Рукополагање жена - враћање службе ђакониса?

[Divad]

Zapravo nisam sigurna da razumijem opseg pojma, tj.ne znam kolika bi joj bila 'ovlastenja' u sluzbi, ali sam svakako za to da zene koje zele da sluze Bogu i imaju taj dar i priziv da dobiju mogucnost da umnoze te talante. Ako je vec to bilo obicaj u robovlasnickom dobu, a stajale su rijeci ap,Pavla i tad, zasto ne bi mogao biti rehabilitovan i u ovo moderno vrijeme, kad je zena postala subjekt prava konacno... Ako uci za bogoslova, zasto ne bi mogla biti i djelatni bogoslov u odr.stepenu naravno, da tako kazem... Eto, ona moze biti doktor teologije, naprimjer, a u crkvi da je manje vrijedna i necista necim sto je svakako samo determinisano i nezavisno od slobodne volje licnosti (ako je zena licnost, jel...) Nekako ne vidim tu pravdu ni ljubav... Zanimljivo da procitah da je neki Sv.Otac jos prije petnaestak vijekova ukazao da je nepravedan taj poredak nejednakosti polova, genijalnost Duha...

@ obi-wan - naprotiv, to bi konacno rijesilo "problem popadija", a tako i mnoge nevolje i sablazni od nesporazuma od onih koje ne razumjese na vrijeme da ta uloga ne znaci samo ugled i polozaj nego i nekakva pravila zivota jel' neugodna malkice za one koji bi da budu nesto samo u formi pa su u zabludi da je i drugi tako; jer ona bi razumjela bolje, bila bi uz njega a ipak ispod, ma idealno  319.gif  slava3.gif' class='bbc_emoticon' alt='0102_laugh' />

Мислим да је ово сложенији проблем неко само треба примити чин.Него питање за сестре које подржавају повратак ђакониса да ли знате која је улога у заједници? 319.gif

[obi-wan]

@Dijana

Pa stvar je u tome da bas nije necista zbog toga sto kazes, na to sam i mislio...

[Дијана.]

Zapravo nisam sigurna da razumijem opseg pojma, tj.ne znam kolika bi joj bila 'ovlastenja' u sluzbi, ali sam svakako za to da zene koje zele da sluze Bogu i imaju taj dar i priziv da dobiju mogucnost da umnoze te talante. Ako je vec to bilo obicaj u robovlasnickom dobu, a stajale su rijeci ap,Pavla i tad, zasto ne bi mogao biti rehabilitovan i u ovo moderno vrijeme, kad je zena postala subjekt prava konacno... Ako uci za bogoslova, zasto ne bi mogla biti i djelatni bogoslov u odr.stepenu naravno, da tako kazem... Eto, ona moze biti doktor teologije, naprimjer, a u crkvi da je manje vrijedna i necista necim sto je svakako samo determinisano i nezavisno od slobodne volje licnosti (ako je zena licnost, jel...) Nekako ne vidim tu pravdu ni ljubav... Zanimljivo da procitah da je neki Sv.Otac jos prije petnaestak vijekova ukazao da je nepravedan taj poredak nejednakosti polova, genijalnost Duha...

@ obi-wan - naprotiv, to bi konacno rijesilo "problem popadija", a tako i mnoge nevolje i sablazni od nesporazuma od onih koje ne razumjese na vrijeme da ta uloga ne znaci samo ugled i polozaj nego i nekakva pravila zivota jel' neugodna malkice za one koji bi da budu nesto samo u formi pa su u zabludi da je i drugi tako; jer ona bi razumjela bolje, bila bi uz njega a ipak ispod, ma idealno  dada  4chsmu1.gif' class='bbc_emoticon' alt=':drugarstvo:' />

Мислим да је ово сложенији проблем неко само треба примити чин.Него питање за сестре које подржавају повратак ђакониса да ли знате која је улога у заједници? 0102_laugh

