Хранитељство, усвајање деце - информисање, услови, могућности

[JESSY]

У периоду припреме за усвајање гледала сам видео предавања Тимура Кизјакова, тамо један од родитеља који су усвојили децу говори о томе да на почетку у усвојено дете треба уложити веома-веома много љубави и пажње, не очекујући ништа заузврат! Теоретски је то било јасно, али се у пракси испоставило да уопште нисам спремна за то. Навикла сам да живим по принципу: ти мени — ја теби. Осмехујеш ми се — и ја ћу се осмехнути, слушаш ме — задовољна сам, а ако ме одбацујеш — ниси ми ни потребан, гризеш — и ја ћу тебе да угризем! Страшно је, непријатно је видети своје дивље стање! А притом човек толико жели да оправда себе!

Прво је било: сви ме зову, честитају ми принове, а ја имам само једну жељу — да све вратим уназад, и желим сажаљење, а не честитке.

Три дана касније, кад су се деца обрела у нашој кући, отац Сергије је рукоположен за свештеника и то тако чудно, Тајна није обављена у Минску, већ у граду из којег смо узели децу! Смешно је још и то што је по световном календару то био међународни дан очева. О.Сергије је једанаест година био ђакон, једанаест година је отац говорио о његовом рукополагању за свештеника, скоро годину дана смо се интензивно припремали за усвајање — и све е то десило буквално за недељу дана! Тако је чудна та подударност... Можда је управо то одговор Бога који тако дуго нисам могла да чујем?... У сваком случају о.Сергије каже да има осећај да су то карике једног истог ланца. Ох, само каквог ланца?... Можда од оног, којим ин тја појашет (који ће ти други ставити)?...

[JESSY]

http://www.obitel-minsk.by/_oid100105392.html

[Дијана.]

Primjer birokratske tuposti i neosjetljivosti, moći za odlučivanje o ljudskim i dječjim životima i njenoj zloupotrebi. Kako je teško steći dobrog hranitelja, kako se dugo grade dobre veze i zabranjeno ih je razgrađivati po samom porodičnom pravu ako ništa drugo; da  li se sjećaju psihologije ili su čuli negdje u praksi da deca mrze promjene i da najviše, od svega materijalnog više trebaju ljubav koju očigledno od ovih ljudi dobijaju; kad bi znali, manuli bi se glupih pravlnika koji opravdavaju predrasudu u soc.radnicima kao birokratama koji se bave dodjelom materijalne pomoći i svojom nebrigom neznanjem i površnošću često oštećuju ljude koji su u svakovrsnim teškoćama i osjetljvim stanjima....

pa zar se o ljudima i njihovim srcima odlučuje spram metara kvadratnih nekog prostora i količinom dinar apo glavi (a ljudi pride imaju poljoprivredu od koje žive)

Ovo je ravno onim hororima da se majci oduzima dijete umjesto da joj se pomogne da ga odgaji i da se osnaži i podstakne da ga odgaja, ili ocu ako je majka napustila a on kožu svoju dere da bi othranio i vaspitao djecu (YouTube видео) ,  umjesto da mu se pomogne...I nebuloze da pare dobija hranitelj ili njegovvatelj a ne roditelj hendikepiranog djeteta...

o tempora o mores... o zemljo i ljudi, o Bože... 

 

http://www.novosti.rs/vesti/srbija.73.html:572886-Deca-ne-zelimo-nikud

 

https://www.facebook.com/groups/udruzenjeASR/?fref=nf

 

edit:  

 

No ipak je došlo do pomaka!

"ali je potom, zbog žestoke reakcije javnosti, "lopta" ipak prebačena kolegama u Odžacima."

Treba vidjeti ova presretna lica djece na ovoj vijesti i potištena lica odgajatelja i  uplakana lica djece na prethodnoj vijesti!

http://www.novosti.rs/vesti/srbija.73.html:573018-Javnost-vraca-Dragicima-decu

[Снежана]

Некада сам имала жељу да усвојим дете, сада бих се радије усредсредила на мењање закона( колико сам пратила, усвојити дете у Србији је немогућа мисија) и подржавању закона родитељ/старатељ.

[JESSY]

усвојити дете у Србији је немогућа мисија)

bas tako.....onda bar da se olaksa ovo drugo....

[Снежана]

@@Дијана.,

Жалосно је што је хранитељство постало начин да људи дођу до извора прихода, стога би га ја минимализовала колико је год то могуће, а олакшала процедуру усвајања деце.

[Дијана.]

Тој појави, нажалост, је узрок сиромаштво, које компликује све социјалне проблеме и чини их тежим. Код нас (Босну (Српску) и Србију увијек рачунам заједно) систем друштвене бриге о дјеци би могао бити много, много бољи... Код нас (РС) је стање још горе, јер је финансирање збрињавања дјеце као и других социјалних услуга на нивоу општина/ЦСР, а не из државног буџета. Тако, што мање услуга пруже, више њима остане. Буквално. Један једини дом за незбринуту дјецу не ради пуним капацитетом због тога (избјегава се смјештање у дом јер то треба да се плати). Знам конкретне примјере. Слично је сигурно и за хранитељство. Да ли је потребно рећи да има потребе за више таквих домова, или уопште ширег збрињавања дјеце у хранитељству...   

