Monaštvo i volja za moć... problem ili LOL

[w.a.mozart]

Ne... kada kažem VOLJA ZA MOĆ ne mislim na poznato delo Fridriha koji Niče... iako bi ladno mogao da stavim podnaslov istoimenog dela koji kaže -

POKUŠAJ PREVREDNOVANJA SVIH VREDNOSTI

Čitajući Kanone petoŠestog sabora (ako u ovim zimskim danima nemate Šta da radite) prosto se pitam

Канон 12

Дознали смо и то, да у Африци, Ливији и у другим местима, неки између тамошњих богољубазних предстојника, продужавају живети заједно са својим женама, и после обављеног над њима рукоположења, и тиме бивају за народ предметом спотицања и саблазни. Пошто настојање наше главним начином мора бити обраћено на корист преданих у наше руке стада, установљавамо, да у напред тога више никако не буду. И ово ми исказујемо, не да се укида или извраћа оно, што је Апостолски установљено, него што се старамо о спасењу народа и о напредовању његову у добру, и да никаква љага на свештеничком чину не остане. Јер божанствени Апостол каже: Све на славу Божију чините; не будите на саблазан ни јудејима, ни јелинима, ни Цркви Божијој, као што и ја у свачему свима угађам, не тражећи своје користи, него многих, да се спасу. Угледајте се на мене, као и ја на Христа. (1 Кор 10,31-32; 11,1) А за кога се дозна да тако што чини, нека буде свргнут.

(ovde je PREDSTOJNIK U STVARI EPISKOP)

a odmah zatim i

Канон 13

Пошто смо дознали, да је у римској Цркви постало правилом, да се они, који су достојни рукоположења за ђакона или презвитера, имају обвезати, да неће више општити са својим женама, то ми, следећи староме правилу Апостолске уредбе и чина, хоћемо да породичко живљење свештених особа, када је оно по закону, буде и од сада у напред на снази, и да се никако не развргава свеза њихова са женама, или да се лишавају њиховог кад је време узајамног општења. Према томе, који се нађе да је достојан рукоположења за ипођакона, или ђакона, или презвитера, таквоме никако нека не буде запреком да се постави на тај степен, ако са законитом својом женом живи, и од њега нека се у време рукоположења не захтева да очитује, да ће се уздржавати од законитога општења са својом женом, како тиме не би били узроком, да се вређа Богом установљени и Његовим присуствовањем благословени брак; јер глас Јеванђеља казује: што је Бог саставио човек да не раставља (Мат 19,6), а Апостол учи: брак је частан и постеља није нечиста (Јев 13,4) и опет: Јеси ли се привезао за жену, не тражи да се разрешиш (1 Кор 7,27). Знадемо, да и сакупљени у Картагини оци, старајући се о чистоме животу свештеника, наредише, да ипођакони, који се додирују Светих Тајни, и ђакони, и презвитери, имају се уздржавати у одређена им времена од оних, које заједно са њима живе.

Ради тога и ми исто имамо чувати, што је од Апостола предано и од најстаријег доба важило, знајући време свакој ствари, а особито у погледу поста и молитве; јер треба, да они, који светом олтару служе, буду у свему уздржљиви, када приступају к светињи, како би могли добити, што од Бога у простоти просе. А који се усуди, противно Апостолским правилима, лишити свезе са законитом женом и општења једнога између свештених лица, на име, презвитера, или ђакона, или ипођакона, нека буде свргнут; исто тако и презвитер, или ђакон, који прогне жену своју под изговором побожности, нека се одлучи, а ако остане упорним, нека се свргне.

12. kanonom se propisuje da samo bezbračni mogu da budu episkopi i na izvestan način monasi tada preuzimaju vlast u Crkvi,iako su u neku ruku-manjina. 13. kanon deluje kontradiktorno u poredjenju sa 12. jer u njemu nisu odredbe o braku primenjene na episkope. Da li zato Što samo episkop ima apsolutnu vlast - a monasi zabranom ženidbe sebe izbacuju u 1. plan kao glavne kandidate za episkope.

I joŠ neŠto... pogledajmo 14. kanon istog sabora

Канон 14

Правило светих и богоносних отаца нека се и у овоме чува, да се презвитер не поставља пре тридесет година, ма и да је он човек у свему достојан, него нека се почека, јер је и Господ Исус Христос у тридесетој се години крстио и почео учити. Исто ни ђакон нека се не поставља пре двадесет пет година, ни ђакониса пре четрдесет година.