Rekoh da nisam sigurna koji je bi bio 'opseg ovlastenja'. Ne mislim da bi zena trebalo da moze da sluzi ecrkvene sluzbe ili sasluzuje sto djakon radi ako ja dobro shvatam. Upravo u zajednici vidim njenu misiju, znaci pravo da 'zastupa' crkvu, ide ispred crkve, u porodicu (kao soc.radnik sto ide na duznost) gdje misionari, mozda ocita neku molitvu za zdravlje i sl., moze da obavlja duhovne razgovore, ne ispovijest sa razresenjem itd.; i u ustanovama recimo soc.zastite fali nam Crkva (prije je soc.zastita bila u sklopu crkve, uz manastire, a sad da Crkva pridje bolnici, zatvoru, raznim vaspitnim domovima i sl.institucijama). U crkvi samoj, da moze dakle da razgovara, cita, poje i sl. Oprostite sto pametujem.

[Дијана.]

@Dijana

Pa stvar je u tome da bas nije necista zbog toga sto kazes, na to sam i mislio...

Nisam razumjela tvoje sture tvrdnje, i osjetih se ko neka feministkinja (sto nisam) koja blati crkvu 

0102_laugh  Pa kad malo prosvrljah po forumu vidjeh da se raspravljalo obrazlaganjem stava da su ta stara pravila, stereotipi, sta li, neopravdani, i da ono sto meni smeta kao ljudskom bicu ni moderni teolozi vise ne smatraju za razumno i pravedno. Cini mi se da je to iako krasno zvuci vise u domenu onog 'treba' nego jeste. Moje iskustvo, dozivljaj vec sam rekla u prethodnoj poruci.

[Midrash]

Ako đakonese, zašto ne i sveštenice, ako da za sveštenice, zašto ne i episkopice I...eto nam  ponovo svih mogućih podela i borbi. Ako do sada Crkva nije uvodila đakonese, zar smo mi pametniji sada, nego što smo bili kad su prestale da postoje...A ima tu još stvari - zašto su episkopi samo monasi, a bili su u vreme istih đakonesa (ako bi se to moglo i potvrditi da su baš bile tog ranga kao danas đakoni)  ženjeni i sa porodicom. Nije to baš tako jednostavno.-

[Анастасија]

Interesantno,ali neizvodljivo...za sad.

[marko_13]

Фасцинатно је како верујуће хришћанке не би пристале на ово, у већини случајева. То нас доводи до питања које су побуде и разлози оних који би то поново увели?

[Дијана.]

Ako đakonese, zašto ne i sveštenice, ako da za sveštenice, zašto ne i episkopice 4chsmu1 I...eto nam  ponovo svih mogućih podela i borbi. Ako do sada Crkva nije uvodila đakonese, zar smo mi pametniji sada, nego što smo bili kad su prestale da postoje...A ima tu još stvari - zašto su episkopi samo monasi, a bili su u vreme istih đakonesa (ako bi se to moglo i potvrditi da su baš bile tog ranga kao danas đakoni)  ženjeni i sa porodicom. Nije to baš tako jednostavno.-

Ne, naprotiv, neko razumno i pravedno rjesenje tog (nepostojeceg) pitanja bi podrazumijevalo umjerenost i ogranicenost na neke oblasti koje sad obavljaju dominantno zene (obrazovanje, lijecenje, soc.zastita), nikako podrivanje vijekovnog poretka u crkvi. Rekla bih da jesmo pametniji i pravedniji sad (ljudsko drustvo uopste).

Sve su zene pobjegle sa teme, a ja nasla da se raspravljam sa teolozima.   0102_laugh

[Анастасија]

Ako đakonese, zašto ne i sveštenice, ako da za sveštenice, zašto ne i episkopice 4chsmu1 I...eto nam  ponovo svih mogućih podela i borbi. Ako do sada Crkva nije uvodila đakonese, zar smo mi pametniji sada, nego što smo bili kad su prestale da postoje...A ima tu još stvari - zašto su episkopi samo monasi, a bili su u vreme istih đakonesa (ako bi se to moglo i potvrditi da su baš bile tog ranga kao danas đakoni)  ženjeni i sa porodicom. Nije to baš tako jednostavno.-

Ne, naprotiv, neko razumno i pravedno rjesenje tog (nepostojeceg) pitanja bi podrazumijevalo umjerenost i ogranicenost na neke oblasti koje sad obavljaju dominantno zene (obrazovanje, lijecenje, soc.zastita), nikako podrivanje vijekovnog poretka u crkvi. Rekla bih da jesmo pametniji i pravedniji sad (ljudsko drustvo uopste).

