Рукополагање жена - враћање службе ђакониса?

[Баба]

Фасцинатно је како верујуће хришћанке не би пристале на ово, у већини случајева. То нас доводи до питања које су побуде и разлози оних који би то поново увели?

Smatram sebe vjerujucom hriscankom  smej.gif. Npr. po pitanju dopustenja zenama da odu na Sv.Goru, iako bih kao licnost (moj ukupni idenitet) i mogla pozeljeti da i ja osjetim blagodat tog mjesta, svijest o tome da je to meni kao zeni (dio mog identiteta) uskraceno voljom Preciste me nagoni da se radosno i koljenopriklono odreknem te zelje.

Nema ničeg lošeg u tome ako si poželela da odeš na Svetu Goru i zbog toga nisi sigurno manje verujuća.Druga stvar je što smo svesni da to nije moguće i što je tako kako jeste.I nema ničeg lošeg u tome ako čovek razmišlja o nekim stvarima ( a ovo se naročito tiče žena),i rasuđuje zašto i kako a ne da ih bez pogovora prihvata u svom umu kao neispitive i kao stvari o kojima nikako ne treba razmišljati,a to automatski ne znači da čovek neće poštovati "pravila","zakone" koji postoje u crkvi.

Ovo je spam na temu ali mislila sam da je možda neophodno da prokomentarišem ovo šta si napisala Dijana M. :cheesy2:

Никад нисам пожелео да идем на Свету Гору (нити сам отишао) да ли сам ја жена ?

[Guest]

ТЕОЛОГИЈА И ВИЗИЈА СЛУЖЕЊА ЖЕНА ЂАКОНА

Нова књига Издавачке установе Каленић

Киријаки Каридојанис Фицџералд, „Ђаконисе у Православној Цркви: позвање на светост и служење“, Каленић – издавачка установа Шумадијске епархије, Крагујевац 2009, превео с енглеског (K. K. Fitzgerald, „Women Deacons in the Orthodox Church: Called to Holiness and Ministry“, Holy Cross Orthodox Press, Brookline, Massachusetts) јереј Вукашин Милићевић

У наслову овог приказа истакнуте су речи из предговора књизи који је написао професор Евангелос Теодору (некадашњи ректор Атинског универзитета), најзначајнији истраживач питања служења жена ђакона у православној традицији и челник покрета у Грчкој православној Цркви да се ова служба обнови. У својој првој књизи о овој теми, „Јунакиње љубави: ђаконисе кроз векове“ (Атина 1949) Е. Теодору истиче како његов рад означава „реализацију првог корака настојања да се у Јеладској цркви обнови служба жена ђакона“. Речју, и књига К. К. Фицџералд је на истом трагу, на једној страни показује и доказује утемељење и трајање служења жена ђакона у Црквама на Истоку, а на другој, врло отворено, чини се аргументовано, заговара реафирмацију ове службе у наше дане. То се најбоље види из завршеног поглавља књиге „Ђаконисе у Православној Цркви: позвање на светост и служење“, насловљеног „Служба за данас?“ који преносимо као најбољу препоруку за оно што се у књизи налази, односно за оно што је њена идеја:

„Како смо показали у овој студији, чини се да се данас чује позив на обнову овог реда без преседана. У новије време се овај позив први пут зачуо почетком XIX века. Он је дошао из многих крајева света у којима бораве православни. Он није ограничен на одређену помесну православну цркву или одређену локацију. Приметан је пораст и личне жеље међу православнима за искуством овог чина у животима многих верних данас, те за њим као важним изразом службе.

Изгледа да је већ прошло време уводних студија, чекања и разматрања. Неутрална позиција по овом питању сада може донети више штете него користи. Морамо имати на уму да неутралност по себи исмејава Еванђеље. Господ нас упозорава да не смемо остати неутрални када је дошло време за делање. Његове су речи оштре, будући да врдање спречава извршење Његове воље. У Писму читамо: 'Знам дела твоја, да ниси ни студен ни врућ! Тако, пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих' (Откривење 3, 15-16).

