Raskidanje Trojicne zajednice?

[Sherlock H.]

ako ništa drugo, na ovakvim temama uvek čujemo nešto zanimljivo o Bogu i o tome kako ga koji od nas vide... a time ne opisujemo Boga već sebe

A kako ga ja to vidim, tj. kakav si utisak stekao o meni na osnovu toga?

Slobodno reci sve sto mislis, nema ljutnje.

[w.a.mozart]

najiskrenije, nisam uopšte imao tebe u vidu već sve nas... meni je bilo draago da sam ponovo pročitao onaj članak m. Zizjulasa a što se tebe tiče nisam primetio nikakve negativne vibracije tako da je dijalog za sad skroz ok, vidim da se nisi šalio-ko što mi se učinilo

[Sherlock H.]

Ok, hvala ti.

[ivona]

@Петар

Није тачно да личност претходи суштини. Личност није узрок суштини на тај начин. (Термин ,,резултат'' се односио на енергије Божије; то је Зизјулас објаснио, Догм. теме, стр. 189.)

Licnost prethodi sustini,ne u smislu vremenskog prethodjenja,vec logicko-posledicnog prethodjenja.zasto ovo napominjati, jer je to premisa koja ja apolutna u svakom daljem razlaganju ideje Boga i Sv.Trojice u pravoslavnom bogoslovlju.Sledece sto sam uspela da uhvatim u redovima i medju redovima,je nejasnost pojma licnosti kao psiholoske kategorije i ontoloske,kao i individue.Bog ne moze biti licnost u psiholoskom smislu,jer ga obuhvatas kriterijumima koji su standardizovani metodama naucnog zakona,kome Bog ne podleze.Bog ne moze biti individua,jer individua podrazumeva samosvest kojoj nije neophodno biti u odnosu,vezi dok je licnosti u ontoloskom smislu to primarno i to je konstituise,tako da razjasnjenjem samih pojmova kojima razlazes jednu ovakvu intrigantnu ideju dolazis svakako do zakljucka da samo ''prava'' pitanja daju i prave odgovore,Ali fascinantno mi je iznova kako cak i kroz ovakve dileme,moze se uvek doci ka Bogu,tj o pojmu Boga ,tako da u svakom slucaju hvala na podstreku!

[Milan Nikolic]

Тачније, каже се да је то ,,првоначална онтолошка категорема'' - Божије личносно-тројично постојање.

А појам индивидуе није искључиво негативан у тријадологији. Индивидуа подразумева јединствену и недељиву личност.

Док се индивидуализам може изопачити у смислу солипсизма, појам индивидуе по себи представља кључну дефиницију бића. Тако и Зизјулас доследно објашњава у одређеном контексту: ,,Кападокијци подразумевају да свако од Лица Свете Тројице поседује потпуну индивидуалност (Догм. теме, стр. 211)''.

[ivona]

Тачније, каже се да је то ,,првоначална онтолошка категорема'' - Божије личносно-тројично постојање.

А појам индивидуе није искључиво негативан у тријадологији. Индивидуа подразумева јединствену и недељиву личност.

Док се индивидуализам може изопачити у смислу солипсизма, појам индивидуе по себи представља кључну дефиницију бића. Тако и Зизјулас доследно објашњава у одређеном контексту: ,,Кападокијци подразумевају да свако од Лица Свете Тројице поседује потпуну индивидуалност (Догм. теме, стр. 211)''.

Hvala na podsecanju kako se to kaze tacnije,mozda je to trebalo jos dodati,kako bi stvar dodatno izgledala ozbiljnije i kompleksnije,kao da vec nije.Ono sto dosta ljudi buni kad je rec o ovom dogmatu je upravo to iskljucivanje ,vremena i prostora,kad je u pitanju objasnjavanje nacina postojanja Sv.Trojice,jer proizilazi kao nedoumica po samoj prirodi stvari(kako mi to ljudi dozivljavamo).Te smatram da su ovakve zvucne kategorizacije korisne onda kada sama osnova tog pojma moze biti sto jednostavnije shvacena i sto manje opstija u svom definisanju.Ali naravno uvek je dobro znati bolje i potpunije .Sto se tice pojma individualnosti,nije iskljucivo negativan ,ali cak i teolozi poput Zizjulasa ga koriste u veoma razradjenom i preciznom kontekstu svog bogoslovskog razlaganja,u primeru koji si ti naveo recimo,ali kada se nekome kao sto je petar,ponudi termin individualnost,a da se ne razjasni insistiranje na neophodnosti ontoloskog znacenja licnosti kada se razmatra njegova vrsta dileme,moze se zaista stvar dodatno razvodnjiti i izgubiti iz vida ono sto je zaista bitno shvatiti kada je ovaj dogmat u pitanju,sto dokazuju i sledece Zizjulasove reci :

''Ипостас биолошког постојања састоји се у зачећу и рођењу једног човека. Сваки човек долазећи у свет доноси своју “ипостас”, која није сасвим без везе са љубављу: производ је заједништва два људска бића. Ерос, чак и као хладни и без осећајне везаности чин, представља чудесну тајну постојања, скрива у себи стремљење за дубљом стварношћу заједнице, за екстатичним (“из-ступним”) превазилажењем индивидуалности у творевини. Међутим, ово биолошко настајање човекове ипостаси има као коренити недостатак две “слабости” које укидају баш оно чему стреми људска ипостас: личност. Прва “слабост” је оно што би могли назвати онтолошка нужност. Факат настанка ипостаси нужно је везан са природним инстинктом, са стремљењем “датим” и слободом неконтролисаним. Тако личност као “биће” и “постоји”, али не као слобода него као нужност. Последица тога је да она нема могућности да потврди своју ипостас са апсолутном онтолошком слободом, као што смо је напред описали: покуша ли да узведе слободу до њеног онтолошког апсолута, сукобиће се са дилемом нихилизма.[37]

Друга “слабост” је природна последица прве. На првом стдијуму могла би бити названа “слабошћу” индивидуализма, раздвојености ипостаси. Међутим, на крају се она поистовећује са последњом и највећом човековом “слабошћу”, са распадом ипостаси, тј. са смрћу. Биолошки састав човекове испотаси, окован у свој својој основи нужношћу своје “природе”, окончава овековечењем ове природе стварањем тела, тј. ипостасних једињења која потврђују свој идентитет као раздвојеност од других једињења или “ипостаси”. Тело које се рађа као биолошка ипостас, дејствује као чувар неког “ја”, као нова “маска” - προσωπειον – која спречава ипостас да постане личност – προσωπον, тј. да буде потврђена као љубав и слобода. Тело стреми личности али на крају води индивидуи. Последица овог стања јесте: да би човек афирмисао своју ипостас нема потребе да успостави однос (онтолошки, не просто психолошки) са својим родитељима. Чак обратно, прекид тог односа представља предуслов његове самопотврде.''

http://www.verujem.org/teologija/ziziulas_identitet_od_maske_do_licnosti.htm