Душекорисни садржаји

[Bokisha]

аш истински завичај

Врло често можемо код верујућих људи чути речи које казују да смо само странци на овој земљи; да је земља долина плача, а да је Небо место радости. Тешко је ово разумети људима који гледају голим оком, или чак телескопима. Али, онима за које је Христос почетак и крај, Небо са којег је Он дошао и на које се вазнео, представља праву и једину истинску отаџбину.

Свето Писмо о Небу говори у различитим смисловима. Прво небо је ваздушно пространство које окружује Земљу, онај бездани плаветни океан у којем као огроман брод плива наша Земља. Друго небо су космичка пространства у којима се налазе небеска светила - звезде што блистају као драгоцено камење које је неко бацио у бескрајно пространство. Неки од нас постављају себи питање да ли у овим световима постоји живот? Свето Писмо говори само о Анђелима и људима, а остала небеска тела су мртва материја.

Духовни центар света је Земља; иако она у размерама читаве творевине представља само малу честицу, готово зрнце, овде, на Земљи, десили су се највећи догађаји у историји Васељене. Овамо је дошао Господ, на Земљи је Он примио људско тело, на Земљи је Он пролио Своју Крв, због тога је Земља постала духовно срце читаве Васељене: као што је мали дијамант драгоценији од огромних камених стена.

Дешава се да људи питају: зашто је онда Господ створио ове милијарде звезда, ако су оне мртве и ненасељене? Зар то није исто што и питати уметника: зашто је он насликао велелепну и величанствену слику?

Господу је подједнако лако да створи милионе галаксија као и једно зрнце. Једном су код Преп. Антонија Великог дошли философи и после дуге беседе га упита: "Ти у животу ниси прочитао ниједну књигу, одакле ти таква мудрост?" Антоније рече: "Ја непрекидно читам књигу, написану прстом Божјим, она је откривена преда мном: једна страница књиге је Земља, а друга Небо." Дакле, Преподобни Антоније се учио Богопознању из историје Земље видећи Промисао Божји у судбинама света, и даље, гледајући небо он је разумевао бесконачност и величину Творца.

Постоји предање да је Свети праотац Авраам сазрцавајући небо дошао до познања Јединог Бога; у житију Свете великомученице Варваре се такође говори о томе да је на тај начин - кроз сазрцање творевине Божије и она дошла до познања Творца.

У тропару Равноапостолној кнегињи Олги коју историја назива "мудром" речено је да је она узносила свој ум од видљиве твари, односно од видљиве творевине ка невидљивом и вечном, и да је тако познала Саздатеља свега што постоји.

Небо које видимо својим очима је само слика другог духовног неба, највиших сфера, где обитавају Анђели и душе Светих. О овом небу Господ говори: И нико се ие попе на Небо осим који сиђе с Неба, Син Човјечији Који је на Небу (Јн. 3,13).

Како је Господ сишао с Неба? Јер Господ је бесконачни Дух. Он је сишао са неба у том смислу да је овде на Земљи примио људску плот; али у Јеванђељу је такође написано: Који је на Небу (Мт. 6, 9), односно Он се Духом Својим налази свуда, све држи силом Својом, налази се Сав у свему, и истовремено је Сав изнад свега.

Један од византијских философа - Козма, написао је научни рад у којем је дао слику света. Ова слика је символична. Он је насликао слику којој су се касније много смејали и ругали као незнању древних људи. На овој слици је Земља приказана како почива на три слона. Три слона стоје на киту, у океану, Земља је окружена кристалним сводом, и човек је дошавши до краја Земље, завирио изван њега и као да га је сломио.

Шта то значи, да ли је то стварно незнање или се овде крије неки дубоки, тајанствени смисао, који омогућава човеку да види Васељену не само као гомилу бездушне материје, већ и као идеју Божију оваплоћену у материји? Океан означава оно космичко небо о којем смо говорили. Три слона означавају три добродетељи: веру, наду и љубав, на којима се темељи свет. Када нестану ове добродетељи, када оне ишчезну, срушиће се и свет, растуриће се све карике које га чувају и задржавају да се не распадне.

Неки питају: "Када ће бити крај света?" Господ је одбио да одговори на ово питање зато што нама није корисно да знамо дан и час, али се може рећи да ће свет пропасти онда када пресуши и нестане љубав.

Даље, ова три слона стоје на киту; шта то значи? То је препорађајућа благодат Божија, на којој се држе три добродетељи.