Поред дубоке жеље многих православних широм света да виде обнову женске ђаконске службе постоје и огромне духовне и пастирске потребе које чекају на исцељујуће присуство Цркве. Данас постоји дубока жеља за светошћу. Православна теологија упућује како ова чежња није ништа друго до човечанству урођена жеђ за Богом. Нарочито у крајевима погођеним нељудским вредностима и великим материјализмом, растућа жеља за светошћу је обележена продубљењем жеље за успостављањем аутентичних односа. Опште је познато да постоји низ секуларних покушаја да се на ово одговори. Такође, постоји и велики број такозваних духовних покрета и различитих врста верског фундаментализма који су покушали да понуде одговор. Ипак, трагичне последице одсуства светости у људском животу су свуда око нас. Под овим мислимо: жудња за моћ и злоупотреба исте, злостављање слабих, распад породице, изгубљени млади нараштаји, плотске страсти, конзуменство и материјализам великих размера, неразборито израбљивање природе и твари уопште, институционализована похлепа и опсесија успехом. Иронично, сво ово може у неким случајевима бити израз вапаја за ослобођењем од истих тиранских савеза.

Суштина Благе вести је објава да васкрсли Господ разбија ове савезе, изврћући, као конкретна личност у времену, ове такозване 'стварности'. У сваком нараштају, нарочито нашем, Цркви су потребни верни служитељи који најпре доживљавају а потом и са другима деле животодавну Благу вест. Чини се да би препорођена ђаконска служба која би сведочила о Христу Слуги али и омогућила Цркви да да креативан и спасоносан одговор на толико много изазова са којима се данас суочава.

Многе службе у Цркви би имале користи од обнављања ђаконске службе. Међутим, црквени излазак у сусрет потребама људи кроз службу жена ђакона данас захтева нарочито увиђање два критичка фактора. Прво, жена ђакон, као и њен мушки колега, мора бити на одговарајући начин припремљена. Ђаконска служба је, можда више но било која друга, позвана да служи духовно гладним људима. Кандидат за рукоположење у ђаконски чин стога мора бити савесно припремљен, испитан и образован. Могуће је показати како би образовна дисциплина и руковођење намењено кандидатима за ђаконску службу захтевала можда више духовне припреме, теолошке и пастирске обуке од онога што се данас уобичајено подразумева под припремом за ступање у клир. Разлог овоме је непосредан приступ вернима и њиховим духовним потребама који се захтева од ове службе. Одгоју кандидата се мора посветити изузетна пажња, будући да као рукоположени служитељ Цркве треба да покаже зрелост личног итегритета у пољима духовности, теологије, психологије и практичних знања.

Друго, Црква мора креативно у сваком месту проценити духовне потребе народа. Ово се односи на оне који су већ део Цркве, тако и на оне који нису, али су отворени да прихвате њено руковођење и траже духовног узрастања. Црква је у сваком времену и месту пројављивала служење Господа Исуса Христа. За ово је потребна не само верност Благој вести већ и нарочито увиђање стварних потреба људи којима је Црква позвана да служи. Овде се сигурно можемо руководити примером бројних служби које су жене ђакони вршиле у просшлости.

У раној Цркви су жене ђакони често биле ангажоване у упућивању других у веру и вођењу истих путем светости. Данас се ова учитељска служба свакако може наставити на свим нивоима. Међутим, истовремено, потребно је да увидимо како се овај аспект ђаконске службе може вршити на нови начин, при чему имамо у виду пастирско старатељство и саветовање, помоћ у кризним ситуацијама и екуменски дијалог.

У раној Цркви су жене ђакони такође биле ангажоване у служби старања о старима, болеснима, онемоћалима и потребитима. Данас се ова старатељска служба мора свакако наставити. Истовремено, морамо увидети нове начине вршења ове службе старања, као што су: болничко капеланство, вођење установа за бригу о потребитима, заступање оних према којима се неправедно поступа, старање о злостављанима и служење заосталима.

