...

[Guest - . . .-]

Никола:

Верник се поистовећује са теологијом чак и немим учествовањем у животу Цркве. Његово присуство је његова вера и теологија.

[Evgenik]

Ниџо, линкове смо ишчитали, ајд сад расплети по форуму на дату тему

[Лазар Нешић]

...

[Guest о. Агапије]

Ево шта сам пре неки дан написао у једном раду кога завршавам ових дана а у вези теме коју је наш Лаза започео :

"...истинског светоотачког духа о коме је говорио о. Георгије Флоровски када је рекао да треба да се вратимо „ ка Оцима.“ „Повратак Оцима“ не значи само слепо и стерилно понављање и копирање мисли и речи отаца и покушавање да се исте примене у савремено доба. Тај повратак значи повратак „духу отаца“ који су имали изузетну коресподенцију и дијалог са временом у коме су живели, и који су имали изузетан стваралачки и креативан набој[1]. Свети Оци су нпр. користили јелинску философију, користили њену терминологију и појмове и давали им нова и оргинална значења ( попут термина : ύπόστασις, ουσία, ομοούσιος, Λόγος, Τριάδα) и примењивали их у богословљу и богослужбемом животу Цркве. "

[1] Георгије Флоровски, „Патристика и модерна теологија“, Зборник : Православна теологија, ПБФ, Београд 1995, 29; Ј. Зизиулас, „Допринос Кападокије хришћанској мисли“, Зборник: Православна теологија, Православни Богословски факултет, 1995 стр. 7-17.

[Александар Милојков]

Ево, имам и ја једно питањце (са све који прате тему), наравно са једним унапред датим сазнањам да на ова питање не може бити коначних одговора, али ето, ајде мало да мислимо:

1. Шта је то истински теолог?

2. Правимо ли разлику између теолога специјалисте (у својој теолошкој области) и теолога учесника у Христу?

1. Теолог и теологија: сједињење литургије, речи (теологије) и побожности.

Кад кажем литургија, не мислим само на формално учешће на богослужењу. Мислим и на "литургију после литургије", на живот прожет литуријским етосом.

2. Ако ово прво значи просто "теоретичара", онда је јасно: правимо разлику. Мада, нисам сигуран да сам разумео ово питање.

[Guest - . . .-]

Ево шта сам пре неки дан написао у једном раду кога завршавам ових дана а у вези теме коју је наш Лаза започео :

"...истинског светоотачког духа о коме је говорио о. Георгије Флоровски када је рекао да треба да се вратимо „ ка Оцима.“ „Повратак Оцима“ не значи само слепо и стерилно понављање и копирање мисли и речи отаца и покушавање да се исте примене у савремено доба. Тај повратак значи повратак „духу отаца“ који су имали изузетну коресподенцију и дијалог са временом у коме су живели, и који су имали изузетан стваралачки и креативан набој[1]. Свети Оци су нпр. користили јелинску философију, користили њену терминологију и појмове и давали им нова и оргинална значења ( попут термина : ύπόστασις, ουσία, ομοούσιος, Λόγος, Τριάδα) и примењивали их у богословљу и богослужбемом животу Цркве. "

[1] Георгије Флоровски, „Патристика и модерна теологија“, Зборник : Православна теологија, ПБФ, Београд 1995, 29; Ј. Зизиулас, „Допринос Кападокије хришћанској мисли“, Зборник: Православна теологија, Православни Богословски факултет, 1995 стр. 7-17.

Е то! О томе сам питао у некој од претходних порука. Ево једна мисао Митрололита Јована:

Теологија за нас није теоретска, интелектуална делатност, апстрактно бављење разним питањима. Православно богословље је надахнуто етосом чије је исходиште у Светој Евхаристији. У нашем миленијуму православна теологија ће бити веома жестоко кушана питањима свештеног каратера човекове личности и свештеног карактера творевине Божије.

Да би православна Црква пружила свету своје верно сведочанство истине човека и твари, мора да изађе из своје затворености и да потражи и ослови савременог човека ма где се он налазио, савременим речником. Православни теолози треба да негују дијалог са другим хришћанима, са другим религијама, са савременим философским тенденцијама, са савременим струјањима у уметности; са свим тим феноменима данашњице православна Црква мора водити стваралачки дијалог иначе ће остати негде у прикрајку историје, претвориће се у неку врсту секте, а у том случају, као и све секте, немајући шта да пружи савременом човеку, једноставно ће се угасити.

На својим плећима носимо велико наслеђе и не треба да седимо негде по страни, него треба да са њим, носећи га и сведочећи о њему, корачамо у новом миленијуму.

https://www.pouke.org/forum/topic/7552-%D0%BC%D0%B8%D1%82%D1%80%D0%BE%D0%BF%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%82-%D1%98%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BD-%D0%B7%D0%B8%D0%B7%D0%B8%D1%98%D1%83%D0%BB%D0%B0%D1%81-%D0%BE-%D0%BF%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D0%BD%D0%BE%D1%98-%D1%82%D0%B5%D0%BE/

[Лазар Нешић]

...