Древни су цртали Земљу коју окружује огроман кристални свод у облику големог шатора. Касније су се њихови кратковиди потомци томе смејали. Међутим, испоставило се да су древни мудраци у праву. Заиста, нашу Земљу окружава неки, слој озона налик на "шатор", захваљујући којем се и чува живот на Земљи. Ако он буде разрушен, живот на Земљи ће бити уништен у бујици космичке радијације.

Господ је рекао да је дошао у свет не да би судио свету, већ да би спасао свет (Јн. 12, 47). Јеванђеље говори да је Светлост дошла у свет, али свет није познао Светлост, није Је примио (Јн. 1, 9119): Људи су омрзли Светлост због тога што су њихова дела била зла. Господ говори да је Он дошао како би се сви они који верују у Њега спасли, али ми знамо колико Хришћана пропада. Свети Оци нас уче да ће верницима бити суђено строжије него неверницима. Преподобни Макарије Велики је наводио да ће се на најстрашнијем месту у паклу налазити свештеници који су недостојно служили и монаси који су нарушили своје завете... Ипак, Господ говори да ће се они који верују у Њега спасти.

Постоје различите врсте вере; постоји вера од разума, ова вера је хладна и мртва као месечева светлост. Ова вера не загрева наша срца, не одрећује наше поступке. Ми верујемо да Бог постоји, а живимо као да Га нема, живимо зароњени у своје сопствене страсти. Ова вера неће никога спасти, она ће човеку послужити само на осуду. Господ говори о другој вери, која је налик на сунчеву светлост, која се излива на све; сунчеву светлост, која греје и оживотворава, под чијим зрацима цветају биљке и предивни цветови. То је вера сједињена с љубављу, вера која се испољава и сведочи читавим људским животом.

Господ је рекао: Као што Мојсије подиже змију у пустињи, тако треба Син Човјечији да се подигне (Јн. 3, 14). Шта значе ове нама чудне речи? Зашто Господ одједном пореди Себе са змијом подигнутом у пустињи? Стари Завет представља праслику и символ Новог. У догађајима Старог Завета ми видимо оне скривене тајне, које су се откриле у Јеванђељу. Мојсије је извео Израиљце из египатског ропства, где су их фараони приморавали да као робови раде даноноћно, да пеку цигле, а затим, како Израиљски народ не би постао претерано многобројан, наређивали да се убијају сва мушка деца.

Египат код Светих Отаца символички означава пакао, ропство фараону је ропство рода људског греху. Правиле су се цигле од глине коју су на својим леђима носили Израиљци. Шта ово символички значи? Па то да је грешник свецело погружен у сујетно и земаљско. Затим су се ове цигле пекле у ватри; ватра су наше страсти; глина је постајала тврда као камен. И исто тако наше душе од грехова постају камене, постају сурове, постају недоступне за дејство Божанске благодати.

И ево, Господ преко Мојсија изводи Израиљце из Египта у земљу обећану, која символички означава Царство Небеско, а сами Израиљци - Цркву Божију. Они иду по пустињи четрдесет година; четрдесет година је живот једне генерације, то је наш земаљски живот. У једном од брдовитих места, где су се Израиљци зауставили и логоровали, почеле су да их уједају отровне змије, којих је тамо било у огромном мноштву. Људи су умирали један за другим, и тада Мојсије по указању Божијем направи бакарну змију.

Раније су Израиљци били излили идола - теле од злата и драгоценог камења. Њега је Мојсије разбио и бацио у воду. Сад он прави змију од простог метала - бакра, а затим ову змију причвршћује за штап. По објашњењу Светих Отаца, штап на који је била причвршћена змија је био у облику крста. Мојсије је подигао штап-крст изнад логора Израиљаца. Ако би онај кога би ујела отровна змија стигао да дотрчи до штапа и погледа бакарну змију није умирао, остајао је жив. Овде је праслика Исуса Христа. Али, неки кажу, како се Христос може поредити са змијом, кад змија у Библији најчешће представља символ мрачне, богоборачке, људима непријатељске силе?

Када је Господ разапет, Он је за Свој Крст приковао грехове читавог рода људског, у том смислу је змија била прикована за крст-штап. И ако човек очима вере гледа Искупитеља-Господа, односно ако верује да је Исус Христос његов Спаситељ и прибегава Му кајући се, ране од уједа невидљивих змија, односно наши греси се исцељују благодаћу и милошћу Божијом. Тако треба Син Човјечији да се подигне, говори Христос о Свом будућем распећу и о спасењу света (Јн. 3,14).

