Радио Светигора и Светигора Прес

[Зоран]

Обраћање митрополита Кијевског Владимира поводом злочина у Запорожју

Поводом експлозије у цркви у украјинском граду Запорожју, у којој је пострадала монахиња Људмила а осморо је повријеђено, Његово Блаженство митрополит Кијевски и све Украјине Владимир обратио се епископу Запорожском, свештенству и вјернима епархије, као и свим житељима Запорожја.

Ваше преосвештенство!

Часни оци, монаси и монахиње, браћо и сестре, сви вјерни Запорожске епахије и житељи Запорожја!

Примите искрено саучешће и молитвену подршку све пуноће Украјинске Православне Цркве. Црква се моли за упокојење душе новопрестављене монахиње Људмиле, коју је Господ примио у насеља гдје нема ни жалости, ни болести, ни уздисања, него гдје је вјечни живот и вјечна радост. Црква се моли за опоравак свих повријеђених у експлозији. Црква се моли за представнике полицијских снага, да им Господ да разума и снаге не би ли што прије открили починиоце овог злочина, и онемогућили да се овако нешто понови.

Црква се моли и за оне који су постали слуге зла и подигли руку на људе, који су образ Божији, и на храм, који је дом Божији. Црква моли Господа да их уразуми и приведе покајању и одречењу од служења злу. „Не варајте се, Бог се не да обмањивати; јер што човјек посије оно ће и пожњети“ (Гал. 6,7). И боље је човјеку да буде кажњен за свој преступ сада, него да буде осуђен на вјечне муке.

+Владимир,

Митрополит Кијевски и све Украјине

Предстојатељ Украјинске Православне Цркве

[ZELJKO P.]

slavabogu

[Зоран]

Новооткривене мошти светог Јована Крститеља званично предате Цркви

Дио моштију светог Јована Крститеља које су 28. јула откривене на острву Свети Иван код Созопоља, званично су предате Бугарској Православној Цркви.

Тим бугарских археолога, предвођен проф. Казимиром Попконстантиновим, пронашао је у олтарском дијелу остатака храма светог Јована Крститеља кивот из краја IV или почетка V вијека, који је садржао, како је специјална комисија потврдила, мошти светог Јована Крститеља.

Мошти су донијете у музеј града Созопоља, а у четвртак 5. августа, у литији, предвођеној епископом Силвенским Јоаникијем, свечано су пренесене у цркву светог великомученика Георгија.

На поклоњење овој светињи дошло је неколико хиљада вјерних из Бугарске, као и десетине аутобуса страних туриста – Њемаца, Руса, Пољака, Чеха – који љетују на Црном мору.

Мошти светог Јована Крститеља ће бити изложене у цркви светог Георгија док не буду завршени радови на обнови храма светих Кирила и Методија, када ће бити тамо пренесене, заједно са још двије светиње: дјелићем Часног Крста Господњег, који су приложили премијер Бојко Борисов и Национални историјски музеј, и дијелом моштију светог апостола Андреја Првозваног, који је прошлог мјесеца поклонио патријарх Константинопољски Вартоломеј.

[Милан Меденица :)]

stadaradim hvala 4chsmu1

[Guest]

0442_feel  319.gif

[Зоран]

Комисија за монаштво

Московски патријарх Кирил је, пред посету Петрограду за Петровдан, боравио један дан у древном  ставропигијалном Валаамском манастиру. Председавао је заседању  Комисије међусаборског тела за питања манастира и монаштва. Медјусаборске комисије основане су одлуком Светог Синода прошле,  а конституисане почетком ове године. За сада их има тринаест за разне области црквеног живота. Тада је одређено да се једна од њих има бавити питањима „организације и живота манастира и монаштва“. Њоме руководи намесник Тројице-Сергијеве лавре, архиепископ Теогност, а секретар је игуманија Јулијана (Каледа). Чланова има укупно 19 (пет  архиепископа, један митрополит, 4 епископа, 4 архимандрита, 4 игуманије и једна монахиња).

Још у лето 2008. године је на Архијерејском сабору указано на то да се стање монаштва последњих петнаестак година знатно изменило.  Председник Синодалне комисије за манастире, архиепископ Ореховски Алексије, указао је и на проблеме који су тада запажени. Црква сматра да су ови проблеми присутни и данас. Још као искушеници, неки долазе са „слабостима и страстима“.

Примећено је да међу монасима има  оних који желе раскош, опремају своје келије свакаквим уређајима. Ниво образованости монаха, чак фундаменталног,  недовољан је и низак. Такође, у неким манастирима превелика пажња се придаје материјалној страни и стицању новца.

Место смирености и послушања, неки у монаштву „противрече ставовима архијереја и патријарха“. Против таквих се морају предузимати мере, такође канонске, како се други у монаштву не би саблазнили јер „зли разговори кваре добре обичаје“ (1.Кор.15, 33). Монаси немају право да коментаришу мишљења патријарха, свог архијереја, или настојатеља обитељи. У противном, није прави монах који пребива у љубави Божјој, већ човек заражен духом страсти, непријатељства и спорења овога света.

Првојерарх је зимус затражио од монаштва да акцент пренесе са градитељства на духовну обнову. Затражио је да се клоне „духа хедонизма и практицизма“, аутономизације, да своје келије не претварају у „апартмане са пет звездица“, као и да употпуне своје знање о канонима.

У неким манастирима је било застрањивања. Тако се посебна патријаршијска комисија, као и државно тужилаштво, морала прошле године месецима бавити стањем у Богољубском манастиру Владимирске области, поступцима и ставовима  архимандрита Петра (Кучере).

Због свих тих околности, патријарх Кирил је сматрао да је такође и за питања монаштва потребна посебна комисија која ће разматрати стање  измедју сабора.

Патријарх је овом приликом истакао жељу да монаштво буде „главна духовна снага Православља“, уз намеру да се ојача „ефективност његовог служења“.

