Jump to content

Дођите к мени ви који сте уморни и натоварени...и одбачени


Guest свештеник Иван Цветковић

Препоручена порука

Искрено се надам да оваквих примера има и међу мирјанима, као и да их има у већој мери него што се о њима пише.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Гости

Да, заиста је ово великажртва и велика ствар што чини отац игуман. Да ли неко зна има ли код нас оваквих примера? Имам осећај да је код нас харитативна делатност Цркве доста на ниском нивоу, а волео бих када би ме неко убедио у супротно.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Nedavno sam cula pricu o izbavljenju jedne mlade zene koja dolazi u moj parohijski hram ...

Elem, kao devojcica od petnaest godina, ziveci samo sa majkom, pocela je da cini razne nepodopstine i da zivi zivotom ulice, skitajuci, kraduci, lazuci i sl.

Ocajna majka se poverila tadasnjem nasem parohu, a on je nasao devojcicu i rekao joj da je od tog trenutka on njen i otac i majka i da mu se obrati za sve sto joj je potrebno, jer on nema nameru da je pusti da propadne i upropasti svoj zivot...

On je znao da ostavi vazne poslove kada je trebalo naci devojcicu i vaditi je iz neprilike...

Resavao je njene probleme kao pravi otac i brinuo o njoj kao da ju je rodio...jurio ju je sa ulice i terao kuci.

Vikao je na nju i grdio je pred svima, uporno je razoblicavajuci u njenim lazima, a placao je stetu koju je napravila i vracao njene dugove iz svog dzepa.Branio je od optuzbi i garantovao za nju.

Isao je u njenu skolu umesto roditelja...

Uspeo je da je skloni sa ulice.

Odrasla je, smirila se i udala.Rodila je tri decaka, jedan drugome do uveta...

Radi u gradskoj bolnici kao cistacica.

Ne pamtim da sam bila na liturgiji, a da je nisam videla, uvek sa decom i muzem...

Paroh je, posle neshvatljive afere u vezi sa raspolaganjem crkvenim novcem, usao u raskol i napustio grad...

Bog zna njegove grehe...

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Legenda - Sveti Nikola [uredi]

200px-Gerard_David_010.jpg

magnify-clip.png»Sveti Nikola pruža vreću sa zlatnicima kroz prozor«, Gerard David, ulje na drvetu, Nizozemska 15.-16. st.; National Gallery of Scotland, Edinburgh

Danas je poznat kao lik koji djecu obraduje svojim darovima. Ta tradicija vuče korijene iz sljedeće legende.

U blizini roditeljske kuće sv. Nikole, živio je čovjek, nekad bogat, ali izgubio je carsku službu i sav imetak. Imao je tri kćeri, koje bi se mogle udati, ali im nije mogao dati miraza. I nesretni otac odlučio je trgovati ljepotom i mladošću svojih kćeri, da tako zaradi. One su se pomolile Bogu, da ih izbavi od toga zla i spasi njihovu čast i poštenje.

Sv. Nikola nekako je doznao za tu odluku nesavjesnog oca pa uzme vrećicu, napuni je zlatnicima, umota u platno i, prišuljavši se noću potajno do kuće, ubaci zamotane zlatnike kroz prozor. Otac onih djevojaka začudio se, kad je ujutro našao tako veliki novac. Vidjevši kako je svota dovoljna, čak i prevelika da časno uda jednu kćer, opremio je i dade joj miraz. To se dogodi i po drugi put; nađe, jednog jutra i drugu vrećicu sa zlatnicima. Spremi on i srednju kćer. Dalje priča ima dva kraja:

  • A kad je i to bilo gotovo, sve mu je nešto govorilo, da će onaj dobrotvor i po treći put doći pa ga je u zasjedi čekao nekoliko noći. I doista, baš kad sv. Nikola ubaci svoj dar i za najmlađu kćer, skoči otac, stigne neznanca i prepozna u njemu Nikolu. Unatoč zaklinjanju neka šuti, sretni otac je razglasio po cijelom mjestu radosnu vijest.
  • Drugi kraj priče ide ovako: Nikola je vidio da ga otac djevojaka čeka, pa se domislio, popeo na krov i zlatnike ubacio kroz dimnjak. Kako su se na otvorenom ognjištu sušile čarape, zlatnici su pali u njih, i od tuda dolazi stavljanje poklona bilo u čarape ili čizmice, i Djed Mraz koji poklone spušta kroz dimnjak.

http://hr.wikipedia.org/wiki/Sveti_Nikola

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  On 19. 12. 2011. at 23:31, dusha рече

Nedavno sam cula pricu o izbavljenju jedne mlade zene koja dolazi u moj parohijski hram ...

