење. Пажљиво је уредио манастирско општежиће, давши му основу са које је могао да напредује. Поред манастира на Патмосу и Калимносу, старац се надао да оснује женске манастире и у другим деловима Грчке. Временом су његове молитве и борба били награђени када је донета одредба за манастире на острвима Егина и Икарија као и за црквени центар и цркву на острву Криту.

Старац Амфилохије је реално разумевао људе и њихове потребе, схватајући да је човек саздан и од душе и од тела. Он је сматрао да добро у човековој души треба поставити у средиште сваког дела, и не одвајати га од осталих човекових особина. Дакле, видимо да је поред својих настојања да обезбеди центре монашке борбе за оне који су тражили такав живот, он такође желео да пружи прилику за учење и развијање њихових талената. Године 1947. дата му је прилика да помогне сирочићима са Родоса, који су били у бедној материјалној ситуацији. Организовао је малу групу својих монахиња на челу са игуманијом Евстохијом, ради оснивања сиротишта и јединице за труднице.

Старац Амфилохије је, можда пре него због било чега другог, запамћен по великој љубави и жртви за страдални народ Божји. Упркос болести и слабости, са радошћу је примао верне. На примедбу једне од сестара, која је била забринута за његово здравље, одговорио је: „Ја сам слуга Божији и не могу да се одмарам!“

Силина његове љубави и молитве за народ се потврдила у следећем догађају. Касно једног поподнева, док је старац био у Атини, посетиле су га две духовне кћери. Напустиле су кућу у којој је боравио кад је већ пао мрак. Он им је уз благослов пожелео лаку ноћ. Ипак, био је неспокојан због њихове безбедности. Када су отишле, почео је да се усрдно моли за њихов безбедан повратак кући. Посебно је био забринут јер је једна од њих имала проблеме са коленима и често је падала. Док су се враћале кући, нејака сестра се осећала као да је била подигнута у ваздух, а њена пријатељица се уверила да је ова ходала готово стопу и по изнад земље. Сутрадан је старац потврдио да је то био одговор Божији на молитву за њену безбедност. Старчева брига за народ је била дубока и због његовог страдалног срца, Бог је услишавао његове молитве.

На Васкрс 1968. године, старац Амфилохије је примио божанско обавештење о свом блиском престављењу. Тако му је дато готово две године да припреми себе и своја духовна чеда за свој одлазак. Па ипак, био је на великим мукама због помисли да оставља своју духовну децу. Са сузама је молио Бога да му дозволи још времена како би могао да охрабри и развије своја духовна чеда. Кратко пред упокојење рекао је једном духовном чеду да га је Богородица са Светим Јованом Богословом посетила и обавестила да Господ није услишио његову молбу да остане на земљи до Васкрса 1970. године. Убрзо га је напад грипа ослабио и његово стање се није могло побољшати. Опростивши се и извршивши последње припреме за своја духовна чеда, предао је своју душу Господу 16. априла 1970. године.

У есеју „Духовни водич у Православном хришћанству“, епископ Калист (Вер) говори о старцу Амфилохију као савременом примеру традиционалног православног старца. Његове речи су карактеристичне:

„Оно што се највише истицало у његовом карактеру је била благост, (смисао за) хумор, топлина љубави, и осећај тихе но ликујуће радости. Његов осмех је био пун љубави, али лишен сваке сентименталности. Живот у Христу, по његовом схватању, није био тежак јарам, бреме које је требало носити са суморном помиреношћу, већ лични однос који је требало искати са срдачном ревношћу. Чврсто се противио сваком виду духовног насиља и суровости. Било је карактеристично да је лежећи на самрти и отпуштајући монахиње које су биле под његовим старањем, понављао игуманији да не буде престрога према њима: ‘Оставиле су све да би дошле овде, не смеју да буду несрећне.’