Извор: Задужбина свете Јелисавете Фјодоровне

Преузета са Радио Светигоре

[Guest]

Лепа вест , свека част РПЦ када се овако лепо брине о својој патви!  29dz8zk

[Зоран]

Троје ухапшено у вези са експлозијом у цркви у Украјини

Министар унутрашњих послова Украјине, Анатолиј Могилев, саопштио је да су три особе ухапшене у вези са експлозијом у цркви Покрова Пресвете Богородице у Запорожју прошлог мјесеца.

Током сусрета са предсједником Виктором Јануковичем, он је изјавио да је, по прелиминарним подацима, мотив овог акта био освета, саопштила је прес-служба предсједника Украјине.

Како је раније саопштено, у експлозију 28. јула у 16.30, погинула је монахиња Људмила, а осморо је повријеђено.

[Зоран]

Јеромонах Амфилохије (Радовић) – Богослужење и девственост

Пре скоро седамдесет година (1904), Баланос је написао књигу под насловом: „Да ли је Православна Јелинска Црква само богослужбена заједница?”.

Блаженопочивши професор покушава, поменутом књигом, да оповргне критике Западњака, који се баве Православном Црквом, од којих је већина сматрала да је Православна Црква само „богослужбена заједница”. Као сажети израз овог става Западњака, Баланос наводи речи познатог Kattenbusch: „Црква је у византијском периоду, и у целој садашњој области источног Хришћанства, само богослужбена заједница, супротно древној Цркви, која није била само богослужење; док је на Истоку била надасве или само богослужење”(1). Уместо да се критички осврне на само схватање Kattenbuschа и других о богослужењу – које схватање је производ читаве духовне конструкције западне мисли – Баланос просто покушава да докаже да је Православна Црква нешто више од богослужбене заједнице. По њему, она је одувек имала и има, осим богослужбеног, догматског и етичког интересовања, још и свест свога посланства (апостолства) у свету. У наставку, он подвлачи цивилизацијску и педагошку њену улогу, улогу у ширењу свештене и световне мудрости, у очувању етоса и обичаја, у буђењу патриотизма итд(2). Поред тога, и за њега богослужење остаје оно што Западњаци зову ritus, тј. пуко вршење богослужбених религијских обавеза (ритуала). Самом својом критиком Баланос прихвата расцепљеност између богослужења и вере (догме), етоса и богослужења, богослужења и живота. Ово схоластичко и неорганско схватање богослужења не одликује само Запад и Баланоса; постоји читав богословски и црквени менталитет те врсте. Тамо, пак, где нема унутрашњег, органског, тј. јеванђелског сагледавања хришћанског живота и свих елемената из којих се састоји тај живот, тешко је, или боље рећи, немогуће дати исправан одговор на било коју тему у вези са реченим.

Оно што важи за богослужење, подједнако важи и за девственост (безбрачност). По општем схватању, безбрачност се разликује од брачног живота само по уздржању безбрачника од брачног општења. Ово схватање има непосредни одраз и у схватању о начину и месту живљења безбрачника, и о самом смислу безбрачности, о сврси и вези са богослужењем. По томе, безбрачност као таква бива оцењена као „више доприносећа” Цркви од брака, и безбрачници као веома „искористиви материјал” за разне општекорисне циљеве. Под таквом призмом, богослужење је за безбрачнике средство индивидуалног укрепљења „за делатност”. Са друге стране, због њихове безбрачности, они се приносе ради бољег савршавања „богослужбених обавеза”. Речено, пак, већ није ни истинско богослужење, ни истинска безбрачност, него је пре својеврсна карикатура и једног и другог.

Чак и онда када говоримо о богослужењу као „освећујућем делу” Цркве, не говоримо пуно ствари. И тада раздељујемо нераздељиво тело вере, живота, проповеди и богослужења и, свесно или несвесно, помажемо да се словесна служба претвори у „религиозно вршење обреда” или у ритуализам или у површну сентименталност. Прво, пак, што је потребно чинити ради исправног поимања тајне: богослужење – девственост, јесте богословско-црквени приступ, опипавање унутрашњег њеног здања и органска веза са свеукупним животом у Христу, тј. са вером (догмом) и са етосом Цркве. Тема је веома опширна, и зато ће „опипавање” бити дословно опипавање и покушај исправног постављања пред проблемом.

Прво о богослужењу. Шта је заиста богослужење? Да ли је оно „дело”, средство, проста обавеза хришћанина између других „дела” и обавеза његових? Да ли констатација, одапета на нашу Цркву као осуда, да је кроз векове она остала „богослужбена заједница” заиста потребује оповргавање, или, пак, прихватање као похвале, која изражава најдубљу истину о Цркви? Пре ће бити ово друго. Зашто? Јер богослужење није, нити може да буде, прост религиозни обред, нити неко дело (освећујуће) просто засебно од такозване поучавајуће или пастирске делатности Цркве. Богослужење се дотиче саме суштине Цркве и васколике њене Тајне. Та, пак, суштина је сам Христос и нови живот у Христу. Богослужење се не просто дотиче, него се поистовећује са тим новим животом у Христу. Црква богослужењем пројављује, остварује и предаје самог Христа и сам живот у Њему. Према томе, богослужење је пројава и остварење сабрања верних у вери и у новом животу. Речено сведочи и прво сабрање верних апостолског доба и свако сабрање у тој вери и животу. Према томе, погрешна вера и искривљени етос не могу да пројаве и дају исправно богослужење. Постоји органска зависност ова три елемента између себе. Читамо карактеристично о пустињским Оцима, да су могли да знају по ставу у време молитве да ли је онај ко се моли јеретик или православан. Ово потврђује да је заиста могуће да само из исправне вере извире исправно славословље и начин славословљења; да је богослужење остварење вере, у пуном значењу израза. Управо је због тога и свети Василије говорио: „Треба да се крштавамо онако како смо примили, да верујемо онако како се крстимо, да славословимо онако како смо поверовали”(3). Није, дакле, случајна чињеница то што су православно богослужење и богослужбени списи Цркве пре свега догматског садржаја, истовремено садржећи и чист православни етос. Православна Саборнокатоличанска Црква нема само литургијско, догматско и морално „интересовање” и делатност, него су исправна вера, истинско славословље и аутентични етос нераздељиво огњиште, које својим пламеном спасава и прображава човека и васиону.