Elem, kao devojcica od petnaest godina, ziveci samo sa majkom, pocela je da cini razne nepodopstine i da zivi zivotom ulice, skitajuci, kraduci, lazuci i sl.

Ocajna majka se poverila tadasnjem nasem parohu, a on je nasao devojcicu i rekao joj da je od tog trenutka on njen i otac i majka i da mu se obrati za sve sto joj je potrebno, jer on nema nameru da je pusti da propadne i upropasti svoj zivot...

On je znao da ostavi vazne poslove kada je trebalo naci devojcicu i vaditi je iz neprilike...

Resavao je njene probleme kao pravi otac i brinuo o njoj kao da ju je rodio...jurio ju je sa ulice i terao kuci.

Vikao je na nju i grdio je pred svima, uporno je razoblicavajuci u njenim lazima, a placao je stetu koju je napravila i vracao njene dugove iz svog dzepa.Branio je od optuzbi i garantovao za nju.

Isao je u njenu skolu umesto roditelja...

Uspeo je da je skloni sa ulice.

Odrasla je, smirila se i udala.Rodila je tri decaka, jedan drugome do uveta...

Radi u gradskoj bolnici kao cistacica.

Ne pamtim da sam bila na liturgiji, a da je nisam videla, uvek sa decom i muzem...

Paroh je, posle neshvatljive afere u vezi sa raspolaganjem crkvenim novcem, usao u raskol i napustio grad...

Bog zna njegove grehe...

да се помолимо за њега, да њега истом љубављу неко врати у Цркву пре него га ни мученика крв не буде могла опрати од раскола ...

  • Волим 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Гости

Харитативна делатност Цркве

Психосоцијална и духовна подршка особама које живе са сидом

Аутор: Смиљана Ћурчић, Број 1073, Рубрика Човекољубље У борби против предрасуда не помаже ни савремена технологија, ни доступност информација, ни образовање. Предрасуде су толико дубоко усађене у свест просечног становника наше земље, да је потребно много труда и воље да се превазиђу.

psihosocijalna-i-duhovna-podrska-osobama-koje-zive-sa-sidom-1.jpg

И ове године, као и сваке, неколико дана пре 1. децембра сви ће причати о ХИВ-у и сиди, на свим медијима говориће се о броју новозаражених и умрлих, појављиваће се познате личности које учествују у кампањама за борбу против сиде. То ће потрајати и неколико дана након овог датума. И ту ће се прича и сва сензационалност која је прати зауставити, до 1. децембра следеће године. Бар за оне који ову болест доживљавају управо тако, као причу. За оне којима је то стварност коју живе не постоје приче, не постоје бројке нити посебан дан у години. Постоји страх са којим се буде сваки дан, постоји бол који им често наноси најближа околина и постоји нада да ће се једнога дана та околина освестити и на њих почети да гледа као на људска бића која пате. Јер не постоји апсолутно нити једна болест за коју је везано више предрасуда, а самим тим и непознаница, као што је сида, не постоје људи који су више стигматизовани и дискриминисани од људи који живе са ХИВ/сидом.

А да иронија буде већа, ни у 21. веку не помаже савремена технологија, доступност информација и образовање у борби против тих предрасуда. Оне су толико дубоко усађене у свест просечног становника наше земље, да је потребно много труда и воље да се превазиђу. Јер, предрасуде искривљују истину. Због чега за људе који болују од било које друге болести имамо више разумевања и саосећања него према оболелима од ХИВ-а, због чега са првима можемо заједно и да плачемо и да се боримо, а друге презриво одбацујемо и осуђујемо, због чега прве грлимо и тешимо, а од других бежимо као да ће нам обичним, свакодневним контактом пренети вирус? Зато што незнање рађа предрасуде. Не познајемо људе које живе са ХИВ-ом, не знамо њихове животне приче, мислимо да сами сносе одговорност и кривицу за ситуацију у којој су се нашли. Убеђени смо да само људи одређених сексуалних оријентација бивају погођени овом болешћу

савременог доба.