Нарочито се сећам две ствари о њему. Прва је његова љубав према природи и, посебно, према дрвећу… Друга, која се истиче у мом памћењу је савет који ми је дао када је дошло време да се као тек рукоположени свештеник вратим са Патмоса у Оксфорд, где сам предавао на универзитету. Он сâм никада није посетио Запад, али је мудро разумео стање Православља у Дијаспори. ‘Не плаши се’, инсистирао је. ‘Не плаши се због свог Православља’, рекао ми је. ‘Не плаши се јер ћеш као православац на западу често бити изолован и увек у мањини. Не прави компромисе и не нападај друге хришћане. Не брани се и не нападај. Једноставно, буди оно што јеси.’“

[1] Покрет Коливадес раног деветнаестог века је у свом средишту имао Св. Никодима Светогорца, Макарија Нотараса и Атанасија Пароског, и бавио се разним пастирским неправилностима које су ушле у црквени живот током турске окупације. Два питања-проблема до којих им је највише било стало су били: повратак честог причешћивања и очување васкрсног карактера недеље; нарочито, укидање парастоса у недељу. За циљ је имао право образовање људи како би они живели пуним, савесним хришћанским животом.

[Зоран]

Чудесни повратак моштију светог Никодима Светогорца

У четвртак 15. априла, братство Манастира светог Никодима Светогорца у грчкој области Гуменица је са великом побожношћу и узбуђењем дочекало мошти свог покровитеља које су биле украдене 15. марта 2010.

Свети Никодим се четири пута јавио човјеку који је украо његове свете мошти и рекао: „Чедо моје, врати ме у мој дом, одакле си ме узео. Доста си ме већ намучио“.

Он је у шоку потражио најближег свештеника, коме је у сузама све исповиједио и предао му мошти.

Свештеник је светињу однио у манастир, а ово је његово свједочанство, које је испричао полицији.

Покајани лопов је рекао да ће ускоро доћи у манастир да игумана моли за опроштај.

У суботу ће у манастиру бити служено велико празнично Вечерње и мошти ће бити изложене ради поклоњења вјерних.

Извор: Радио Светигора

[Зоран]

Жене мироносице

Када у Страсној седмици слушамо јеванђелско казивање о страдању Христовом, о Његовом распећу и крсној смрти, сваки пут нас дубоко погоди један детаљ тог казивања: верност којом су Христу до краја били верни они малобројни, углавном жене о којима готово ништа друго и није казано у Јеванђељу. Ученици Христови су – како каже Јеванђеље – напустили свог Учитеља и разбежали се. Петар се трипут одрекао Христа. Јуда Га је издао.

За Христом је у време Његове проповеди ишло много људи. И свако је од Њега очекивао нешто: једни су очекивали помоћ, други – чудо, трећи – исцељење, четврти – ослобођење од мрског римског јарма, пети – уређење својих земаљских послова.

Али, сви ти бројни људи су потпуно погрешно схватали оно што је било главно у Његовом учењу – проповед саможртвене љубави и свецелог самопредавања за спас света и човека – ако су ишта уопште и схватали. Христос је помагао људима и људи су због тога долазили к Њему и ишли за Њим.

Међутим, у душама тадашњих јеврејских вођа и власти из дана у дан је све више нарастала мржња према Христу. У Христовој проповеди о љубави су се све чешће чула и предсказања о томе да ће Он самог Себе принети тој љубави на жртву. И мноштво које Га је дотад пратило почело је све више да се осипа и проређује. Последњи пут су се Његова земаљска слава и Његов људски „успех“ јарко пројавили на дан Његовог свечаног уласка у Јерусалим када се – по речима Јеванђеља – „узбудио сав град“. Но, и то је било само на кратко. Па и зар сви ти људи у ствари нису изашли, тако радосно и узбуђено, у сретање Христу само зато што су опет и опет од Њега очекивали и тражили земаљско царство, земаљску победу, силу и славу?

И све се то убрзо завршило. Светлост је згаснула и после Цвети је наступила тама, усамљеност и безнадна жалост Страсне седмице. А најстрашније од свега је било то што су Га у те последње дане издали они једини који су Му били блиски, ученици Његови, они којима је целог Себе предао. У Гетсиманском врту чак ни тројица најблискијих ученика Његових нису издржали: заспали су док се Христос молио у самртној борби и крвавом зноју, припремајући се за страшну смрт. Из Јеванђеља знамо да се Петар – који је претходно тако громко обећавао да ће умрети са Христом – у последњем тернутку поколебао, затајио, да се одрекао Христа, издао Га… „И тада Га“, пише јеванђелиста Матеј, „сви ученици оставише и побегоше…“.

