...

[Ведран]

дали сте размислувале околу етимологијата на зборот „отец“?

[Лазар Нешић]

дали сте размислувале околу етимологијата на зборот „отец“?

Ја баш и нисам, али волео бих да чујем шта ти о томе кажеш.

Наравно, што се тиче кованице "Свети Оци Цркве", ја сам их доживљао увек као оце који нас порађају и воде у теологији.

Па ипак, највећи Теолог је Христос - како рече не мало пута владика Атанасије.

[Vaske]

дали сте размислувале околу етимологијата на зборот „отец“?

Па мени ту нема ништа дискутабилно нити има простора за двосмисленост. Просто мислим да је јасно ко дан ко се и зашто назива оцем. Неко моје друштванци и ја смо чак једно вријеме Штулића звали ТАТА :0104cheesy:

[Ведран]

со семантиката на треминот „отец“ исто како Vaske немам никаков проблем и знам дека отец е со истоветно значење на татко.

но, во етимологијата се збунив, бидејќи ако досега мислев дека терминот во себе го содржи глаголското дејствие на оtьkъ „тек“=„отјецати“=„истјецати“ (истечен од....) сепак за оваа моја асоцијација и слободна интрепретација не најдов некаква посигурна основа.

па така Етимолошкиот речник на руски јазик на Макс Фасмер го најдов следново:

Ближайшая этимология: род. п. отцаґ, укр. отеґць, блр. оцеґц, др.-русск., ст.-слав. отьць pat»r (Зогр., Мар., Остром., Супр.), болг. отеґц, сербохорв. о°тац, род. п. о°ца, словен. oґ‰е, -eґtа (от зв. *оtь‰е), чеш., слвц. оtес, польск. оjсiес, в.-луж. woґtc, woґcґec, н.-луж. woґsґc.

Дальнейшая этимология: Праслав. *оtьсь из *оtьkъ, производного от *оtъ "отец", которое предполагается на основе др.-русск., цслав. отьнь "отчий" (Мейе, Eґt. 382), а также диал. оґтик "самец животного", олонецк. (Кулик.), отеЁк "отец", ряз. (РФВ 28, 60); см. также Гуйер, LF 55, 360. Ср. греч. Ґtta "отец", лат. аttа, гот. atta "отец", алб. аt, ирл. aite "опекун, воспитатель", хетт. аttа« "отец" (Фридрих, Неth. Wb. 38), осет. ?dа "папа, отец", также др.-инд. attѓ "мать, старшая сестра матери". Распространенное слово детской речи, которое в слав. заменило и.-е. *pЌtЊr; см. Уленбек, Aind. Wb. 5; Мейе--Вайан 133; Гофман, Gr. Wb. 27; Мейе, МSL 20, 6; Вей, ВSL 32, 66; Вальде--Гофман 1, 77. В Передней Азии тоже распространено аttа; см. Фридрих, там же. Нет ни малейшего основания, вопреки Шахматову (AfslPh 33, 91), для предположения о заимствовании из ирл. aithech, аthесh "мужчина из состоятельного слоя общества"; см. Фасмер, RS 6, 194 и сл.

Комментарии Трубачева: [См. специально Трубачев, Терм. родства, стр. 25 и сл. -- Т.]

тезата ми беше дека како што од нашите татковци сме истечени од семето и оплодени во утробата на нашата мајка (добивајќи го на дар биолошкиот пакет на постоење), духовно се раѓаме кога оплодени од духовното семе на духовните оци раснеме за живот вечен преку еклесиолошкиот и евхаристиски начин на постоење.

ете толку за сега,

[Ведран]

би сакал горенаведеното да го дополнам уште и за раѓањето по вторпат во Духот,

па би потсетил на разговорот на Христос со Никодим, како на Павловата отечка реч, за како што рече апостолот ....и да имате многу учители и наставници, еден татко имате, бидејќи јас ве родив во Христа.

[Vaske]

од татко ми за Ведрана .smesko.

Свако своју карму носи

ја ту немам што да дам

осим да се не заносим

неучињеним дјелима

Зато они који мисле

цијене ријечи Господње

ал копија није оригинал

нити средство најбоље

Куда иду људске снаге

камо бјеже гузице

ако си у крменадли

ниси за кобасице!

[Ведран]

од татко ми за Ведрана .smesko.

Свако своју карму носи

ја ту немам што да дам

осим да се не заносим

неучињеним дјелима

Зато они који мисле

цијене ријечи Господње

ал копија није оригинал

нити средство најбоље

Куда иду људске снаге

камо бјеже гузице

ако си у крменадли

ниси за кобасице!