У покушају разбијања ових предрасуда нећемо, овом приликом, користити наводе из личног угла неке особе оболеле од ХИВ-а, већ ћемо пренети интимну исповест једног од волонтера који посећује оболеле на VI одељењу у Институту за инфективне и тропске болести у Београду:

„Пре пет година, у току студија, чула сам за Човекољубље и њихов рад са оболелима од ХИВ/сиде. С обзиром на то да сам осећала потребу да учиним нешто конкретно, да неком помогнем и у исто време квалитетно искористим слободно време и енергију, а бивајући уверена у то да сам широких схватања и да за себе могу рећи да сам без предрасуда, одлучила сам да се прикључим волонтерском тиму Човекољубља. Уз предзнање које сам имала, и ново знање које сам стекла на обукама и тренинзима за оне који желе да волонтирају на пројекту помоћи особама оболелим од ХИВ/сиде отишла сам у прву посету на VI одељење. И истог тренутка увидела колико предубеђења сам имала а да их нисам била ни свесна! Четворогодишњи дечак који је седео у мајчином крилу и, у другој соби, осамдесетогодишњи бака и дека потпуно су ми отворили очи. Мислим да тек сада, после толико година дружења са особама које живе са ХИВ/сидом, кућних и посета на Клиници могу да кажем да сам почела да учим о људима који се боре са овом болешћу.“

Ово мењање предрасуда један је од циљева пројекта „Психосоцијална и духовна подршка особама које живе са ХИВ/сидом“. Са жељом да се пружи помоћ и смањи дискриминација и стигматизација ових људи Човекољубље је 2003. године у Центру за ХИВ/сиду на Институту за инфективне и тропске болести у Клиничком центру Србије отпочело са реализацијом овог пројекта. Десет волонтера, који су студенти различитих факултета Универзитета у Београду, два пута недељно одлазе у посете корисницима на клиници, друже се и разговарају са њима, иду у набавку хране, новина и слично. Оно што већину корисника највише радује јесу дружења која се организују два пута месечно у Човекољубљу, када у пријатном окружењу уз ручак могу да разговарају са сапатницима или да послушају госта предавача који ће им пружити корисне информације о правној или социјалној заштити или ће им рећи нешто више о људским правима особа које живе са ХИВ/сидом. Такође, социјални радник, који је дугогодишњи сарадник Човекољубља, може им помоћи да задовоље и своја социјална права. Кроз овај пројекат оболелима и њиховим породицама је обезбеђена директна психосоцијална помоћ, а када осете потребу за духовном подршком увек је ту неколико свештеника Српске Православне Цркве, који активно учествују у овом пројекту, да их саслуша и пружи им подршку. За велике празнике, као и за дан сећања на све преминуле од ове болести и на дан борбе против ХИВ/сиде ови свештеници служе молебане, на којима заједно са волонтерима, корисницима и њиховим породицама узносе молитве ка Богу.

Јако је тешко носити се са свешћу о смртоносном вирусу, али је још теже суочавати се са одбојним ставом околине, а често је то и сопствена породица. Зато особе које живе са ХИВ/сидом у волонтерима и сарадницима Човекољубља виде не само пријатеље, већ и најприсније помагаче у свакодневној борби. „Не може се једном речју описати, јер овај програм ми је пуно помогао у свим сферама мог живота, допринео је бољитку моје личности“, каже К., дугогодишњи корисник пројекта. Поред адекватне медицинске помоћи коју добијају од три пожртвована лекара и од сестара у Центру за ХИВ/сиду, оболелима се пружа пријатан разговор и разумевање, два пута недељно дружење са волонтерима који, по речима једног корисника Центра „увек доносе радост и својим доласком све орасположе“. Човекољубље је једина организација у Србији чији волонтери директно помажу оболелима који леже на VI одељењу Института за инфективне и тропске болести. Педесепетогодишњи З. се, за време тромесечне хоспитализације, зближио са волонтерима који су му долазили у посету и након изласка из болнице наставио је да се дружи са њима у Човекољубљу. Његове речи можда на најбољи начин сведоче о значају овог пројекта који Човекољубље већ 8 година реализује: „Ви сте моја оаза у овој београдској пустињи“.

Овом приликом нећемо наводити број особа које живе са ХИВ/сидом којима је за све ове године пружена помоћ, нити ћемо набрајати сва важна документа и предлоге практичне политике које је донео Програмски савет Човекољубља састављен од врсних стручњака из различитих области, нити ћемо детаљније говорити о свим тренинзима и едукацијама којима Човекољубље доприноси оснаживању капацитета 8 организација које су уједнињене у Унију организација особа које живе са ХИВ/сидом у Србији, већ ћемо навести речи Епископа јегарског г. Порфирија које предочавају смисао овог пројекта и уопште визију добротворног фонда Човекољубље: „Црква се увек сећа светитеља Божијих, који су у свим временима безрезервно, с љубављу служили управо најболеснијима и од свих одбаченима.“ И зато ћемо се сада вратити на почетак овог текста. Покушајмо да се ослободимо ужасних предрасуда које нас спутавају да, не правећи разлику, свакоме помогнемо и заиста спознамо да је Бог лекар свих људи.