Међутим, нису сви побегли.

Под Крстом се догађа чудо земаљске верности и земаљске љубави. Они који су у време Христове земаљске „славе“ били тако далеко, које готово нисмо ни срели на страницама Јеванђеља, они којима – како видимо из Јеванђеља – Христос није ни говорио о Свом васкрсењу и за које је, стога, у ту ноћ под Крстом Његовим заиста све било готово и свему био крај – управо су се ти показали као највернији и најистрајнији у непоколебивој земаљској љубави. Јеванђелист Јован пише: „А стојаху код Крста Исусова мати Његова, и сестре матере Његове Марија Клеопова, и Марија Магдалина“ (Јн. 19, 25).

А потом, пошто је Исус већ умро:

„А потом Јосиф из Ариматеје, који бјеше ученик Исусов, али кришом због страха од Јудејаца, замоли Пилата да узме тијело Исусово. И допусти Пилат. Онда дође Јосиф и узе тијело Исусуово. А дође и Никодим, који је први пут долазио ноћу Исусу, и донесе помијешане смирне и алоја око сто литара. Тада узеше тијело Исусово, и обавише га платном с мирисима, као што је обичај у Јудејаца да сахрањују. А на ономе мјесту, гдје бјеше распет био је врт, и у врту гроб нов, у који још нико не бијаше положен. Ондје, дакле, због петка јудејскога, пошто бјеше близу гроб, положише Исуса“(Јн. 19, 38-42).

Прошла је субота и у праскозорје трећега дана по распећу те верне жене су дошле на гроб Исусов да би – по обичају тог времена – помазале мртво тело миром, тј. мирисним уљима. И управо се њима првима јавио Васкрсли Христос, оне су прве чуле од Васкрслога Христа поздрав „Радујте се!“ који од тада занавек постаје суштина хришћанске силе.

Тим људима и тим женама Христос није открио тајне будућега као што је то учинио дванаесторици изабраних апостола, ти људи и те жене стога нису знали смисао Његове смрти, ни тајну долазеће победе, долазећег Васкрсења. За њих је смрт њиховог Учитеља и пријатеља била стварна смрт и крај свега. А та смрт је, притом, била још и страшна и срамна смрт, страшан крај и завршетак свега.

Они су стајали под Крстом само зато што су Га волели и што су, из љубави, састрадавали са Њим. Они нису оставили Његово мртво и измучено тело, већ су извршили све оно што одувек чини љубав при последњем растанку са вољеним. Они које је Христос молио да бдију са Њим у тренуцима страшнога борења у Гетсиманском врту – када је Он, по речима Јеванђеља, почео да се „жалости и тугује“ – одрекли су Га се, напустили су Га, разбежали су се. А они од којих Он ништа није тражио, остали су Му верни по својој простодушној људској љубави. „А Марија стајаше крај гроба плачући“.

Тако кроз све векове плаче љубав.

Тако је и сам Христос плакао поред гроба свога пријатеља Лазара.

И, гле, та је љубав прва сазнала за победу Христову. Тој љубави, тој верности је првој било дано да сазна да не треба више да плаче, да је „победа прогутала смрт“ и да више нема и да више никада неће бити тог безнадежног растанка.

Ето то је смисао изласка жена мироносица у рано недељно јутро на Исусов гроб. Тај излазак нас стално подсећа на то да су једино њихова љубав и верност сијали у безнадежној тами Страсне седмице. Тај излазак нас непрестано подсећа на то да у овом свету нису умрли и ишчезли ни верност, ни љубав. Тај њихов излазак суди нашем малодушју, нашем страху, нашем вечитом и ропском самооправдавању. Тајанственом Јосифу, Никодиму и тим женама мироносицама, које су пре свитања изашле на гроб Исусов, посвећено је тако мало места у Јеванђељу. А управо се ту, у њиховој верности решава вечна судбина свакога од нас.