Sve su zene pobjegle sa teme, a ja nasla da se raspravljam sa teolozima.   0102_laugh

Pobegle jer ne vide smisao teme.Ko njih nešto i pita ( žene).A verujuće hrišćanke i nevoledu da budu mnogo pitane,Osim toga,zaista je po meni besmisleno raspravljati o nečemu što je neizvodljivo.A i nismo teolozi,bar ja nisam.

[Дијана.]

Фасцинатно је како верујуће хришћанке не би пристале на ово, у већини случајева. То нас доводи до питања које су побуде и разлози оних који би то поново увели?

Smatram sebe vjerujucom hriscankom  . Npr. po pitanju dopustenja zenama da odu na Sv.Goru, iako bih kao licnost (moj ukupni idenitet) i mogla pozeljeti da i ja osjetim blagodat tog mjesta, svijest o tome da je to meni kao zeni (dio mog identiteta) uskraceno voljom Preciste me nagoni da se radosno i koljenopriklono odreknem te zelje.

[Midrash]

Ako đakonese, zašto ne i sveštenice, ako da za sveštenice, zašto ne i episkopice I...eto nam  ponovo svih mogućih podela i borbi. Ako do sada Crkva nije uvodila đakonese, zar smo mi pametniji sada, nego što smo bili kad su prestale da postoje...A ima tu još stvari - zašto su episkopi samo monasi, a bili su u vreme istih đakonesa (ako bi se to moglo i potvrditi da su baš bile tog ranga kao danas đakoni)  ženjeni i sa porodicom. Nije to baš tako jednostavno.-

Ne, naprotiv, neko razumno i pravedno rjesenje tog (nepostojeceg) pitanja bi podrazumijevalo umjerenost i ogranicenost na neke oblasti koje sad obavljaju dominantno zene (obrazovanje, lijecenje, soc.zastita), nikako podrivanje vijekovnog poretka u crkvi. Rekla bih da jesmo pametniji i pravedniji sad (ljudsko drustvo uopste).
Sve su zene pobjegle sa teme, a ja nasla da se raspravljam sa teolozima.  

Pravedno rešenje je svakako davanje laicima više prostora u samom odlučivanju o Crkvi, ne samo ženama. To i nama fali, a i vama. Malo smo previše naglasili tu, institucionalnu, hijerarhijsku, dimenziju Crkve, pa mislim da to ume da bude i veliki problem. Može hijerarhija da funkcioniše sasvim lepo i pored širokog uključivanja probranih laika, bez potrebe da se žene zaređuju, jer to opet zadire i u teologiju.

[Анастасија]

Фасцинатно је како верујуће хришћанке не би пристале на ово, у већини случајева. То нас доводи до питања које су побуде и разлози оних који би то поново увели?

Smatram sebe vjerujucom hriscankom  0102_laugh. Npr. po pitanju dopustenja zenama da odu na Sv.Goru, iako bih kao licnost (moj ukupni idenitet) i mogla pozeljeti da i ja osjetim blagodat tog mjesta, svijest o tome da je to meni kao zeni (dio mog identiteta) uskraceno voljom Preciste me nagoni da se radosno i koljenopriklono odreknem te zelje.

Nema ničeg lošeg u tome ako si poželela da odeš na Svetu Goru i zbog toga nisi sigurno manje verujuća.Druga stvar je što smo svesni da to nije moguće i što je tako kako jeste.I nema ničeg lošeg u tome ako čovek razmišlja o nekim stvarima ( a ovo se naročito tiče žena),i rasuđuje zašto i kako a ne da ih bez pogovora prihvata u svom umu kao neispitive i kao stvari o kojima nikako ne treba razmišljati,a to automatski ne znači da čovek neće poštovati "pravila","zakone" koji postoje u crkvi.