Извор : Православље

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Psihosocijalna - i duhovna podrska - kako to dobro zvuci... vracanje soc.-zastitne i karitativne djelatnosti u okrilje Crkve. Nesto na cemu treba raditi.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 1 year later...
  • Гости

Разговор са прим. др Александром Рамахом, специјалистом психијатрије

    
    

Зависност је излечива болест


            Аутор: Славица Лазић,
        Број 1099-1100, Рубрика Разговор

        


        
        
        
         Улога Цркве и свештеника је значајна како
у спровођењу превентивних програма
тако и у укључивању у процес лечења а посебно рехабилитације и
ресоцијализације.
У школама наставници веронауке могу да у програм наставе уврсте и ову
област,
током лечења помоћ свештеника може бити драгоцена, а оснивање нових и
јачање рада већ постојећих рехабилитационих центара, уз помоћ стручњака,
заиста
би допринело изласку из овог проблема већем броју првенствено младих.

zavisnost-je-izleciva-bolest-1_150.jpg

 

Др Рамах је један од најпризнатијих стручњака који се баве болестима
зависности и породичном терапијом. Завршио је Медицински факултет
Универзитета у Београду 1985. године, а специјализирао психијатрију
1994. Радио је у Заводу за болести зависности у Београду, касније у
Институту за ментално здравље. Објавио око 80 радова у домаћим и
иностраним стручним и научним часописима, излагао на конгресима и
стручним скуповима. Богато медицинско искуство и теоријско знање
интегрисао је у специфичан терапијски приступ који са успехом примењује.
Био је укључен као сарадник у пројекте Православног
пастирско-саветодавног центра СПЦ Архиепископије београдско-карловачке и
„Човекољубља“ – добротворног фонда Српске Православне Цркве.

Када
говоримо о болестима зависности данас, а реч је о великом и разнородном
феномену – од наркоманије (злоупотреба психоактивних супстанци), преко
алкохола, дувана, токсикоманија (антидепресиви, стероиди),
интернет–зависност, коцкарске зависности, да ли говоримо о болестима
друштва, или о поремећају личности зависника? Шта је основни предуслов
за улазак у болест зависности?

– Болести зависности представљају
комплексан феномен у коме се генерално сустичу биолошки, психолошки и
социјални фактори а преко њих изузетно велики број припадајућих фактора.
Ако говоримо о етиологији болести зависности, говоримо о
„мултифакторијалном етиолошком кондиционализму“ у коме већи број фактора
истовремено, у међусобно сложеној интеракцији (у којој неки фактори
имају већи значај), у одређеном контексту доводе до почетка узимања
дроге. Ти и многи други фактори доводе и до настављања узимања дроге.
Дакле, предуслови припадају и биолошком и психолошком и социјалном, а у
конкретном случају неки од њих су преовлађујући.

Какве личности су
склоне да пробају дрогу, шта их карактерише и да ли до поремећаја
личности долази услед узимања психоактивних супстанци, или до
конзумирање дроге долази због поремећаја личности – који је урођен, што
значи да се неки наркомани рађају са склоношћу ка болестима зависности?


И поред вишедеценијских настојања да се ближе одреде предиспонирајуће
карактеристике личности за развој зависности, није се дошло до оних које
би биле специфичне. Са друге стране, неспорно је да континуирано
коришћење дрога доводи до тзв. „секундарне трансформације личности“ коју
карактеришу одређене промене у сфери мишљења, осећања, нагона и
понашања као и система вредности. Може се говорити и о постојању
генетске предиспозиције код неких особа, но то једино значи да је само
повећана могућност да се развије зависност ако се стекну потребни
услови. Од ових генетски фактора много су значајнији фактори ризика који
су везани за индивидуу, породицу, шире окружење (школа, група вршњака,
друштвене околности укључујући и преовлађујући систем вредности и
доступност дрога).

Према званичним подацима Завода за болести
зависности, у Србији има око 80 000 наркомана, али је тај број
неупоредиво већи од броја регистрованих. Шта је права превенција – у
породици, у школи, у Цркви, у друштву?

– Морам на почетку да
појасним да је реч о процени, а не о званичним подацима којих још увек
нема. ЕСПАД студија из 2008. године је рађена на узорку од 6 000
шеснаестогодишњака (ученици првог разреда средње школе) и указује да је
око 8% испитаника пробало марихуану, мање од 1% хероин, кокаин,
амфетамине. Алкохол је пробало око 90% испитаника. Превенција је и у
овој области веома значајна, а ако говоримо о примарној превенцији она
се спроводи на свим нивоима и узрастима, само се модификује да би била
ефикасна. Дакле, одговарајуће програме може (и треба) да спроводи Црква,
одређени програми превенције морају бити усмерени на породицу и школу, а
и на најширем државном нивоу се морају спроводити одређени програми.