Господ говори да је Светлост дошла у свет, али Је свет није познао, због тога што је више заволео таму. Ми у Символу вере читамо: " Који је распет за нас у време Понтија Пилата," међутим, разапињање Христа се наставља, оно се наставља како у историји рода људског, тако и у нашим сопственим душама. Свет, који је заволео зло више него Светлост одмах је устао против Христа и Његових ученика.

Сећате се да се у Јеванђељу говори како су се Ирод и Пилат помирили за време суда над Спаситељем и како су тог дана постали пријатељи (Лк. 23, 11-12). Тако су се јеврејски и пагански свет, који су наизглед били туђи, који нису наликовали један другоме, ујединили у заједничкој мржњи против Христа Спаситеља.

Какви страшни прогони, страдања и муке су се обрушили на Његове ученике, као да се на њих излила сва богоборачка злоба људи и демона! Господ се у нашим сопственим срцима разапиње када свесно изабирамо грех. Када изабирамо мрак страсти, а не светлост Богопознања, ми постајемо мистички и издајници и убице Христа Спаситеља. Зашто многи од нас говоре да не осећају духовну радост, па Светлост је дошла на свет! Треба у себи да се радујемо и ликујемо. Због чега су наша срца мртва и хладна? Зато што не волимо Бога. Зашто не волимо Бога? Јер, природно је да деца воле свог оца, тим пре да људи воле свог Небеског Оца и Творца! Зашто? Само зато што се не може истовремено волети Христос и грех, Бог и демон. Неки говоре: "Ми идемо у храм, кајемо се, причешћујемо се, значи волимо Бога више него грех." Али, браћо и сестре, готово свако од нас има неки тајни грех од којег му је тешко да се растане.

Човек је спреман да се бори са свим осталим пороцима, али да овај њему тако сладак грех сачува у тајности. И због тога благодат не може да проникне у душу таквог човека. Код једних је то среброљубље, код других осуђивање људи, код трећих телесне похоте. Не заборавите: када се човек не бори са својим грехом, он је далеко од Христа.

Свети Оци говоре: "Није могуће одмах се борити са свим гресима, удари змију у главу и тада ће она бити мртва. Ако будеш расецао змијино тело на делове, она ће свеједно остати жива." Дакле, свако од нас по својој савести треба да расуди који грех њиме највише влада и с којим му је најтеже да се растане, за који му је најтеже да се исповеда, који се боји да изгуби више него своје вечно спасење.

Авва Доротеј је казивао како је код њега једном дошао неко од братије и покајао се да краде храну. Авва га с љубављу упита: "Зашто то чиниш?" Овај одговори: "Гладан сам, није ми довољна храна за трпезом." Тада Преподобни рече: "Благосиљам те да једеш колико хоћеш, само немој да крадеш." После неког времена се испоставило да овај човек поново краде. Авва Доротеј га поново упита: "Зашто то чиниш, благословио сам те да једеш колико хоћеш?" Овај одговори: "Стидим се братије." Тада Доротеј рече: "Дођи код мене, мене се не стидиш, и једи код мене шта год хоћеш док се не наједеш, само немој да крадеш."

И ево, поново се испоставило да овај несрећни брат краде. И Преподобни га поново упита: "Зашто то радиш, зар је могуће да се стидиш мене, свог оца?" Овај рече: "Не, оче, не стидим те се, али не могу да не крадем, навикао сам и због тога осећам муку ако нешто не украдем." Тада авва пожеле да сазна: "А шта радиш са оним што крадеш, да ли све поједеш?" Брат одговори: "Не, оче, довољно ми је оно што једем за трпезом. Оно што украдем носим у своју келију и кријем, а затим, када храна почне да трули кришом је износим и храним магарца."

Да, понекад и ми имамо потпуно бесмислен, дивљи грех, али у том греху налазимо некакву тајну насладу.

Био је још један сличан случај када је неки монах такође крао храну, али је његова савест проговорила, те он одлучи да се покаје. Изашао је и пред свима исповедио свој грех, и поклонивши се замолио братију да се помоли за њега. Очевидац пише да је, када је брат исповедио с вој грех, из његових уста изашао мрачни дим, и сви у просторији су осетили: страшан смрад, јер је то из њега изашао демон. Дакле, да би у нашој души пребивала духовна радост, да бисмо волели Бога и видели очима срца Светлост, Христа Спаситеља, морамо да се боримо против својих греха, јер сунце сија свима, али га нама грешнима заклањају мрачни облаци наших страсти.