Знатан број жена ђакона се у прошлости посветио монашком животу. Данас се свакако може наставити са оваквим видом служења. Налик примеру свете Олимпије, монашке заједнице могу артикулисати позив на ђаконско служење у сопственим оквирима чиме би могле олакшати духовни живот сопствене заједнице. Истовремено је потребно да испитамо на који начин се ђаконска служба може вршити у манастирима који у одрђеним областима имају нарочиту службу духовног руковођења, образовања младих и старања о старима и потребитима.

Коначно, важно је подсетити се да су у прошлости жене ђакони имале важно место у евхаристијском сабрању као и при савршавању крштења, те да су се молиле са онима у невољи и носиле свето причешће онима који нису били у могућности да присуствују евхаристији. Данас се свакако и са овим видовима службе може наставити. Истовремено треба испитати како жене ђакони могу учествовати у евхаристији и другим богослужењима на начин који изражава живо предање Цркве и који није одређен културним нормама прошлог времена.

Присећамо се малобројних, премда изузетно снажних сведочанстава која су нам дошла из ране Цркве. Ова сведочанства нам показују да су током једног периода жена и мушкарац ђакон учествовали на богослужењима на мање-више истоветан начин. Такође, све смернице које би се евентуално могле истаћи у вези са присуством жена ђакона у богослужењу морају узети у обзир педесетично, евхаристијско, есхатолошко, и пророчко утемељење њеног рукоположења. Додајмо поред овога и да имамо много тога научити из примера који нам дају описи живота светитељки током историје и бројне повластице које је жена ђакон уживала због своје службе у једном или другом времену.

Нарочите потребе црквене заједнице којој припада и непосредни културни контекст свакако ће имати утицаја на начин вршења службе жена ђакона у Телу Христовом. Несумњиво, у друштвима у којима жена ужива иста права као и мушкарац, жена ђакон може вршити службу на начин који одговара служби ђакона мушкарца. Заиста, културни контекст је сасвим сигурно утицао на начин на који су сви, мушкарци и жене, клирици и лаици, служили у име Христово. Истовремено, православни хришћани су историјски показали како Црква никада није била одређена само културним нормама. Ово је стога што је култура као циљ по себи само још једна од људских свеза.

У сваком нараштају и стицајем околности Господ позива и оспособљава Цркву да, присуством Духа Светога, одговори на тренутне пастирске потребе. За оне који хоће да виде, изгледа како има више него довољно посла да се уради. У том погледу, Господ даје ово јасно упутство својим пријатељима: 'подигните очи своје и видите њиве како се већ жуте за жетву' (Јован 4, 35).

Поред овога веома снажнога упутства које долази од самог Господа, добро је да још једном дамо одељак из 'Сиријске Дидаскалије' која говори о женама ђаконима. Текст, наиме, подсећа епископа на неопходност службе ђаконисе. Одељак укратко захтева од епископа да неизоставно узму жене за блиске сараднице у вршењу своје службе. Продирући кроз маглу времена, овај текст их подстиче да учине исто што и Господ који је у свом служењу прихватио жене за сараднице:

ЗБОГ ТОГА КАЖЕМО ДА ЈЕ СЛУЖЕЊЕ ЖЕНА ЂАКОНА НАРОЧИТО ПОТРЕБНО И ВАЖНО. НАИМЕ, И ГОСПОДУ НАШЕМУ СУ СЛУЖИЛЕ ЖЕНЕ СЛУЖИТЕЉИ, МАРИЈА МАГДАЛИНА И МАРИЈА, КЋИ ЈАКОВЉЕВА И МАЈКА ЈОСИЈИНА, И МАЈКА СИНОВА ЗАВЕДЕЈЕВИХ, ЗАЈЕДНО СА ДРУГИМ ЖЕНАМА. А И ТИ ИМАШ ПОТРЕБУ ЗА СЛУЖБОМ ЂАКОНИСЕ У МНОГИМ СТВАРИМА. (Дидаскалија, 16, 3, 12).“

Иначе, основни текст књиге Киријаки Каридојанис Фицџералд састоји се од следећих поглавља: „Рани развој“, „Идентитет ђакониса“, „Сведочанство светих жена ђакона“, „Харизма жена ђакона: поредак из Апостолских установа“, „Харизма жена ђакона: византијски поредак рукоположења“, „Проблем рукоположења: спор ΧΕΙΡΟΤΟΝΙΑ VS. ΗΕΙΡΟΘΕΣΙΑ“, „Опадање женског ђаконског чина“, „Ка обнови службе жена ђакона“, „Жене ђакони: духовно стање или духовна прилика“. У додацима донесени су делимичан списак светих жена ђакона, византијски поредак рукоположења ђаконисе, као и закључци више међуправославних саветовања о месту жене у Православној Цркви који се залажу за реафирмацију ове службе.

