Радио Светигора и Светигора Прес

[Зоран]

Из Московске Патријаршије позивају да се не жури са потврдом идентификације остатака светих царских мученика

Из Руске Православне Цркве позивају да се не жури са званичном потврдом идентификације остатака нађених 2007. године надомак Јекатеринбурга, који, како сматрају истражитељи, припадају дјеци светог мученика цара Николаја II Романова.

„Мислим да данас немамо разлога за журбу. Сахрана може довести до искушења да се повјерује да се на ово дјело може ставити тачка. А то није тако“, казао је предсједник Синодалног одјељења за односе Цркве и друштва, протојереј Всеволд Чаплин.

Осврћући се на недавну изјаву представника Канцеларије за форензику при Истражном комитету државног тужиоца, Владимира Соловјева, да остаци нађени 2007. без сумње припадају светим мученицима – царевићу Алексеју и царевни Марији, о. Всеволд је позвао да се „озбиљно испитају сви противречни ставови научника“ по овом питању.

Поред тога, представник Московске Патријаршије сматра да је неопходно упоредити „резултате истраживања под Колчаком са резултатима најновијих истраживања, и што је најважније – именовати виновнике“.

С тим у вези о. Всеволд је прокоментарисао изјаву представника Истражног комитета, г. Соловјева, да је породица цара Николаја погубљена по одлуци Уралсовјета, без одобрења врха совјетског руководства – Лењина и Свердлова.

„Да, постоји спор по том питању, да ли су одобрење за погубљење дали Лењин и Свердлов. Могуће је да историјских докумената о томе и нема, али неопходно је у то се увјерити, провјерити све архиве“, сматра свештеник.

Осим тога, како примјећује о. Всеволд „ако је тако како сматра истражитељ Соловјев, да је одлуку донио Уралсовјет, мора се установити одговорност тог органа, као и лица која су у то била укључена“.

„Из ријечи уваженог истражитеља јасно је да је одлуку донио бољшевички орган, и мислим да се тој одлуци мора дати правна, политичка, и што је најважније, морална оцјена“, подвукао је протојереј.

[Зоран]

Исихазам – освајање унутарњих простора

Шта је исихазам? Ко су исихасти? На ова питања даје нам одговор најновије издање манастира Подмаине „Исихазам – освајање унутарњих простора“.

Књигу отвара студија високопреосвећеног митрополита Црногорско-приморског Г. Амфилохија „Исихазам као освајање унутарњих простора“, у којој нам владика даје основне одредице овог, по његовим ријечима,  значајног духовног покрета за историју Православља и за духовни живот уопште. Поред историјске перспективе, митрополит наглашава изузетну важност исихазма, као призива на „моралну револуцију и преображај“, за људе свих епоха, а тим прије за наше доба које понајвише карактерише „отуђење човјека од његових унутарњих простора“.

Централни дио књиге заузима дјело руског аутора, игумана Петра (Пигоља), „Свети Григорије Синаит и његови духовни следбеници“. У свом дјелу о. Петар је изложио учење преподобниг Григорија Синаита и дјеловање Синаитског покрета, као и његово ширење преко духовних следбеника преподобног Григорија на Светој Гори, у Византији, Бугарској и Србији.

Књигу затвара још једна студија митрополита Амфилохија под насловом  „Синаити и њихов значај у животу Србије XIV и XV века“, која се надовезује на књигу игумана Петра и у којој митрополит проширује тему Синаитског покрета у Србији, и истиче и везу Србије са Синајском гором, која потиче још  од времена Светог Саве.

У продужетку представљамо текст високопреосвећеног митрополита Амфилохија.

Исихазам као освајање унутарњих простора

Свједоци смо једног необично интересантног феномена: у наше дане све више се буди интересовање за тзв. мистику и уопште мистичке и тајанствене појаве. То је очевидан знак почетка преоријентације човјекових интересовања. Јер скоро сва човјекова дјелатност последњих неколико вјекова, особито дјелатност европско-америчког човјека, била је усмјерена на освајање космоса и материје, на освајање спољних простора. Та једностраност је проузроковала отуђење човјека од његових унутарњих простора и довела до раздора између човјековог бића и његовог дјеловања: површине спољњег свијета као да су прогутале дубину човјековог бића. Но чим човјеково биће оплића и оповршини се, свијет му постаје узак. То је потпуно природно: човјек је по својој природи дубљи и шири од космоса у коме пребива, отуда је и његова глад за дубином и ширином незаситива дубинама и ширинама ове материјалне стварности.

Да се та дубља тражења јављају и код нас, свједок је интересовање које се пробудило последњих деценија, у Цркви и ван ње, за духовни покрет звани „исихазам“ или „паламизам“. Тај покрет који је дошао до изражаја особито у XIV вијеку и који је органски повезан са личношћу св. Григорија Паламе (необично је важно да се подвуче да је њему Црква посветила другу недјељу Часног поста), био је код нас дуго времена заборављен, а од појединаца, под утицајем западне литературе, понекад и презрен. Шта је дакле „исихазам“? Је ли он стварно, како су неки хтјели да га прикажу, „болесни мистицизам“ прошлости или је нешто сасвим друго? – Сматрамо да су Недјеља св. Григорија Паламе и свети дани „пучине“ Часног поста, као призив на цјелосни духовно тјелесни преображај, необично прикладни за размишљање о овом значајном духовном покрету за историју Православља и за духовни живот уопште.

Исихазам – срце духовног живота

Прво да видимо шта управо значи ријеч „ИСИХИА“? Буквално, она значи: МИР, МИРОВАЊЕ, ТИШИНА. Међутим, код православних подвижника она је од давнина значила нешто много више и имала један дубљи смисао. Оно што карактерише човјека и свијет у коме живи, то је стални немир и промјенљивост. Отуда човјек стално чезне за спокојством. И као што нам искуство свједочи да се мирно море не излази на морској површини него у дубинама мора, тако, по опиту светих подвижника, и унутрашњи мир твари и човјека треба тражити у дубинама човјека и твари, и „с оне стране“ тих дубина. ИСИХИА и јесте управо то: тражење тог и таквог унутарњег мира који „превазилази сваки ум“. Она није просто спокојство, налажење мирног мјеста за живот и пребивање, него битијно сабирање људског бића и жића у свој центар („срце“); а преко њега сабирање у Богу и Богом, као јединим извором сваког истинског мира. Отуда је најбољи превод на српски ријечи „ИСИХИЈА“ онај који је дао о. Јустин Поповић: МОЛИТВЕНО ТИХОВАЊЕ. Јер то сабирање може се постићи само кроз вјеру, покајање, пост и молитву. Тиховање не значи пасивност. Оно претпоставља огромни духовни напор и борбу против страсти које су праизвор цјелокупне људске расејаности и разбијености. Док је пророк Мојсије ћутао, каже св. Григорије Палама објашњавајући тај мир, чуо се глас Божији: „зашто вапијеш к мени“ (Изл. 14, 15). То је ћутање гласније од говора, тишина која прераста у дубински вапај бића. Ко задобије такво молитвено тиховање, каже св. Јован Лествичник, познао је дубину тајни.

„Исихиа“ такве врсте и уопште исихазам обично се везује за горе поменути духовни светогорски покрет из XIV вијека. Но ако се ствари мало дубље посматрају, он је карактеристичан за цјелокупни православни духовни живот. Довољно је погледати, на примјер, у древни „Отачник“, збирку изрека египатских стараца, па да се човјек увјери да исихазам није неки нови изум него да он постоји одвајкада као начин живота и пут спасења. То је, уствари, Маријинско служење у ногу Исусових стално присутно у животу Цркве. Тако читамо у Отачнику, да кад је старац Арсеније упитао Бога како да се спасе, чуо је глас: „Арсеније бјежи, ћути, молитвено тихуј“. Тај позив старцу Арсенију уствари је призив на унутарње духовно делање душе, без кога је сав духовни живот као лишће без плода.

О исихастима говоре и Оци старохришћанске Цркве. У V вијеку се спомиње у палестинском манастиру Светог Саве неки пустињак Јован који проводи живот у „молитвеном тиховању“. О исихастима се говори и у Јустинијановом законодавству, помиње их и 41. канон Трулског сабора. Велики подвижник VI вијека, преп. Јован Лествичник, 27. Слово своје „Лествице“, која је извршила огромни утицај и на Истоку и на Западу, посвећује „Свештеном тиховању тијела и душе“ и „разлици и разликовању мировања“. Исихиа је и за њега идеал као и за многе прије њега. Он је, међутим, свјестан и опасности које она у себи крије. Зато препоручује непрестану обазривост и смирење које чува подвижника од обмане и од пада у гордост, ту „свеобухватну смрт“. Лествичник савјетује истинског искатеља духовног живота: „Непрестано помињање и мисао на Исуса нек се сједини са твојим дисањем и тек онда ћеш осјетити корист од молитвеног тиховања“. Овдје се, дакле, ради о непрестаном љубавном општењу са Христом, које има за циљ сједињење са Богом и са његовим „светим наднебеским огњем“, који неочишћене жеже а друге осветљује „по мјери савршенства“ (Слово 28).

Свети Григорије Ниски у тумачењу Псалама говори о Мојсију да је провео четрдесет година удаљен од људи, боравећи у „молитвеном тиховању“, созерцавајући невидљиве ствари. И по преп. Исаку Сирину, „исихиа“ је врхунац савршенства и „мајка покајања“. Он је назива и „почетак очишћења“. По истом овом светитељу, ријечи су орган овог свијета; молитвено тиховање, које захтијева радикално одрицање од свијета као жеље тијела, похоте очију и гордости живота, употребљава радије као орган ћутања у коме је тајна будућег вијека.