Глагол „λατρεύω” значи „служим, услужујем”; а именица „λατρεία” значи „служба”, служење приношено Богу. Као што је принос суштина Свете Литургије (која, опет, са тајном Евхаристије представља центар сваког богослужења), тако је и са читавим богослужењем. Богослужење као служба и принос није просто спољашње дело. Оно одликује целокупни став човека пред Богом, а тај став је у целини својој богослужбени. Уколико жели достојно да одговори на покрет бескрајне љубави Божије, човек треба да задобије једнонаравље са Богом, тј. да задобије бескрајно богољубље и човекољубље, тј. да живи на начин Христов. „Словесна служба” као духовна служба није ништа друго до само „живљење по Христу”, да употребимо диван израз светог Златоустог. И као што је жртва, Крст, принос крви и живота, суштина дела Христовог, исто треба да буде и суштина људског дела, богослужења и живота. Само тада ће богослужење заиста бити „живљење по Христу”. Следствено, богослужење није просто неки обред који се тиче само појединих тренутака у човековом животу. Оно уоквирује све пределе људског живота. Када човек богослужи на исправан начин, не приноси само своје дарове и славословље устима. Он истовремено приноси тело и крв своју, постаје свештеник свога тела и врлине по души. Речено значи да богослужење по својој природи тражи распрострањење свог етоса, тј. богослужбеног и жртвеног етоса, на васцели живот и ход човека пред Богом. Насупрот, ако се одсече или ограничи на вршење обреда без спознаје истинске дубине његове, која је истоветна са дубином вере и живота, онда у ствари губи свој садржај и смисао.

Као што су вера и етос повезани, исто су органски повезани богослужење и такозвано „поучавајуће дело” Цркве, тј. њена проповед. Не само зато што је проповед неразумљива изван литургијског сабрања, него и стога што је само богослужење проповед. Оно проповеда „приказом” Домостроја Божијег, сликама и приказима, покретима, силом и благодаћу, које пружа вернима. Литургијско сабрање је опипљиви знак Божијег присуства на земљи. Пројава и откривење Његове славе и красоте, истовремено и остварење тајне Цркве Његове. Свим реченим богослужење проповеда и онима који су унутар и онима који су изван Цркве, на начин живљи од било које речи. Не освећује само тајна. И реч, проповед, силом својом у благодати, освећује ум и срце слушаоца. Не проповеда само реч, него и тајна, јер има у себи Божију силу и премудрост. И богослужење и проповед су темељ и извор пастирствовања, то су основни начини пастирствовања народом Божијим. У време богослужења и било ког чинодејства, човек се учи како треба да верује, како треба да живи, дејствује, љуби; задобија ум Христов, начин живота Светих и саборно расуђивање Цркве. Када живот хришћанина (следствено и свештеника) и свакодневно дејствовање престану да буду наставак богослужења и престану да извиру из његове разборитости, тада тај хришћанин постаје „двоједушан човек, непостојан у свим путевима својим” (Јак. 1,8). Ако уопште није стекао ову богослужбену разборитост, сматрајући да је његов живот уопштено нешто друго у односу на богослужбени живот, да је могуће да ван богослужења има другачији начин размишљања, други темељ и другачији начин живота и може да користи друга средства и да стреми другим циљевима, онда ће и богослужење његово бити обичан ритуализам без садржаја и живота. Онда ће и живот његов бити без истинске дубине. Чак и ако неко сматра богослужење за „богослужбено време” или за средство „укрепљења” за делатност, показује да није дошао до правог смисла и да није задобио саборни духовни вид вере и живота у вери. Богослужење није средство, оно је начин постојања. Узводи се и приноси се једино Богу: „приличи једино божанској природи”. Оно је молитвени и благодарствени став човека пред Богом, принос дарова и живота Њему. Истовремено је и задобијање дарова Божијих (корен „λα” глагола „λατρεύω” значи „имам, стичем, задобијам”). Према томе, „λατρεύω” значи „служим”, живим по Христу и задобијам Га, задобијам вечну Силу и Хлеб живота. То је и прави смисао тајни, са Евхаристијом као срцем њиховим, али и смисао васцелог живота. И сама Црква није ништа друго до заједничарење Бога и човека, заједничарење које после Оваплоћења Господњег постоји као реалност, као Богочовечанско Тело и Пуноћа Његова и као простор у Духу истинског богослужења, којим верни узрастају докле не достигну „у меру раста пуноће Христове” (Еф. 4,13).

Ако је речено богослужење, шта је онда девственост? Постоји ли нека веза између њих? Треба одмах од почетка рећи да веза постоји, и то органска. Не само да су повезани између себе, него девственост, као христолики живот, представља органски и нераздељиви део горенаведене словесне службе. И девственост је истинско богослужење као свецелосни принос и као подражавање Богу. Тајна (девствености) исходи из тајне Бога. Јер, по Светим Оцима, Девствени Отац је, пре векова, девствено родио Девственог Сина, који је, опет, у последње време, био рођен од Дјеве (Девственице) Марије. И превечно, и у времену, Рођење Јединородног Сина Божијег садржи у себи тајну Девствености. Према томе, само девствена душа може достојно да прими и роди једног таквог Девственика Сина. Девственост је прво и последње у животу („Јер о васкрсењу нити се жене, нити удају, него су као анђели Божији на небу” Мт 22,30). Онај, пак, ко следи пут девствености, стреми једнонарављу са Богом и Христонарављу, у егзистенцијалном смислу речи. Његово присуство у свету сведочи есхатон човека. Девствена душа је душа која носи Девственог Сина Божијег у себи. И као што се наводи у првој од две посланице девственицима, које се погрешно приписују светом Клименту: „Сви који желе да подражавају Исусу Христу, дужни су да у свему пресликају икону Његову. Будући да су се обукли у Христа, дужни су да пресликају подобије Његово и у срца своја и у сав начин живота и дејствовања свога”(4).