Vaske, пријатељу, отвараш ми нове и неочекиване хоризонте

хвала ти за посвету, жив био и весео

[Желе Зека]

А то подразумева ризик стваралаштва.

Међутим кад ризикујемо-увек значи да можемо све да изгубимо.У овом случају душу, на пример.Сматрам да то превредновање и критика Отаца мора долазити од особа које не само да су теолошки образоване већ су пре свега чистог и подвижничког живота.

Или не?

[Лазар Нешић]

А то подразумева ризик стваралаштва.

Међутим кад ризикујемо-увек значи да можемо све да изгубимо.У овом случају душу, на пример.Сматрам да то превредновање и критика Отаца мора долазити од особа које не само да су теолошки образоване већ су пре свега чистог и подвижничког живота.

Или не?

И једно и друго - да!

С тим што Оце не треба толико критиковати и превредновати. Мада и треба тамо где су заказали или остали недоречени.

Најбоље је сам постати отац

[Ведран]

Најбоље је сам постати отац

бити отац

то је највећи дар, божански атрибут....

[N.Petrovic]

Треба се ослободити лажне скромности и сентимента и схватити да су Оци данас међу нама, па и буквално: да смо многи позвани да постанемо ти Оци!

Kao kakvog oca bi sebe zamislio Lazare?

Da li kao svestenika ili kao monaha duhovnika ili kao teologa koji ce dopunjavati i ispravljati sve ono sto Sveti Oci nisu mogli sagledati?

Gde je tebi granica izmedju "savremenog" i "zastarelog"?

[Лазар Нешић]

Kao kakvog oca bi sebe zamislio Lazare?

Da li kao svestenika ili kao monaha duhovnika ili kao teologa koji ce dopunjavati i ispravljati sve ono sto Sveti Oci nisu mogli sagledati?

Gde je tebi granica izmedju "savremenog" i "zastarelog"?

Себе - у некој будућности - видим као једног нормалног попа коме ће "граница" или можда боље да се каже "мерило" бити живот. Мислим да је тако већ и сада. И где ће теологија бити у корист живота и где ће живот наметати теолошке теме.

Живот парохије (мада ја више волим да кажем парохијана) ће одређивати шта је потреба, а шта више не пије воду. Чини ми се да многи хришћани (епископи, свештеници, ђакони и лаос) то данас и сами виде, али немају довољно воље да стварима погледају у очи и да засечу тамо где је потребно одсећи. Али, богами, неки и имају и они су најбољи део наше Цркве (као што сам многу пута овде рекао и написао).

[Желе Зека]

Лазаре,да ли би могао да нам образложиш или макар наведеш шта је оно што, како кажеш, "не пије воду" у животу парохијана,ако је то могуће бар донекле означити као заједничко већини нас у Српској Цркви.Знам да си већ наводио такве ствари,али бих те замолио да на овом месту још једном нагласиш шта је оно што осећаш као највеће проблеме,пошто не могу до краја да те похватам.Више у смислу свакодневног живота парохијана,не у смислу структуралних проблема у Цркви и томе слично.

[Лазар Нешић]

Лазаре,да ли би могао да нам образложиш или макар наведеш шта је оно што, како кажеш, "не пије воду" у животу парохијана,ако је то могуће бар донекле означити као заједничко већини нас у Српској Цркви.Знам да си већ наводио такве ствари,али бих те замолио да на овом месту још једном нагласиш шта је оно што осећаш као највеће проблеме,пошто не могу до краја да те похватам.Више у смислу свакодневног живота парохијана,не у смислу структуралних проблема у Цркви и томе слично.

Много сам писао о томе, много пута и мало ми је већ досадно.

Али ево неких проблема (четири најважнија) који се тичу свакодневног живота парохије:

1. Богослужење - или боље рећи: круг богослужења Православне Цркве (генерално) је застарео (а и настао као производ манастирских услова живота у средњем веку) и треба га хитно препородити у парохијама (а можда и самим манастирима).

2. Шизофренија живота у Цркви и свакодневици - мало ко од хришћана капира да се то једноставно не може одвајати. А они који и капирају немају подршку парохије да то остваре. И тако у круг.

3. Индивидуализовано православље - ту је већ јасно на шта се мисли и облици ове патологије су безбројни и не могу стати ни у све књиге на свету, па их нећу ни бројати.

4. Херменеутика самог хришћанства - ово је већ мало теже схватити, али је јасно да данас многи погрешно "читају" и "тумаче" сам идентитет онога "бити хришћанин", а облици погрешне херменеутике су такође безбројни.

Овде су (у сва четири случаја) потребни радикални хируршки потези. Што дуже будемо чекали више ћемо обољевати.