Да
ли се у потреби за дрогом и психоактивним супстанцама крије и скривени,
али погрешан, крик за превазилажењем празнине, за смислом, за љубављу и
пуноћом, за вером, за оним што немају?

– Огромна већина младих
проба дрогу из радозналости и под утицајем групе вршњака, а не из
разлога тражења смисла. Свакако да неки млади пробају дроге и из овог
разлога. Са друге стране, ако су млади усмерени на праве вредности,
имају доживљај да остварују своје потребе, са доживљајем перспективе,
ако су емоционално позитивно реализовани, смањује се и вероватноћа да ће
дроге имати значајну улогу у њиховом животу.

Мали је број потпуно
излечених. Шта је најгори однос према зависницима – отписати их,
презирати, или прихватити као зло пред којим смо немоћни?


Ниједно од наведеног не сме бити однос према особама које су у овом
проблему. Они нису особе „другог реда“, „неизлечиви“, „обележени“ и сл.
Моје искуство је да није мали број оних који су изашли из проблема, с
тим да процес изласка није лак и брз. Да би особа изашла из овог
проблема, мора да прихвати да има проблем, затим да може да изађе из
проблема као и да она сама вреди.

Тренутно задовољство које
изазива опијат је илузија хедонизма и мегаломански нарцизам и то
задовољство тражи непрекидно понављање на вештачки начин, изнова и
изнова. Како мотивишете тешке зависнике на излечење, када је њихов
једини животни циљ да дођу до дроге?

– Важно је да особа схвати да
се ради о специфичној илузији, да се задовољство може постићи на други
начин, а да се узимањем дрога губе многе друге вредности као што је
слобода, потенцијали који се носе у себи, релације са пријатељима...

Који
медицински начин лечења зависника користите у Вашој пракси, колико
временски траје, када можете да кажете да сте излечили болесника?


Примењује се интегративни приступ који је много шири од класично
медицинског и који се у клиничком раду показао као најуспешнији. Прву
фазу у лечењу зависности представља успостављење апстиненције тј. прекид
узимања дроге. Следећи корак је процена последица које прожимају
целокупну био–психо–социјалну сферу. По прекиду узимања дроге, код
зависности се јавља апстиненцијална криза која захтева медицински
третман (примену адекватних лекова) у трајању до три седмице. То је фаза
детоксикације.

Паралелно са класичним медицинским третманом,
започиње и психотерапија. Потврда одржавања апстиненције је услов за
терапијски уговор – терапеут се ангажује у психотерапији једино ако је
пацијент успоставио систем за одржавање одвојености од дроге. Улога
родитеља у овој фази може бити веома значајна – ефикасно родитељско
лимитирање оквира може помоћи адолесценту да прекине са узимањем дроге.
Психотерапијски рад је усмерен првенствено на развијање метода за
успостављање и одржавање стања без дрога (апстиненције).

Прва
фаза траје око месец дана – њен значај лежи у чињеници да означава
почетак престанка узимања дроге. Но, фаза успостављања апстиненције је
недовољна да би се постигао трајан прекид узимања дроге.

Другу
фазу лечења представља рани опоравак. То је период у коме се учвршћује
образац неузимања дроге. Користе се маневри охрабривања, подршке и
увежбавања понашања без дроге; утврђују се и ојачавају стратегије за
суочавање и превазилажење проблема у апстиненцији – како одолети
притиску да се поново узме дрога, како разрешити проблем који је раније
доводио до узимања дроге као бекства од тог проблема, како препознати
ризичне и опасне ситуације које могу довести до рецидива – поновног
узимања дроге. И у овој фази улога породице је изузетно значајна – једну
од најефективнијих метода представља породична терапија. Фаза раног
опоравка траје од 6 месеци до 2 године.

Трећу фазу лечења
зависности чини учвршћивање опоравка – ова фаза траје од 1 до 5 година.
Циљ треће фазе је стварање увида у сопствени психички живот, особине
личности у целини; посебно су значајни увиди у оне особине које
оптерећују идентитет особе, чинећи нужним инвестирање менталне енергије у
механизме за одржавање лажне равнотеже, мира и спокојства.
Препознавањем и отклањањем тих механизама одбране ослобађа се ментална
енергија за креативност, задовољство, опуштеност.