АРХИМАНДРИТ РАФАИЛ (КАРЕЛИН)

http://www.prijateljboziji.com/_Nas-istinski-zavicaj/41110.html

[Bokisha]

старац Јосиф Исихаста: КАДА СЕ УСПИЊЕШ НА ГОЛГОТУ, НЕИЗБЕЖНО ЈЕ ДА ПАДАШ

Шеснаесто писмо

Освештана љубави моје душе, љубљено у Христу чедо! Данас сам управо добио твоје писмо.

И опет плачем, и опет јадикујем, и опет душу своју полажем за тебе!

Зато устани. Пружам ти своју дрхтаву руку. Не плаши се. Поново ћy те понети. Плачи на мом рамену. Ја сам покрај тебе, и плачем заједно са тобом. Уздишем, патим, и боли моја душа, а срце лупа, док те поново не узведем на Таворску гору. Када се успињеш на Голготу, неизбежно је и да паднеш. Крст је тежак; много пута ћеш поклекнути. Зашто слушаш кушача? Он ћe на крају бити побеђен.

У сваком случају, твој старац је у праву. Звао те два пута, и ти си два пута био непослушан? Коме си онда био послушан у том тренутку? Шта су ти у том часу говориле твоје помисли?

Али ма шта да се и догодило, нећемо очајавати. Замолићемо старца да нам опрости и извршићемо своју епитимију. И ја ћy се кајати заједно са тобом. Свакога дана начини додатних двадесет пет метанија, и yбyдyћe буди опрезан. Почни испочетка и чувај се непослушногтн. Ако

је страст већ једном надвладanа човека, он убудуhе мора бити веома onpeзaн и супротстављати се искушењу да не би поново пао.

Према томе, буди одважан. Како год да лукави управи своје стреле, ми их морамо окренути против њега. Нека схвати да ниси сам, да имаш стражара који бди над тобом и руши замке које ти овај поставља пред ноre. Ја ћy радосно постити, бдети и трудити се због тебе не четрдесет, неro три пута по четрдесет дана. А ти се подигни и одважно стани. Прими одважност од Господа и не бoj се хвалисавог демона којега је Христос обеснажио, тако да је сада без снаге и своје некадашње силе. Он покреће само маштања и страхове, и изговара само дрске и разметљиве речи. Прими вишњу благодат да га згазиш и нека буду снажни твоји удови. Реци му:

„Престани да ратујеш са мном, непријатељу, јер отац мој бди због мене и слабости моје носи. 3бor мене злострада и пости. Ако и паднем, седамдесет пута седам пута, опет ћеш бити побеђен“ (в. Мт 18, 22).

Oxpaбpи се говорећи на тај начин, охрабри самога ceбe и покај се због свега што си као човек сагрешио. Јер је све то од лукавога; он те доводи у очајање, чини да те обузима чамотиња и све ти отима тескобом. А ти га не слушај.

И писма која касне или су изгубљена — његово је дело. Он наводи друге да их отворе. Он је узрочник свакоме злу. Не треба окривљавати никога осим њега. Према томе, он је тај са којим треба да ратујемо читавог живота. Не са бpaћом, него са оним који их подстиче да помисле или учине свако зло, јавно или скривено.

Сада пак, кад сам ти рекао да сам уз тебе, када се гневиш или си спреман да планеш, реци самоме ceби: „3бог љубави оног старца, који hе плакати када за то дозна, нећу се гневити и нећу бити непослушан. Ко је икада имао користи од непослушности? Како бих онда и ја сад имао користи од ње?“

Што се тиче књиге авве Доротеја коју си тражио, лако нам је да је нађемо, али не дају да се износи ван Свете Горе уколико је давно штампана. Авва Доротеј пpeoбилyje умиљењем, прекрасан је и душекористан. Питаћу xoћe ли ми допустити да купим и да ти пошаљем „Доброчинитеља“ [„Евергетинос“] или „Добротољубље“.

Што се тиче брата за којег си писао да страда, помолићeмo се за њега. У сваком случају у питању је неки тајни грех, од сада или од раније и Бог стога допушта да страда на тај начин. Често се дешава да човек почини грех и не знајући да је то што чини грешно. Он корача по тами као да је слеп, немајући xpaбpocти да самога себе погледа на светлости и да каже: „Сагреших Боже мој!“

Како протиче време и приближава се њеrов крај, ђаво утолико више ратује и стара се са највећом махнитошћу да нас баци на мучење.