Као што је девственост Пресвете Богородице имала за циљ припрему за зачеће Господње, тако и истински девственик, по светом Златоусту, „о једном се само стара, да душу своју изграђује, тај свети Храм да украшава… светошћу по телу и по духу”(5). Безбрачност, пак, која нема за једини циљ уподобљавање Христу изграђивањем душе и чистотом тела, него унапред поставља нешто друго себи за циљ, на пример, општекорисна дела, делатност, ма колико она света била, никада не може достићи до њеног смисла, тј. до истинске целомудрености (=здравоумља), до целовитости и пуноће разборитости и уподобљења Христу.

Девственички етос је богослужбени. У свакидашњем језику „λατρεύω” значи апсолутну обожавајућу љубав ка некој личности. Слично је и са девственошћу. Неко је девственик зато што жели да служи Богу свим бићем својим. Без овог свецелосног богослужења није могуће да девственост постоји. Следствено томе, девственик се поистовећује са богослужитељем. Девственик је девственик тиме што има један ерос, једну љубав, једно богослужење: Бездан Божији у Тајни Христовој. Ту, и само ту, он сусреће свог ближњег, налази себе и творевину Божију. Он све предаје Христу, да би исто примио од Њега целовито, христолико, преображено, „ново”. Љубав према Господу загрева његово срце љубављу и према ближњем. Христос је за њега „свеза љубави” и пуноћа њена. Оно што не налази у тој пуноћи и кроз њу, он сматра непостојећим и недостојним богослужења, као нешто што загађује и изопачује девственост бића његовог.

Целомудреност (=девственост) је словесна служба само као принос и жртва свецелосна на Христов начин. Тај свецелосни принос је суштина трију монашких завета: послушности, нестицања (=сиромаштва) и девствености. То је суштина и уопште хришћанског живота. Јер не постоје два етоса у Цркви Божијој, нити две вере, нити два богослужења („монашко” и „световно”). Постоји само једна вера (православна), само један етос („Христонаравље”), и само једно богослужење (словесно). Ако није могуће да постоји један монашки и други световни етос, утолико мање је могуће да постоји другачији етос оних који по неопходности живе девствено у свету, од етоса оних монахујућих. Погрешно је сматрати девственике првих времена (следствено и савремене девственике који по неопходности живе у свету) за другачије од монаха, који су се појавили као установа, углавном од четвртог века па надаље. Начин њихових живота се поистовећивао и поистовећује се. Монашка пустиња није ништа друго осим наставка пустиње, у којој је живео, не само девственик, него цела прва Црква. Скоро сви проучаваоци се слажу да је прва Црква по свему „монашког” карактера. И то захваљујући интензивном животу у Христу и непосредном есхатолошком ишчекивању. Реч Апостола: „Јер немамо овде постојана града, него очекујемо будући” (Јев. 13,14) изразила је најдубљи осећај и сазнање свих хришћана првих времена, без изузетака. Када су, пак, хришћани почели да праве компромисе са „овде постојаним градом”, тј. са световним начином размишљања, већина девственика је отишла ка пустињи организујући „антиполис” (Флорофски) и сведочећи животом и присуством својим есхатон, долазећи град Бога живога. У часу када безбрачник, девственик, изгуби „монашки начин размишљања”, пустињског расуђивања, аутоматски се одриче самога себе, јер се одриче бескрајне љубави ка Богу, која је суштина девствености.

Поменута љубав је могуће да се роди и узрасте једино у перивоју истинског богослужења (Општежићу, пустињи). Човек који живи у пустињи, „пуст” од своје особите воље (као онај ко у послушности „служи” вољи Божијој), без икаквог овоземаљског имања (будући сиромашан, нестицатељ) и безбрачан (богослужбено приносећи тело и биће своје Девственом Сину), такав човек, као једино имање и храну и једино спасење има веру, молитву и богослужење. Он служи, слуша, богослужи и девственује, да би задобио Христа, једину Наду и Љубав у пустињи свог живота. Пустиња, пак, није само место, него је првенствено начин и став. Богослужење, дакле, за девственике није проста обавеза, већ нешто неупоредиво узвишеније и значајније: начин њиховог постојања, дисање њихово. Пустињацима живота, девственицима, поручује Дамаскин Студит: „Молим вас да се не одвајате од Бога, ни од срца свога, него останите у њему и чувајте га сећањем на Господа Исуса Христа”(6). Богослужење је ово „неодвајање” од Бога, непрестано спомињање Господа. Постоји ли други начин да неко буде послушан, сиромашан и девственик, ако сећање на Бога не замени у њему све што је туђе Богу? По Светом Григорију Синајском, ум блуди чим се удаљи од „сећања на Бога”(7), тј. чим престане да богослужи и да се моли. Човек је по природи богослужбено биће. Када не богослужи истинитом Богу вером, животом и послушношћу, његово богослужбено својство тражи излаз у лажном богослужењу, телослужењу, егоизму, среброљубљу и идолопоклонству свакога облика и вида. Све речено и томе слично, библијски сагледавано, није ништа друго до блуд. А блуд је смрт за девственост. Врло је важно ово органско јединство, са једне стране, између девствености и богослужења, а са друге, између блуда и идолопоклонства. Само када неко има „мисао на Бога уместо дисања”(8), само је тада могуће да буде девственик, само тада узраста истинска целомудреност у њему. Зато Дамаскин Студит даје заповест свима који манастирским животом служе Богу: „Непрестано обитавајте призивајући име Исуса Христа, да срце прогута Господа и Господ срце и да два постану једно”(9).

Све напред речено важи за сваког девственика, према томе и за онога ко (по неопходности) борави у свету. Савремени живот плаши превеликим посветовњачењем (секуларизацијом) менталитета. Једини начин отпора том световном начину размишљања јесте богослужење и литургијски живот. Потреба за богослужењем може се осетити посебно тамо где богослужења нема и где је у свим димензијама својим присутан савремени начин живота и посветовњачен (секуларизован) менталитет његов. Савремени свет намеће себе и свој начин размишљања на разне начине: књигом, науком, сликом, новинама, комуникацијама и туризмом, радиом, модом, мноштвом приказа које буквално поробљују сва чула људска и самог човека. Ако свему томе додамо већ постојећи у нама „немар живота” и „телесно расуђивање” са грехом, али и са дејством сатане, постаће нам јасно да једино богослужење, као начин постојања човека и као евхаристијско сабрање, јесте у положају да искорени из нас и около нас расуђивање овога света; да нас спасе од застрањења и да преобрази свет. „Све је, пак, сећањем на Господа открила подвижничка душа, било зло, било добро”(10). Свет једино Господ може да победи. Богослужењем и покајањем човек задобија силу Божију, ум Христов, саборно расуђивање и етос Цркве. Само се тиме побеђују нечастиви, свет и тело. Речено важи за сваког хришћанина, а посебно за монаха.