На почетку књиге налази се писмо Васељенског патријараха Вартоломеја ауторки из којег се види да Његова Светост подржава истраживање и идеје госпође К. К. Фицџералд: „Молимо се да ово дело Вашег Превсходства охрабри и подстакне и друге на шире и дубље истраживање предања наше Цркве уопште, али и посебно доприноса нарочитих дарова жена потпунијем савршењу спасоносног дела Цркве, Тела Христовог, у коме 'нема више мушког ни женског, јер сте сви један (човек) у Христу Исусу' (Галатима 3, 29)“. А ауторка у свом предговору из 1998. године истиче да су је у њеном вишегодишњем раду о питањима служења жена као ђакона још охрабривале еминенте личности из православног света, као што су паријарх Антиохије и свега Истока Игњатије IV, већ помињани професор Евангел Теодору, митрополит пергамски Јован Зизјулас, многи митрополити Јеладске цркве, отац Јован Романидис, отац Јован Мехерас, отац Томас Хопко, отац Стенли Харакс, отац Томас Фицџералд...

Књига „Ђаконисе у Православној Цркви: позвање на светост и служење“ у издању Каленића, издавачке установе Шумадијске епархије, може се набавити у складишно-продајном центру у Крагујевцу (34 310 Крагујевац, Краља Александра Карађорђевића 31а) и београдским књижарама у центру града, а поручује се на e-mail: [email protected], односно телефоне 034 333 827 и 065 803 48 02.

[neo12]

"Никад нисам пожелео да идем на Свету Гору (нити сам отишао) да ли сам ја жена ?"  smej.gif smej.gif :cheesy2: smej.gif smej.gif :nene:

Zeljko care!

pa dobro da li si normalan

p.s. ova logicka igrica mi vrati sjecanje na profesora iz bogoslovije, Jovovica )))  spam

[Анастасија]

Фасцинатно је како верујуће хришћанке не би пристале на ово, у већини случајева. То нас доводи до питања које су побуде и разлози оних који би то поново увели?

Smatram sebe vjerujucom hriscankom  smej.gif. Npr. po pitanju dopustenja zenama da odu na Sv.Goru, iako bih kao licnost (moj ukupni idenitet) i mogla pozeljeti da i ja osjetim blagodat tog mjesta, svijest o tome da je to meni kao zeni (dio mog identiteta) uskraceno voljom Preciste me nagoni da se radosno i koljenopriklono odreknem te zelje.

Nema ničeg lošeg u tome ako si poželela da odeš na Svetu Goru i zbog toga nisi sigurno manje verujuća.Druga stvar je što smo svesni da to nije moguće i što je tako kako jeste.I nema ničeg lošeg u tome ako čovek razmišlja o nekim stvarima ( a ovo se naročito tiče žena),i rasuđuje zašto i kako a ne da ih bez pogovora prihvata u svom umu kao neispitive i kao stvari o kojima nikako ne treba razmišljati,a to automatski ne znači da čovek neće poštovati "pravila","zakone" koji postoje u crkvi.

Ovo je smej.gif na temu ali mislila sam da je možda neophodno da prokomentarišem ovo šta si napisala Dijana M. :cheesy2:

Никад нисам пожелео да идем на Свету Гору (нити сам отишао) да ли сам ја жена ?

