Рукополагање жена - враћање службе ђакониса?

[Алексиос]

У старој цркви је постојала служба ђакониса које су се бирале од стране епископа на овај начин: ђаконисе су биране ''пажљивим испитивањем.'' Од самог почетка, поред извесних удовица, удовица са децом, или посебно посвећених девица, и удате жене које живе у целибату, а нарочито жене епископа, постајале су ђаконисе. У каснијем периоду Византије одређене истакнуте монахиње су такође биле рукополагане за ђаконисе. У почетку су жене могле постати ђаконисе тек када би навршиле шездесет година. Касније је ово старосно ограничење спуштено на педесет, а затим на четрдесет година. Међутим, било је и изузетака, па су и поједине млађе жене (као што је света Олимпија) постајале ђаконисе.

Ђаконисе је бирао епископ и посвећивао их за њихову службу молитвом и полагањем руку. Њихово рукополагање (хиротонија) било је литургијски обред, врло сличан рукополагању ђакона. У ''Апостолским правилима'' одређено је да ''ће епископ положити своје руке у присуству презвитера, ђакона и ђакониса и изговориће следећу молитву: Вечни Боже, Оче Господа нашег Исуса Христа, Ти који си испунио Марију, Девору, Ану и Олду Духом Светим и који ниси сматрао недостојним да сам Син Твој буде рођен од жене; Ти који си изабрао жене да чувају врата Твоје скиније и да буду стражари у Твом светом храму: Погледај ову слушкињу Твоју, ону која ће бити рукоположена за службу Теби (diakonia). Даруј јој Духа Светога и очисти је од свих нечистота тела и ума, да може вредно извршавати дело које јој је поверено на славу Теби и хвалу Твом Христу, који се са Тобом и Духом Светим поштује и слави у векове векова. Амин.''

Евангелос ТеодоруТЕОЛОГИЈА И ВИЗИЈА СЛУЖЕЊА ЖЕНА ЂАКОНА

Служба ђакониса у Грчкој православној цркви

...Ђаконисе су у Грчкој цркви постојале још од апостолског времена (види 1Тим. 3,11).

Фива у Кенхреји је била прва коју је свети Павле назвао ђаконисом (Рим. 16,1). Назив ''ђакониса'' уместо ''ђакон'', појављује се први пут у канону 19 Никејског сабора (325), који такође помиње хиротонију ђакониса која се вршила полагањем руку на њих. ''Апостолска правила'' (4. век) нам дају одредбе и правила која се односе на литургијски обред за посвећење ђакониса. Током векова под византијском владавином, службу ђакониса помињу многи црквени оци и историчари. Ђаконисе се помињу у хагиолошким текстовима, на васељенским и помесним саборима, у византијском законодавству (посебно у Јустинијановом), на хришћанским надгробним споменицима, у литургијским и обредним књигама итд....

...Карактеристични су обреди рукополагања за време византијског периода, као на пример они из кодекса Барберинус (9. век), кодекса Коислинус (11. век) и други. Ови обреди описују рукополагање ђакониса (на исти начин као и они који описују рукополагање ђакона), као ''хиротонију''. Рукополагање ђакониса било је другачије од посвећења за ниже облике службе, као што су чтеци, певачи у хору или помагачи ђакона, које је обављано ван олтара и није вршено повезано са литургијом. У Грчкој православној цркви византијског периода ру-кополагање ђакониса било је и по форми и по суштини слично рукополагању вишег клира (ђакона, презвитера и епископа). Према томе, рукополагање ђакониса вршено је унутар олтара и за време литургије...