Молитвено тиховање као непрестано хођење човјека пред лицем Божијим, у органској је вези са вршењем свих јеванђелских заповијести. Вршење заповијести је припрема за више ступњеве духовног живота. Зато онај који би хтео да молитвено тихује а није се ослободио врлинским живљењем од духовних страсти и болести, личи на човјека који искаче из брода у море, сматрајући да ће на даски без опасности стићи на обалу (Преп. Јован Лествичник).

Закон живота по св. Григорију Богослову се састоји у овом: „Бога треба више помињати него дисати“. Само тако се може остварити циљ хришћанског живота: постизање заједничарења с Богом, причешћа и виђења Бога. То је основна идеја исихаста свих времена, богословски потврђена и озакоњена у Цркви, прво кроз Ареопагитске списе а потом и у дјелима преп. Максима Исповједника. То су, заједно са Евагријем, Исаком Сирином, и особито преп. Симеоном Новим Богословом, духовни родоначелници светогорских исихаста.

Да се задржимо само на преп. Симеону. И за њега као и за светогорске исихасте (живео је крајем Х и почетком XI в.), Бог је свјетлост и почива у неизрецивој свјетлости. Зато онај који постиже с Богом заједницу, – причешћује се Његове вјечне свјетлости, постајући и сам свјетлост. То се постиже кроз вјеру и врлине, од којих је по њему „ИСИХИА“ најсавршенија; остале врлине су пут који њој узводи. Онај који молитвено тихује, каже светитељ, треба да, као блудница, држи и љуби на духован начин и сузама облива ноге Исусове. Или као слушкиња чије су очи упрте у руку госпође њене (Пс. 123, 2), тако и он треба да гледа нетремице на руке Господа Бога свога. Треба да буде као невјеста која сједињена са Господом Христом лијеже и устаје у вјечни живот, или као ученици на Тавору који видјеше славу Његову и чуше глас Очев: „ово је Син мој воз љубљени“, и падоше ничице говорећи као Петар: „добро нам је овдје бити“. Молитвени тиховатељ треба још да буде као Мојсије на врху Синајске Горе, да пребива тамо сам и да узлази у облак, скривајући се од очију других. Ако буде тако радио, не само што ће видјети Бога „од позади“, него ће му се јасно открити лице Божије. И само Бога гледајући и од Бога будући гледан, и слушајући Његов глас, откриће се прво њему, на тајанствен начин, тајне Царства Божијег, а потом ће он другима дати закон; просветлиће се а онда ће и друге свјетлошћу знања просветити; биће помилован па ће онда и сам друге миловати. Такав тражи и добија, па кад добије – раздаје онима који од њега траже; одрешује се свеза зла а потом одрешује и сам друге.

Незаситива жеђ и глад за Богом и вјечном Божанском свјетлошћу је основна покретачка снага радикалног одрицања од свијета које тражи преп. Симеон. Ту се не ради о некаквом апстрактном философском или религиозном мистицизму, него о опитном светотајинском и световрлинском реализму. То је жеђ крштене и у свјетлост Тросунчаног Божанства навијене душе, за општењем са историјским Христом Богочовјеком, у Цркви Бога живога, силом Духа Светога, кроз очишћење и духовну борбу.

Да та жеђ није само својство монаха или пустињака, него да је у природи свих хришћана, свједочи преп. Петар Дамаскин на око 200 година прије Симеона Богослова. „То је подвиг, каже он, који је потребан свима људима, било дјелимично било цјелосно. Без њега је немогуће задобити духовно знање и смирено умље; онај који га иште, постају му преко њега јасне у божанским Писмима и свим тварима скривене тајне.“ Без молитвеног тиховања, тврди исти светитељ, не можемо се очистити ни познати нашу слабост и демонско лукавство; нећемо бити у стању ни да схватимо Божију силу и Промисао из божанских Ријечи које читамо или пјевамо.

Светогорско живљење по Богу

Управо на таквој жеђи, еросу и подвигу саздана је, расла, живјела и живи света Гора Атонска. Светогорски подвижници су од самог почетка пригрлили исихазам. Света Гора је, уствари, по самој својој природи била мјесто „исихије“ и истовремено „огњиште врлина“. Оно што пише за првог светогорског пустињака, преп. Петра Атонског, да је: „око своје душе, ум, непомично утврдио на небо, одрекао се дома, отаџбине, родитеља, сродника по крви и пријатеља, и рекавши свима збогом, боље речено без збогом, једноме свој живот посветио – живљењу по Богу…“ – то је било и остало јеванђелско правило живота свих његових духовних следбеника. За њега каже св. Григорије Палама, један од тих следбеника, даје својим умјереним и пуним уздржања животом „задобио силну умну снагу; строгим пак живљењем у молитвеном тиховању, срце своје је једноставно претворио у божанску колесницу, и друго небо, и Богу од неба милије пребивалиште. Укратко, у томе се и састоји враћање ума самом себи и сабирање или, премда је чудно и рећи, враћање ка уму свих душевних сила и делање по њему и по Богу.“

Кроз то сабирање свих душевних и духовних сила човјек се ослобађа од свог страственог односа према себи и свијету, скида са себе „одвратну маску“ своје, од Бога и истинске свјетлости, отуђености. То је пут сабирања по тварима и ван себе разасутог човјековог бића, пут задобијања истинског мира, дубине и богопознања, обожења кроз причешћивање божанском благодаћу и пут вјечног усавршавања и ка бољем напредовању. Исихаста такве врсте, одрекавши се свега богољубиво и богољубно, стоји пред Богом „глув и нем“, побеђујући закон материје, а душа му се преображава божанском благодаћу, предајући и тијелу „знаке“ божанске љепоте.

Тај исихастички метод освајања унутарњих простора пренет је са овог светогорског огњишта и међу словенске народе. Велики руски препородитељи: Антоније Печерски (оснивач руског монаштва), Мојсије Угрин, Нил Сорски, Серафим Саровски и остали саровски и оптински Старци прошлог стољећа, били су велики љубитељи исихије, молитвеног тиховања.

Српски исихасти

Први познати подвижници код Срба: ПРЕПОДОБНИ ПЕТАР КОРИШКИ, ЈОАКИМ ОСОГОВСКИ и др., такође спадају у исихасте, будући да пустињаштво по својој природи има исихастички карактер. И сам СВЕТИ САВА, пород Свете Горе и отац Српске духовне историје, цијелог свог живота био је разапет на крсту двоједне љубави: љубави према молитвеном самовању и љубави према духовном просветљењу свог народа. Он не само да се „дивио животу непрестаног молитвеног узвишавања ума од земаљског Богу“ код светогорских подвижника него је сам упражњавао такав начин живота и чезнуо за њим свим својим бићем. О томе свједоче не само КАРЕЈСКА ИСПОСНИЦА и СТУДЕНИЧКА „МОЛЧАЛНИЦА“ него и сав његов животни став и стално враћање Светој Гори. Он са великим узбуђењем мисли на „свету и слатку пустињу“, а посебно на колијевку источног монаштва – Палестину, Египат, Синај. Он је био и остао велики поклоник Синајског схватања подвижништва. Дух исихастичке атмосфере прожима многе службе и житија српских светитеља прије XIV в. Тако читавих сто година пре избијања исихастичког спора у Светој Гори пјесник пјева у служби Светом Сави у духу чистог исихазма:

„Успавао си страсти и многолике валове божанским усхођењима и неослабним чистотама те на вечерњу свјетлост уснућем засјао јеси…“

Без сумње истог духа је био и Архиепископ Данило II као и многе друге значајне личности наше духовне прошлости, особито оне које су прошле кроз ман. Хиландар. И до данас је остао недовољно испитан утицај монаха Синаита који су основали низ манастира по Србији и кроз њих посејали у душу нашег народа дух синајске исихије. Да је Преп. РОМИЛО РАВАНИЧКИ био чисти исихаста, јасно свједочи његов животопис, као и чињеница да му је духовни учитељ био велики молитвени тиховатељ ГРИГОРИЈЕ СИНАИТ.

Имали смо у наше дане неколико значајних личности које су се трудиле да продуже, по Божијем призвању, старо предање молитвеног тиховања. Да поменемо познатог СТАРЦА ТЕОКЛИТА из Студеничке испоснице, СТАРЦА СИМЕОНА из ман. Дајбаба и потпуно непознату сељанку из Врака код Скадра, БЛАЖЕНУ СТЕВКУ ЂУРЧЕВИЋ. Ова чудна сељанка, која је после протеривања Срба из Албаније (1933. г.) живјела у једном селу на Косову и последње дане провела у битољском сиротишту „Богдај“ (умрла као монахиња Стефанида 1945. год. од рана које је задобила од Немаца), оставила нам је „Исповијести“ ријетке духовне дубине и потресног садржаја (Исповијести се чувају у рукопису).