Ovo je uŠlo u kanon iz judejske tradicije ali je svakako validno jer su ga oci uvrstili u ovde date kanone. Kako to da se ovaj kanon krŠi-svedoci smo da se rukopolažu i tinejdžeri od 18 i 19 godina- a VEEEELIKI PROBLEM predstavlja kanon koji tvrdi da episkopi treba da budu birani iz redova monaŠtva.

E, da li tu imamo Fridriha i njegovo delo - na delu... čak i po cenu da se prekrŠi savet jednog apostola Pavla,koji reče- Episkop neka bude jedne žene muž...

čuo sam da u Gruziji postoji neprekinuta praksa da episkop može biti ženjen ali nemam zvaničnu potvrdu za takvu praksu...

naravno,episkop je od onoga koji služi liturgiju vremenom postao osoba koja rukovodi mnogo većim oblastima pa se zato nagomilale obaveze-ali da li je to dovoljan razlog za ovakvu praksu...

p.s. Srećna Nova pravoslavna... lol

[Фарисеј]

Ово си брате скорз у праву !

Трбало би о овоме да се размиша!

[Justin Waters]

Ја се исто понекад запитам, зашто је монаштво преузело примат у црквеној хијерархији, тако да они воде и онај дио Цркве који је у свијету, а они су ти који су се повукли из свијета.

Зашто би било погрешно да презвитери са одређеним стажом постану и епископи? У почетку је тако било. Епископи су били ожењни, и бирали су се из редова презвитера.

Каква саблазан код људи је навела Оце да ово промјене?

[Лазар Нешић]

Велика тема и значајна!

Морам (за почетак) да набацим нешто:

није овде толико питање да ли је исправно или не да се Епископи жене, већ нешто што на први поглед није тако лако уочљиво: наиме, ради се о ПРЕУЗИМАЊУ ВЛАСТИ ОД СТРАНЕ МОНАШТВА! Јер, зашто онда није и презвитерима и ђаконима забрањено да имају жене?

И са овим у вези јесте и проблем (не тако ретког) НЕОГРАНИЧЕНОГ ДЕСПОТИЗМА ЕПИСКОПА У ЦРКВИ.

Мислите о томе...

[Фарисеј]

ми "православци" се толико боримо против папе и његове непогрешивости (апсолутизма), а нисмо свесни колико тога има код нас ... управо таква свест помаже да се јаве ликови и проблеми као што си Артемије, Диомид ...

[Sasa Kolbas]

Jovan 17,16

" od svijeta nisu, kao ni ja sto nisam od svijeta."

Mislim da Hriscani ako se uslovno receno ne odreknu i ne ograde od ovog sveta tesko mogu biti Hriscani.

I sta je cudno u tome sto je monasima kao onima koji su se (ili se trude) potpuno posvetili Bogu dato upravljanje Crkvom? Verujem da su to Bogom izabrani ljudi bas za to.

[Justin Waters]

Jovan 17,16

" od svijeta nisu, kao ni ja sto nisam od svijeta."

Mislim da Hriscani ako se uslovno receno ne odreknu i ne ograde od ovog sveta tesko mogu biti Hriscani.

I sta je cudno u tome sto je monasima kao onima koji su se (ili se trude) potpuno posvetili Bogu dato upravljanje Crkvom? Verujem da su to Bogom izabrani ljudi bas za to.

Јованове ријечи имају сасвим друго значење. Хришћани се не одричу свијета него га преображују, и чине све новим. Сила којом се то чини није са овог свијета. Ако схватимо свијет да га се треба одрећи буквално онда западамо у манихејску јерес да је свијет зао сам пи себи и да га се треба држати подаље.

[Batman]

Tesko da ce se ovome naci lek, ipak vracanje eparhija na velicinu kakve su bile do 4,5,veka, tj famozno kod srbalja deljenje odnosno usitnjavanje eparhija je prvi korak u tom pravcu.

Jer ako imate episkopa nad teritorijom gde zivi 100.000 ljudi kakve su danas neke parohije, sa desetak do petnaest svestenika par djakona itd, on (episkop) zaista moze da poznaje celu svoju Crkvu i da ne kao administrator nego liturg, otac i pastir upravlja Njome.

A ne kao sad aktima i preko niza posrednika, jer zbog velicina eparhija drugacije i nije moguce.