..Служба ђакониса представља велику традицију и богато наслеђе Грчке цркве, које има своје корене још у апостолском времену. Грчка црква не показује знаке да постаје крута и ригидна. Упркос невољама кроз које је прошла (превласт Римске цркве, доминација Турака, ратови итд.) она носи сва обележја Једне, Живе, Свете, Саборне и Апостолске Цркве. Један од израза њене животности је недавни напор да обнови и оживи службу ђакониса. Тако је Апостолско ђаконство Грчке цркве (Apostolic Diakonia of the Church of Greece) у Атини основало Факултет за ђаконисе и социјалне раднице. Припреме за оснивање овог факултета остварене су одговарајућим публикацијама и путем Припремне школе за ђаконисе (Preparatory School for Deaconesses), која је већ раније отпочела са својим радом (1952-54). Од 21. новембра 1957. факултет ради у својој згради која је изграђена уз помоћ Светског савета цркава и екуменског покрета. Сврха овог факултета је да оспособи ђаконисе и социјалне раднице у Грчкој цркви за непосредну помоћ свештеницима у извршавању њиховог пастирског парохијског рада, и да предузимају социјално старање у сагласности са Православном црквом.Студенткиње на овом факултету добијају дипломе из теологије са теолошких факултета Атинског или Солунског универзитета. Поред изучавања Новог Завета и историје социјалног рада жена, наставни план укључује друштвене предмете и савремене методе практичног социјалног рада. Студенткиње се обучавају за решавање социјалних проблема, за посећивање затвора, за вођење домаћинства, уче психологију и медицину. Уз теоријске студије, оне обављају и практичан рад у болницама, старачким домовима, сиротиштима, школама и домовима за слепе, као и рад у парохији.*40 До данас је обучено 45 ђакониса; оне делују као ђаконисе лаици у парохијама Атинске архиепископије; нису још увек рукоположене и не носе посебне одежде. Надамо се да ће у будућности Грчка црква бити у могућности да рукополаже ђаконисе, не само у манастирима него и у парохијама.

[Sherlock H.]

Pre svega da ti se zahvalim na komentaru,jer,kao što vidiš,moje teme nisu baš omiljene.

Sve što je navedeno je tačno,samo što one nikada nisu bile u rangu sa djakonima,niti su mogle da postanu sveštenici ili vladike.A to je po meni,problem zbog razloga koje sam naveo u uvodnom postu.

[Дијана.]

Pre svega da ti se zahvalim na komentaru,jer,kao što vidiš,moje teme nisu baš omiljene.

Sve što je navedeno je tačno,samo što one nikada nisu bile u rangu sa djakonima,niti su mogle da postanu sveštenici ili vladike.A to je po meni,problem zbog razloga koje sam naveo u uvodnom postu.

Ne, nego ova tema nije bas omiljena, kontroverzna, ili o kojoj se radije cuti; bilo je vec negdje, sta mislite o ponovnom uvodjenju djakonisa, pa su stavovi uglavnom konzervativni, narocito kod teologa. Tvoj stav je vrlo neobican, i hrabro je od tebe u neku ruku da ga zastupas.

[Sherlock H.]

Ne, nego ova tema nije bas omiljena, kontroverzna, ili o kojoj se radije cuti; bilo je vec negdje, sta mislite o ponovnom uvodjenju djakonisa, pa su stavovi uglavnom konzervativni, narocito kod teologa. Tvoj stav je vrlo neobican, i hrabro je od tebe u neku ruku da ga zastupas.

Nisam čitao tu temu.

Što se tiče hrabrosti...jedino što tražim jeste da mi se navedu opravdani razlozi da nastavimo sa takvom praksom.Ukoliko takvi razlozi ne postoje,onda nema svrhe braniti neodbranjivo.Ukoliko postoje,ja sam spreman da odbacim sve što sam rekao u uvodnom postu.Pa eto, još jednom pozivam sve koji misle suprotno da svoj stav potkrepe argumentima.

[Дијана.]

https://www.pouke.org/forum/topic/9391-sta-mislite-o-mogucnosti-vracanja-dijakonisa/page__fromsearch__1

pogledaj: ja bijah usamljena u stavu pro.

[Алексиос]

http://blog.b92.net/text/4715/POLOZAJ-ZENE-U-CRKVI--ZENE-SVESTENICI-/ ево ја нешто нађох.Јесте Б92 блог ал ако говоримо о модерним временима и полној дискриминацуји ондак они су ту за то. Е сад ако би говорили оцрковљено,кроз теолошку мисао и дело ондак би мога да нам послужи томе овај текст http://pravoslavlje.spc.rs/broj/990/tekst/pravoslavni-svestenik-je-ikona-bozija/print/lat

Шта мислите шта би се догодило када би ђаконисе биле враћене у нашу цркву?