Нажалост,
лечење зависности је често неуспешно, долази до рецидива и поновног
узимања и то најчешће због грешака зависника. А оне су везане за
очекивања да ће детоксикација бити потпуно безболна, везују надаље
успешности детоксикације само за одређене препарате, нпр. метадон или
хептанон (спектар ефикасних лекова који се примењују у детоксикацији је
велики), своде лечење само на период детоксикације („успео сам да
прекинем узимање дроге, значи излечио сам се“), некритично верују у
сопствену снагу и покушавају да се још више ојачају у ризичним
ситуацијама („права ствар је да гледам како други узимају дрогу, а да је
ја не узмем...“), а треба истаћи и да не схватају потребу
континуираног, сталног контакта са стручњаком–терапеутом („сада ми је
добро, немам разлога да идем, ићи ћу код терапеута само ако ми није
добро...“), постају некритични према окружењу које потенцира ризик за
рецидив („нема везе што су ми другови зависници, они ми неће понудити
нити ми дати дрогу...“), јер свака веза са светом дроге представља ризик
за рецидив. И поред тренутног неуспеха, никада не треба одустајати,
губити наду и сматрати да се ради о неизлечивом случају. Иако лечење
може бити дуготрајно и неизвесно, зависност није неизлечива болест.

Када кажете да је психотерапија кључна у лечењу зависника, шта то практично значи?


Ниједан лек не може да промени однос према самом себи и према узимању
дроге, то може само психотерапијски процес. Парадоксално, иако имају
највише проблема и трпе непријатне последице, зависници су често
немотивисани и пружају отпор лечењу. У већини случајева, јављање и
опредељење за лечење је без аутентичне добровољности – изостаје јасна и
чврста одлука о прекиду узимања дроге, зависник се претежно јавља на
лечење због притиска родитеља или брачног партнера, шефа са посла...
Чести мотиви су и финансијско пропадање, немогућност да се даље набавља
дрога, изражена телесна и психичка оштећења, неподношљива
апстиненцијална криза... Основна почетна порука коју терапеут нуди јесте
да је лечење процес који носи и тешке тренутке, али је то и једини
начин да се особа одвоји од „света дроге“ и избегне све драматичне
последице које тај свет носи са собом.

Да ли, из Вашег искуства у
лечењу зависника, можете рећи да млади људи који имају основну
индивидуацију и бар назнаке животних вредности, лакше подносе дроге и
самим тим брже се излече када почну процес излечења?

– Може се
рећи да су ове особе, барем почетно, у повољнијој ситуацији, но свака
особа је „прича за себе“. Кључно за излазак из проблема је да са једне
стране особа верује у себе, а са друге да прихвати да има велики проблем
и да само уз улагање великог напора може да га реши.

Има оних
који тврде да би легализација наркотика и подела на тзв. лаке и тешке
дроге допринела смањењу смртности. Шта је Ваш став?

– Лично нисам
за легализацију дрога јер то отвара многа питања и не мислим да
суштински помаже да се смањи број особа које ће ући или су већ у
проблему. Такође, мислим да је неопходно развијати терапијске приступе,
свакако и оне које иду на „смањење штете“ – смањење смртности, преношење
ХИВ-а и других инфективних болести као и смањења стопе криминалитета
зависника.

Како хришћанство и свештеници на терену могу да помогну у борби против наркоманије?


У спречавању зависности од дрога као и у помоћи особама које су постале
зависне неопходно је ангажовање целокупног друштва. Заиста мислим да је
улога Цркве и свештеника значајна како у спровођењу превентивних
програма тако и у укључивању у процес лечења, а посебно рехабилитације и
ресоцијализације. У школама наставници веронауке могу да у програм
наставе уврсте и ову област, током лечења помоћ свештеника може бити
драгоцена, а оснивање нових и јачање рада већ постојећих
рехабилитационих центара, уз помоћ стручњака, заиста би допринело
изласку из овог проблема већем броју првенствено младих.



    









Извор: Православље

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 2 years later...
NASILNICI ILI ŽRTVE? Kako smo postali (NE)'stručnjaci' za mentalna oboljenja?
„Poremećeni ubijaju bez zadrške“, „Psihopate najčešće ubijaju“, „Sklonimo ludake sa ulica“ – sao su neki od naslova koji su gotovo deo svakodnevice u medijima. Olako prihatamo ovakve situacije i ubrzo i mi sami postajemo zastupnici ovakvih stavova.

 

Senzacionalni naslovi i termini poput navedenih jesu ono što navodi ljude da pročitaju upravo naše tekstove. Međutim, ovde se ne radi samo o obmani širih masa na nivou pompeznog naslova koji će čitaoce navesti da kupe novinu ili „kliknu" na link ka tekstu koji ne govori ni o čemu što ima veze sa naslovljenim. Napotiv, ovi tekstovi često obiluju informacijama o ličnim podacima mentalno obolelih, kao i informacijama o počinjenom nedelu. Problem je u tome što ovakve priče najčešće prenose nedovoljno stučne ili obaveštene osobe koje upotrebljavaju stručne izraze izvađene iz konteksta, barataju netačnim terminima, postavljaju spostvene dijagnoze ili izvode neproverene zaključke koji ukazuju na povezanost mentalnih oboljenja i nasilnih postupaka.