Завидљиви демони подстичу против нас бројна искушења и велику пометњу особито сада, када се приближава Велики пост. Будући да и ми њих у то време постом и молитвом притешњавамо више него обично, и они постају бeшњи према нама. Побрини се, дакле, да на том попришту борбе добијеш венце. Мораш постати храбрији. Са овима бесплотнима мораш се борити прса у прса. Не бoj их се. Ти не видиш колико њих падне и нагна у бекство са сваком молитвом коју сатвориш. Ти видиш само колико си ти рањен. Али и они добијају ударце. И они страдају. Сваки пут, када трпимо, они беже поскакујући, и сваком молитвом бивају тешко рањени. Према томе, не очекуј да у време рата, када ти на непријатеља бацаш танад и стреле, он на тебе баца слаткише и чоколаду.

Ceћaш ли се шта си писао на почетку? Тада си рекао да си велику схиму обукао као свеоружје да би ратовао са началима [поглаварствима] и властима таме (в. Еф 6, 12). И зато подвизавај се, дакле, да твоја дела буду сагласна твојим речима.

http://manastirpodmaine.org/starac-josif-isihasta-kada-se-uspinjes-na-golgotu-neizbezno-je-da-padas/

[Bokisha]

архимандрит Рафаил (Карелин) – ПАКАО

у име Оца и Сина и Светога Духа!

Браћо и сестре, данас смо слушали јеванђељску причу о исцелењу гадаринског бесомучника. Јеванђеље нам је открило једну од тајни будућег живота, размакло завесу која од нас скрива мрачни бездан.

Муке несрећника којег су запосели демони треба да нас подсете на постојање пакла и силâ таме. Један теолог је рекао: “Ђаво није само човекоубица него је и велики преварант. Ех, како је само преварио људе и натерао их да забораве да пакао постоји!” Наши греси слични су искрицама које горе у нашим срцима. Те искрице ће се након смрти претворити у стуб пакленог пламена, оног страшног пламена који пече, али не светли, пламена који мучи, али не уништава. У том црном огњу гореће цео човек. Тај страшни пламен обухватиће изнутра сваку ћелију и сваку пору човековог тела. Господ је пакао назвао огњеном гееном и тамом најкрајњом. Пакао је царство таме и вечите ноћи. Угасиће се светлост очију. Угасиће се и друга светлост, светлост наших мисли. Човек ће постати сличан звери. У паклу ће се угасти Божија Свветлост, она Светлост која нам даје живот и радост. Један духовник, иначе писац, вели: “Све док се налази у води риба уопште не схвата шта је то вода, и тек кад је изваде из воде и кад почне да се гуши, постаје јој јасно шта за њу представљала та животворна стихија.” Човек схвата шта је то Бог тек кад Га заувек изгуби. Дакле, браћо и сестре, пакао је вечна тама, вечна црна јама без дна у коју ће упасти душа грешника.

Господ Исус Христос је рекао: где црв њихов не умире, и огањ се не гаси (Мк. 9, 46). Оведе се под црвом подразумева наша савест. Кад чинимо некакве срамне грехе, па макар то нико од људи не видео, савест нас мучи. Она, попут црва, даноноћно гризе човеково срце, призивајући га на покајање. У будућем животу нема кајања. Тамо ће савест да мучи човека попут какве страшне змије. Тамо ће постојати самосажаљење. Но, то је жаљење без поправљања, без љубави, сажаљење које прелази у мрачни и безизлазни очај. Сама реч “ад” значи “заборав”. Ад је земља заборава. Ад је тамо где нема наде. Неки људи кажу: “Бог ће све да загрли и ако је ад изван Божијег домашаја, онда то значи да Бог ипак није свуда присутан.” Црква на то одговара да је Бог присутан свуда и у свему. Али Бог је у рају присутан као Љубав која неизрециво радује светитеље, а у аду као сила која суди и кажњава.