Nisi...ne sumnjaj  spam

[Александрида]

Marti brate moj,svaka čast na svakom postu i hvala u moje ime  smej.gif :cheesy2: smej.gif spam smej.gif

[Guest]

:cheesy2: smej.gif spam

[marko_13]

Не сме се никада изгубити из вида историјске околности и услови за било шта што се чини у Цркви, па тако и за враћања ђакониса данас. Постоји ли потреба за тим, је ли верујући народ зрео за тако нешто, постоје ли објективне околности за повратак ђакониса итд?

[Милан Меденица :)]

чек, не капирам вас уопште.

само неки епископ треба да одлучи да раукоположи пред собом женску која својевољно пристаје и жели да буде ђакониса и да јој да да служи онако како ђакониса и служи.

па пре су постојале ђаконисе, него монаси ... какве црне свештенице и ти протестантски трипови ...

[Guest]

[obi-wan]

[quote author=Милан Меденица ака Меда Брутал link=topic=11005.msg477102#msg477102 date=1309848570]

чек, не капирам вас уопште.

само неки епископ треба да одлучи да раукоположи пред собом женску која својевољно пристаје и жели да буде ђакониса и да јој да да служи онако како ђакониса и служи.

па пре су постојале ђаконисе, него монаси ... какве црне свештенице и ти протестантски трипови ...

Veliki problem bi bio vracanje djakonisa u ovako - crkveno gledano - nepismeno vreme, kad ljudi misle da je npr. pop u beloj mantiji izdajnik pravoslavlja...

Temeljna katihizacija ljudi uokvirena stalno delom i primerom pastira - to je ono sto nam pre svega treba, sve ostalo moze da dodje tek nakon toga...

Nijedna forma, ma koja da je, sama po sebi ne nosi nikakav boljitak, ako oni koji je primaju (formu) ne znaju zasto to rade i cemu to sluzi... a takvih je danas u Crkvi cca 90% ili vise...

[Kaja72]

Taman posla, ni sa popadijama ne mozemo da izadjemo na kraj, jos nam to treba... gringrin

Hahahhhh da znas. Odmah bi posle trazile da budu episkopi i patrijarsi  greengrin

Definitivno ne. (sad ce sestrice da me napadnu hihi)

[Анастасија]

Ma kakvi,još gore...tražile bi da plastičnom operacijom postanu muškarci.E,svašta može mašta...kad se ide dovoljno daleko.Ne znam da li se namerno odlazi u krajnost u ovoj a i u sličim temama.Đakonise su jednostavno postojale.To je činjenica.Ne vidim ništa loše u tome.Kao i što ne vidim loše u tome mogućnost da se vrate.Ako bude potrebno.To što neki misle ( namerno ili slučajno) da su one isto što i "sveštenice",to je naravno,van pameti.A meni liči na namerno izvrtanje činjenica.

[Милан Меденица :)]

чек, не капирам вас уопште.

само неки епископ треба да одлучи да раукоположи пред собом женску која својевољно пристаје и жели да буде ђакониса и да јој да да служи онако како ђакониса и служи.

па пре су постојале ђаконисе, него монаси ... какве црне свештенице и ти протестантски трипови ...

Veliki problem bi bio vracanje djakonisa u ovako - crkveno gledano - nepismeno vreme, kad ljudi misle da je npr. pop u beloj mantiji izdajnik pravoslavlja...

Temeljna katihizacija ljudi uokvirena stalno delom i primerom pastira - to je ono sto nam pre svega treba, sve ostalo moze da dodje tek nakon toga...

Nijedna forma, ma koja da je, sama po sebi ne nosi nikakav boljitak, ako oni koji je primaju (formu) ne znaju zasto to rade i cemu to sluzi... a takvih je danas u Crkvi cca 90% ili vise...

ма тупиш.   :cheesy:

ено ти отац Димитрије био 11 година ипођакон пре него је рукоположен у јеромонаха, а нико жив не зна шта ипођакон треба да ради нити каква му је служба. уосталом, јел знаш још неког ипођакона у Цркви?

једноставно, људи прихватају здраво за готово све што се дешава и каже, и тако би прихватили и ђаконисе. а неуки ће увек да се буне, само ми није јасно чему толики страх од ''саблазни'' истином.