То је нш примитивизам и некултура.. друштво/нација који не улажу у дјецу немају здравог колективног нагона за опстанком... Што би рекли УН: Развијеност једне земље мјери се не... богатством итд. већ бригом коју пружа дјеци...

[JESSY]

О теми усвајања деце се међу православним породицама у Србији не разговара често. Један од разлога је вероватно тај што се православни супружници најчешће приликом „планирања“ породице руководе искључиво Божијом Вољом – колико им Господ пружи деце, толико ће их и имати. А супружници који годинама желе да имају децу уздају се да ће им Господ кроз пост,  молитву . покајање и лозу Светог Симеона дати потомство.

Међутим, има и оних православних породица у Србији који се , и поред тога што имају своју биолошку децу, одлучују на усвајање деце. Такође, има и оних православних супружника који су препознали да је Божија Воља за то што не могу да добију своје биолошко потпомство управо та  да усвоје децу.

Ту нам долази мисао светог Игњатија Брјанчанинова коју парафразирамо – да они за које све време мислимо да су наши, мислећи на наше ближње (децу, супружника, све оне које волимо), заправо нису наши већ Божији.

У том смислу, ако истински усвојимо овакав став, не би требало да буде недоумица у погледу усвајања деце од стране православних хришћана – било да имају већ своју биолошку децу, било да их немају по Божијем Промислу.

Било би потребно и богоугодно да у Србији имамо православну „групу подршке“ за православне породице који би волеле и размишљају да усвоје децу.

Ево једне инспиративне вести управо у вези са усвојењем.

 

                

[Јелена011]

Sad videh, prvo me je zbunio ovaj prvi post, al posle videh da je i to kopirano sa Sanjinog sajta...

Ja se ne slazem ni malo da pravoslavne porodice, mada mi je i ovo kao konstrukcija cudno i neprihvatljivo...da ne misle o usvajanju.

Sta vise, mislim da mnogo porodica, kakvih god ne samo pravoslavnih, misli o usvajanju ali da je problem u drugim stvarima.

U zemlji Srbiji je gotovo nemoguce usvojiti dete. Sa pravnog stanovista, vecina dece u sistemu domova za nezbrinutu decu su deca roditelja koji nisu liseni roditeljskog prava. Da demistifikujemo stvar, ne da pricamo o necemu tako neopipljivom.

Mnogo dece po domovima dakle iako su oduzeta od roditelja njihovi roditelji nisu liseni roditeljskog prava. Cak i kod beba koje su majke napustile, sad sam zaboravila definitivno proceduru, ali ako se secam majke moraju da potpisu da se odricu deteta pa ni tad to ne ide tako i deca ne mogu odmah da udju u sistem za usvajanje. Za hraniteljstvo mogu, ali usvajanje tesko.

Sam sistem usvajanja je zastareo, totalno korumpiran, podlozan licnoj proceni centara i slicno.

Moja pokojna sestra je uspela da recimo usvoji devojcicu iako je bila neudata, ali je imala velika primanja i puno "zaloga" materijalnog, da dokaze da moze da brine o detetu, morala je da prepise detetu i stan i kola i slicno...ali je usvojila devojcicu cigancicu od 4god, dakle ne bebu belu.

Paradoksalna bi lepo rekla - eto diskriminacije i zasto feminizam...

Cigansku decu retko ko hoce, svi hoce belu zdravu decu od roditelja koji nisu narkomani i slicno, a takve dece je najmanje.

Ova starija deca, dakle preko tri god su najcesca, uglavnom su to deca psihicki i fizicki bolesnih ljudi i ljudi vrlo cesto ne zele tu decu jer su "problem".

Tako da o usvajanju moze mnogo da se prica i treba da se radi na izmenama zakonskih resenja. Bez neke mistifikacije pravoslavlja i slicno

[Дијана.]

Hraniteljstvo znači siguran dom

Odrastanje u sretnom porodičnom okruženju je važno te je jedno od osnovnih prava svakog djeteta

Organizacije SOS Dječija sela BiH, Hope and Homes for Children, Save the Children, te World Vision potpisnice su memoranduma o saradnji koji se odnosi na realizaciju aktivnosti sa ciljem zaštite prava djece u BiH.

Propis

Prepoznajući potrebu zakonskog regulisanja koncepta hraniteljstva, njegovu primjenu u BiH, te jačanje hraniteljske mreže, u toku je kampanja Ljubav čini porodicu.

Već dugi niz godina Evropska komisija kroz izvještaj o napretku BiH naglašava potrebu razvoja hraniteljstva kao povoljnog oblika zbrinjavanja djece, a od 2005. gotovo ista zapažanja je iznio i Komitet za prava djeteta Ujedinjenih nacija. Kako bi se ovo i postiglo, federalno Ministarstvo rada i socijalne politike je napravilo nacrt zakona o hraniteljstvu koji je trenutno u postupku usvajanja. Također, cilj donošenja ovog propisa je i prelazak sa institucionalnog načina zbrinjavanja djece na zbrinjavanje kroz hraniteljske porodice, unapređenje kapaciteta centara za socijalni rad u oblasti hraniteljstva, te uspostava mehanizma koordinacije, praćenja i procjene aktivnosti u oblasti hraniteljstva.

Okruženje

Prema dostupnim podacima, u FBiH u 2014. bilo je 1.395 djece bez roditeljskog staranja.