[Midrash]

http://blog.b92.net/...NE-SVESTENICI-/ ево ја нешто нађох.Јесте Б92 блог ал ако говоримо о модерним временима и полној дискриминацуји ондак они су ту за то. Е сад ако би говорили оцрковљено,кроз теолошку мисао и дело ондак би мога да нам послужи томе овај текст http://pravoslavlje....ozija/print/lat

Шта мислите шта би се догодило када би ђаконисе биле враћене у нашу цркву?

Najblaže - nastala bi velika šizma. I kod nas to pokušavaju da aktuelizuju, međutim, to je poprilično zacementirana priča. Problem je što se ta ideja u poslednja vremena gura u sklopu nekakve "feminističke" priče. Ne posmatra se na liturgiju i na hijerarhiju kao na deo teologije, već se stvari svode na međuljudske odnose, socijalnu interakciju, kako bih rekao - ljudska prava. Sa tog ugla posmatrano, zaista nema razloga zašto se žene ne bi redile. Ipak, Crkva je nebeska i zemaljska, stim što je nebeska komponenta ipak glavna. Stoga, službenici oltara ne obavljaju samo zemaljsku funkciju, već su deo ikonografije nebeskog Carstva ovde na zemlji. Svakako da je i ljudska komponenta prisutna u tome da su muškarci samo sveštenici, ipak, na prvom mestu je Božija volja.

Moje lično mišljenje je, a mogao bih da ga pokrepim i faktima, da je u pitanju i struktura ličnosti kod muškarca i žene. Svakako, oko toga se može polemisati nadugo i naširoko, ali da me ne shvatite poigrešno - muškarci nekako bolje funkcionišu u hijerarhiji - priznajemo da je neko vođa a neko izvršioc Žene nekako po prirodi ne trpe baš da im neka druga soli pamet u njihovoj kući - one su branioci doma, dok se muški švrćkaju okolo. Zato je, po meni, i žensko monaštvo veći podvig od muškog. Ali mislim da bi žensko sveštenstvo teže ostvarilo ideal - da svima budu sve. Teško je i muškima, a kamoli njima.

Ovo je, dakle, samo moje mišljenje Nadam se da se sestre neće ljutiti

[Анастасија]

https://www.pouke.org...__fromsearch__1

pogledaj: ja bijah usamljena u stavu pro.

Koliko se sećam Dijana,nisi bila usamljena u ovoj temi https://www.pouke.org/forum/topic/9391-sta-mislite-o-mogucnosti-vracanja-dijakonisa/page__view__findpost__p__453994

[Алексиос]

Ево имам још нешто што би свима нама поткрепило ово питање :

...Апостолска црква није познавала поделу на клирике и лаике у нашем смислу, али није ни користила саме термине лаик и клирик. Ово је елементарна чињеница црквеног живота првобитне епохе, али не би било исправно из ње изводити закључак да се служење у Цркви сводило на свима заједничко свештеничко служење. Оно је било служење Цркве. Друга чињеница живота првобитне цркве јесте разноврсност служби. Један исти Дух, којим су сви крштени у једно тело и којим су сви напојени, раздаје дарове сваком понаособ “на корист” (1. Кор. 12, 7) ради делања и служења унутар Цркве. “И Он даде једне као апостоле, а друге као пророке, једне као јеванђелисте, а друге као пастире и учитеље, за усавршавање светих у делу служења, за сазидање тела Христова” (Ефес. 4, 11-12). Разноврсност служби проистиче из органске природе Цркве. У њој сваки члан заузима одређени, само њему својствен положај и место. “Бог постави удове у телу, сваки поједини од њих како хтеде” (1. Кор. 12, 18). У живом организму место и положај његових удова налазе се у зависности од функција које ти удови врше; тако је и у телу Христовом различитост служби повезана са местом и положајем његових удова. Дарови Духа не дају се сами по себи, и не као некаква награда, него ради служења у Цркви; и ти се дарови дају само онима који су већ напојени Духом. То значи да општа напојеност Духом представља основу служења, јер без те благодатне основе не би била могућна разноврсност дарова Духа. Свеопшта напојеност Духом свих чланова Цркве налази израз и у њиховом свештеничком служењу, пошто без активности не може бити Духа. Особите службе усмерене су “на сазидање тела Христова” (Ефес. 4, 12). У њима налазе свој израз разноврсне функције које су неопходне за општи живот читавог тела. Због тога свеопште служење у Цркви претпоставља различитост служби, а различитости служби не може бити без свеопштег служења.