Исихазам св. Григорија Паламе

Основно начело исихазма свих времена је било: прво треба БИТИ па онда ДЕЛАТИ. Прво је коријен и извор другог, друго је незамисливо без првог а и прво има потребу да се открива и остварује другим. Човјек треба да сретне живога Бога, па тек онда да проповиједа убедљиво и вјерно Његову свету и неизрециву тајну. То је суштина и исихазма Св. Григорија Паламе. Он и исихасти XIV вијека не уводе ништа ново. Радило се просто о оживљавању и мисаоном продубљивању нечега што је постојало у Цркви вјековима као опитна стварност и као начин по Богу живљења. Оно што би се могло сматрати као новина у исихазму XIV вијека јесте БОГОСЛОВСКО ДОГМАТСКО удубљивање и образложење тог духовног искуства Цркве. Светогорски исихазам и уопште светопредањско црквено искуство добијају у лицу св. Григорија Паламе свог богослова „теоретичара“. Основни проблем овог светогорског спора са далекосежним последицама био је проблем могућности или немогућности реалног општења са Богом, као и начина којим се то општење може остварити. Калабријски хуманиста Варлаам са својим присталицама, који су били под јаким утицајем грчке философије и западне схоластике аристотеловски оријентисане, или су порицали могућност стварног општења са Богом или су му придавали символично интелектуални карактер. Бог се, по њима, може познати само преко природе или преко тварних символа, којима се Он открива човјеку. Свети Григорије је одмах осјетио да се ту ради о скривеном избацивању Бога из историјске стварности, па је одлучно устао против таквог сакаћења хришћанске визије односа између Бога и његове творевине. Свој став он заснива на библијском парадоксу: Свето Писмо тврди, с једне стране, да „Бога нико никад није видео“ нити га може видјети, али с друге стране, свједочи да су „блажени чисти срцем јер ће Бога видјети“. Из тога је Светитељ изаткао свој богословски парадокс, заснован на Христовом оваплоћењу и вјековном искуству Цркве: Бог је по СУШТИНИ неприступан, неизрецив, неописив, а по Својим вјечним божанским СИЛАМА и ЕНЕРГИЈАМА Он је – Живот нашег живота, Мудрост наше мудрости, Нада наше наде, Истина наше истине, Свјетлост наше свјетлости, Срце нашег срца; преко њих Он је Творац свијета, Промислитељ његов и Животворац. Бог је у самом искуству исихаста, ако је могуће тако се изразити – СКРИВЕНО-ОТСУТНА ПРИСУТНОСТ. Као „присутност“ Он је „Царство Божије“ у нама, Он је Таворска Свјетлост – СЛАВА лица Христовог, коју су видјели Апостоли на Тавору, реално присутна у свима онима који јој кроз вјеру и врлински живот приготове мјесто у своме срцу. А то и јесте смисао хришћанског живота: да човјек постане заједничар вјечне Божанске славе.

То пребивање Бога у нама и нас у Богу, као наше заједничарење у Божанској вјечној слави и преображавање Божанском свјетлошћу, односи се на сво психофизичко биће човјеково. Оно претпоставља и захтијева наш и тјелесни и духовни подвиг. Смисао свега нашег труда је да се све наше биће, колико је то нама људима могуће, сабере у молитвени вапај и цјелосно хођење пред лицем живога Бога. Оно што је највише изазивало Паламине противнике, затроване платоновско-дуалистичким презиром ка тијелу, као и многе после њих који су се изругивали „гледању у пупак“ исихаста, ради виђења Божанске свјетлости, – то је управо тај значај који Свети Григорије придаје тијелу у духовном животу. Светитељ је свјестан да је после васкрсења Христовог тијела свако људско тијело и људска кост – светиња и храм Духа Светог.

Као и сва Божија творевина, тијело је призвано, као и душа, да буде храм Божији а да би то постало потребно је да својим постом, чистотом и смирењем и сабирањем – одријеши крила душе и ослободи је за Божански бескрај, и његово скривено откривање у њеним дубинама.

Призив на моралну револуцију

Ето шта су исихасти били и остали: свједоци могућности и неопходности за човјека сваког доба, прије свега и изнад свега – тог освајања божанског бескраја, скривено откривеног у дубинама сваког људског срца, и с оне стране тих дубина; у „срцу“ космоса и његовој последњој тајни, и са оне стране те тајне. Човјек, освајајући просторе око себе, као да је заборавио на много бескрајније просторе у себи. Цветање спољашњег прогреса наше техничке цивилизације као да прати све опаснија морална унутарња закржљалост. Недавно је објављена у новинама карикатура суперсоничног авиона, испод које је писало: „човјеков научни прогрес“, а поред ње карикатурица са натписом: „човјеков морални прогрес“. Незајажљива човјекова жеђ за освајањем спољашњих простора осакатила је човјекову унутрашњост, а кроз то и односе међу појединцима и заједницама. Човјек као да се излио, као ријека, из свог корита, па се сад налази у опасности да га исуше сунчани зраци, да га испаре са лица земље. Отуда је Солжењицин безброј пута у праву кад тврди да „ако се ми не промијенимо са нашим незаситивим „прогресом“, човјечанство ће, при било каквој варијанти свог развоја, нестати у XXI вијеку – због дегенерисаности и истрошености, бесплодности и загађености планете“.

Предосјећање те опасности управо и буди интересовање код најдалековидијих умова нашег доба за дубље људске стварности. Тиме се да објаснити и интересовање за исихазам, како на Истоку тако и на Западу. Јер исихазам је стални призив на једну истинску револуцију и преображај овога свјета: призив на моралну револуцију и преображај; на продужење и проширење човјека – вјечноприсутним Божанским бескрајем. Призив на откривање Царства Божијег у нама.

Митрополит Амфилохије (Радовић)

Радио Светигора

[Зоран]

МОЛИТВЕНИ СПОМЕН СВЕТОГ ТЕОДОРА СТРАТИЛАТА НА ЦЕТИЊУ

Објављено од стране Светигора на 22. јун 2010.

ЦЕТИЊЕ, 21. јуна – Молитвени спомен Светог Теодора Стратилата на Цетињу Међу многим светињама које почивају под сводом Цетињског манастира јесте и део моштију Светог великомученика Теодора Стратилата. Молитвени спомен у част овог угодника Божијег врши се два пута годишње и то на дан његовог мученичког страдања за Христа 8/21 фебруара и данас када се врши спомен преноса његових светих моштију из Ираклије у Евхаиту. Уочи празника свете мошти се доносе из ћелије Светог Петра Цетињског и излажу вернима на поклоњење у току вечерње службе. Потом се постављају у ћивот Светог Петра Цетињског где су током цијелог дана празника изложене вјернима на поклоњење и цјеливање.

Вечерњу службу уочи Светитељевог празника служио је протосинђел Методије Остојић, настојатељ Цетињског манастира а на дан празника Јутрењу службу са каноном у част Светитеља и Свету Литургију служио је протосинђел Кирило Бојовић, сабрат манастира и професор Цетињске Богословије. Светим моштима су се поклонили братија Манастира и вјерни народ од којих су већи број били ходочасници из православне Русије.

м.П.К.

[Зоран]

Откривене најстарије фреске светих апостола Петра, Павла, Јована и Андреја

Најстарије познате представе светих апостола Петра и Павла откривене су у катакомби испод осмоспратне пословне зграде у Риму, саопштили су ватикански званичници у уторак.

Фреске, које потичу из друге половине IV вијека, откривене су на своду гробнице у којој се налазе и најстарији ликови светих апостола Јована и Андреја. Ове фреске откривене су захваљујући новој ласерској техници, помоћу које су рестауратори могли да отклоне дебеле слојеве калцијум карбоната, који су се вијековима скупљали, без оштећења боје.

Претпоставља се да се ради о гробници римске племкиње у катакомби свете Текле, и ово, по ријечима ватиканских званичника, представља доказ о поштовању светих Апостола у раном Хришћанству.

[Зоран]

Управо смо изашли на Радио Светигори тј. отац ипођакон наш Димитрије  bighug

V  shok

http://radiosvetigora.wordpress.com/2010/06/24/%D0%BC%D0%BE%D0%BD%D0%B0%D1%88%D1%82%D0%B2%D0%BE-%D1%83-21-%D0%B2%D0%B5%D0%BA%D1%83/#more-3742

[Зоран]

НА ДАН САБОРА КИНЕСКИХ МУЧЕНИКА У ПЕКИНГУ СЛУЖЕНО ПРАЗНИЧНО БОГОСЛУЖЕЊЕ

Објављено од стране Светигора на 24. јун 2010.

ПЕКИНГ, 24. јуна – 24. јуна 2010. године на дан Сабора кинеских мученика у храму Успења Пресвете Богородице на територији амбасаде Руске Федерације у Кини служена је Божанствена литургија.

Ноћ уочи празника код поклоног крста на мјесту цркве Свих светих, у капели у којој су погребене мошти кинеских мученика, настојатељ храма свештеник Сергије Вороњин служио је заупокојену литију, а послије тога свеноћно бденије.

11. јуна 1900. године побуњеници су у Пекингу усмртили 222 православна Кинеза, који су постали први кинески светитељи-мученици. Међу њима је био и јереј Митрофан Ци Чун, први Кинез свештеник, којега је у Јапану рукоположио свети равноапостолни Николај Јапански.

Празновање кинеских новомученика установљено је указом Светог Синода 1902. године. Њихове мошти су погребене у капели храма Свих светих мученика на територији Руске духовне мисије у Кини. Многе мошти су нетрулежне.

Извор: Pravoslavie.RU/Московска Патријаршија

[Guest]

29dz8zk

[Зоран]

Прва дама Русије се поклонила моштима светог Јована Шангајског

У сриједу 23. јуна, прва дама Русије, г-ђа Светлана Медведева, посјетила је у Сан Франциску саборни храм Пресвете Богородице „Свих жалосних радост“, који се налази под јурисдикцијом Западноамеричке епархије Руске Заграничне Цркве.