и какви црни примери пастира, не можемо се ослањати на морал и снагу малог човека, па макар био у мантији.

а катихетизација треба да се врши ПРЕ крштења, а не после, иначе добијеш све ''светитеље'' и ''праведнике'' које мораш прво да спустиш са нивоа тумача Откривења и сличних сујетних будалаштина па тек онда да им објашњаваш основе вере.

[Natasa.]

Zasto vise ne sluze djakonise  greengrin?

[Sherlock H.]

Nisam zapazio da postoji ovakva tema pa rekoh da otvorim.

Dakle,da li postoje razlozi(i koji su) za iskljucivo musko svestenstvo u Pravoslavnoj Crkvi?

Moj stav sam vec izrazio na jednoj drugoj temi,pa da ponovim:

Tacno.A isto tako se u Pismu ne spominje ni molitva svetiteljima,niti mnoge druge stvari koje pravoslavni postuju.

S druge strane,u Novom zavetu se pominje da zene ne treba ni da sisaju kosu,pa nikome danas ne pada na pamet da zenama zamera sto imaju kratku frizuru.Pored toga sto je Bozija knjiga,Biblija opisuje jedno vreme kulturoloski potpuno drugacije od naseg,pa su i norme ponasanja koje su vazile tada,drugacije u odnosu na danasnje vreme i besmisleno ih je primenjivati ili cak proglasavati normativnim.

Dalje,tacno je i da tokom dvehiljadugodisnje hriscanske istorije,nije bilo zena svestenika,a pitanje koje ja postavljam jeste-zasto?Koji su razlozi za takvu odluku?Da li je u pitanju samo praksa preuzeta iz jevrejske tradicije,ili nesto vise?Ja nisam do sada pronasao nijedan validan bogoslovki argument,koji bi mogao objasniti takvo stanoviste.Aphex Twin je spomenuo reci sv.Maksima,prema kojima polne razlike,kao i sve druge nemaju znacaja,kada je u pitanju sveta Evharstija,buduci da se ona identifikuje sa eshatoloskom zajednicom vernih,sabranih oko Hrista.A kao sto znamo iz Hristovog odgovora sadukejima,u Eshatonu polnost nece postojati,vec smisao ostvaruje samo na Zemlji,a to je zajednica slobode i ljubavi izmedju dve osobe,i potomstvo.Ne postoji nikakva kvalitativna razlika koja bi muskarca cinila dostojnim,a zenu nepodobnom za svestenicki cin.U svemu smo potpuno jednaki,a kao potvrdu tog stava bice dovoljno da se pozovem na oce Kapadokijske bogoslovske skole,druge polovine 4.veka.U svome delu Beseda na spomen mucenice Julite,sv.Vasilije komentarise stvaranje zene od muskarcevog rebra,i to vidi kao potvrdu jednakosti,buduci da je zena stvorena od iste one materije od koje i muskarac.Svi smo jednako sposobni da razvijamo vrline i na taj nacin se upodobljavamo Hristu.Na kraju krajeva,za potvrdu ovakvog stanovista nije potrebno navoditi bilo cije reci,jer sve to mozemo da vidimo u svakodnevnom zivotu.

Takodje,svi mi,i muskarci i zene,smo stvoreni po Bozijem liku,a to znaci da smo slobodni da na Boziji priziv odgovorimo potvrdno ili odricno.To je poruka koju sv.Grigorije iz Nise jasno istice u svome delu Stvaranje coveka(16,9 i 16),dok karakteristike kao sto je polnost,za njega imaju sekundaran znacaj.

Ne postoji nijedan razlog koji bi onemogucio zenu da kao episkop na Evharistiji ikonizuje Hrista.U krajnjoj liniji,svi mi na Liturgiji postajemo Hristos,buduci da stupamo u odnos Oca sa Sinom.

Pored svega ovoga,ja ne vidim nijedan opravdan razlog da zena ne moze stupiti u svestenstvo.Ukoliko neko zna,neka iznese.U suprotnom,sve ovo lici na onu cuvenu "tako se valja".

https://www.pouke.org...post__p__491844