Većina djece bila je zbrinuta kroz neki vid institucije, a tek 428 njih imalo je priliku odrastati u hraniteljskim porodicama, mahom srodničkim, te je svega 75 djece bilo smješteno u nesrodničke hraniteljske porodice. Kako su kazali u SOS Dječijim selima, odrastanje u sretnom, poticajnom, porodičnom okruženju je važno te je jedno od osnovnih prava svakog djeteta.

- Upravo je hraniteljstvo jedno od načina da se djeci omogući siguran dom u kojem će imati mogućnosti za pravilan rast i razvoj, odgoj, obrazovanje i osposobljavanje za samostalan život u budućnosti, sve ono što djeca dobivaju u svojim biološkim porodicama. Hraniteljstvo je privremeno, ali se može desiti da dijete u hraniteljskoj porodici boravi duži period, pa i do sticanja punoljetstva, a hraniteljska porodica, može biti i porodica srodnika, istakli su iz SOS Dječijih sela.

http://www.oslobodjenje.ba/vijesti/bih/hraniteljstvo-znaci-siguran-dom/179929

[Дијана.]

Hraniteljske porodice bez naknade

Piše: Ibrahim Sofić                  16 septembar 2016 Izmijenjeno 06:55 CEST

U Bosni i Hercegovini je pokrenuta kampanja 'Ljubav čini porodicu: Ne možemo biti njihovi roditelji, budimo njihova porodica'.

Kampanju su pokrenule organizacije Save the Children, Hope and Homes for Children, World Vision i SOS Dječija sela [Al Jazeera]Hraniteljstvo je poseban način života u kojem se treba dosta toga odreći kako bi se nekoj bebi, djetetu koje je u svom životu već pretrpjelo dosta stresa, pružio zagrljaj, ljubav i toplina doma. A beba to na svoj način uzvrati – osmijehom, zagrljajem, dodirom…

To je jedina naknada koje hraniteljske porodice dobijaju za svoj rad, no ističu kako ništa materijalno, nikakav novac, ne mogu zamijeniti sreću djeteta koje je već mnogo toga prošlo.

„Svi mi imamo specifične porodice. Hraniteljstvo je način života, odricanje dobrim dijelom. Na primjer, nisam otišla na odmor jer moja beba nema papire da je povedem s sobom, a ne želim da je ostavim. Ja ne mogu bebu da ostavim da odem na proslavu 8. marta, Nove godine ili bilo kakvu drugu proslavu ako je ta beba mala i ako je ne mogu povesti sa sobom“, za Al Jazeeru govori Nevenka Kapetanović iz Kiseljaka kod Sarajeva.

„Ko nije spreman da se odriče neke kave jutarnje, ako mora pet puta ustati iza te kave da bi bebu uzeo, presvukao... Ko se ne može toga odreći i popuniti sve to zagrljajem djeteta, poljupcem djeteta, tom bliskošću koju dijete daje, nek' ne ulazi u ovu priču.

RAZLIKE IZMEĐU USVAJANJA I HRANITELJSKE PORODICE

Usvajanje je trajni oblik zbrinjavanja djeteta bez roditeljskog staranja. Dijete koje je usvojeno formalno i pravno postaje član porodice u koju je usvojeno, tj. između usvojitelja i djeteta se uspostavljaju veze identične vezama između bioloških roditelja i djece, objašnjava Babić-Golubović.

„Hraniteljstvo je privremeni oblik zbrinjavanja djece koje može trajati do iznalaženja povoljnijeg oblika brige za dijete (povratka u biološku porodicu ili usvojenje) ili do osamostaljenja“, dodaje.

Ovo sve što sam dala, zadovoljila sam ono nešto u sebi. Sam osmijeh moje bebe, sam zagrljaj, kad ja njoj pjevam 'Mama voli bebu najviše na svijetu', ona meni pleše, a njoj je tek osam mjeseci – pa ima li veće nagrade“, veoma emotivno govori Kapetanović.

Novi federalni zakon

Ona je već šest godina u hraniteljskom programu. Ima svoja dva sina koja su već odrasla i imaju svoje porodice, a u proteklih nekoliko godina brinula se za nekoliko beba čije se porodice nisu mogle za njih pobrinuti na pravi način.

Radi sa organizacijom Hope & Homes for Children (Nada i domovi za djecu, HHC) koja je sa još nekoliko organizacija pokrenula kampanju „Ljubav čini porodicu: Ne možemo biti njihovi roditelji, budimo njihova porodica“.

Kampanju su pokrenule organizacije Save the Children, Hope and Homes for Children, World Vision i SOS Dječija sela.

„Ove četiri organizacije dio su neformalne Grupe za zaštitu dječijih prava koja okuplja međunarodne organizacije koje djeluju u BiH, a zalažu se za zaštitu i provedbu dječjih prava. Kroz kampanju zagovaramo usvajanje zakona o hraniteljstvu u FBiH. Dakle nije riječ o promjeni zakona, već o donošenju novog zakonskog propisa koji do sada nije postojao“, kaže Aleksandra Babić-Golubović, savjetnica za javno zagovaranje u organizaciji Save the Children.

Trenutno je hraniteljstvo regulirano samo kroz nekoliko članova u Zakonu o socijalnoj zaštiti, što je, za ove organizacije nedovoljno i nepoticajno za razvoj ovog oblika zbrinjavanja djece bez roditeljskog staranja.