Чини ми се да нам је управо у наше дане посебно потребно да се сетимо те љубави и те једноставне људске верности. Јер живимо у времену у коме светом господари зло учење о човеку и његовом животу, учење које непрестано покушава да дискредитује и ту љубав и ту верност.

Вековима већ у свету – истина слабо, али непрестано – светлуца и просијава светлост верности, љубави и састрадања жена мироносица које су ћутећи гледале страдање Човека Кога су сви одбацили. И ми данас треба да се као за сламку хватамо за све то што у нашем свету још увек живи топлином и светлошћу те и такве једноставне, земаљске људ-ске љубави. Љубав не пита човека за теорије и идеологије, она се обраћа његовом срцу и његовој души.

Тутњала је људска историја, рађала су се и сурвавала царства и културе, беснели су крвави ратови, но за све то време и непрестано над земљом, над том смутном и трагичном историјом светли лик тих верних жена мироносица. Лик њихове бриге, саможртвене верности, љубави и састрадања. И да у историји није било присуства и светлости тог њиховог лика наш свет би – без обзира на све његове успехе и достигнућа – био само један страшан свет.

Може се без икаквог претеривања рећи да је жена та која је спасавала и спасава човештво човека. Жена га спасава, али не речима и не идејама, већ тим својим ћутљивим и брижним присуством препуним љубави. Жена је најзаслужнија за то што – без обзира на све зло које господари светом – у свету никада не престаје тај тајанствени празник живота, што се тај празник празнује и у сиротињској кући за сиромашним столом једнако радосно као и у дворцу за краљевском трпезом, јер је извор радости и светлости тог празника у жени, у њеној љубави и верности која никада не пресахњује.

„Немају вина…“. Али, док је она ту – мајка, жена, невеста – биће довољно вина, довољно љубави, довољно светлости за све…

Протојереј Александар Шмеман

Радио Светигора

[Зоран]

Иконограф: слуга Лепоте Божје

Бог је по Својој Суштини неописив, непојмив – вечно тајанство. Зато је свака теолошка беседа о Њему, као и слика, непримерена достојанству Његовом. Али Он је благоизволео да се стварно јави у Старом завету: Аврааму као Три ангела и Мојсију као Светлост на Синају и као Огањ у Несагоривој Купини…

Ако се пењемо лествицом апофатике (као Мојсеј на Синај) можемо се приближити надкосмичкој реалности где је све другачије него у овом створеном свету. На прагу неизрецивости треба да умијемо ум новозаветном молитвом-ускликом: Бог је Господ и јави се нама! Јер Један од Тројице постао је Човек са именом Исус. Од тада имамо дужност да проповедамо Бога кроз сликање човечанског Лика Његовог – Иконе Његове.

Исус Христос није обичан човек, нити Јеврејин, него Божанска Личност у човечанском Телу. Прво Његово одело црвене боје означава Његову Божанску природу (боју Огња Љубави Тројичне), а друга, плава хаљина, указује на Његову човечанску природу (боју наше планете – њеног неба и океана). Док златни ореол опева тајну Преображења, када је Његова вечна Божанска Светлост (до тада сакривена под кожом Његовог Тела) избила кроз Његово Лице и одело, па је Његов лик блистао јаче од космичког сунца…

Аскеза је средство за очишћење духа, жеђ за Божанским енергијама, глад за неувенивом Лепотом Бога у лику Христа.

Икона је света слика некога свеца који је подвигом успео да постане сличан (подобан) Богочовеку Исусу. Он је испунио жељу старозаветних пророка и царева да виде Лице Бога свог. У светом Шатору старог Израила већ су постојале иконе ангела на завеси и над поклопцем Ковчега. (Друга Заповест је забрањивала само огреховљеним бићима да буду сликана). Слика некога грешника је идол, а слика која представља неко свето биће је икона.

Па ако су већ у Старом Завету сликани ангели, онда утолико пре мора бити сликан Творац Ангела који је постао Човек, загрлио на Крсту цело човечанство као Цркву-Невесту, и Воскресенијем Својим уздигао и материју овога света и читаву творевину у нераскидиви брак са Логосом, са Смислом.