Цвет девствености је посебан цвет, кога је тешко узгајати на путевима овога света. Излазак девственика четвртог века и потоњих векова из света и њихов улазак у пустињу, био је исход искуства света и искуство људске слабости. Да није свет данас постао мање свет, или да се није људска слабост претворила у силу? Насупрот, никада свет није био тако моћан и човек толико немоћан. Али онда, откуд данас тежња за изласком девственика из пустиње и уласком у свет? „Ради добробити света”, рећи ће неко. Можда се, пак, иза тог „доброг расположења” крије још један доказ снаге света и његове победе? Да ли је „добро расположење”, које превиђа вековно искуство Цркве и Светих Њених, довољно да оправда улазак девственика у свет и њихов излазак из опробаног простора за цветање девствености: излазак из манастира, општежића и пустиње? И, свакако, излазак пре уласка у поменути простор! Данас се налазимо пред парадоксалном појавом: савремени човек, уморан од световне цивилизације и духовно гладан, све више се окреће пустињи да би се спасао; а девственик, голуб и житељ пустиње, одлази из свог дома, да „спасава” тог човека и да би се спасао у свету! Исход, пак, овог парадоксалног феномена може бити веома трагичан: свет и човек да се не спасу, а девственик да обрете свој гроб. Јер свеукупно одрицање од света (које је управо девственост, послушност и сиромаштво) јењава и прети му опасност да се накнадно претвори у прихватање света и следствено у „блуд”, ако не узрасте и не развија се у простору саборног богослужења (општежићу, пустињи). Због тога, улазак девственика (безбрачних клирика) у свет могуће је оправдати само као крајњу неопходност Цркве, а никада као нормално стање, које изражава њено расуђивање. Излазак из простора пустиње зарад потреба Цркве не значи и излазак из начина пустиње. Ако се случајно десе обе ствари, онда девственик постаје трагикомично биће. Задобија расуђивање „безбрачника”, који је изгубио прави смисао своје безбрачности. Љубав ка девствености и целомудрености, као подражавање Бога и сједињења са Девственим Сином, претвара се у „нељубавну љубав”, која се задовољава уздржањем од брака ради „хуманитарних” циљева. „Нељубавном љубављу”, пак, нити се свет спасава, нити се Бог задобија, нити је могуће да човек буде неповређен и целовит. И Свети су излазили да би служили Цркви у свету, али већ стекавши пустињу као једину својину, распињани непрестано на крсту Љубави ка ближњем и на Крсту божанске љубави, лишени своје праве и једине отаџбине, пустиње. Ишли су у свет, не зато што су веровали у своје способности, него не би ли се можда спасла која душа, макар они „изгубили” своју душу.

Тај Крст је и Крст девственика, који живи у свету, и истинског брака. На изузетан начин описује га један савремени руски Старац, пишући једном јеромонаху, који по послушању живи у свету:

„Из искуства знам да је опасно за нас да живимо у грешном свету. Ђаво не спава, грешни свет вуче и саблажњава, тело врије. Бој се света, тела, ђавола, бој се себе! Љуби све и бежи од свих ка Распетом Господу…”.

Са јелинског превео Дејан Ристић

ФУСНОТЕ:

1 ΔΗΜ. ΜΠΑΛΑΝΟΥ, Είναι η Ορθόδοξος Ελληνικλή Εκκλησία μόνον κοινωνία λατρείας; Атина 1904, стр. 13.

2Исто, стр. 14

3 Saint Basile, Lettres, tome II, издање Y. Courtonne, Paris 1961, стр. 33.

4 Види: Архим. Софроније, Основи православног подвижништва, у тому „Монаштво и савремени свет. Духовна Гозба поводом хиљадугодишњице Свете Горе”, издање Братство Теолога „Зои”, Атина 1963, стр. 64-65.

5 Види: Серафим Папакоста, Питање безбрачника по Христу у свету, у истом тому, стр. 28.

6 Дамаскин Студит, Слово о трезвености и молитви. Види: Василије Велики, Подвижничка слова, изд. 1970, стр. 64.

7 Добротољубље 4, издање „Астир”, стр. 75.

8 Петар Дамаскин, види: Добротољубље 3, стр. 68.

9 Види: Василије Велики, Подвижничка слова, стр. 65.

10 Василије Велики, Подвижничка слова, стр. 64.

Православље бр. 1019

[Зоран]

Сенатор Торшин предлаже да се оснује фонд за заштиту православних светиња на Косову и Метохији

Александар Торшин, председавајући Руског савета федерације, истакао је јуче да је неопходно да се оснује међународни фонд за очување православних светиња на Косову и Метохији. „У овој фондацији би требало да буде ангажован велики број људи из различитих земаља, како би сви заједно посматрали и пратили како косовске снаге чувају манастире, због чињенице да косовске привремене власти нису заинтересоване да очувају Православље и православне светиње у тој области, “ рекао је Торшин за Интерфакс.

Према његовим речима, међународна фондација би требало прво да привуче представнике Русије и Сједињених Америчких Држава. Поред предлога за оснивањем фондације, он је истакао да је неопходно да се православне светиње на Косову и Метохији заштите стављањем на листу споменика који су под заштитом УНЕСКО-а.