„Federalno ministarstvo rada i socijalne politike pripremilo je nacrt zakona o hraniteljstvu koji je, nakon javne rasprave, upućen u parlamentarnu proceduru. Zakon bi trebao biti na dnevnom redu Parlamenta FBiH nakon oktobarskih izbora. Novi zakon, ukoliko bude usvojen, će detaljno regulisati kriterije za bavljenje hraniteljstvom, proceduru prijave potencijalnih hranitelja i njihove procjene i obavezne edukacije, ulogu centara za socijalni rad u praćenju i pružanju podrške hraniteljskim porodicama, te iznose naknada na koje imaju pravo dijete koje se smješta kao i sam hranitelj“, ističe Babić-Golubović.

„Značajna inovacija jeste uvođenje simbolične naknade za rad hranitelja, što je u skladu s najboljom evropskom i svjetskom praksom. Nažalost, ovu pozitivnu odredbu većina kantonalnih vlada smatra dodatnim finansijskim opterećenjem na budžete kantona kako se pokazalo tokom javne rasprave o nacrtu zakona.“

'Falio im je zagrljaj'

Organizacije navode kako ovom kampanjom žele skrenuti pažnju na činjenicu kako se trenutno od tri do pet puta više sredstava odvaja za institucionalno zbrinjavanje djece bez roditeljskog staranja u odnosu na hraniteljstvo, te kako finansijska sredstva u sistemu socijalne zaštite postoje, ali ih je potrebno prerasporediti u pravcu razvoja porodičnih oblika zbrinjavanja tj. hraniteljstva.

ODUSTAJANJE ZBOG DUGOG ČEKANJA

Kako navode iz Save the Children, neke od hraniteljskih porodica koje su prema postojećem Zakonu o socijalnoj zaštiti prošle proces prijave, procjene i edukacije za hraniteljstvo, odustale su od angažmana zbog toga što su predugo čekale ili nikad nisu ni dočekale da u svoj dom prime dijete bez roditeljskog staranja.

„Iako u FBiH postoji 191 registrirana i educirana hraniteljska porodica, tek 75 njih ima djecu na smještaju. U BiH i dalje se tradicionalno pribjegava zbrinjavanju djece bez roditeljskog staranja u okviru institucija iako najbolje prakse i brojna istraživanja dokazuju da je institucionalizacija štetna za razvoj djeteta, naročito u najmlađem uzrastu, te da je porodica najbolje moguće okruženje u kojem dijete može dobiti individualnu pažnju, ljubav i podršku“, ističe Babić-Golubović.

Prema nezvaničnim procjenama, u BiH postoji između 400 i 500 hraniteljskih porodica, što uključuje i srodničke i nesrodničke porodice. Međutim, ako je porodica registrirana kao hraniteljska, to ne znači da automatski ima i dijete na smještaju. Procjene su da u BiH postoji oko 2.000 djece bez roditeljskog staranja, od kojih je njih preko 70 posto smješteno u različitim institucijama. 

Kapetanović je jedna od tek nekoliko stotina primjera hraniteljske porodice u BiH. Kaže kako je često gledala na televiziji djecu u institucijama „u kervetićima sa visokim ogradama“.

„Znam da toj djeci nije falilo ništa, ali im je falio zagrljaj. Obzirom da sam radila sa djecom predškolskog uzrasta nekih 12 godina, a imala sam i jedan primjer u blizini. Nekako emotivno sam pristupila tome, kasnije se pojavio seminar za obuku hraniteljskih porodica, ušla sam u tu priču i tu više nema povratka.

Primjer koji ju je privukao hraniteljskom pozivu, desio se u njenoj okolini.

Riječ je o jednoj osmomjesečnoj djevojčici kojoj je Kapetanović bila 16. teta u čiju je kuću došla.

„Jako je dijete istraumirano. Iskreno, moj muž me je zamolio, rekao kako kod te jedne žene ima jedna djevojčica, kazao: 'Meni je žao tog djeteta, da li bi se ti brinula o njoj 0-24 sata'. Malo mi je to bilo čudno, imala sam neko radno vrijeme, ali mi je rekao još neke stvari koje je dijete osjetilo, pristala sam i kada sam vidjela koja je tu potreba i kako sam na kraju uspjela sa tim djetetom, tu više nije bilo povratka.

Tada nisam bila hraniteljica, tražila sam skrbništvo nad tim djetetom. To je bilo vrijeme kada hraniteljstvo nije imalo svoju težinu, pa i kad sam počela prije šest godina sa programom hraniteljstva, kad sam dobila certifikat i završila obuku, hraniteljstvo nikada u našem kantonu nije imalo težinu. Sad je sasvim druga priča, uz kolege iz HHC-a koji rade bukvalno nemoguće, to je nešto što nisam vjerovala da će zaživjeti na ovaj način na koji je zaživjelo“, dodaje Kapetanović.

Posebna kategorija

Šta je potrebno da neka porodica ponese naziv „hraniteljska“?

Naša sagovornica ističe kako je potrebno osigurano stambeno pitanje, a ponajviše psihička stabilnost roditelja.

Zatim se prolazi kroz seminare, obuke...