Ovo je 4chsmu1 na temu ali mislila sam da je možda neophodno da prokomentarišem ovo šta si napisala Dijana M.

[Guest]

PREVODI

Članak objavljen u: THE DEACONESS,

A Service of Women in the World of Today

World Council of Churches Studies, No. 4

World Council of Churches, Geneva, 1966.

Евангелос Теодору

Служба ђакониса у

Грчкој православној цркви

У овом раду ћу описати:

1) вековима дугу традицију службе ђакониса у Грчкој православној цркви,

2) услове и литургијски обред за рукоположење ђакониса (хиротонија – cheirotonia или хиротезија - cheirothesia);

3) канонски статаус рукоположених ђакониса у Грчкој православној цркви;

4) области у којима су ђаконисе вршиле своју службу; и

5) обнову службе ђакониса у данашњој Грчкој цркви.

1) Ђаконисе су у Грчкој цркви постојале још од апостолског времена (види 1Тим. 3,11). Фива у Кенхреји је била прва коју је свети Павле назвао ђа-конисом (Рим. 16,1). Назив ''ђакониса'' уместо ''ђакон'', појављује се први пут у канону 19 Никејског сабора (325), који такође помиње хиротонију ђакониса која се вршила полагањем руку на њих. ''Апостолска правила'' (4. век) нам дају одре-дбе и правила која се односе на литургијски обред за посвећење ђакониса. То-ком векова под византијском владавином, службу ђакониса помињу многи црк-вени оци и историчари. Ђаконисе се помињу у хагиолошким текстовима, на ва-сељенским и помесним саборима, у византијском законодавству (посебно у Ју-стинијановом), на хришћанским надгробним споменицима, у литургијским и обредним књигама итд.

Сви ови извори потврђују да је служба ђакониса била жива у Грчкој православној цркви све до краја византијске ере. Цар Константин Порфирогенит (10. век) каже да је Црква Свете Софије у Цариграду у његово време још увек имала ђаконисе*1. Ана Комнен (12. век) приповеда да је њен отац, цар Алексеј I (11.-12. век) издвајао средства за ђаконисе и помагао их*2. Теодор Валсамон (12. век) сведочи да су у његово време у Цариграду ђаконисе још увек биле рукополагане*.

Служба ђакониса и даље опстаје у појединим грчким манастирима, у којима се монахиње рукополажу за ђаконисе*4. Данас се у Грчкој цркви чине напори да се обнови и оживи служба ђакониса по угледу на рану цркву.

2) У раним хришћанским временима и за време византијске ере грчке ђаконисе су биране ''пажљивим испитивањем.''*5 Од самог почетка, поред извесних удовица*6, удовица са децом*7, или посебно посвећених девица*8, и удате жене*9 које живе у целибату, а нарочито жене епископа*10, постајале су ђаконисе*11. У каснијем периоду Византије одређене истакнуте монахиње су такође биле рукополагане за ђаконисе*12. У почетку су жене могле постати ђаконисе тек када би навршиле шездесет година*13. Касније је ово старосно ограничење спуштено на педесет*14, а затим на четрдесет година*15. Међутим, било је и изузетака, па су и поједине млађе жене (као што је света Олимпија) постајале ђаконисе*16.

Ђаконисе је бирао епископ и посвећивао их за њихову службу молитвом и полагањем руку. Њихово рукополагање (хиротонија) било је литургијски обред, врло сличан рукополагању ђакона. У ''Апостолским правилима'' одређено је да ''ће епископ положити своје руке у присуству презвитера, ђакона и ђакониса и изговориће следећу молитву:

Вечни Боже, Оче Господа нашег Исуса Христа, Ти који си испунио Марију, Девору, Ану и Олду Духом Светим и који ниси сматрао недостојним да сам Син Твој буде рођен од жене; Ти који си изабрао жене да чувају врата Твоје скиније и да буду стражари у Твом светом храму: Погледај ову слушкињу Твоју, ону која ће бити рукоположена за службу Теби (diakonia). Даруј јој Духа Светога и очисти је од свих нечистота тела и ума, да може вредно извршавати дело које јој је поверено на славу Теби и хвалу Твом Христу, који се са Тобом и Духом Светим поштује и слави у векове векова. Амин.''*17