Разноврсност служби не ремети јединство природе чланова Цркве. Њихово онтолошко јединство међу собом произилази из њиховог јединства “у Христу”. По природи својој сви су чланови једнаки, јер сви поседују један исти Дух. “Различни су дарови, али је Дух исти...” (1. Кор. 12, 4). По својој природи нико не може постављати себе изнад других у Цркви, а утолико пре изнад Цркве, нити може имати претензија да на посебан начин изражава Цркву. Ни апостоли, ни пророци, ни учитељи не чине Цркву сами по себи, било сви заједно, било сваки појединачно. И једни, и други, и трећи само су чланови Цркве, а не целина Цркве, и отуда не могу постојати без осталих чланова, јер у противном они не би могли вршити оне функције ради којих их је Бог поставио. Разлика између оних чланова Цркве који имају особите службе и оних који их немају није онтолошка него функционална.

Ова разлика прешла би у онтолошку када у Цркви не би постојала свештеничка служба заједничка свим њеним члановима. Тада би се показало да само једном делу чланова Цркве припада служење у њој, док већем делу чланова не припада никакво служење. А то би значило да би већи део чланова остао без дарова Духа, јер се Дух у Цркви даје ради деловања у њој. У благодатном организму Цркве нашли би се безблагодатни чланови. »И биће у последње дане, говори Господ, излићу од Духа Мојега на свако тело; и прорицаће синови ваши и кћери ваше, и младићи ваши видеће виђења и старци ваши сањаће снове. Па и на слуге Своје и на слушкиње Своје у те дане излићу од Духа Мојега, и прорицаће« (Дап. 2, 17-18; Јоил 2, 28-29). У Цркви не може бити безблагодатних чланова, као што не може бити чланова који у њој не би имали своју службу. У Цркви је у пуноћи изливена благодат Духа – »и од пуноће Његове ми сви примисмо, и благодат на благодат« (Јн. 1, 16) – на све њене чланове. Разлика међу њима је у томе што они који су призвани на особито служење добијају и особите дарове Духа за своје служење у Цркви. Сви су обдарени једним Духом, али немају сви исте дарове Духа. Они који имају особите службе поседују и особите дарове, које не поседују они који не врше те службе. У светој тајни брака онима који се венчавају дају се дарови Духа ради њиховог заједничког живота. Ове дарове не поседују особе које нису у браку, али су и једни и други благодатни.

Различитост дарова није повезана са различитошћу пуноће благодати. Благодат се не дели између различитих дарова. У свакоме дару присутна је сва пуноћа благодати. Разуме се, из чињенице да је пуноћа благодати предата свима не следи закључак да свако прима сву пуноћу благодати. То је ствар живота сваког појединца, и свако прима ону меру благодати коју је кадар да прихвати. Људима није дато да утврде меру благодати, коју Бог не даје на меру, али свако од нас зна да та мера није једнака. У Светима она достиже веома висок ступањ, а у другима само слабашно трепери, премда се никада не гаси...

Протопрезвитер Николај Афанасјев

ЦАРСКО СВЕШТЕНСТВО

Превод с руског:

др Ксенија Кончаревић

[Михајло]

...Апостолска црква није познавала поделу на клирике и лаике у нашем смислу, али није ни користила саме термине лаик и клирик.