„Djeca su posebna kategorija, osjete svaku promjenu raspoloženja, a kamoli ako je to nešto jače. Ta djeca su obično izuzeta iz rizičnih porodica i već imaju određenu dozu traume, nekog lošeg iskustva u svom malom životu. Tom djetetu se mora na poseban način pristupiti, svaki njegov pokret nešto govori, a na hranitelju je da pročita šta mu dijete time poručuje. To je jako osjetljivo područje, mora se duboko iskreno i temeljito pristupiti svakome djetetu", objašnjava Kapetanović i dodaje:

„Svako naše biološko dijete ima svoje potrebe, ima različit odgovor na neku situaciju koja je pred njim, tako da moramo iz ponašanja tog djeteta pročitati šta njemu treba, preusmjerit ga ako je ono pogrešnom navikom koju je već steklo. Teško je djetetu sugeristati jer je zabranjeno voće najslađe, moramo mu nešto ponuditi nešto drugo, ljepše što bi njega privuklo da se ono preusmjeri u onom pozitivnom smjeru i smislu“.

Prema važećim zakonskim propisima (Zakon o osnovama socijalne zaštite, zaštite civilnih žrtava rata i zaštite porodice sa djecom FBIH), o smještaju djece u hraniteljsku porodicu odlučuje nadležni centar centar za socijalni rad, navode iz HHC-a.

Nema evidencije

Porodica u kojoj je dijete smješteno mora biti duševno i tjelesno zdrava i imati stambene i druge uvjete potrebne za zaštitu, čuvanje, njegu, ishranu, učenje i zadovoljavanje drugih potreba i interesa te osobe.

Prema Zakonu, dijete se ne može smjestiti u porodicu: u kojoj je jednom od bračnih drugova oduzeta ili ograničena poslovna sposobnost, u kojoj je jedan od bračnih drugova lišen roditeljskog prava, u kojoj su poremećeni porodični odnosi, u kojoj su neki članovi-osobe sa društveno negativnim ponašanjem, te u kojoj bi zbog bolesti nekog člana porodice bilo ugroženo zdravlje smještene osobe.

„Ne postoje trenutno podaci o broju djece koja bi mogla da budu smještena u hraniteljstvo jer se takva evidencija ne vodi, a i odluka o smještaju djece se vrši po okončanju detaljne procjene situacije djeteta i njegove porodice, procjena samih potreba djeteta na osnovu kojih se utvrđuje koji oblik smještaja bi najbolje mogao da odgovori tim potrebama. Ipak, prema iskustvu organizacije Hope and Homes for Children u direktnom radu sa institucijama i djecom, postoji jako veliki broj djece kojima bi odgovarao smještaj u hraniteljsku porodicu“, navode u ovoj organizaciji.

Dodaju kako usvajanjem zakona o hraniteljstvu, ne samo da bi se stvorile mogućnosti da veći broj djece dobije priliku da iskusi porodični život, nego bi se ujedno uveli i standardi u pružanju ove usluge čime bi se osigurao jednak kvalitet za svu djecu i smanjio bi se broj djece koja godinama žive u ustanovama.

Esencijalne stvari

Nacrt zakona po prvi put definira esencijalne stvari i jasno definira procedure, tako da, između ostalog, sadrži: jasno definirana prava i obaveze hraniteljskih porodica, kriterije za prijavljivanje hranitelja i njihovu obaveznu edukaciju, kako prije smještaja djeteta, tako i kasnije.

Također predviđa naknadu za obavljanje hraniteljstva, jer su se do sada hranitelji bez naknade brinuli o djeci - postojala je samo naknada za troškove života djeteta čija se visina razlikuje od općina do općine i kreće se od 75 do 250 eura. Predviđa se obaveza centara za socijalni rad pružanja podrške hraniteljskoj porodici i djetetu smještenoj u toj porodici kako bi svoju ulogu što bolje ispunjavali. Osiguravao bi se i rad stručnjaka sa djetetom/odraslim licem ukoliko je to potrebno.

U nacrtu zakona se navodi i neophodnost individualnog pristupa u radu sa djetetom koje se smješta u porodicu, uzimajući u obzir njegove pojedinačne potrebe, za razliku od kolektivnog načina zbrinjavanja u institucijama gdje je usljed organizacije rada i manjeg broja osoblja takav pristup onemogućen.

Tražitelji novog zakona ističu kako je potrebno prioritetno smještanje djeteta do treće godine života u hraniteljsku porodicu. Prema višegodišnjim istraživanjima, smještaj djece u institucije, pogotovo u ranoj dobi, ostavlja nepopravljive posljedice po njegov razvoj.

Prema novom zakonu, definira se potreba da se hraniteljska porodica bira u skladu sa djetetovim potrebama i karakteristikama, čime bi se izbjegla praksa smještanja djeteta u prvu slobodnu porodicu. Usklađivanjem kapaciteta porodice i potreba djeteta ispunjava se prava svrha hraniteljstva i smanjuje se mogućnost ponovnog premještanja djeteta usljed nekompatibilnosti.

Novi zakon bi tretirao i neophodnost kreiranja individualnog plana rada za svaku osobu smještenu u hraniteljstvo, što praktično znači kako se mora imati jasan plan šta će i ko od uključenih osoba raditi, do kada će smještaj trajati, način praćenja napretka djeteta u porodici. Navedeni plan se po potrebi mijenja, ali mora se revidirati najmanje jednom godišnje čime se smanjuje mogućnost da korisnik bude „zaboravljen“ u sistemu.

Izvor: Al Jazeera

 

 

[Дијана.]