На улазу у храм супругу руског предсједника дочекале су са цвијећем дјевојчице из фолклорног ансамбла „Казачок“ при гимназији Светих Кирила и Методија, одјевене у традиционалне руске ношње. Архиепископ Сан Франциски и Западноамерички Г. Кирил, са свештенством, поздравио је г-ђу Медведев. Након што је цјеливала иконе у храму и прислужила свијеће, прва дама Русије је на позив владике Кирила присуствовала молебану у крипти светог Јована Шангајског и Санфранциског, и поклонила се светим моштима овог великог чудотворца и угодника Божијег.

Након молебана отпјевано је „Многаја љета“ предсједнику Русије, његовој супрузи и свим Русима у отаџбини и расијању. Владика Кирил је гошћи овом приликом поклонио икону светог Јована Шангајског Чудотворца, коју је насликао диригент саборног храма,  Владимир Красовски.

Светлана Медведева је заузврат архиепископу Кирилу подарила икону светих равноапостолних Кирила и Методија, просветитеља словенских.

Госпођи Медведевој, која је родом из Кронштата, показане су затим светиње храма, међу којима и икона светог праведног Јована Кронштатског са дијелом његовог појаса.

На крају своје посјете Светлана Медведева се свима захвалила за очување руског духа далеко од отаџбине, као и за могућност да се помоли у крипти највећег светитеља руског расијања.

Извор: Радио Светигора

[Зоран]

Беседа преподобног аве Јустина Ћелијског на Видовдан

Данас је Видовдан! Каква благовест! Какво Еванђеље јавља данашњи свети велики и страшни Празник. Гле, испред свих, он нам шаље дивног Светитеља Божјег Цара Лазара. Он, на тањиру носи главу своју у Небеско Царство. Дошао је дан, дан када Небеска Србија полаже свој страшни испит, дан када Свето Еванђеље Светог Саве отвара тешке, страшне странице своје Српске Голготе. Свети Кнез определио се, у име целог народа, за Царство Небеско, јер је земаљско царство за малена – за кратко време, а Небеско је вавек и до века.

Требало је бирати између Истинитог Бога, Господа Христа, и олуја са истока која је носила преко Балкана својеврсно незнабоштво. И Свети Кнез није могао поступити друкчије. Свети Кнез није могао другачије завршити историју Светих Немањића, него да са свим својим народом крене путем Еванђеља Светог Саве, путем службе Господу Христу, путем опстајања Свете Србије. Да! Свети Немањићи су имали један циљ, једну жељу – да Србију претворе у Свету Србију; да целу Српску земљу претворе у задужбину Божију; у један велики огроман манастир, у коме ће се служити само Богу, само Господу Христу. Ако би хтели да у неколико речи сажмемо и изразимо то Свето Еванђеље Светих Немањића, почевши од Светог Саве и Светог оца његовог Симеона, то Еванђеље гласи: Христос пре свега и изнад свега! Све за Христа – Христа ни за шта! Свето Еванђеље Светог Саве, Свето Еванђеље Светих Немањића, ето Еванђеља Светог Кнеза и Цара Лазара Косовског. Једино Еванђеље Српско, Еванђеље које ствара Свету Србију, целу земљу претвара у храм – храм у коме се служи Богу. И ту Свету Србију стварали су они – Свети Немањићи.

Шта је то Света Србија? Света Србија – то је једно, једно стално, непрекидно служење Богу. То је оно чудесно Еванђеље које објављује Господ Христос наредивши свима људима свих времена: „Иштите најпре Царство Божије и Правде Његове, а све ће вам се друго додати!“ (Mт. 6,33). Светосавско Еванђеље то иште. Света Србија то хоће – само то! Пре свега и изнад свега Царство Божије и Правду Његову! Ето, то су те стваралачке силе: Правда Божија, Истина Божија, Љубав Божија. То су те свете силе које изграђују и зидају Свету Србију, те вечне Правде и свете Правде Божије.

Ето, и сав Српски народ на Косову полаже душе своје. За кога? За Господа Христа – за Свету Србију! Приволео се Царству Небескоме, јер је земаљско царство привремено и пролазно. И десило се чудо: Света Србија није погинула на Косову! Не, она је продужила пут кроз страшно ропство, пут вечне Српске Цркве, мучећи се кроз историју на путу Свете Србије, и све до данас – до нашега дана, Света Србија! Света Србија је решила да одбаци све лажне богове, да служи вечној Христовој Правди, да одбаци све људске лажне, такозване правде. Изабрала да служи Христовој Истини, јединој вечној Истини, јединој непролазној Истини, јединој бесмртној Истини, а да одбаци људске маскиране истинице, односно маскиране лажи.

И Света Србија, Немањићка Србија – шта је хтела? Она је хтела да освети свет. Она је себе изграђивала – како? Прво: помоћу свете школе. Јер просвета Еванђељска, просвета Господа Христа, просвета Светосавска – шта даје човеку? Даје знање о Вечном Животу, даје знање о Истинитом Богу, даје знање о истинитом човеку, даје знање о смислу и циљу нашег земаљског живота. Али, не само знање; даје и свету силу да се то звање и знање претвори у живот, да с њиме живимо у овоме свету. Света школа, ето, то је главна радионица Свете Србије. Светосавска, немањићка радионица, света школа, данас је претворена у мајмунску мудрост. Света школа је погажена, нема светога знања, нема свете школе! Шта их уче? Шта је то? Какав се то мрак лије кроз наше високе школе?!

А Света Србија, Немањићка Светосавска Србија, шта још даје и шта још хоће? Свету породицу. Без свете породице нема напретка ни у једној земљи. А Свети Сава је то хтео, Свети Кнез Лазар је то хтео. И Еванђеље Светог Саве то хоће: да освети породицу, да односи у породици између родитеља и деце, и свих у кући, да буде свети однос, да служе један другоме као света браћа, као свете сестре. Да служе Господу Христу служећи један другоме, да све бива у славу Божију (1Kop. 10,31: Фил. 1.11). Да се у њој живи ради Христове Правде, ради Христове Истине, ради Христове Љубави; да се живи Христовом вером; да се у породици служи Господу, јер служећи Господу, уствари ми служимо себи, служимо својој вечности, служимо свом царству Небеском и служимо спасењу своје душе.

Србија Светосавска и Немањићка тражи свето судство: суд да буде светиња, где ће савест божанска да решава ствари, где ће правда Божија да буде из виђења и брањена. То је свети суд, свето судство – то хоће Света Србија. Онда, земљорадња, – шта је то? То је свети посао. Света земљорадња, то хоће Свети Сава, то хоће Света Србија. Да се земља обрађује у славу Божију, а на корист нама људима, јер знамо да је сва земља имовина Божија дата нама под најам. Света земљорадња, ето, она изграђује Свету Србију. Па свето сточарство, свето пчеларство, сваки занат, све то – то је свети занат у Светој Србији. Свето занатство, свето занатство које служи нама служећи Богу. Занатство које се врши у славу Божију на спасење наших душа и на одржање наше вере у народу, али све у славу Божију. То хоће Света Србија, то хоће Света Немањићка Србија, хоће и Косовска Србија Светога Кнеза. То је Небеска Србија. Једна је то Србија, почела од Светога Саве и његовог Светог оца, па ето, кроз све векове и векове до нашега дана. Све што је свето припада тој Светој Србији, Светој Немањићкој Србији, земаљској и Небеској.

Ми, данашњи Срби – шта радимо? Почели смо да је сахрањујемо, почели смо да је умртвљујемо са свих страна. Јер изгонећи Господа Исуса Христа из своје душе, ми гонимо њу, Свету Србију, која произалази од Бога, гонимо Његову Правду из нашег живота у Личности Господа Христа, што многи Срби данас чине. Шта је то? Они се труде да убију Свету Србију. Гле, они убијају себе. Свету Србију не могу убити: не могу убити бесмртнике Христове; не могу убити ни Светог Кнеза Лазара; не могу убити Светога Саву, ни Светог Симеона Мироточивог; ни безброј Српских Светитеља, и безброј витезова и јунака што гинуше за Крст часни и Слободу златну кроз векове и векове. Не могу погубити душе оних седам стотина хиљада Срба што пре двадесет и неколико година положише душе своје, животе своје, за велику и славну Свету Србију у ондашњој Хрватској држави (Реч је о Српским Новомученицима пострадалим 1941-45. године у Јасеновцу и другим усташким логорима и стратиштима. – Прим. уредн.). Неубивљива Света Србија коју нико оскрвнити не може, нити јој може нашкодити, јер је она сва Христова, а Васкрслог Господа Христа, ко ће погубити?! Ко убити?

Прави Србин увек стоји уз свога Господа Христа, увек стоји у Светој Србији: бранећи Правду живи том правдом, бранећи Истину живи том истииом; нема смрти која га може одвојити од њих, нема ђавола, ни легиона ђавола, ни пукова ђавола који могу таквог Србина, Христовог Србина, Светосавског Србина одвојити од Свете Србије! У њој, он је међу Светитељима Српским, тим бесмртним победницима на свим бојиштима, тим бесмртним јунацима којима никаква смрт нашкодити не може.

И ми данашњи Срби треба да проверимо себе. Свако да провери себе: Где сам? Да ли сам у Светој Србији? Да ли заиста живим Светим Еванђељем косовским, светосавским Еванђељем? Да ли је Христос за мене све и сва у овоме свету? Да ли је Христос за мене највећа моја брига у овоме свету? Да ли је Христос Једини Истинити Бог целоме свету. Да ли се ја полако одвајам од Њега, и бежим од Њега, и придружујем се лажним боговима овога света, лажним наукама, лажним учењима? Свак нека провери себе!