Сваки даровити сликар несвесно велича ту свадбу Неба и Земље, а сваки богољубиви иконописац то чини свесно – као своје литургисање. И зато је лик Богочовека Исуса у православном живопису најлепши „портрет“ под небом и на небесима. А најлепши женски лик је „портрет“ Богородице Марије…

Сваки православни иконописац је слуга Лепоте Божје, који проповеда о Богу помоћу својих боја и цртежа. У то име спреман сам да сваком традиционалном зографу целивам руку, као и добром попу златоусту.

Отпадија Запада од православне иконографије (у доба Ренесансе) довела је сликарство Запада до без-човечног и без-божног Енформел-а, који означава прогон човековог и Богочовековог лика са сликарског платна…

Сујетни сликари овога трулежног света одричу иконописцима оригиналност. Међутим, оригиналан (изворан) је само онај који допире до Извора, до Бога… У том смислу добар иконописац јесте оригиналан, јер воли и слика „Оригинал“ Бога у телу Исуса Христа. Он постиже највећи степен слободе кроз „монашко“ одрицање од својевољности, налази своју непоновивост у личном избору тема и израза из Светога Предања. Србин иконописац нарочито воли ликове светих ратника и светих мученика. Опева њихово јунаштво са Богом.

Часни крст који носи православни иконограф је скован из две опречне заповести: Не смеш бити лени кописта, и: Не смеш измишљати непостојеће утваре!

Жан-Пол Сартр је рекао: „Свет је овај неправедан. Ако се са њим саглашаваш – постајеш саучесник у злу. Ако га мењаш – постајеш џелат“. Међутим, православни уметник има мудрост у разликовању духова: он се саглашава само са лепотом преображенога света – откривеног у Христу Богу. И тај Највећи Уметник (Бог) даје му храброст да мења најпре себе, па и свет око себе – уношењем и чудесним умножавањем хлебова Лепоте Божје…

Епископ Будимски Данило (Крстић)

Теолошки погледи, 4/1990, стр. 213–214

Радио Светигора

[Зоран]

Православље у Кенији

У Кенији се данас налази најбројнија православна заједница на Афричком континенту, која има око милион парохијана, од укупно 35 милиона становника.

Православну епархију у Кенији основао је средином ХХ вијека Кипарски архиепископ Макарије III. Тренутно у Кенијској епархији Александријске Патријаршије има око 200 храмова, десетак црквено-парохијских школа, чак и богословија у Рирути, предграђу кенијске престонице.

Поглавар епархије је митрополит Кенијски и Иринопољски Макарије (Тилиридес). У богословији која је основана 2004. године он је заједно са студентима превео многе богослужбене текстове на 11 локалних језика. Заједно са богословцима он често обилази своје многобројне парохије, гдје лично помаже свештеницима при изградњи храмова.

Храмови у Кенији су углавном глинени, али већ се у многим селима дижу велике камене цркве. Многе од њих је Митрополит Макарије освештао у част руских светитеља, преподобних Сергија Радоњешког, Серафима Саровског, светог Луке Војно-Јасенецког, којег владика Макарије нарочито поштује.

Неке од сеоских општина су толико сиромашне да свештеници служе у поцијепаним одеждама и боси. Али сиромаштво се уопште не одражава на духовни живот парохија. Сеоске цркве у Кенији су недељом и у празничне дане пуне парохијана. После сваког богослужења људи се не разилазе, пјевају хришћанске пјесме са афричким мотивима, плешу и ударају у там-там и бонг бубњеве, који су неодвојиви дио богослужења у сваком кенијском храму.

Богослужења се савршавају на грчком и енглеском језику, као и на многим кенијским наречјима у зависности од региона. Сваке године појављује се све више и више духовне литературе на језицима кикују, суахили, масајском, долуо и другим.

Рирутска богословија годишње обучи десетак свештенослужитеља. Сви они стажирају у школи, а онда се шаљу на пастирско служење по регионима, гдје живе њихова племена.