 

 

https://www.youtube.com/watch?v=6X5636gJF5g&feature=youtu.be

[АлександраВ]

Доброта која не познаје разлике

По струци економиста, са радним местом у Топланама Лесковац, сама са два одрасла сина, Бранислава Костић се није двоумила, пригрлила је децу коју „нико други није хтео“. И неће да их крије. Она се њима дичи Фото Митар Митровић Бранислава Костић је добила прошле недеље Октобарску награду Лесковца за хуманост и изузетне заслуге у области друштвеног развоја као хранитељка две девојчице-девојке, некад штићенице Дома за лица ометена у развоју у Кулинама. Њој прија признање, али, како каже, највећа „плата“ јој је осмех Бојане и Шокице сваког јутра. То може неком да звучи превише песнички, међутим, уживо - слика је катарзична. У њиховом дому све је цакум-пакум, сто делимично постављен за ручак. „Хајде, брзо да ми помогнете, гости су дуго путовали“, Бранислава подстиче девојчице -девојке да изнесу тањире, чаше, есцајг... Оне журно слушају, прекидајући дотадашњи посао. Шокица, приказивање дошавшим својих гоблена, углавном једноставних цветних мотива, а Бокица, симултано гледање ТВ-а и музичког спота са Јутјуба. Понекад се, у помало трапавој хитрини, будући да су дебељушкасте, сударе, кад Шокица Бојани каже „пардон“. Бојана јој гестом узвраћа пристојност. Пре оброка свака ствар мора да буде на свом месту, па прва одлаже кесе, а друга наше скромне поклоне. Ништавне према припремљеној гозби: пити од ручно развучених кора, лесковачким специјалитетима са роштиља, који би такође били домаћи да је Бранка имала више времена. „Како све то стижете“, чудим се. „Све се може уз добру организацију“, одговара благо, истичући „дисциплину“ као основно васпитно средство, како код своје биолошке, тако и код двоје друге деце. Поред, наравно љубави. Испуњен задатак крунише се са два звучна пољупца. Она Бранку још више озаре, што се преноси и на екипу НИН-а. Бојану звану Бокица, Бранка је „узела“ пре шест година, са непуних петнаест, као један од најтежих случајева за специјално хранитељство. Наиме, Дом у Кулинама ушао је у процес трансформације од институционализације у гломазним системима ка смештају у породична окружења. „Бокица није говорила, била је запуштена у сваком смислу, у погледу хигијенских навика, сналажења у социјалним приликама“, објашњава Бранка последице третмана особа са сметњама, који се полако превазилази. И данас се Бојана не споразумева речима, већ системом знакова који сведоче да све схвата. Она је много функционалнија од званичне категоризације. Снежану је Бранка преузела лане. Њен надимак потиче из Сремске Митровице, где је одрасла, а након смрти старатеља 2000. стационирана је у Кулинама. „Ја сам Немица“, Шокица се уплиће у објашњење, желећи да појасни да је рођена у Берлину. Без штитне жлезде, што се одразило на њен раст и изглед детета, премда су јој 43 године. И њена дијагноза је обележена ниским количником интелигенције, па се као дете и осећа. И све планове ставља у контекст „кад порастем“. Зато Бојану-Бокицу  и Снежану-Шокицу, и зовем девојчице–девојке. По струци економиста, са радним местом у Топланама Лесковац, сама са два одрасла сина, и морам да приметим – невероватно лепа, Бранка би могла да води сасвим другачији, слободан живот. Тако су мислили и њени пријатељи и познаници, шокирани чињеницом да се прихватила специјалног хранитељства. А она је, након едукације за овај вид социјалне заштите, отишла на излет који јој је променио погледе. У организацији Дечјег срца из Београда, пошла је у Кулине. Излет је, каже, „био чудан“, заједно са децом из Дома они су кренули да се пентрају по Јастрепцу. „Деца су падала, бауљала, пузила, успон козјом стазом дуго је трајао, али нико није одустао“, прича Бранка. Онда им је организатор објаснио сврху тог подухвата, да ће им живот бити овако тежак буду ли постали хранитељи деце ометене у развоју. Бранка се није двоумила, пригрлила је Бојану, коју „нико други није хтео“. Тада није могла ни да наслути да ће је волети готово више и од рођене деце. „Њена душа је тако чиста, добра“, хвали је, а лице јој поново поприма блажени израз. Једино што малој треба је љубав и њено неуздржано испољавање. Али, ни у томе дете није насртљиво, па кад Бранка послује по кући, оно ручицу прислони на образ што значи – пољуби ме, помази ме. Уместо артикулисаног гласа, Бокица кад исплази језик испушта звукове као кад преде нека префињена машина, што је особеност њеног Дауновог синдрома. Шокица је сасвим другачија, и по темпераменту, и по начину комуницирања. Она је брбљива и ка свима отворена.  Добро се сналазила и у Дому у Кулинама, тамо је чак имала и симпатију, Педу, који је о њој бринуо, водао је, обувао, доносио јело, купао. Међутим, кад се помену Кулине, Шокица одбија чак и могућност кратке посете. Неповерљива у почетку према новом, она сада воли „само Бранку“, што илуструје јаким загрљајем. Стога је Бранки тешко да прикрије да јој је она друга љубимица, јер једини мали раздори међу девојчицама–девојкама, проистичу из љубоморе. Бојана је брзо учила социјалне вештине, Шокица се брзо прилагодила, па је једина тешкоћа које се Бранка сећа – ходање по снегу. Ни једна ни друга ово никад нису искусиле пре доласка у Лесковац. То је сада проблем при плановима за зимовање, али им зато остају летовања. Овог јула све три су биле у Игалу, на опште подозрење блиске околине како ће се снаћи. „А оне су се од свих најлепше понашале на плажи, цео град нас је упознао и поздрављао у вечерњим шетњама“, та реакција је следила за чуђењем, прикривеним питањима да ли су то њене ћерке, а потом и