            Карактеристични су обреди рукополагања за време византијског перио-да, као на пример они из кодекса Барберинус (9. век), кодекса Коислинус (11. век) и други. Ови обреди описују рукополагање ђакониса (на исти начин као и они који описују рукополагање ђакона), као ''хиротонију''. Рукополагање ђако-ниса било је другачије од посвећења за ниже облике службе, као што су чтеци, певачи у хору или помагачи ђакона, које је обављано ван олтара и није вршено повезано са литургијом. У Грчкој православној цркви византијског периода ру-кополагање ђакониса било је и по форми и по суштини слично рукополагању вишег клира (ђакона, презвитера и епископа). Према томе, рукополагање ђако-ниса вршено је унутар олтара и за време литургије.*18 У византијска времена епископ је рукополагао ђаконису полажући руке на њу и изговарајући две мо-литве, што је у то време био знак посвећења за више облике службе. Код посве-ћења за ниже облике службе изговарана је само једна молитва.*19 Према старим обредним књигама Грчке православне цркве, ђаконисе су (као и ђакони) прима-ле орарион (карактеристично литургијско знамење ђаконства) и свето причешће при олтару са сакра-менталном чашом, коју би затим саме враћале на олтар.*20

3) Какав је био канонски статус рукоположених ђакониса у Грчкој право-славној цркви? Оне су несумњиво биле сматране свештенством и од стране ви-зантијске цркве и у законодавству византијског царства. На пример, шеста Но-вела* цара Јустинијана спомиње hierosyne (свештенство) ђакониса.*21 Трећа Нове-ла их укључује у свештенство.*22 Иста та Новела говори да је било четрдесет ђако-ниса које су служиле у цркви Св. Софије у Цариграду.*23

Иако су ђаконисе сматране за свештенство, оне су биле једна посебна категорија. Није постојало друго женско свештенство ни вишег, нити нижег статуса. Ђаконисе су биле једина категорија женског свештенства у Цркви. Њихов положај у јерархији био је одмах испод положаја ђакона, између ђакона и помоћника ђакона. Дакле, оне су биле једна грана ђаконске службе са нарочитом одговорношћу за службу (diakonia) међу женама.*24

Рукоположене ђаконисе нису могле да се удају. Њихово рукополагање значило је да себе обећавају, заветују на доживотну безбрачност. Свако ко је прекршио ово обећање био је строго кажњен по царском законодавству.*25

Према томе, служба ђакониса била је потпуно и директно везана за Цркву и парохијане. Сматрано је да су оне свештенство. Оне нису биле обавезне да живе у заједничким домовима, као што је случај код протестантских домова за ђаконисе, нити унутар неког реда који би био налик на римокатоличке редове. Ђаконисе су у грчком православљу биле под непосредном јурисдикцијом еписко-па и биле су на располагању Цркви. Живеле су у кућама при црквама, или у женским манастирима који су били у оквиру парохија, или у црквеним домовима за неудате жене који су били слични савременим протестантским домовима за ђаконисе, или пак са својом родбином. Као и друге категорије свештенства, ђако-нисе су од Цркве примале потребна средства за своје издржавање, образовање и обучавање. Сама Црква је обезбеђивала средства за њихов опстанак и старала се да имају добре услове живота. Поред тога, оне су примале и део од дарова које су чланови Цркве давали за Цркву и свештенство.

Служба ђакониса је била веома цењена у Грчкој православној цркви. Велики број образованих жена (удовица, девојака и удатих жена) желело је да постану ђаконисе, како би могле да своје животе посвете служби Богу и ђакон-ству у Цркви. У Грчкој православној цркви прослављају се ђаконисе повезане са Св. Јованом Златоустим: Олимпија, Силвина, Прокла, Ампрукла, Савинија-на, Јелисантија, Мартирија и Паладија. Подједнако су чувене ђаконисе Макрина (сестра Св. Василија Великог), њена пријатељица Лампадија; ћерке Терентија Самосатског (повезане са Св. Василијем); Келерина и Касијана, које су биле повезане са Теодоритом; Агализиса са острва Мелос; Атанасија из Делфа; итд.*26