Kako Psihobrlog navodi: Istraživanje medijske slike mentalnih poremećaja na uzorku sačinjenom od 7 srpskih dnevnih listova i 172 analizirana članka (objavljenih od 2006. do 2010. godine) pokazalo je da se o mentalnim poremećajima izveštava dominantno u kontekstu nasilja (uopšteno, i onog nad decom i članovima porodice). Dalje teme su uključivale ubistvo (najčešće dece i članova porodice), suicid i kriminalne radnje mimo pomenutih. Slika osoba sa mentalnim poremećajima u 82% slučajeva varira od izuzetno negativne do negativne, a u 7% slučajeva možemo reći da je pozitivna. Ovi procenti nisu zavisili od tipa novina o kojima je reč.

Ove podatke još šokantnijima čine činjenice da među osobama optuženim za krivična dela samo 1% boluje od shizofrenije (koja spada u teže psihotične poremećaje), da je stopa izvršenja kriminalnih radnji između ljudi koji boluju od mentalnih poremećaja i onih kod kojih isti nisu dijagnostikovani jednaka, kao i da je veća verovatnoća da mentalno oboleli budu žrtve, nego počinioci zločina.

Veoma se malo zna o problemima mentalnog zdravlja, a slika koja se prenosi putem medija čini da se pored neznanja javlja i strah. O tome kako negovanje ovakvih predrasuda utiče na osobe sa mentalnim oboljenjima, klinički psiholog Irena Stojadinović navodi:

– Svima nam je teško da se nosimo sa činjenicom da bolujemo od bilo koje bolesti. Ipak, saznanje da je uzrok naših problema mentalni poremećaj je dodatno zastrašujuć i to upravo iz razloga što mentalni poremećaj sa sobom nosi stigmu i predrasude. S obzirom da je jedino što se čuje o ovim problemima je da je neko sa mentalnim poremećajem povredio nekog ili slično, razumno je da se čovek uplaši kad sazna da neko u njegovoj blizini ima isti problem. Upravo ovakva slika koja se stvara o ljudima sa mentalnim poremećajima negatvino utiče i na njihovo lečenje – kaže za Dnevno.rs ova psihološkinja.

Naime, ukoliko neko i primeti ođene simptome kod sebe, jako će se teško odlučiti da potraži stručnu pomoć, jer će se plašiti osude okoline. Takođe, ljudi sa ovim problemima su umnogome izolovani od društva, dok veliki broj istraživanja pokazuje da je upravo izolacija jedan od faktora koji otežava oporavak. Jasno je da ovo predstavlja veliki problem, koji zahteva sistematičan pristup u rešavanju.

– Borba protiv stigme u Srbiji bi trebalo da se rešava na više nivoa. Na globalnom nivou neophodno je da se odredi način na koji je ispravno izveštavati o ljudima sa ovom vrstom probelma – što svakako nije putem senzacionalističkih naslova i tekstova, već je potrebno da reportaže budu tačne i po mogućstvu uključuju i mišljenje stručnjaka. Na specifičnijem nivou je važno da se stručnjaci (psihijatri, psiholozi, terapeuti) zalažu za upoznavanje javnosti sa prirodom ovih problema putem izjava za novine, tekstova kao i radionica u okviru školskog konteksta i na taj način potpomognu razumevanje ove vrste problema. Na konkretnom nivou važno je pružiti podršku ljudima sa psihičkim problemima i njihovim porodicama,kako bi i oni bolje razumeju šta je to što im se dešava i kako najbolje da izađu na kraj sa svojom patnjom – tvrdi Irena.

S obzirom da je borba protiv stigme kod nas još nedovoljno razvijena, osobe sa psihičkim problemima pokušavaju same da se izbore sa njom na svoj način. Kao dobar primer, naša sagovornica navodi Udruženje korisnika psihijatrijskih usluga „Duša" iz Beograda, čija je ona ujedno i volonterka. Ovo Udruženje postoji već 5 godina i služi korisnicima kako bi se okupili da se druže, zajedno učestvju u različitim aktivnostima (kao što su učenje stranih jezika, likovne radionice, literarna sekcija) i da se međusobno pomažu.

Dakle, naredni put kada se susretnete sa ovakvim naslovom, tekstom ili stavom, ili zapravo budete tvorac istog, zamislite se kako izgleda videti tako nešto iz perspektive osobe koja će u jednom trenutku imati potrebu da potraži pomoć iz domena mentalnog zdravlja, odnosno, prema statističkim podacima, svake četvrte osobe iz vašeg okruženja! Uzevši u obzir navedene informacije i podatke, opravdano je zapitati se ko je zapravo žrtva.