отвореним запиткивањима, тад већ добронамерним. На повратку, аутобус је прошао крај Берана, родног Бојаниног места. У том смеру, на непознату адресу родитеља лишених старатељства, Бранка је упутила мисао: „Боже, какво сте дивно дете оставили“. Без оптужби, јер да није било тога, ни њен живот не би био овако испуњен. Да не помињемо да би девојчице-девојке имале сасвим другачију судбину. Тешко да би се њима неко толико бавио, рецимо, лакирао им нокте на ногама, што сад чине од радости Бранкини синови. „Они су ми били подршка од почетка“, на томе им је Бранка захвална. Највећи део успеха, Бранка ипак приписује дисциплини. Некој чудној њеној врсти, па кад Шокицу „спопадну бубице“, хранитељка јој да да везе, јер је то смирује. Везу је Сремицу-Берлинку још као малу научила бака, које се, као и деде, с топлином сећа. Остало је било у сенци грубости и ко зна још чега. „Кад на телевизији спомену дрогу, она каже – од тога је моја мама умрла“, Бранка те наводе прима са резервом. Са релативном сигурношћу зна да је ту било пуно свађе, и још много друге деце. Требало је пуно љубави и нежности да се ране срца залече. Међутим, љубав и нежност не подразумевају попустљивост, па некад падну и казне. За непослушност – нема гледања серија, нема једноставних игрица на интернету. Ред и дисциплина су велики пријатељи одгоја, тако мисли Бранка. Зато, кад девојчице-девојке расклоне остатке ручка, и оду у купатило да оперу руке, Бранка им мирише дланове. И враћа их у тоалет, незадовољна учинком, односно, пренебрегавањем сапуна. Кад поступак понове како треба, љуби им ручице. Шокица се грлено смеје, а Бокица преде. И намешта Бранки косу, воли кад јој је скупљена у пунђу. Још једно питање спада у домен узраста између детињства и зрелости, а то је сексуалност. Ни то у дому Костића није табу - тема. „Ова мала (показује на Бокицу), смејуљи се кад види обнажене фотографије. И Шокица би нешто у том смислу урадила, иако се увек постиди на реч ’секс’“, без оклевања ће Бранка. И стварно, кад на Шокицино уво шапне „спорну“ реч, ова покрије уста шаком, затвори очи и засмеје се. „Нећу то никад“, изричита је, иако би „да се уда – кад порасте“. Макар морала да пере, пегла, развлачи коре, како јој Бранка „прети“, знајући њене слабости. Да би најрадије да гледа ТВ и везе. Лакоћа с којом Бранка с њима о овом говори пред нама, запањује и разоружава.   „Неки још увек мисле да ја све ово радим због новчане надокнаде“, на Бранкино прелепо лице навлачи се сенка. Тих 40.000 динара ништа је спрам оног што пружа. Најбољу обућу, јакне, најквалитетнију храну, понекад и у елитним ресторанима, јер она „се њима дичи, неће да их крије“. Ужива кад им је комотно, објашњава, срећна кад су и оне срећне. А њих у садашњој свакодневици све усрећује, од преподнева у дневном боравку удружења Дуга, преко слагања тек опраног веша, до одласка на концерте и у посете. Бранка не иде тамо где и оне нису добродошле, и никад не дозвољава да буду повређене и потцењене. Тако потпуно конкретно доприноси друштвеном развоју. „Понекад се уморим“, признаје, „а од умора и заплачем“, што није чудно с обзиром на то да устају у пет, а на починак одлазе после поноћи, уз обавезну поподневну дремку. Чим мало одспава, поново је она стара, као нова. У ретким тренуцима слабости соколи је мисао о томе шта две њене девојчице-девојке не би имале да су остале у Кулинама. „Нека деца никад неће видети снег, море, осетити заједништво породице. Ужас један“, закључује. Једино што Бранки недостаје су путовања. И кад би имала ауто, не би било лако да се са Шокицом и Бокицом упути негде далеко. У све те земље о којима сања. Јер, синови су јој презапослени, а друштво није предвидело институцију привремене замене за хранитељство. Нити је довољно богато да организује заједничке боравке у далеким дестинацијама. „Шта очи виде, то је једино вредно“, помаже се народном мудрошћу да искаже свој једини мањак. У свему другом, богатија је од осталих, у то је сигурна. У светлости тога једино јој је разумљиво што је баш она добила Октобарску награду града Лесковца. Прво скептична да ли је заслужила, потом „свесна да најбоље ради свој посао“, а онда и да може бити добар пример другима. И даље, углавном, убеђеним да они тако нешто не могу. „Сад кад само помислим на раздвајање, срце ми се стегне“, каже Бранка. Хоће да се распукне, чим јој падне на памет шта ће бити са Бојаном и Снежаном, ако јој се нешто деси, а  њој је 56. Ту не би помогло ни усвајање, о чему интензивно размишља, то би само олакшало оперативне радње. Не би морала за сваку ситницу да консултује Центар за социјални рад. Решење тог проблема које тренутно нуди држава је – назад у институцију. Где би поново биле без довољно бриге и љубави. По одласку, не можемо да се договоримо телефонски ко је коме више улепшао дан. Ми ћемо се њих три сетити чим угледамо Шокицин поклон – цветни гоблен. Њихови емотивни процеси се, опет, не везују ни за шта материјално.   Брига друштва У септембру ове године у установама за смештај, од 765 деце и младих, њих 429 је било са сметњама у развоју, према подацима Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања. У истом периоду, 439 припадника ове популације, било је смештено у хранитељским породицама, док је пре пет година чак 70 одсто деце и младих ометених у развоју било институционализовано. Помак ка њиховом измештању из установа, резултат је процеса деинституционализације, која се код нас убрзано унапређује развојем услуга у заједници за децу са сметњама у развоју. Драгана Николетић http://www.nin.co.rs/pages/article.php?id=105292