4) Рад ђакониса Грчке православне цркве имао је за свој циљ ministerium feminarum.*27

а) Као прво, социјални рад који су обављале грчке православне ђакони-се био је веома значајан. Оне су заиста биле '' слушкиње распетог и васкрслог Спаситеља Исуса Христа болеснима, старима, деци и свима онима којима је било потребно образовање и нега, нарочито међу члановима својих помесних цркава''.*28 Обављале су свој рад у сагласности са духом ''Апостолских прави-ла'',*29 као што су то чиниле и ђаконисе из каснијих времена, ''са захвалношћу за љубав Онога који је дао свој живот за нас и чију благодат смо искусили у сопственим душама''.*30 Византијске ђаконисе нису биле претежно заокупљене бригом за болесне. То је била само једна од њихових делатности. Међутим, све што су радиле било је чињено у духу истинске службе. Њихов посао је био врло сличан послу који данас обављају парохијски радници у Немачкој. Биле су анђели милости и непознате јунакиње хришћанске љубави.

б) Потребно је такође поменути мисионски, катихетски и образовни рад који су обављале ђаконисе. Оне су многе жене из паганства превеле у хришћанску веру. Поучавале су жене које су се припремале за крштење да науче Вјерују (Символ вере), како би могле да одговоре на питања која би им била постављена приликом крштења. Ђаконисе су, такође, упознавале кандида-ткиње са литургијом свете тајне крштења, и подсећале их да морају да воде хришћански живот и после крштења.*31 Поред тога, ђаконисе су предузимале и посао хришћанског образовања жена у парохији, као и сирочади, младих девојака, дечака, мајки, неудатих жена итд.*32

Дакле, ђаконисе су обављале дело духовне бриге. ''Ако је нека жена желела да посети ђакона или епископа, морала је бити праћена ђаконисом. Ђаконисе су такође посећивале женске станове који су (према оријенталним обичајима) били затворени за мушкарце.''*33

Неке ђаконисе су постајале управитељке домова за неудате жене (Parthenones) или домова у којима је живео велики број ђакониса. Такође су постајале игуманије манастира. Поред социјалног рада у парохији Олимпија је била и игуманија манастира који се налазио у близини цркве Свете Софије у Цариграду.

в) Ђаконисе су такође обављале редовне дужности на богослужењима. Оне су ''стражиле на улазима резервисаним за жене. Такође су биле задужене за одржавање реда, пристојности и чистоће у просторијама за жене. Жене су, раздвојене од мушкараца, заузимале једну страну цркве, и то по следећем распореду: напред ђаконисе (чињеница да је ово место њима додељено потврђује све већи значај њихове службе), затим удовице, па онда удате жене и на крају неудате жене. Деца су, или седела са својим мајкама, или су добијала места сасвим напред, где је посебна ђакониса пазила на њих. Када су посетиоци долазили на службу, ђакон је имао задатак да уводи мушкарце у цркву, а ђаконисе да уводе жене и да налазе столице за њих.''*34

Приликом крштења ђаконисе су имале задатак да женама помажу при пресвлачењу, да врше миропомазање, да их погружавају, а затим да их приводе епископу обучене у беле хаљине.*35 Поред тога, оне су имале предност да из цркве односе Свето Причешће у домове жена које су биле болесне.*36 Такође су имале своје дужности приликом сахрана. Биле су задужене за облачење и украшавање тела умрлих хришћанки.*37

5) Служба ђакониса представља велику традицију и богато наслеђе Грчке цркве, које има своје корене још у апостолском времену. Грчка црква не показује знаке да постаје крута и ригидна. Упркос невољама кроз које је прошла (превласт Римске цркве, доминација Турака, ратови итд.) она носи сва обележја Једне, Живе, Свете, Саборне и Апостолске Цркве. Један од израза њене животности је недавни напор да обнови и оживи службу ђакониса. Тако је Апостолско ђаконство Грчке цркве (Apostolic Diakonia of the Church of Greece) у Атини основало Факултет за ђаконисе и социјалне раднице. Припреме за оснивање овог факултета остварене су одговарајућим публикацијама*38 и путем Припремне школе за ђаконисе (Preparatory School for Deaconesses), која је већ раније отпочела са својим радом (1952-54). Од 21. новембра 1957. факултет ради у својој згради која је изграђена уз помоћ Светског савета цркава и екуменског покрета. Сврха овог факултета је да оспособи ђаконисе и социјалне раднице у Грчкој цркви за непосредну помоћ свештеницима у извршавању њиховог пастирског парохијског рада, и да предузимају социјално старање у сагласности са Православном црквом.*39