 

http://www.dnevno.rs/magazin/lifestyle/46169/nasilnici-ili-zrtve-kako-smo-postali-nestrucnjaci-za-mentalna-oboljenja

Путници, нема пута, путеви се стварају ходањем!

А.М.

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 3 months later...

Religious Sisters Pose As Prostitutes To Rescue Trafficking Victims From Brothels

The low-key network of 1,100 sisters currently operates in 80 countries.

5cc89a45506a51bc87ab36bcc943d05b-partner
By Ellen Wulfhorst
Posted: 11/18/2015 11:37 AM EST

LONDON, Nov 18 (Thomson Reuters Foundation) - An army of religious sisters who rescue victims of human trafficking by posing as prostitutes to infiltrate brothels and buying children being sold into slavery, is expanding to 140 countries, its chairman said on Wednesday.

John Studzinski, an investment banker and philanthropist who chairs Talitha Kum, said the network of 1,100 sisters currently operates in about 80 countries but the demand for efforts to combat trafficking and slavery was rising globally.

The group, set up in 2004, estimates one percent of the world's population is trafficked in some form, which translates into some 73 million people. Of those, 70 percent are women and half are aged 16 or younger.

Studzinski said the religious sisters working to combat trafficking would go to all lengths to rescue women, often dressing up as prostitutes and going out on the street to integrate themselves into brothels.

"These sisters do not trust anyone. They do not trust governments, they do not trust corporations, and they don't trust the local police. In some cases they cannot trust male clergy," he said, adding that the low-key group preferred to focus on their rescue work rather than promotion.

"They work in brothels. No one knows they are there."

The sisters were also proactive on trying to save children being sold into slavery by their parents, setting up a network of homes in Africa as well as in the Philippines, Brazil and India to shelter such children.

He said the religious sisters of Talitha Kum raised money to purchase these children.

"This is a new network of houses for children around the world who would otherwise be sold into slavery. It is shocking but it is real," he said.  http://www.huffingtonpost.com/entry/religious-sisters-dress-up-as-prostitutes-to-rescue-trafficking-victims-from-brothels_564c9f74e4b045bf3df1e27b

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 1 month later...

'Split' sa druge teme, koji govori o misiji crkve u tome šta crkva čini da prihvati marginalizovane ljude i pomaže im

 

  On 8. 1. 2016. at 22:16, Lepi рече
Vinketu i njemu sličnim ljudima želim i Boga i Crkvu zajedno, samo se bojim koliko ovi drugi žele njega. Za Boga sam siguran da želi Vinketa.

 

 

Колико је ово истакнуто чест проблем? Имам своје мишљење, ал немам ни изблиза толики увид као ти. Не мислим само када се ради о оваквим стварима, него генерално, кад год неко одскаче од неке нормале, кад "таласа", а притом није лудак кога се боје и од кога се склањају да их не би прозивао.

 

Извињавам се ако је офтопик, ал мислим да је и одбацивање потребитих огроман проблем, па рекох да се докачимо и тога.

57ed8623960a6_banerRylah_zpsqgjjkx0v1.jpg.8a2fd97cd3aa7dcd0237c412e2234aee_zpsut3tszcy.jpg

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Baš imamo i teme da crkva pravi iskorak prema recimo prostitutkama, alkoholičarima, ako si na to mislio, evo npr. https://www.pouke.org/forum/topic/16635-%D0%B4%D0%BE%D1%92%D0%B8%D1%82%D0%B5-%D0%BA-%D0%BC%D0%B5%D0%BD%D0%B8-%D0%B2%D0%B8-%D0%BA%D0%BE%D1%98%D0%B8-%D1%81%D1%82%D0%B5-%D1%83%D0%BC%D0%BE%D1%80%D0%BD%D0%B8-%D0%B8-%D0%BD%D0%B0%D1%82%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D1%80%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D0%B8-%D0%BE/. Crkva baš treba da prigrli one koje društvo marginalizuje. Čovjek da bi se moralno preporodio, da bi to poželio, treba da osjeti prihvatanje i podršku.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  On 8. 1. 2016. at 22:16, Lepi рече
Vinketu i njemu sličnim ljudima želim i Boga i Crkvu zajedno, samo se bojim koliko ovi drugi žele njega.

 

Sasvim je moguce da se Paklena Vrata ustvari nalaze u samoj Crkvi ali je isto tako vrlo lepo objasnjeno, da ni Paklena Vrata, nece moci unistiti Crkvu, pa taman sluzila i u oltaru.

Ljubav se u duši ogleda, nebo je još nesagledivo.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    • Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу
×
×
  • Креирај ново...