Извор: Interfax religion

[Guest]

Сенатор Торшин предлаже да се оснује фонд за заштиту православних светиња на Косову и Метохији

Александар Торшин, председавајући Руског савета федерације, истакао је јуче да је неопходно да се оснује међународни фонд за очување православних светиња на Косову и Метохији. „У овој фондацији би требало да буде ангажован велики број људи из различитих земаља, како би сви заједно посматрали и пратили како косовске снаге чувају манастире, због чињенице да косовске привремене власти нису заинтересоване да очувају Православље и православне светиње у тој области, “ рекао је Торшин за Интерфакс.

Према његовим речима, међународна фондација би требало прво да привуче представнике Русије и Сједињених Америчких Држава. Поред предлога за оснивањем фондације, он је истакао да је неопходно да се православне светиње на Косову и Метохији заштите стављањем на листу споменика који су под заштитом УНЕСКО-а.

Извор: Interfax religion

facenew22222222  facenew22222222  facenew22222222

[Зоран]

ЈЕДАНАЕСТИ ПРАВОСЛАВНИ ДЈЕЧИЈИ САБОР ЦРНЕ ГОРЕ

Објављено од стране Светигора на 11. август 2010.

http://picasaweb.google.com/mitropolija.ct/10201008#

ЦЕТИЊЕ, 10. августа (Светигора прес) – На Цетињу је данас, под слоганом А ти поштуј драге родитеље и духовне оце учитеље одржан традиционални, једанаести по реду Сабор православне дјеце Црне Горе, који сваке године организује Православна Митрополија црногорско-приморска.

Овогодишњи Сабор посвећен је 180-ој годишњици од престављења Светог Петра Цетињског Чудотворца.

Манифестација је почела Светом архијерејском литургијом, коју је, уз присуство учесника сабора из свих крајева Црне Горе, њихових вјероучитеља и бројних православних вјерника, служио Високопреосвештени Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Господин Амфилохије са свештенством.

Учешће на овогодишњем Сабору је узело око 700 дјеце, што чини само половину оних који похађају наставу вјеронауке при православним црквама и манастирима у Црној Гори.

У архипастирској бесједи Владика је тумачио јевенђелску причу у којој Господ узима дијете у наручје и говори одраслима: Ко прими једнога од ових малих у име моје, мене прима, а ко прима мене, прима Оца мога који ме је послао. Владика је рекао да је тај догађај сличан данашњем догађају на Цетињу.

„И на једном другом мјесту у Јеванђељу Господ каже ученицима: Ако не будете као једно од ове дјеце, нећете видјети царства небеског. Оваквим припада царство небеско. Ево, драга дјецо, и ми смо се данас сабрали око руке Светога Јована Крститеља, који је крстио Господа у ријеци Јордану, јер као што се Господ крстио у Јордану, тако се и ми крштавамо у име Оца и Сина и Светога Духа. А много је значајно да смо овдје поред ћивота Светог Петра Цетињскога јер Свети Петар Цетињски је најљепше дијете које је родила Црна Гора“, рекао је Владика Амфилохије.

У току литургије Свету тајну крштења примили су мали Јован Перовић и дјевојчица Валерија из Русије.

Након литургије Владика је на манастирском гумну благословио манифестацију краћом бесједом у којој је говорио о духовном очинству.

„Слоган овога сабора који је исписан на вашим грудима су ријечи Светог Петра Цетињскога. Ове ријечи Светога Петра су упућене свој Црној Гори, свој дјеци свијета, посебно у нашем роду светосавском српскоме, и свим земаљским народима. Поред поштовања родитеља, он каже да поштујемо и духовне оце учитеље. Ето, први наш духовни отац и учитељ јесте Свети Патар Цетињски. Прије њега ми смо имали још једног дивног учитеља и светитеља – Светог Саву који је и основао ову нашу Митрополију. Свети Петар је био његов ученик и он је поштовао своје родитеље, а кад је дошао у овај манастир било му је дванаест година. Духовни оци учитељи су и наши свештеници који су ваши пароси, сви они које је Црква Божија поставила да духовно рађају и препорађају дјецу Божију. А сви смо ми дјеца Божија“, рекао је Владика Амфилохије.

Након Митрополитовог благослова, химне сабора и тропара Светом Петру Цетињском, дјеца су показала своје умијеће из рецитовања, соло и хорског појања.

Специјални гости сабора били су дјеца из Бјелорусије и млади гуслар Максим Јововић који је уз струне древног инструмента отпјевао пјесму „Смрт мајке Југовића“.

Професор историје Предраг Вукић одржао је предавање на тему „Живот и дјело Светог петра Цетињског“ и припремио квиз о светородној династији Петровић, који је водио протосинђел Кирило Бојовић, сабрат Цетињског манастира. Жири је био састављен од више свештеника и вјероучитеља Митрополије, а најбољима су подјељене награде – књиге и пакети слаткиша. За квиз се пријавило 13 екипа из више црногорских градова, а највише знања је показала екипа са вјеронауке из манастира Врањине, друга је била екипа из Котора, а треће мјесто је заузела екипа са Цетиња.

Установљена је и награда за најбољег вјероучитеља, а овогодишњу награду су подјелиле двије вјероучитељице са најдужим вјероучитељским стажом – гђа Вера Вукић, вјероучитељица са Цетиња, која при Цетињском манастиру предаје вјеронауку још од 1993. године и гђа Снежана Поповић, вјероучитељица из Подгорице, која од 1995. године води Хор Св. Саве и вјеронауку при Цркви Св. Ђорђа под Горицом. Оне су као награду добиле иконе Св. Арсенија Сремца пресвучене сребрним оковом.

Добротвори овогодишњег, али и досадашњих сабора биле су компаније Crnagoracoop АД из Даниловграда, Инпек АД из Подгорице, Expocommerce ДОО из Котора и Coca-Cola HBC Црна Гора из Подгорице.

Р.В./И.Б.

Светигора Прес

[Зоран]

Душевни и телесни пост

Шта за православног хришћанина значи пост? Пост је за њега истовремено – и напор и празник. Није узалудно установљено да се почетак поста поздравља као нека велика свечаност. За верујућег човека, пост је увек повезан с радошћу, тј. ако постиш, осетићеш и радост. Радост, заправо, прати сваки духовни труд који човек у чистоти срца приноси Богу.