Провера је врло лака и за мене и за тебе: ако си прави Србин, ако свето србинско срце бије у теби, светосавско срце, ти си сав од Господа Христа, сав уз Његову Истину у овоме и ономе свету. Ти си сав уз Светог Кнеза Лазара, ти сав на Косову гинеш за Крст часни и Слободу златну. Немој мислити: све је то било, било Косово и прошло. И данас је Косово, и данас гину безбројни Срби. Многи гину без васкрсења, многи гину за вечиту смрт. Али, има и светих Срба, који животе своје полажу за Господа Христа, животе своје полажу за Свету Србију. Они се не виде, не чују, а срце њихово трепери за Небом изнад свих грехова, изнад свих смрти. Срце је њихово олтар, Косовски олтар, на коме они стално приносе себе на жртву Господу Христу, служећи Њему и роду своме. Таквих Срба има и без њих не постоји земља наша. Ал’ кад би било речи о самоиздајицама и до гњева Божијег, не би остало ни једног Србина до данас. А по великој милости Божијој, молитвама Светог Кнеза и Цара Лазара, Светог Саве и свих славних и Светих Немањића, и свих Српских Светитеља, ми недостојни Срби стигли смо… (Беседа недовршена, вероватно крај магнетофонске траке. – Прим. препис.)

1966. године у манастиру Ћелије

[Зоран]

Лазарева победа

Ко чува живот свој изгубиће га; а ко изгуби живот свој Мене ради, наћи ће га. (Мат. 10, 29).

Тајанствена књига из Јерусалима подноси се на потпис свакоме од нас, драга браћо, свакога дана кроз цело земно време. При том нам се стављају увек два листа на избор. На једноме листу исписано је небесно царство Христово; на другоме је исписано земаљско царство Ирода, Пилата, и осталих чије је име Легион.

Свако има да се определи слободно и свесно. Или поћи кроз дуг и загушљив тунел цветном пољу, где сунце не заходи; или пак кроз кратки перивој у сумпорни тунел, где вековни сунчеви зраци не називају добро јутро. Кратковиди и малодушни лакомо потписују овај други лист, приволевајући се царству земаљскоме. Они се боје царства небескога јер не могу да му догледају почетак, а хватају се царства земаљскога, јер не могу да му догледају крај. Гле, опасност често навлачи маску пријатељског осмеха. Малишан, остављен у зеленом пољу са зеленим језером, у погибељи је, јер не види два зеленила но једно, нити види границу и разлику међу њима. Сласт и њен понор обучени су у исто рухо. Зато се сласт чини неуком оку недогледно дуга. Пурпур земаљске славе и пожар ове – све пурпур за лакомога.

Шта значи приволети се царству земаљском? Значи повести се за тренутном угодношћу тела а против принципа духа. Пас не би никад дошао у двоумицу, коме царству да се приволи, јер код пса нема тога принципа духа. Во ће продужити да пије воду на реци, у којој се његов чобан дави. Јер треба познавати царство небесно па осетити струју ужаса при дављењу свога добротвора и притећи му у помоћ.

Пријатељ царства земаљскога цени само брзе успехе, који су за њега у толико већи уколико су јефтиније задобијени. Он продаје небо за земљу, цело право наследства за чанак сочива. Он је присталица „очигледних“ теорија, подржавалац моћних и власних. Он не спушта свој хладан прст у туђ пакао, нити икад обрће своје усне од пуног пехара осмехнуте среће. За њега небо и земља јесу – земља, тело и душа – тело, вечност и тренутак – тренутак.

Нису потребни крупни историјски догађаји, да би један смртан човек добио прилику да се одлучи за једно или друго царство. Сваки бели дан је један велики датум у борби та два царства. Врши ли се данас насиље над твојим суседом, књига је отворена на твом колену, и свети књигоноша очекује одговор. Окренеш ли ти своје очи на другу страну, и пустиш насиље да се изврши и преврши, ти си већ тиме дао одговор – приволео си се царству земаљскоме. И твој сусед ће погинути од насилника, и дом ће његов бити спаљен, и ти ћеш наследити имање његово. Но душа твоја неће делити угодност од тога са телом твојим: она ће осећати тамничку тескобу и муку. Победа твоја биће Муратова а не Лазарева.

Деси ли се пак, да се душа твоја устреми у одбрану правде, остављене од свију, мршаве и исмејане, – тиме си се приволео царству небескоме. Но тиме си свесно крочио на пут опасности, жртве и муке. Бићеш и ти остављен, измршављен и исмејан. И изгубићеш богатство и здравље правде ради. И изгубићеш почасти и пријатељства, па лако и живот. Тада ће гониоци правде приграбити твој дом и твоје имање и смејаће се, гозбећи се за твојом трпезом, говорећи: Где је сад онај што воли више царство небеско него земаљско? Но усред њихове гозбе засјаће изненадно твоја правда, као муња из прамена магле. И гром ће се срушити пред ноге водитеља правде. И у том тренутку тањир се поново окреће и поставља правилно: они губе све, који су мислили да су добили све, а ти добијаш све, јер си у очима света био изгубио све. И победа твоја биће слична победи цара Лазара, чији се тањир среће ево одлучно окренуо и поставио правилно тек у наше дане, после пет стотина и педесет година.

Пре пет стотина и педесет година Лазар се приволео царству небескоме, што ће рећи: стао уз Христа и Његов часни крст, и изгубио и царство и главу. Свет је мислио, да је Лазар претрпео нечувен пораз и да је народ српски сломљен за вазда. Тако се ценила ствар споља. Но изнутра ствар је задржала један невидљиви сјај, никад не замагљен.

Видећи и ценећи ствар изнутра, из духа, пророчки геније народни, описав страшни пад и пропаст, завршава овим неочекиваним речима:

„Све је свето и честито било

И миломе Богу приступачно“.

Наиме, достојна жртва принета је била за достојну ствар. Христу се жртвовало све. Народ је веровао, да нити је поднета жртва могла бити тражена и узета васионом узалуд, нити пак да се крст Христов, којим су се осенили војници Лазареви, да сломити ма од какве силе у свету. Зато се мртва глава Лазарева засијала на Косову пољу већма него сјајна победа Бајазитова.

Но гле, колико се тек данас сија победа Лазарева!

На њу се чекало и за њу се страдало пет стотина година. Да је пре дошла била би мање сјајна и мање слатка. Гле, правда не стари у гробу, но подмлађује се. Што дуже закопана, све се поносније и елегантније диже. Заиста, важно је што је победа Лазаревог народа дошла, но још је важније, да је народ веровао у победу и очекивао је пет векова. Шта би рекао на ово онај од вас, ко чека пет дана на победу своје правде, и шестог дана изгуби веру и у своју победу и цео свет? А гле овде један народ чека са вером као стена не пет дана но пет тамних ноћи, свака дуга по стотину година!

И не само чека. Но чекајући слави дан Косовске пропасти као свој највећи народни дан! Ово је тајна највећа у нашој историји, у коју странци не проничу. Јер други народи обично славе дане својих победа као своје народне дане. И питају се у чуду откуда то, да Срби славе дан свог великог пораза као свој „главни“ народни дан у години?

Но ако се странци чуде, не треба ви да се чудите, јер ви треба да знате. Треба да знате, – и то знање деци својој да казујете, – да славећи Видовдан ви сте вазда славили не пораз но победу Лазареву, Гле, увек је победио онај, ко се жртвује за један светао идеал. Један спартански краљ пао је са триста другова у борби за отаџбину. Непријатељ је прешао преко његова мртва тела. Па ипак се пад тога краћа кроз векове истицао не као узорит пораз но као узорита победа.

Ако ви убијете некога, ко има више права од вас, ви га нисте убили но прославили. Убијањем њега ви сте само успорили своју пропаст и његов тријумф. Лазарева војска борила се за одбрану Хришћанства, за одбрану Отаџбине, за одбрану Балкана. Муратова војска борила се за наметање господарства, за наметање јарма и ћутања. Има ли и мало сумње, чији је циљ борбе и смисао муке био правији? Како је онда Лазар могао бити побеђен? Не, он није ни био побеђен. Његова крвава глава котрљајући се по Косову исписала је смртну пресуду тобожњим победиоцима. Заиста, никада смрт не оправдава своје постојање у толикој мери, нити показује толико лепоте и племенитости у себи као у тренутку када прима у своја наручја човека као жртву за нешто више од његовог маленог живота. Смрт тада губи своју жаоку, цепа свој тамни вео, и изједначава се са животом. Овим се додирује главни нерв хришћанске религије.

Гле, хришћанска религија се доживљује и доживљена само постаје разумљива. Рекао је Господ: „Ко чува живот свој, изгубиће га, ко изгуби живот свој, Мене ради, сачуваће га“. - Ко може ово разумети сем онога, који је у стању ово доживети, преживети? Није ли ова тајна јеванђелска, једна од најдубљих и најплеменитијих, доживљена и посведочена нашим народом кроз историју од Косова до данас? Није ли народ Лазарев онда изгубио свој земаљски живот, који му се у наше дане отвара? А да је онда народ Лазарев зажалио за својим смртним животом; да је сијао крст Христов – да буду згажени без одбране – страшно је и помислити! – Народ би тај одавно угњилео у својој слабости и ништавилу и изгубио би до сада оба царства, и оба живота. Но Лазарев народ је разумео онда књигу јерусалимску, свету књигу судбе, као што ју је разумео и његов владар и, приволевши се царству највиших идеала, однео је бесмртну победу страдањем и смрћу својом.