Студенткиње на овом факултету добијају дипломе из теологије са тео-лошких факултета Атинског или Солунског универзитета. Поред изучавања Новог Завета и историје социјалног рада жена, наставни план укључује друш-твене предмете и савремене методе практичног социјалног рада. Студенткиње се обучавају за решавање социјалних проблема, за посећивање затвора, за вође-ње домаћинства, уче психологију и медицину. Уз теоријске студије, оне обав-љају и практичан рад у болницама, старачким домовима, сиротиштима, школа-ма и домовима за слепе, као и рад у парохији.*40 До данас је обучено 45 ђакони-са; оне делују као ђаконисе лаици у парохи-јама Атинске архиепископије; нису још увек рукоположене и не носе посебне одежде. Надамо се да ће у буду-ћности Грчка црква бити у могућности да рукополаже ђаконисе, не само у манастирима него и у парохијама.

С енглеског превела

мр. Јулијана Којић, (SAD, New

*1Константин Порфирогенит, Саопштење о царској наредби, MPG 112, 425-426

*2 Ана Комнен, Alexias, ed. by Schopen/Reifferscheid, Bonn, 1839/78, 11, pp. 348-349

*3 Теодор Валсамон, Одговори… MPG 139, 988.

*4 Евангелос Теодору, ''Хиротонија'' или ''Хиротезија'' ђакониса, Дисертација, Атина, 1954, с. 37, 95-97

*5 Четврти васељенски сабор у Халкидону, Kанон 15

*6 1 Тим. 5, 9~10. ''Апостолска правила'', VI, 17, MPG 1, 957. Види Епифанијево Излагање вере, MPG 42, 825 и VI Јустинијанова Новела у R. Schoell/ G. Kroll, Новеле, Codex juris civilis, vol. III, Berlin 1895, p. 43

*7 У петом веку нпр. живела је ђакониса Келерина која је била удовица и мајка (Теодорит Кирски, Писмо ђакониси Келерини, MPG 83, 1293~1296).

*8 Апостолска правила VI, 17, MPG 1, 957. VI  Новела Јустинијанова R. Schoell/ G. Kroll, op.cit., p. 43.

* Епифаније, op. cit.

*10 Трулски сабор, Kанон 48

*11 Евангелос Теодору, op. cit. p. 40 f

*12 Op cit., p. 42

*13 Види 1. Тим. 5, 9~10. Codex Theodosianus, Lib. XVI, tit. II de episcopis et clericis 27, приредио Mommsen Mayer, 1905, p. 843

*14 VI Новела Јустинијанова у R. Schoell/ G. Kroll, op. cit., p. 43 f.

*15 Четврти васељенски сабор у Халкидону, Канон 15

*16 Евангелос Теодору, op. cit., стр. 43~45

*17 Апостолскa праавилa, VIII, 19-20, MPG, 1, 1116~1117. Евангелос Теодору, op. cit., стр. 51. Немачки превод се појавио у Diakonissenbuch, приредио Kaiserswerther Verband, Dusseldorf –Kaiserwerth, 1935, p. 25-26

*18 Евангелос Теодору, op. cit., p. 60

*19 Op. cit., p. 61

*20 Op. cit., p. 63. K. Algermissen, Diakonissen, Lexikon fur Teologie und Kirche 2, vol III, 1959, col. 327

* Новела = допунски закон         

*21 VI Новела Јустинијанова код R. Schoell/ G. Kroll, op. cit., p. 45

*22 Op. cit., p. 18

*23 Op. cit., p. 21

*24 Евангелос Теодору, op. cit., p. 93.