Ako do toga dodje, onda ce se "monasi" povuci i pustice i ozenjenima da budu episkopi. jer za njih nije primamljivo, nema dovoljno vlasti.

Naravno tada ce pucati na mitropolitska zvanja. arhiepiskopska i patr. i smislice kanone po kojima "samo monah moze biti mitr., arhiep, i patr."

P.S. da se razumemo ima i svetih monaha

[nishizawa]

Некада је монаштво било у Цркви елита - монаха је било далеко више (у односу на број верника) него данас, а једини центри у којима је било могуће стећи образовање, због доступности књига, били су управо манастири, па су монаси били најобразованија група људи у Цркви. Због тога је ово и била више него логична одлука.

Данас се ситуација умногоме променила - у Србији, у којој имамо око 400 монаха, практично сваки десети монах је владика. Не знам колики је проценат факултетски образованих монаха - али сумњам да су у већини. Другим речима, четрдесет и кусур епархија СПЦ треба попунити владикама, а на располагању нам је свега пар стотина људи - што и није неки избор. У Бугарској је то далеко горе - код њих је, ако се не варам, сваки други калуђер владика...

Времена су се и те како променила, и сами тим, требало би да се мењају и прописи. Међутим, Црква је толико окоштала у традиционализму и конзервативизму да би данас сваки покушај да се нешто овако крупно промени био дочекан у најмању руку као хула - што немили догађаји код нас из последњих неколико година најбоље сведоче...

А колико је монашка духовност код нас узела маха говори и то да међу типовима светитеља скоро да и нема оних који нису монаси - скоро да се стиче утисак да је једини начин да се постане свет, осим монаштва, мученичка смрт...

[Милан Меденица :)]

јупи, имаћемо здравије епископство у будућности

[Sasa Kolbas]

Јованове ријечи имају сасвим друго значење. Хришћани се не одричу свијета него га преображују, и чине све новим. Сила којом се то чини није са овог свијета. Ако схватимо свијет да га се треба одрећи буквално онда западамо у манихејску јерес да је свијет зао сам пи себи и да га се треба држати подаље.

Ako pogledas kako sam napisao videces da sam rekao uslovno receno. Nisam imao na umu odricanje od sveta kao zlog nego odricanje od sistema vrednosti i duha ovog sveta. Dakle uopste nisam imao na umu ono o cemu ti pricas.

[Sasa Kolbas]

E cega se necu nacitati na ovom forumu...

Kaze:

a koliko je monaska duhovnost uzela maha...itd...

A koja je i kakva ta monaska duhovnost , to je valjda neka neprimerena dihovnost sta li ?

[Guest]

Некада је монаштво било у Цркви елита - монаха је било далеко више (у односу на број верника) него данас, а једини центри у којима је било могуће стећи образовање, због доступности књига, били су управо манастири, па су монаси били најобразованија група људи у Цркви. Због тога је ово и била више него логична одлука.

Данас се ситуација умногоме променила - у Србији, у којој имамо око 400 монаха, практично сваки десети монах је владика. Не знам колики је проценат факултетски образованих монаха - али сумњам да су у већини. Другим речима, четрдесет и кусур епархија СПЦ треба попунити владикама, а на располагању нам је свега пар стотина људи - што и није неки избор. У Бугарској је то далеко горе - код њих је, ако се не варам, сваки други калуђер владика...

Времена су се и те како променила, и сами тим, требало би да се мењају и прописи. Међутим, Црква је толико окоштала у традиционализму и конзервативизму да би данас сваки покушај да се нешто овако крупно промени био дочекан у најмању руку као хула - што немили догађаји код нас из последњих неколико година најбоље сведоче...

А колико је монашка духовност код нас узела маха говори и то да међу типовима светитеља скоро да и нема оних који нису монаси - скоро да се стиче утисак да је једини начин да се постане свет, осим монаштва, мученичка смрт...

по ономе што сам рачунао има их барем за 150 више

ово је статистика што сам покупио разним информацијама .

https://www.pouke.org...post__p__260708

[Милан Меденица :)]

да, мисли се на негативну монашку духовност коју сусрећемо у гуруима и верницима који се усмеравају ка њима

[Guest]

овако изгледа статистика монаштва у свету

https://www.pouke.org/forum/topic/8244-koliko-ima-pravoslavnih/page__view__findpost__p__284531