Поклонимо се, зато, жртви, светога Лазара. Његово приволење царству небескоме значи целу једну религију.

Та религија Лазарева данас је потребна народу као и увек. Јер гле, она значи да са Христом долази и победа.

Она значи да нема сувише велике жртве за правду Божју.

Значи још да је и сада, као и у почетку, пред нашом слободном и уједињеном нацијом отворена књига, која долази с неба кроз Јерусалим, са вечито истим питањем, које иде с тутњем кроз све дане светске историје:

„Коме ћеш се приволети царству?

Или волиш царству земаљскоме,

или волиш царству небескоме?“

Читајте своју историју како ваља, и видећете сав је закон Божији урезан у њој. Крупним словима, као огњеним кедрима, пише Господ закон свој, да би га и мало писмени у духу могли читати. Он га је написао и запечатио једном у Светом Писму, но Он је неуморан у понављању свога закона у животу свакога народа.

Будним оком пратиће небесне силе живот наш у слободи, за који сте се толико молили.

Воспрените духом дакле, и не загњурујте душу своју у земаљско царство. Гле, слобода никада не значи земаљско царство но небеско. Слобода је ретки гост из другог света а не стални житељ овога света. Као крилати анђео, провидан и нежан као етар, и моћан и животворан као етар, слобода на крилима долеће у госте, на крилима се држи међу нама, и на крилима одлеће у – други свет.

Сазидана од костију мученика и великомученика, ова земља треба да постане тврђава Божија, у којој ће се име Божије славити и благосиљати и мислима, и речима, и делима. Нека би на свим капијама ове тврђаве, и у свима душама њених обитатеља, била уписана огњена реч пророкова: „Господ је снага моја и пјесма моја!“

Дигни се, царски народе, на висину царства небескога, где истина, светост и доброта блистају.

Одагнај грех од себе као што змију отклониш од младенца. Јер ако си до сада правдао грехе своје робовањем, чиме ћеш их од сада правдати?

Нека са ропским временом оду у неповрат и последњи остаци ропске душе.

Да би опет дошла до свога права царска душа Лазарева која светлом лику Христовоме приноси све на жртву и од Њега прима свој најлепши сјај.

Да би они, који дођу да суде и певају о вама и делима вашим, могли рећи исто оно што је речено о светом Цару и његовом народу:

„Све је свето и честито било

И миломе Богу приступачно“.

Свети Николај Жички

Манастир Раваница 1939.

[Зоран]

Црква и нација

Ваше Преосвештентсво, часни оци, браћо и сестре. Наша вечерашња тема је и до сада бивала прилично разматрана. Држана су бројна предавања са овим насловом, написане су бројне студије, чланци и књиге. Проблем односа Цркве и нације сагледаван је са различитих аспеката, соцоилошког, психолошког, културолошког, политичког… Припремајући се за ово излагање, стекао сам утисак да је, међутим, један – ваома важан аспекат ове проблематике – богословски – остао необрађен у довољној мери. Колико је то у нашој моћи покушаћемо да се позабавимо том страном овог сложеног, и веома значајног питања.

Промишљајући о теми о којој ћемо вечерас говорити, готово да је неизбежно, на самом почетку, сетити се речи Апостола Павла да «нема више Јудејца ни Јелина, нема више роба ни слободнога, нема више мушког ни женског, јер смо сви један (човек) у Христу Исусу» (Гал, 3, 28). У овом кратком наводу Св. Апостола Павла, слободно можемо рећи – налази се квинтесенција одговора на питање односа Цркве и нације. У древној Цркви је постојао нескривени антагонизам између Царства Божијег и царства овога света. Христос је јасно рекао: «Царство моје није од овога света (Јов. 18, 36)».

Карактеристично је оно што о хришћанима пише у Писму Дионгнету, споменику старохришћанске вере: «Јер хришћани се од осталих људи не разликују ни земљом, ни језиком, ни одевањем. Нити живе у својим посебним градовима, нити употребљавају неко посебно наречје, нити воде посебно означен живот… Они живе у грчким и варварским градовима, како је свакоме пало у део, у свом одевању и храни и осталом животу следују месним обичајима… Живе у отаџбинама својим, али само као пролазници. Као грађани учествују у свему, али све подносе као странци. Свака туђина њима је отаџбина и свака отаџбина туђина».

За своју праву отаџбину, хришћани су сматрали Небески Јерусалим, Царство Божије које ће доћи. У Посланици Јеврејима читамо: «Него сте приступили Гори Сионској и Граду Бога живога, Јерусалиму небескоме, миријадама анђела,  Свечаном сабору и Цркви првородних, записаних на небесима, и Богу Судији свију, и духовима савршених праведника». Како је забележено у једном другом старохришћанском спису, познатом под именом Дидахи,  хришћани су се молили: «Нека дође Благодат Твоја, и нека прође овај свет». «Хришћани стога», каже Св. Макарије Египатски, «припадају другом веку. Они су синови небеског Адама, нови нараштај, деца Духа Светога, блистава браћа Христова, попут њиховог оца, духовног и блиставог Адама. Они су становници града, народ, сила. Они не припадају овом, већ другом свету».

Својом породицом, хришћани су сматрали чланове Цркве, називајући се, као што и данас чинимо, именима која означавају најближе сродничке односе. Св. Теород Студит каже: «Братијо и оци. Ја нећу престати да вас именујем добрим именом братства и очинства, знајући да су у односу на вас ова именовања истинска, а не лажно назвање. Јер, истински оци и братија су они који су више од родитеља, више од браће, више од свог рода, више од своје отаџбине, више од свега видљивог заволели Бога и прихватили живот у заједници у којој је једно срце, једна душа, један Отац – Бог и једна отаџбина – небески Јерусалим». Св. Владика Николај српски, у свом тумачењу Символа вере, сведочи хришћанима: «Још се то бесмртно царство именује град свети, или Јерусалим нови. Красотом својом тај град свети превазилази све снове, све речи, сва сравњења, све слутње људске. Онима који се удостоје ући у тај свети и вечни град Бог ће отрти сваку сузу од очију њихових, и смрти неће бити више, ни плача, ни вике: ни болести неће бити више; јер прво прође (Откр. 21, 2. 4). … То је домовина ваша, којој се враћате: домовина непролазна, у којој ћете и ви бити непролазни. То је отаџбина синова Оца небескога, свих усиновљених кроз Господа Исуса».

Како смо показали наводима из Светог Писма и Светог Предања, хришћани свој идентитет црпу из искуства Царства Небеског. Духом Светим, у Св. Евхаристији, оприсутњује се Царство Божије, икако још увек у «огледалу и загонетки». Дух Свети преображава чланове литургијске заједнице, калемећи их на тело Христово, како што се дивља маслина калеми на питому.

Пала природа човекова, носи са собом трагично раздељење између личности и природе. Док личност тежи да кроз заједницу љубави и слободе, превазиђе ограничења природе и надиђе своју смртност и трулежност, пала природа, својим тежњама и инстиктима, настоји да се самоочува као индивидуа, као аутономна посебност, независна од света, ближњег и Бога. Зато је заједничарење својствено личности, док је расцпканост, фрагментираност, својствена индивидуи. Црква управо одражава то јединство, «јединство које има Света Тројица као њен учитељ», по речима Св. Исаака Сирина.

Бог је створио свет са жељом да тај свет, на темељу слободе личности, узрасте у Царство Божије, у Цркву. Тако, док пала природа тежи подели и цепању, Црква представља супротну тежњу, тежњу ка јединству: У својој првосвештеничкој молитви Христос се обраћа Богу Оцу са молитвом: «Да сви једно буду, као ти, Оче, што си у мени и ја у теби, да и они у нама једно буду» (Јн 17, 21); и опет: «Да буду једно као што смо ми једно» (Јн 17, 22). Дело је Цркве «да расејану децу Божију сабере у једно» (Јн 11, 52), да би се саздало једно тело: «Јер смо многи једно тело у Христу» (Рм 12, 5), како сведочи Апостол Павле.

Један од свакако највећих богослова Цркве Христове, Св. Максим Исповедник, говори о пет подела које постоје у свету. То су поделе између нествореног и створеног, мисленог и чулног, неба и земље, раја и икумене (дакле, света), мушког и женског. Ове поделе ће бити превазиђене тек о Другом доласку Христовом, када се царство Божије пројави у пуноћи.

Свет је створен из ничега и због тога је смртан. Погрешно усмеривши своју слободну вољу, први човек Адам – земаљани – није остварио назначење – логос – жељу Божију, да свет постоји вечно као заједница љубави. Смрт је постала стварност, тропос ипарксеос – начин постојања творевине. Али, смрт није, како се обично мисли, само тај последњи моменат, престанак животних функција… Смрт је процес, нераздвојиво повезан са палим начин постојања. Смртност се огледа у свакој подели у свакој мржњи, у свакој фрагментираности… Тако ће и поделе које Св. Максим наводи, нестати тек у коначној пројави Царства Божијег, када ће бити уништен «последњи непријатељ, тј. смрт».