*25 Види op. cit., p. 74-76

*261 Op. cit., p. 77-78

*27 Дидаскалија III, 12, 1 код F. X. Funk, Didascalia et Constitutiones Apostolorum, I, Paderborn, 1905, p. 208-210.

*28 Diakonissenbuch, p. 417.

*29 Апостолска правила, III, 19, MPG 1, 801-804

*30 Diakonissenbuch, p. 417.

*31 Op. cit., p. 23-24

*32 Евангелос Теодору, op. cit., p. 79-80

*33 Diakonissenbuch, p. 24

*34 Op. cit., Евангелос Теодору, op. cit., p. 84

*35 Diakonissenbuch, p. 24

*36 Евангелос Теодору, op. cit., p. 91

*37 Op. cit., p. 92

*38 Евангелос Теодору, The Deaconess Sisterhoods, Journal “Anagennisis”, Athens, 5-7 (1945), p. 71f. Ibid, The participation of Deaconesses in parish life, Journal “Enoria”, Atina, 10-12 (1946), p. 126.f. ibid, The contemporary renewal of the ministry of Deaconess, Journal “Enoria”, Atina, 13 (1946), p. 176. Ibid., Deaconesses in parishes today, Journal “Enoria”, Atina, 14 (1946), p. 192. Аутор је написао обимну књигу Heroines of Christian love - Deaconesses through the centuries (Хероине Хришћанске љубави - Ђаконисе кроз векове), Атина 1949; Он је такође написао горе поменуту дисертацију ''Cheirothonia” or Cheirothesia of Deaconesses, Atina, 1954

*39 Види Евангелос Теодору, The Church of Greece (објавио Greek Arrangements Committee for the 1959 Meeting of the Central Committee of the World Council of Churches, поводом Конференције на Родосу и у Атини), Атина 1959. стр. 40~41

*40 Види чланак Orthodox Deaconesses (Православне ђаконисе) у “Nachrichten der Evangelisch-lutherischen Kirche in Bayern'', Бр. 5, Минхен, први број – март 1960, стр. 70. Међутим, није правилно да кажемо да су данашње ђаконисе рукоположене у Атини; оне су лаичке ђаконисе.

ИЗВОР

[Guest]

Др Ксенија Кончаревић

ЖЕНА У ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВИ: ПОГЛЕД "ИЗНУТРА"

1. Древној Цркви била је позната служба ђакониса и презвитида;

ова потоња укинута је 11. каноном Лаодикијског сабора, док се

институција ђакониса држала у Источној Цркви све до XII века

(подробније в. у: Мирковић 1982, 74-76; Аверинцев 1993, 475). Како

њима није било допуштено обављање било које свештене службе

(крштавања, миропомазивања, предстојања на евхаристијском

скупу, освећења дарова, приношења бескрвне жртве, благосиљања

народа), њихово постојање "није ни у ком смислу потврда женског

свештенства" (Вер 1991, 158). Ипак, у XX веку у више помесних

Православних Цркава истицала су се залагања за обнављање овога

реда: тако, од 1911. године планирало се поновно увођење ђакониса

у оквиру Руске Православне Цркве, па су чак учињени први

практични кораци на том плану у Москви, али су они заустављени

услед снажног протеста појединих архијереја, особито бившег

епископа саратовског Гермогена (Аверинцев 1993, 475). Грчка Црква

још од 1952. године има Школу за ђаконисе, чије се полазнице,

међутим, не рукополажу; рукоположене ђаконисе постоје у Коптској

цркви (Вер 1991, 158). Питање обнове овога реда свакако би

заслуживало разматрање, на нивоу ширем од оквира појединачно

узетих Помесних Цркава.

ИЗВОР

[Guest]

Episkop Nikolaj D. Velimirović

VERA SVETIH KATIHIZIS ISTOČNE PAVOSLAVNE CRKVE

I z d a nj e SVETOG ARHIJEREJSKOG SINODA SRPSKE PRAVOSLAVNE CRKVE

Koji su niži činovi u Pravoslavnoj crkvi? Čteci, ipođakoni i đakonise.