Ово за Брата који ме оптужи да сам богумил

п.с

Читав текст би требали поједини прочитати!

Разлика између оних чланова Цркве који имају особите службе и оних који их немају није онтолошка него функционална.

Ова разлика прешла би у онтолошку када у Цркви не би постојала свештеничка служба заједничка свим њеним члановима. Тада би се показало да само једном делу чланова Цркве припада служење у њој, док већем делу чланова не припада никакво служење. А то би значило да би већи део чланова остао без дарова Духа, јер се Дух у Цркви даје ради деловања у њој. У благодатном организму Цркве нашли би се безблагодатни чланови. »И биће у последње дане, говори Господ, излићу од Духа Мојега на свако тело; и прорицаће синови ваши и кћери ваше, и младићи ваши видеће виђења и старци ваши сањаће снове. Па и на слуге Своје и на слушкиње Своје у те дане излићу од Духа Мојега, и прорицаће« (Дап. 2, 17-18; Јоил 2, 28-29).

[Sherlock H.]

Е сад ако би говорили оцрковљено,кроз теолошку мисао и дело ондак би мога да нам послужи томе овај текст http://pravoslavlje....ozija/print/lat

Hajde da prokomentarišem u kratkim crtama.

Na samom početku kao odgovor na pitanje o zabrani rukopolaganja žena,navodi se činjenica Hristovog ovaploćenja.Navodno,Hristos se ovaplotio u telu muškarca,pa to na neki način ženu čini nedostojnom svete tajne sveštenstva.Moram reći da,ma koliko se trudio,nisam uspeo da pronadjem vezu izmedju te dve stvari.Mi ne znamo zašto je Hristos odlučio da prihvati muški pol,a li čak i da je bilo drugačije,odnosno da se ovaplotio u telu žene,ne vidim zašto bi u tom slučaju bilo kom muškarcu,trebalo zabraniti da stupa u sveštenički čin.

Sledeći argument koji se navodi jeste da su apostoli bili samo muškarci,uključujući tu i prve djakone,sveštenike i vladike,kao i celokupno sveštenstvo,tokom dvehiljadugodišnje istorije Crkve.Pre svega,moram reći da ovaj argument ništa ne objašnjava.Njegova suština se nalazi u tome da konstatujemo kako je praksa nerukopolaganja žena u sveštenički čin,postojala u ranohrišćanskoj Crkvi,te je u skladu sa time,ona automatski deo crkvenog predanja,odnosno predstavlja dejstvo Duha.Drugim rečima,ovde se ne postavlja pitanje šta je to što ženu suštinski onemogućava da obavlja službu sveštenstva,već se slepo prihvata odredjena praksa,samo zato što je ona postojala u prvom veku.Za mene,to je neprihvatljivo.Svaka praksa mora biti opravdana.Pritom opravdanje ne može biti zasnovano na tome šta je i koliko dugo Crkva praktikovala(jer nas to odvodi od ključnih pitanja),već se moraju dati veoma precizni teološki odgovori.U suprotnom,jedino što sledi jeste da verujemo i činimo nešto,odnosno živimo u skladu sa odredjenim verovanjem,a da u stvari ne znamo zašto u to verujemo,niti je to na bilo koji način povezano sa našim životom u Hristu.Medjutim,čini se da je to jedna od glavnih poruka ovog članka,kada se kaže: „Hristos je Bog i On čini ono što hoće i kada to hoće. Bog je tako postupio jer On uvek čini ono što je ispravno i najbolje za nas“.Drugim rečima,nije naše da se pitamo zašto je Bog tako odlučio.Ono što je naša obaveza jeste da prihvatimo odredjenu dogmatsku formulaciju,iako ona(hteli mi to da priznamo ili ne) nije ni na koji način povezana sa bitisanjem,niti utiče na naš odnos sa Trojičnim Bogom.Ukoliko bih nešto mogao nazvati konzervatizmom kao i preteranim „dogmatizovanjem“ hrišćanske vere,onda bi to svakako bio jedan ovakav pristup dogmatskim istinama,koji očigledno isključuje svaki oblik promišljanja,odnosno povezivanje izmedju teorije i života.