Библијска приповест о раздељењу језика, може нам послужити као добар основ за теолошко схватање питања нације. Бог је, као што знамо, помешао језике људске – рекли бисмо, створио нације – пошто су људи покушали да својим силама достигну Бога, да створе царство Божје на земљи својим снагама, независно од Њега. У књизи Постања читамо: «Рекоше (људи): хајде да сазидамо град и кулу, којој ће врх бити до неба, да стечемо себи име, да се не бисмо расејали по земљи. А Господ сиђе да види град и кулу, што зидаху синови човечији. И рече Господ: … Хајде да сиђемо, и да им пометемо језик, да не разумеју један другога шта говоре. Тако их Господ расу оданде по свој земљи, те не сазидаше града. Зато се прозва Вавилон, јер онде помете Господ језик целе земље, и оданде их расу Господ по свој земљи». Ова слика је врло добра и поучна јер нам показује да је стварање нација, подељеност међу људима, плод греха – промашаја циља који је Бог поставио пред човека. Али, са друге стране, такође видимо да ни свако јединство, јединство које су људи имали пре и при градњи Вавилонске куле, није без греха, није у складу са вољом Божијом, те да и оно може бити утемељено на погрешним основама. Као чланови Цркве, позвани смо да будемо један нови народ, Нови Израиљ, да постигнемо јединство, али да то јединство буде у Христу, да не буде засновано на природним сличностима, било да је у питању пол, друштвени статус, језк, култура или нација.

Позвани смо да поделе превазиђемо – све па и националне – али постоји само један пут да се то учини на начин сагласан вољи Божијој, а то је уласком у евхаристијско тело Цркве, причислењем Телу Христовом, да на крају буде «Бог све у свему». Сваки други покушај превазилажења националне или било које друге подвојености, који не би био заснован на искуству Царства Вожијег, неминовно ће водити стварању нових, најчешће још дубљих подела.

Данас се национализам веома често јавља као шовинизам, као мржња према људима друге нације, што представља болесно и патолошко стање. Заправо, то је стање подобно начину постојања пале природе, која живи у смрти и чији је крај у гробу. Овакав пагански национализам, је Црква осудила као етнофилетизам. Основа оваквог нехришћанског национализма је схватање човека као индивидуе, и следствено, нације као колектива, скупа индивидуа које уједињује језик, нека идеја и сл. Индивидуа пак, у нашем православном предању није исто што и личност. Индивидуа представља збир различитих особина и својстава – телесних, психолошких, моралних – које важе за више од једне особе. С друге стране, личност је ралациони, односни појам. Личност не може да постоји без другог, други је онтолошки темељ њеног постојања. Индивидуа је заменљива а личност је јединствена и непоновљива. Стога индиивидуа гради колектив – било национални, идеолошки или неки други – а личност, у слободи и љубави – гради заједницу.

Међутим, иако је идентит хришћана пре свега везан за искуство литургијске заједнице са ближњима и Богом, они теже да у ту превасходну заједницу унесу и све оне друге елементе који су за њих значајни. Тако се у заједницу светих, уноси супружанска љубав, кроз Св. Тајну брака, уносе се плодови земаљски и дела руку људских, али се уноси и оно што бисмо могли назвати националним идентитетом. Овде мислимо пре свега на језик, културу, обичаје, историјско наслеђе… Такав национализам, није љубав према апстрактном «народу», није идеологија, већ израз заједничарења са прецима, потврда њих пред Богом, израз свести да нисмо самодовољни, већ да су и они који су пре нас били и они који ће после нас доћи, заједно са нама сутелесници једног и јединственог Тела Христовог у коме нема јуче и сутра, него само непрестано данас.

Охристовљење националног идентита, дакле, не само да није супротно хришћанском етосу, него је од Цркве препознато као аутнетични израз егзистенцијалног превазилажења временске и просторне подељености којом смрт још увек влада, мада јој је жалац истргнут.

Уколико се национални идентит унесе у евхаристијску заједницу, он се преображава – као што се преображава и однос мужа и жене, као што се преображава и сама творевина – он се, дакле, преображава, и из паганског, нетрпељивог, мрзитељског, одбацујећег, постаје израз љубави, несебичног прихватања другог,  отворености како према припадницима сопственог народа тако и према онима који то нису.

Елементи који чине национални идентит се тако преображавају, а не негирају, како би то желео хуманистичко – либерални интернационализам. Национални идентит у Цркви, не бива одбачен већ прихваћен и преображен, али он више није себични, самодовољни, идеолошки концепт, већ задобија свој пуни израз који се огледа у католичности – васељенскости.

Јер јединство у Христу не претпоставља негирање разлика – напротив. Управо је различитост та која омогућава јединство, једниство јединствених и непоновљивих личности, док свако јединство које се покушава постићи на основу поништавања разлика, заправо представља негацију заједнице а афирмацију безличног, и тиме нечовечног, колективизма.

Видимо да су схватања овог питања која преовладавају у савременом свету радикално другачија од оних које налазимо у искуству Цркве. Свету је блиско схватање човека као индивидуе, па отуда борба за различита индивидуална људска права, за права ових или оних категорија људи и интересних групација. Насупрот овоме стоји црквено схватање човека као уникатне, непоновљиве и незаменљиве личности, која се не може сврстати ни у какве категорије, која је јединствена и која своју пуну афирмацију постиже тек у заједници са истим таквим непоновљивим личностима.

Пагански национализам, шовинизам, представља управо последицу схватања човека као индивидуе. Индивидуе се удружују у различите корпусе – често баш националне – како би браниле своје себичне интересе, супротстваљене другим индвидуама, на истим начелима удруженим. Такав национализам, заправо шовинизам, носи немалу опасност за Цркву, пошто, будући да је противан самом њеном бићу, има сталну тежњу да је претвори у племенску религију која би служила идолу нације. У свету у коме је религиозност веома присутна – већина становника наше земље верује у Бога – а црквеност запостављена – већина оних који кажу да у Бога верују не учествују у светотајинском животу Цркве – православна хришћанска вера лако се може погрешно интерпретирати у категоријама поменуте племенске религиозности.

С друге стране, Црквени национализам, ако смемо тако да кажемо, заснива се на схватању човека као личности, па он не искључује другога, него га – напротив – прихватата са свим његовим посебностима, укључујући наравно и националне.

Надаље, данас доминантни начин супротстваљања паганском национализму, предстаља другу страну истог новчића, а оличен је у споменутом хуманистичком, либерланом интернационализму који стреми поништавању разлика, негирању националног идентитета, управо због тога што је заснован на истим темељима као и пагански национализам, на схватању човека као индивидуе. По овом схватању, сукоби међу индивидуама и њиховим организацијама и корпусима – па и националним – могу се постићи само негирањем посебности и различитости. Колико су овакве идеје погубне и колико негативно утичу на свет у коме живимо, имали смо, нажалост, прилике да искусимо. Као што је пагански национализам спреман да жртвује потребан број људских личности за остварење својих «виших циљева», спреман је и либерални интернационализам. И једна и друга опција се у искуству Цркве препознају као промашај – као грех, па Црква мора и једно и друго да одбаци. Либерлани интернационализам, да би био Црквен, мора да се преобрази у јеванђеоску спремност прихватања и жртвовања за другог, док свака посебност па и национална, мора да буде трансцендирана у католичност, у узајмано прихватање разлика у љубави.

У Царству Божијем «нема Јелина ни Јудејца», да се вратимо на реч апостола Павла. Нација јесте привремена категорија, која „важи“ до Парусије, до Другог доласка Христовог. Али, јединство у Христу не предствља насилно негирање наших резлика, већ њихову пртврду у узајамној љубави, која је могућа само благодатним дејством Духа Светога, који свуда где дише твори (= конституише) Цркву, којој је глава Христос, Предвечни и оваплоћени Син Бога Оца.

Готово да ни једна израз није толико исмејан у новије време, као израз «Небеска Србија». А исмејан је управо од оних, који данас желе да граде Вавилонску кулу, који желе, по ко зна који пут, да покушају да створе Царство Божије без Бога. Савремена култура је заснована на индивидуализму, који свој израз налази или у паганском национализму или у његовој супротности – хуманистичком (либералном) интернационализму.

Хришћански, Црквени етос, је заснован на личности, и он свој израз налази у уцрковљеном национализму, који своје испуњење, а не негацију, налази у васељенскости Цркве, у њеној отворености за сваки народ и његов језик, културу, обичаје… Све то Црква преображава Духом Светим, док сви заједно и читава творевина не узрастемо у «меру раста висине Христове».

презвитер мр Александар Ђаковац

Предавање одржано 26. 11. 2006 у Новом Саду

Извор: Радио Светигора

[Зоран]

Завршена „Бајк рок мисија“ – четворица мотоциклиста повређена каменицама

Велики митинг бајкера под називом „Бајк рок мисија 4“ у организацији „Харли Дејвидсон“ клуба Србија одржан је у Косовској Митровици.

Концерт на платоу код Средње техничке школе „Михајло Петровић Алас“ коме је присуствовало више хиљада људи отворио је рок састав Празан простор, након њих наступили су Бора Чорба, Алиса, Краљевски апартман, YU група, Ђорђе Давид и  Генг.

Бора Ђорђевић, фронтмен групе Рибља Чорба, за Контакт Плус радио каже да се осећа као домаћин фестивала и да долазак бајкера представља охрабрење за овдашње становништво.

„Мислим да је ово једина конкретна акција која охрабрује народ који овде живи. И ова акција  има везе само са патриотизмом и љубави према Србији“, казао је Ђорђевић.

Жика Јелић из YU групе истиче да је изузетан осећај поново бити у Косовској Митровици на Видовдан.

„Драго ми је што се у Митровици бар једном годишње дешава оваква манифестација где могу млади из овог места и околине да чују и виде оно што је најбоље у Србији“, казао је Јелић.

Митровачкој публици су се синоћ између осталих представили Ђорђе Давид, Дадо Топић и Слађана Милошевић.

Током претходна два дана бајкери су у граду на Ибру организовали и низ хуманитарних акција. Између осталог покренули су иницијативу да се обнови црква Светог Димитрија на Малом Звечану.