[Guest о. Агапије]

Ово болдовано сам сада додао :

„Повратак Оцима“ не значи само слепо и стерилно понављање и копирање мисли и речи отаца и покушавање да се исте примене у савремено доба. Такав подухват би био одвише вештачки, шизофрен и идеолошки настројен јер не би поштовао реалности живота , иако тако нешто већ постоји нпр. код Амиша на западу, али и код неких наших верника који гаје идеал и живљење као у Византији или царској Русији. Тај повратак о коме нам говори о. Георгије Флоровски јесте повратак „духу отаца“ који су имали изузетну коресподенцију и дијалог са временом у коме су живели, и који су имали изузетан стваралачки и креативан набој[1]. Свети Оци су нпр. користили јелинску философију, користили њену терминологију и појмове и давали им нова и оргинална значења (попут термина : ύπόστασις, ουσία, ομοούσιος, Λόγος, Τριάδα).

[1] Георгије Флоровски, „Патристика и модерна теологија“, Зборник : Православна теологија, ПБФ, Београд 1995, 29; Ј. Зизиулас, „Допринос Кападокије хришћанској мисли“, Зборник: Православна теологија, Православни Богословски факултет, 1995 стр. 7-17.

[Guest - . . .-]

Када већ причамо о овоме, шта мислите: како људи који су у Цркви и они који су ван ње гледају на теологију и на оне који се теологијом баве? Оно што свакако видимо јесте да поједини (да не кажем већина) прави оштру поделу између знања и вере, између подвижништва и изучавања теологије. Зар не?

[Александар Милојков]

Када већ причамо о овоме, шта мислите: како људи који су у Цркви и они који су ван ње гледају на теологију и на оне који се теологијом баве? Оно што свакако видимо јесте да поједини (да не кажем већина) прави оштру поделу између знања и вере, између подвижништва и изучавања теологије. Зар не?

Да. Зато што је теологија сведена само и једино на академизам, на интелектуалну делатност, која често нема везе са Црквом (са животом, са богослужењем, са Другим и другим).

Ево, да цитирам и драгог ми учитеља:

"Догмати Цркве нису (и не треба их сматрати за) логичке дефиниције које се прихватају без испитивања њиховог најдубљег егзистенцијалног смисла. У Православној Цркви догмати јесу живот, те стога треба да имају непосредан и одлучјући утицај на наше постојање, да буду „откривење“ Истине, односно, да буду показивање кључних, крајњих у граничних стања битисања... имају важност... управо зато што се односе на ове апсолутне егзистенцијалне истине, на питања живота и смрти."

+Зизиулас

[Фарисеј]

Када већ причамо о овоме, шта мислите: како људи који су у Цркви и они који су ван ње гледају на теологију и на оне који се теологијом баве? Оно што свакако видимо јесте да поједини (да не кажем већина) прави оштру поделу између знања и вере, између подвижништва и изучавања теологије. Зар не?

Znaš kako vide ?

Sablazne se skroz ...

Posebno kada vide i čuju onog Ugrina sa neuravnoteženim vokabularom i opitno nedoživljnom teologijom...

Pa cigara u ruci, pola kile ulja na kosi....i naravno da posle artemiti trube da nema podviga među teolozima.

Mislim da bi se o Ugrinu trebalo razgovarati, kao neuravnoteženom teologu (rekao bih i ličnosti) i sablazni o teolozima koju stvara međ' običnom rajom hrišćanskom ...

Pazite, ovo nije ogovaranje ! Ovo je probelm !

Jer i ja kada hoću nekom bratu iz Crkve nešto da kažem u vezi evharistije i liturgije, odmah me gleda kroz Ugrina i odbacuje sve dobro što mu želim kao teolog reći.

Ovo je ozbiljan probelm !

Nema veze sa ogovaranjem...

[Лазар Нешић]

...

[Guest - . . .-]

Е, видиш Ацо брате ја управоу томе видим највећи проблем. Данас никада се више није причало о Литургији, заједници, љубави... но никада се мање, чини ми се, то не показује и делом. Некако онда говор о Богу постаје безделатан. Боље да не наводим примере... касно је а и не бих желео да некога саблазним јер и сам сам доживео безброј разочарења тамо где сам се томе најмање надао.

[Лазар Нешић]

...

[Milan Nikolic]

Читам ових дана дипломски рад нашег Милојкова, ево како ту каже о овоме:

,,Св. Максим Исповедник је показао да исправни хришћански однос према Предању, а првенствено према учењима отаца Цркве, подразумева не пуко и формално понављање, већ једно делатно тумачење и продуковање смисла унутар евхаристијског искуства Цркве. Тако, и теологија има једну димензију коју бисмо могли назвати ,,вечнокрећућим стајањем'', димензију у којој се она, парадоксално, непроменљиво мења.''