[JESSY]

TUŽNA ISPOVEST Žike i Jelene iz "Zane": Ne daju nam da usvojimo dete

Gloria | 26. 03. 2017 - 13:50h

| Komentara: 11

 

Pevačica i frontmen grupe "Zana", Jelena i Zoran Žika Živanović koji su u braku, suočili su se s velikim preprekama kada su posle godina borbe da prirodnim putem postanu roditelji pokušali da dobiju priliku da pruže ljubav, vaspitanje, dom i obrazovanje nekom napuštenom mališanu.

 

Foto: Zoran Lončarević / RAS Srbija

Godinama pokušavaju da postanu roditelji. Kad su iscrpli sve poznate metode začeća, a vođeni snažnom željom da imaju potomstvo, počeli su da se raspituju o načinima usvajanja mališana.

 

- Intenzivno razmišljamo da usvojimo dete, pa čak i o tome da budemo staratelji. Smatram da je to uzvišeni čin. Međutim, kada se u to upustite, u našoj zemlji postoji toliko prepreka da vam se ponekad čini da se sve to radi sa ciljem da odustanete - kaže Jelena za "Gloriju". 

[JESSY]

Porodica nije krv. Porodica je ljubav

Keja Džouns-Baldvin nikada nije očekivala da će ponovo mijenjati pelene.

Iako su ova terapeutkinja iz Sjeverne Karoline i njen suprug Rikardo Baldvin planirali da usvoje još jedno dijete, razmatrali su samo stariju djecu.

Pa ipak, u život im je došao mali dječak po imenu Prinston. Prinston je nedonošče koje je rođeno u julu 2017. godine teško samo pola kilograma, a majka mu je bila narkomanka.

„Nazvao me naš nadzornik za hraniteljske porodice i pitao mogu li da odem u bolnicu i radim kontakt koža-o-kožu sa bebom“, prisjeća se Keja.

Ova 36-ogodišnjakinja je bez ikakvog oklijevanja zgrabila ključeve.

„Tako brzo sam se povezala s njim. Počela sam tamo odlaziti svakog dana“

Kada je Prinston dovoljno ozdravio da izađe sa odjela za intenzivnu njegu beba uselio je kod Džouns-Baldvinovih. Stariji braća i sestre, Zariyah (15), Karli (16) i Ejden (8) su se automatski zaljubili.

Ono što je trebao biti tromjesečni boravak se pretvorilo u trajno ostajanje. Keja i njen suprug su usvojili Prinstona prije dvije sedmice.

Međutim, ono zbog čega je ova priča toliko neobična je što je Prinston bijelac, dok je ostatak njegove porodice crn.

„Ljudi dosta zure u nas  i često me pitaju da li sam ja Prinstonova dadilja. Takođe dobijam i komentare poput: „Zašto ga niste pustili da bude sa porodicom sopstvene rase?““, kaže Keja.

Dva puta su ljudi čak zvali policiju da prijave kidnapovanje.

„Bili smo na godišnjem u Tenesiju i otišli smo na starinsko fotkanje u vestern stilu. Djevojka iza aparata bi nestajala i vraćala se nazad. Na kraju me pitala da li je beba moja. Rekla sam joj da jeste. Rekla mi je da je prije dvije sedmice slikala tu istu bebu sa njegovom porodicom.“

Policija je došla nekoliko minuta kasnije, a Keja je morala da im pokaže papire da je beba u njenom starateljstvu i da imaju dozvolu da putuju s njim.

Prošlog mjeseca, Džouns-Baldvinovi su stali ispred kuće nekog čovjeka jer im je pukla guma na autu. Keja objašnjava:

„Pokucala sam mu na vrata da mu objasnim zašto sam u njegovom dvorištu. Pozvao je policiju i rekao im da sam ukrala auto i bebu.“

Ali Džouns-Baldvinovi nisu ogorčeni. Kažu da se trude razbiti rasne barijere na Fejsbuk stranici Raising Cultures, gdje Keja redovno postavlja snimke i fotke svoje multirasne porodice.

Ona takođe obožava svoj novi život sa Prinstonom. Opisuje dječaka kao „urnebesnog“ i kaže da se on ne može zasititi poljubaca.

„Ne posmatram porodicu kao krv. Posmatram porodicu kao ljubav. Kad nam je Prinston došao u živote, ušao nam je u srca. Ljubav pobjeđuje sve.“

https://lolamagazin.com/2019/09/09/porodica-nije-krv-porodica-je-ljubav/