Основна духовна занимања хришћанина су пост, молитва и милостиња. О свакоме од њих написано је мноштво књига. Све остало, на овај или онај начин, проистиче из њих или је са њима повезано. Целомудреност је, на пример, тесно повезана са постом. Милостиња се не састоји само у томе што ћемо сиромаху дати мало новца, него се схвата у много ширем смислу, тј. као сви видови служења и помоћи ближњем – речју, делом, молитвом, радом својих руку. Молитва није једноставно обраћање Богу с неком прозбом или благодарношћу, јер молитва, ако је шире схватимо, подразумева разне видове созерцавања Бога, боговиђења и богопознања.

Сада ћемо, пак, мало говорити о посту. Пост није једноставно уздржавање од неких врста хране – од меса, млека или јаја, тј. од хране животињског порекла. Пост је могућност душе да се макар у нечему одвоји од овоземаљског, како би могла да погледа на небо и да види други, духовни свет. Пост је исповедање чињенице да човек није једна од животиња него, пре свега, духовно биће, па тек онда и телесно. Према томе, он би више требало да живи у духу, а не само у телу.

Ево како о посту говори један од најзначајнијих духовних писаца XIX века, свети Игњатије Брјанчанинов, епископ кавкаски:

“Глава свих врлина је молитва, а њихов темељ – пост. Пост значи сталну умереност у храни и разборит однос према њој. Горди човече! Имаш тако високо мишљење о свом уму, а он је потпуно и непрекидно зависан од желуца! Закон поста, који је, споља посматрано, закон за утробу, у суштини је, заправо, закон за ум. Ако ум, као цар у човеку, жели да користи и да сачува права свога самодржавља, мора се, пре свега, потчинити закону поста. Он ће тек тада бити у стању да увек буде будан и светао, тек тада ће моћи да господари над жељама срца и тела; најзад, он ће само уз сталну трезвеност моћи да изучава јеванђелске заповести и да их следи. Темељ врлине је, дакле, пост. И данас греховна смрт погађа оне што нарушавају свету заповест поста. Онај, који не сачува умереност и потребну разборитост у храни, не може да сачува ни девственост, ни целомудреност, не може да обузда гнев, препушта се лењости, чамотињи и туговању, постаје роб славољубља и обитавалиште гордости коју у човека уводи његово телесно стање,  а оно највише потиче од раскошне и богате трпезе“.

Како је све то једноставно! Одреци се током извесног, краћег периода од хране, и то не од сваке, него само од неких њених врста, па ћеш се осетити као духовно биће које је Бог од почетка предодредио за живот у другом свету – светом, чистом и узвишеном, у општењу са анђелима и светим људима. Придружи посту и молитву, па ћеш се истог тренутка узнети у тај свет, осетићеш његово присуство и његов дах у самоме себи. Свако ограничење у земаљском – значи слободу за духовно. Нека ограничења, а можда и страдање за тело – истовремено су радост за душу. И то страдање, уосталом, потиче од навике, од привезаности за земљу – за слатку и разнолику храну, за комфор и удобности цивилизације.

Коришћење земаљских плодова и творевина људског ума није грех, јер се, несумњиво, они у свету не појављују без Божијег учешћа и благослова. Грех је да Божије створење, тј. душа, која је створена ради слободе, зависи од земаљског. Све ми је дозвољено, али све не користи; све ми је дозвољено, али не дам да ишта овлада мноме (1. Кор. 6; 12).

Осим телесног, постоји и душевни пост, и он није ништа мање важан, него телесни. Душевни пост се састоји у удаљавању од утисака, пре свега грешних, а то су, у суштини, сви они утисци који спречавају непрестану и тајанствену беседу душе са Богом. Чак ни монаси нису обавезни да се стално придржавају телесног поста, него само у одређеним периодима године, које је Црква установила за четири велика поста (Васкршњи, Петровски, Успењски и Божићни), као и у посним данима – средом и петком (монаси посте и понедељком и, поред тога, уопште не једу месо). Монаси се, међутим, непрестано придржавају душевног поста, а такође и они мирјани који желе да воде строг и побожан живот. У суштини, монашки подвиг поста се не састоји толико у телесном, колико у душевном посту.

Главно занимање монаха, ради којега и одлази у манастир, јесте молитва. Молитва – пре свега за сопствене грехове, за сопствено спасење и спасење својих ближњих, за читав свет. Само Бог зна колико се несрећа и катастрофа није догодило у овом свету само зато што је неки, свету непознати слуга Божији у својој монашкој келији умолио Бога да помилује људе, достојне кажњавања! Истинска молитва је нераскидиво повезана са постом, како телесним, тако, и још више – са душевним. Нама је превасходно потребна чистота ума, односно, ум треба да буде спокојан, слободан од земаљских брига и доживљаја. У манастиру се то постиже удаљавањем од света, а у свету – удаљавањем од саблазни, разонода, празних и бесмислених послова, макар у време поста.

Човек самоме себи одређује како меру телесног, тако и меру душевног поста, зависно од своје добре воље и узимајући у обзир околности: здравствено стање, духовну зрелост, професију или занимање, узраст, начин живота. Црква је, за болесне људе, предвидела ублажавање поста: у случају неких болести дозвољавају се млечни производи који имају својства лекова, а у случају малокрвности – дозвољено је чак и месо. “Ми нисмо телоубице, него страстоубице“, рекао је преподобни Пимен Велики (а страсти су грешне навике, извори грешних поступака). Исто тако, црквени канони предвидели су ублажавање поста и за путнике. У савременој пракси, пост се ублажава и у случају да се човек бави тешким физичким радом – њему се, на пример, допушта да једе рибу. Сматрам да је за студента, који не живи у свом дому, него на институту, тешко да одржи пост у пуној мери, јер би могао да оштети желудац. У таквим случајевима, ја, на пример, допуштам да током поста једу рибу.

Мера душевног поста у потпуности зависи од самог човека. Шта сам човек сматра грешним, испразним, световним утисцима? Какво је његово искуство молитвеног делања? Какве су околности његовог живота, његове духовне вредности? Оно што за једнога није грех, за другога јесте. На пример, ако монах оде у кафану, сагрешиће, док Црква то мирјанину не забрањује.