Председник „Харли Дејвисон“ клуба Србија Милић Радевић, за Контакт Плус радио каже да су се одлучили на овакву иницијативу због специфичног положаја на коме се налази ово место и одакле се пружа поглед на већи део Косова и Метохије.

Покренута је и акција „сваки бајкер једно дете“. Радевић истиче да је реч о иницијативи да сваки мотоциклиста по једно дете без родитељског старања финансијски помогне и збрине током школовања.

У оквиру четврте Бајк рок мисије организована је и акција добровољног давања крви у средњој техничкој школи  „Михајло Петровић Алас“.

Начелник митровачке трансфузиологије др Весна Милентијевић, каже да је ова акција од великог значаја за митровачку болницу.

„Са бројем добровољних давалаца повећава се број јединица крви, то нам даје неку сигурност у резерви за неки даљи период“, рекла је др Милентијевић.

У Косовску Митровицу је пре два дана допутовало 1.500 бајкера.

Четворица мотоциклиста повређена су приликом одласка и повратка са Газиместана, у јужном делу Косовске Митровице, када су гађани каменицама.

У јужном делу Косовске Митровице живе искључиво Албанци, а представници Косовске полицијске службе потврдили су Контакт плус радију да се овај инцидент догодио.

Командир северне полицијске станице Милија Милошевић изјавио је, позивајући се на мотоциклисте који су били у колони, да су четворица мотоциклиста повређена од којих је један затражио помоћ у митровачкој болници.

„Два одвојена инцидента су се догодила у јужном делу Митровице приликом одласка и повратка са Газиместана. Том приликом једно лице је задобило повреде вилице и налази се у митровачкој болници“, казао је Милошевић.

Милић Радевић председник „Харли Дејвидсон“ клуба Србије казао је Контакт плус радију да је овај инцидент јасан показатељ да је „Косово безбедно неуређен простор“.

Протекла два дана у Косовској Митровици боравило је око 1.500 бајкера у оквиру четврте Бајк рок мисије, која је имала међународни карактер и у којој су, поред мотоциклиста из Србије, учествовали и мотоциклисти из Француске, Аустрије, Аустралије, Црне Горе, Македоније и Републике Српске.

Они су данас посетили Газиместан где је одржана централна прослава Видовдана на Косову и Метохији, а око 15 сати су из Косовске Митровице кренули пут административног прелаза Јариње ка централној Србији.

Ким Радио

[Зоран]

Предстојатељи помјесних Цркава на поклоњењу светињама Кападокије

У суботу 26. јуна, вечерњом службом у цркви светих Константина и Јелене у граду Синосасу, отпочело је јединствено ходочашће светињама Кападокије, предвођено Његовом Светошћу Патријархом Константинопољским Вартоломејем. Гости предстојатеља Константинопољске Цркве били су патријарх Александријски и све Африке Теодор, архиепископ Атински и све Грчке Јероним и, по благослову патријарха Московског и све Русије Кирила, предсједник Одјељења за спољне црквене везе, митрополит Волоколамски Иларион. Осим свештенства Руске и Грчке Цркве, у служби су узели учешћа и потомци житеља Кападокије из Грчке, као и монаси и монахиње из грчких манастира.

На крају вечерње службе патријарх Вартоломеј се обратио присутнима бесједом, у којoj  је рекао: „Стигли смо у земљу Кападокију, колијевку мноштва светитеља, који сијају као звијезде небеске. Нажалост, прије више деценија, због пресељења хришћанског становништва, овдашњи храмови су опустјели.“ Њеова Светост је са задовољством примјетио да турске сада издају потребне дозволе за савршавање богослужења у кападокијским светињама.

О историјским духовним везама Константинопољске и Александријске Цркве говорио је патријарх Теодор, а затим су поклоници наставили обилазак светих мјеста.

У недељу 27. јуна, архијереји су служили свету Литургију у храму светих великомученика Теодора Тирона и Теодора Стратилата у Малакопи, а пјевали су монаси светогорског манастира Ксенофонт.

Након свете службе, митрополит Иларион се обратио предстојатељима Црквава, свештенству, монаштву и вјерном народу ријечима: „У име Његове Светости Патријарха Московског и све Русије Кирила и своје лично, срдачно поздрављам све вас који сте се сабрали у овом светом храму. За нас, чланове Руске Православне Цркве, Кападакоја је света земља. Овдје су просијали велики Оци, стубови Цркве и васељенски богослови – Василије Велики, Григорије Богослов и Григорије Ниски. Овдје, по пештерама и по јамама земаљским (Јев. 11, 38) подвизавали су се монаси и монахиње, овдје је проливена крв мученика и исповједника.

Кападокије је многострадална земља, о чему свједоче њени храмови, некада величанствени и дивни, а сада напуштени или порушени“

„Придружујем се патријарху Вартоломеју у његовом позиву“, казао је даље владика Иларион, „Не заборавите земљу својих отаца, чувајте сјећање на њих, преносите љубав на своју дјецу и унуке, и увијек се враћајте овдје.“

Окупљенима се обратио и предстојатељ Грчке Цркве, архиепископ Јероним, а затим је патријарх Вартоломеј одслужио помен православним хришћанима који су некада живјели у Кападокији.

Следећаг дана, у понедељак 28. јуна, након обиласка више светиња, међу којима су црква светог Јована Богослова из 9. вијека, црква светог великомученика Димитрија и пећински манастири Кападокије, окончано је ово тродневно поклоничко путовање.

Радио Светигора

[Зоран]

Патријарх Московски Кирил примио генералног секретара Свјетског савјета цркава

Његова Светост Патријарх Московски и све Русије Кирил је у понедељак 28. јуна примио пречасног др-а Олафа Фикс Твита, генералног секретара Свјетског савјета цркава, који се налази у званичној посјети Москви.

Током разговора Патријарх је истакао да Свјетски савјет цркава већ дуже вријеме пролази кроз кризу, чији узрок лежи у противречности између проглашеног стремљења ка јединству хришћана и, с друге стране, све дубљег јаза међу хришћанима по одређеним питањима доктрине, у првом реду, антропологије и етике. Предстојатељ Руске Православне Цркве је примјетио да покушаји ревидирања норми хришћанског морала, који се појављују у неким протестантским заједницама, доприносе отуђењу православних од ССЦ-а. Ако православни хришћани не би обраћали пажњу на ове трендове, то би било одступање од хришћанске Истине и послужило би као повод за подјеле унутар саме Православне Цркве, рекао је Његова Светост.

Говорећи о перспективи обнове ССЦ-а, патријарх Кирил је рекао: „Живимо у свијету у којем односи  између различитих цивилизација постају све значајнији. Под овим околностима, за све хришћане је важно очување хришћанске цивилизације и унапређење добрих односа са другим цивилизацијским заједницама. ССЦ може помоћи у достизању ових циљева кроз заштиту хришћанског система вриједности и развој дијалога између хришћана са другим религијама не-религиозним погледима на свијет.“

„У земљама хришћанске традиције“, сматра предстојатељ Руске Цркве, „заједнички напор хришћана је неопходан ради заштите хришћанства од секуларних снага, које настоје да цијелом свијету наметну анти-хришћанско и анти-религиозно настројење уопште. Увјерен сам да сте свјесни опасности од ових појава и да сте спремни да предузмете кораке ка унапређењу заједничког хришћанског свједочанства.“

Др Твит је захвалио Његовој Светости на топлом пријему и указаном гостопримству, високо оцијенивши подвиг вјере и свједочења, који су пројавили свети новомученици и исповједници руски.

Он је такође признао да се екуменски покрет налази у кризи, назвавши то стање међу-хришћанског дијалога „екуменском зимом“. Ипак, по његовом мишљењу, то не значи и неактивност. Напротив, у периоду смањене међу-хришћанске активности неопходно је анализирати искуства прошлости и развијати стратегију за будућност. Др Твит је изразио наду у наставак дијалога унутар ССЦ-а на ова питања. По његовом мишљењу, размимоилажења између цракава, чланица ССЦ-а, по низу питања, могу се превазићи у процесу искрене и отворене дискусије.

Извор: Радио Светигора

[Зоран]

ПОВОДОМ 650 ГОДИНА ОД РОЂЕЊА АНДРЕЈА РУБЉОВА, РУСИЈА И СРБИЈА СУ ПРИПРЕМИЛЕ ЗАЈЕДНИЧКО ЕМИТОВАЊЕ ПОШТАНСКИХ УМЈЕТНИЧКИХ МАРКИЦА

Објављено од стране Светигора на 1. јул 2010.

МОСКВА, 29. јуна – Поводом јубилеја – 650 година од рођења великог руског иконописца преподобног Андреја Рубљова, Русија и Србија су припремиле, први пут у историји, заједничко емитовање поштанских умјетничких маркица.

На маркама ће се наћи репродукције двије знамените иконе преподобног Андреја Рубљова. То су „Архангел Михаило“ с краја 15. вијека, која се може видјети у Третјаковској галерији и „Богородица Одигитрија“ с почетка 16. вијека, која се чува у Националном музеју Београда.

У Спасо-Андрониковом манастиру на територији Централног музеја древноруске културе и умјетности преподобног Андреја Рубљова свечано је обиљежен овај заједнички пројекат.

Ускоро ће и у Београду поводом тога бити уприличена церемонија, а о онда ће бити емитован тираж од милион примјерака поштанских марака по разним градовима Русије и Србије.

Извор: Sedmitza.RU

Свтигора Прес