U nastavku teksta,pisac se poziva na apostola Pavla,koji veoma jasno kaže da žena u crkvi treba da ćuti,odnosno da joj nije dozvoljeno duhovno rukovodjenje,i to je potpuno tačno.No,ono što pisac previdja jeste da je Pavle imao i mnoge druge stavove,koje mi danas ne smatramo obavezujućim.U uvodnom postu sam već naveo primer da Pavle smatra kako je sramota ženi da šiša kosu.On takodje govori da žena treba da se moli pokrivene glave,pa niko(tačnije većina) neće smatrati grehom nepridržavanje tog pravila.Medjutim,kako smo odlučili da ova pravila više ne važe?Tako što smo svesni specifičnih istorijskih okolnosti koje su tada postojale,te u skladu sa time i tumačimo biblijske tekstove.Pisac više puta ističe kako se ne sme pri odredjivanju teološke ispravnosti rukopolaganja žena,konsultovati samo Biblija,i ja se sa time u potpunosti slažem.Dakle,hajde da vidimo koji su sociološki i kulturološki razlozi koji su doveli do nerukopolaganja žena.Odmah ću reći da me nimalo ne čudi što je apostol Pavle imao takav stav.On je bio poreklom jevrejin,a svi znamo kako se jevrejska tradicija odnosila prema ženi.Svaka njemu čast,ali mislim da nije uspeo da u potpunosti odvoji ono što je ispravno i ono što je pogrešno u judaizmu,kao što to nije učinila ni hrišćanska Crkva kasnijih vekova(setimo se npr. kanona o nečistoti žene,koji predstavljaju direktno nasledje judaizma).

Zatim se ističe kako žensko sveštenstvo znači poricanje istine da „postoje odredjeni ljudi koji su izabrani uz saglasnost ostalih i kojima je data naročita blagodat Božja da budu nosioci posebnih funkcija u Crkvi“.Kao i na početku,zaista ne vidim povezanost izmedju ove dve stvari,odnosno kako to rukopolaganje žena, tajnu sveštenstva svodi na „carsko sveštenstvo“,prenoseći tako blagodat tajne sveštenstva na sve ljude.Ja ne kažem da su „svi ljudi sveštenici pred Bogom“,niti to na bilo koji način sledi iz mog stava o rukopolaganju žena,pa ne vidim smisao ovog argumenta.

Dalje se tvrdi kako je još jedan od razloga protiv rukopolaganja žena,to što je sveštenstvo,kao uostalom,i svaka druga tajna-delo celokupne evharistijske zajednice,kao i da sveštenici jedini imaju pravo vršenja svetih tajni,što,kako se navodi,protestanti zanemaruju.Sa ovim se apsolutno slažem,samo opet ne vidim kakve veze to ima sa mnom,budući da nemam nameru da na bilo koji način unižavam svete tajne.

I konačno,najvažniji i kako se u tekstu naziva „neoboriv razlog za muško sveštenstvo“,jeste činjenica da sveštenoslužitelj na evharistijskom sabranju predstavlja ikonu Boga:

„Hristos je Bog ali je, istovremeno, i savršeni Čovek. To znači da sveštenik, kao Njegova ikona ili Njegov najistinitiji simvol, mora da bude muškarac, zato što je i Hristos muškarac“.