Душевни пост обухвата и разне “представе“. Како да то разумемо? Представама се називају велики скупови људи чији је циљ да се развеселе, као што су балови, игранке, дискотеке, позоришта, итд. Овде не спадају музеји и изложбе, чији је циљ углавном образовни. Пост је време покајања због грехова почињених у претходном периоду, чему разоноде ове врсте никако не погодују него, напротив, директно ометају то покајање. Човек који жели да принесе покајање осетиће слободу душе и радост сусрета са благодаћу, па ће се и сам добровољно удаљити од онога што га у томе спречава. Без обзира на то што је пост добровољан, њега се често придржавају многи, па чак и они који ретко долазе у храм. Припремивши се постом и уздржањем, они обично приступају Светој Тајни Евхаристије, односно, у храму се причешћују Светим Тајнама Пречистих Тела и Крви Христове, али о томе би требало посебно говорити.

Да ли се током поста може слушати музика? Ја је слушам, јер у томе не видим никакав грех и не осећам никакву душевну штету. Музика за мене не значи увесељавање, него предах за нерве. За некога музика значи – трагање за смислом живота. Поштујем такве људе и њихова трагања. Уопштено, није грех ништа што не спречава молитву, а музика не само да је не спречава, него јој повремено чак и погодује. Осим тога, молитва и музика су по нечему сличне. Њихов предмет је – созерцање. Молитвом се созерцава Бог и Његова духовна лепота, док се музиком созерцава лепота и хармонија богоствореног света.

Да ли је грех ако током поста идемо на концерте? Сматрам да такав поступак није сасвим без греха. Концерт није само музика, него, пре свега, велики скуп људи, и то веома различитих. Где су људи, тамо је и општење, вољно и невољно, а где је општење, тамо је мноштво различитих ствари, које нису увек добре. О томе би, дакле, требало сами да одлучите, јер је одговор на ово питање индивидуалан.

Насушни хлеб хришћана је – Христос. Незасито насићење овим Хлебом значи ситост и спасоносно наслађивање, на које су позвани сви хришћани.

Нека Бог благослови све оне који желе да на себе прихвате благи и лагани јарам поста. Они, којима није први пут да посте, добро знају каква је то духовна радост. Нека, пак, Бог увек буде у помоћи онима, који су сада први пут пожелели да осете ову духовну радост, која се не може упоредити ни са каквим земаљским радостима. При том се мора запамтити да благочашће захтева истрајност и да његови слатки плодови пристижу током времена. Нећемо се уподобити оном безумном човеку који засади прекрасан цвет, а онда га свакога дана вади из земље, како би видео да ли је пустио корење. Ако желимо да окусимо плодове са рајског дрвета, стрпљиво ћемо сачекати да оно израсте у нашим срцима и да почне да даје плодове који ће користити и нама и нашим ближњим.

Јеромонах Сергеј (Рибко)

Православље бр. 1002

[Зоран]

Напетост после етничког убиства у Албанији

Поглавар Албанске православне цркве, архиепископ Тиране и Драча, Анастасије Јанулатос,  изајавио је да је „клима хармоничног заједничког живота“ Албанаца и грчке мањине на југу Албаније угрожена након убиства у граду  Химари трговца Аристотелеса Гуме (37) само зато што говори грчки.

У његову продавницу  прошли четвртак ушло је неколико младих Албанаца из  града Влоре, чувши да власник са неким говори грчки, затражили су да се на том језику не разговара јер је то Албанија.

Увече, када су га приметили на мотоциклу, пратили су га и намерно аутом прегазили.

Архиепископ је захтевао да се открије „права истина“ о овој трагедији, тражећи да се у овом „критичном тренутку“ за међунационалне односе заустави даље погоршање ситуације.

Грци који као мањина у овом делу Албаније у неким местима чине већину, у Химари чак 85%, били су веома узнемирени извештавањем албанске штампе која је овај случај у први моменат  приказала као „саобраћајну несрећу“. Припадници грчке мањине организовали су демонстрације и блокаду аутопута, као и штрајк.

Председник албанске владе Сали Бериша осудио је „нељудски злочин“ као акт „екстремног и слепог фанатизма“.

Градоначелник Химара, Грк Василис Боланос, осуђује „расистички феномен“ у Албанији.

У Химари су знатно појачане снаге безбедности, за ред се брину мешовите полицијске снаге, такође и полицајци припадници грчке мањине.

Представници албанске опозиције сматрају да влада није у стању да контролише ситуацију у земљи и да се она налази у „рукама криминалаца“.

Грчка влада, као и политичке партије у Атини, траже „свеобухватну истрагу о смрти Гуме и кажњавање преступника“.

Представник партије „Лаос“, г. Аиваилотис, каже да када би неко по Грчкој убијао људе који говоре албански, земља би се претворила у гробље. У Химари се грчки говори бар три хиљаде година.

У Атини је у понедељак поводом убиства Гуме одржана јавна комеморација.

Представници грчке владе изјавили су да ће ови догађаји имати знатног одраза на односе Европске уније према Албанији. ЕУ ће од Тиране затражити званично објашњење и предузимање мера да се слично не понови. Албанија треба да гарантује поштовање права мањина.

Полиција је ухапсила неколико особа а главни осумљичени, Илир Мука (20), предао се после више дана скривања у Тирани. Осумњичен је и његов отац због подстрекивања на злочин.. За Муком је била расписана међународна потерница и награда од 20.000 долара.

Химара има око 11.000 становника, још у антици ту су живели Грци. Област у којој се налази Грци називају „Северни Епир“.

Албанија има 3,2 милиона становника. Како  се на попису становништва не утврђује национална припадност, број припадника мањина није тачно познат. По процени, Грка има измедју педесет и сто хиљада.

Извор: VIA

Радио Светигора

[Зоран]

СПОМЕН УПОКОЈЕЊА ПАТРИЈАРХА СРПСКОГ ГАВРИЛА ДОЖИЋА У МАНАСТИРУ МОРАЧИ