Odmah ću reći da se slažem sa centralnom idejom prema kojoj je sveštenoslužitelj ikonizuje samoga Hrista.Ta ideja je ranohrišćanskog porekla,potiče(ako se dobro sećam) od sv.Ignatija,i predstavlja odgovor na problem jedinstva Crkve,koje se(barem što se tiče ranog hrišćanstva) pronalazilo u Evharistiju,kao i episkopu koji načalstvuje tim sabranjem.Medjutim,ono što se previdja jeste činjenica da i svi mi ,bez obzira da li smo sveštenici ili laici,muškarci ili žene,na Evharistiji postajemo Hristos,budući da stupamo u odnos Sina sa Ocem.Liturgija je molitva kao i predavanje Hrista Ocu.U skladu sa time,podražavanje i dentiifikovanje svakog vernika sa Hristom,je prirodna posledica toga što smo udovi Tela Hristovog,što potvrdjujemo učestvovanjem na svakoj Liturgiji.To je posledica odnosa sa Bogom,i spoznaje da ga doživljavamo kao svoga Oca,kao onoga koji nam daje našu ipostas.Ono nema i ne može imati veze sa polnošću ili bilo kojim drugim svojstvom ljudske prirode,što postaje mnogo jasnije u svetlu činjenice da je Evharistija ikona eshatološke realnosti,u kojoj polnost neće postojati.

Toliko.

[Grizzly Adams]

Како да не, ја ову моју рукоположим по некад...

[игорсима]

Hajde da prokomentarišem u kratkim crtama.

...

Е, пази кад се слажем са сваким твојим аргументом. Заправо, нисам упућен у проблематику али изгледа да твоји саговорници немају противаргументе.

Дакле, слажем се са тобом по питању тога да супротна страна нема аргументе. Бар их не износе. Имам их и ја и ни мени се не износе без преке потребе. Пипави су...

Али да те питам нешто.

Жене не могу да буду свештеници. То је стање ствари. Ти питаш зашто не би могле.

Али, да ли је потребно објашњење?

Мислим, да окренемо питање. Зашто жене да буду свештеници?

Ко то тражи?

Феминисткиње? Заболе нас...

Ко други? Ти? Ти си мушко...

А и шта фали овако? Јел трпи Црква? Јел се нешто губи?

Ствари добро функционишу и то је најјачи аргумент да је постојеће стање исправно.

Дакле, није довољно побијати слабе аргументе за нешто. Потребно је дати добар аргумент за то нешто друго за које се залажеш.

Није довољно очекивати да аргумент бораца за људска права сам превагне.

Ово је Црква. Не признајемо људска права...

Неће ваљда кључни аргумент да ти буде - ајде да пробамо, да мало променимо па да видимо како ће да испадне...

[Sherlock H.]

Е, пази кад се слажем са сваким твојим аргументом. Заправо, нисам упућен у проблематику али изгледа да твоји саговорници немају противаргументе.

Дакле, слажем се са тобом по питању тога да супротна страна нема аргументе. Бар их не износе. Имам их и ја и ни мени се не износе без преке потребе. Пипави су...

Али да те питам нешто.

Жене не могу да буду свештеници. То је стање ствари. Ти питаш зашто не би могле.

Али, да ли је потребно објашњење?

Kao sto sam vec napisao,za svaku praksu je potrebno objasnjenje,bez obzira na to koliko dugo se primenjuje.

Мислим, да окренемо питање. Зашто жене да буду свештеници?

Zato što ne postoji razlog da ne bi trebalo da budu.Barem ga ja ne vidim.

Ко то тражи?

Nisam jos cuo ni za jednu zenu kod nas da je izrazila zelju da primi tajnu svestenstva,ali pretpostavljam da je to prirodna posledica toga sto od samog pocetka ta opcija ne postoji,pa su i zene nekako prihvatile da im tu nije mesto,te ni ne razmisljaju o tome nesto preterano.A ako ih i ima,vrlo verovatno da svoj stav i zelju nece izreci.

А и шта фали овако? Јел трпи Црква? Јел се нешто губи?

Ствари добро функционишу и то је најјачи аргумент да је постојеће стање исправно.

Nemam nista protiv muskog svestenstva,niti mislim da bi zensko bolje funkcionisalo,ali jednostavno,ako nema razloga koji opravdavaju odredjenu praksu,onda ona i ne treba da postoji.Moj argument sam jasno izrazio u prvom postu,a ukratko bi glasio:svi smo jednaki pred Bogom.To je sva sustina,nista vise i nista manje.

ps.voleo bih da cujem tvoje argumente

[Grizzly Adams]

Нисмо сви једнаки. На пример, ја не могу да рађам децу.