И ма колико на земљи патили, свака патња има свој крај. Сваки човек, било да је бачан у тамницу или да лежи у болесничкој постељи, пре или касније ће бити ослобођен: или ће му тамница постати гроб, или ће изаћи на слободу; или ће болесник бити излечен, или ће прећи у други живот. У аду нема промена и не постоји нада. Ад је вечни гроб за грешника. Пакао је море мржње. Док смо још овде на земљи, видимо како неки људи мрзе Бога. И само спомињање Бога код њих изазива неку врсту шока, баш као да је Бог њихов лични непријатељ. Та страшна мржња према Богу испољава се кроз рушење цркава, скрнављење светиње и бесмислено светогрђе, као кад су иконама вадили очи или када су у уста Спаситеља на икони стављали цигарету. Зар то није сатанистичка мржња према светињи? Ад је узбуркано море стравичне мржње и зато је у аду немогуће покајање.

Замислите само како често људи мрзе једни друге! Злоба која никне у нашем срцу у ствари нас саме мучи и прогони. Ад је вечна мржња сваког грешника према свим осталим грешницима. Грешници ће у паклу личити на клупко змија које су се зариле једна у другу. Тамо неће бити љубави чак ни између родбине. Ако се тамо сретну мајка и кћерка или отац и син, посматраће једни друге онако како гује једна другу гледају. Пакао је у ствари бескрајна мржња. Тамо ће човек сâм себе мрзети. У Библији пише како је на Каину након братоубиства постојао знак греха и одбачености (види, 1. Мој. 4, 10-15). У аду ће се тај страшни Каинов знак налазити на душама и телима грешникâ. Њихове душе ће бити унакажене и одвратне, попут каквих паукова што личе на човека, а тела мрачна и заудараће онако како заудара грех који су учинили. Човек ће тамо мрзети и себе самог. Господ је рекао: Ондје ће бити плач и шкргут зуба (Мт. 8, 12). Грешници ће тамо бити спремни да сопствено тело кидају зубима. Гадарински бесомучник лутао је пустињом и ударао главом о камење. Осећао је страшне и нељудске муке и његови дивљи крици проламали су се тим крајем. Исте такве муке осећаће грешник у паклу. Ма колико неки човек био зао, то се ипак не може поредити са окрутношћу демона. Кад читамо о томе какве су све врсте мучења измишљали људи за њима слична бића, просто се ужасавамо. Не можемо ни замислити какве ће све муке смислити демонски ум за оне који се нађу у његовим рукама, у његовој власти?! За грешника ће најстрашније бити то што ће демона видети у самом себи, као змију која лежи у његовом срцу. Најстрашнија мука управо и јесте то кад човек у себи види демона и постаје сличан демону. Силе таме мрзе човека зато што је он створен по образу и подобију Божијем. Неки светитељи су говорили да је Господ створио човека зато да би људи који испуњавају вољу Божију попунили места палих анђела. Управо зато нас демони толико мрзе. Сатана је био светлоносни анђео, а претворио се у мрачно адско чудовиште. Замислите онда колико мора да мрзи човека који може да се усличи анђелу!

Неки хришћанин је једном осетио на себи стање смрти. Тада је видео пред собом страшно чудовиште, односно демона и ужаснуто је узвикнуо: “Ко си ти? Ја те не познајем!” Чудовиште је одговорило: “Како то да ме не познајеш? Па ти си целог свог живота испуњавао моју вољу и зато си ти сада мој!” Дакле, онај ко овде на земљи кроз грех постаје сличан демону, тај ће му припадати и у вечности као његов плен. Шта треба да чинимо да не бисмо доспели у вечну власт тог страшног тиранина?

Демони су носиоци непоправљиве гордости и зато сваки хришћанин треба да се труди да стекне врлину смирења како се не би уподобио демонима. Ђаво је једном приликом рекао преподобном Макарију Великом: “Ти, Макарије постиш, а ја уопште не једем. Ти мало спаваш, а ја уопште не спавам. Дакле, што се тиче тих подвига ниси ме надмашио. Али ти можеш да смириш свој дух, а ја не могу да се смирим. То је оно чиме ме побеђујеш!” Господ је назвао демона човекоубицом и лажом (види, Јн. 8, 44). Браћо и сестре, кад се љутимо на човека и у срцу му желимо зло, ми смо такође човекоубице. У таквим тренуцима ми припадамо демону. Зато је Господ и рекао: И кад стојите на молитви, праштајте ако шта имате против кога; да и Отац ваш који је на небесима опрости вама сагрјешења ваша (Мк. 11, 25).

Свети Оци су учили: “Пре него што се помолиш за себе и своје ближње, од срца се помоли за непријатеље своје.” Господ је демона назвао лукавим и лажом. Грех лажи за нас је постао нешто што се посвуда догађа. Он прожима цео наш живот. Зато ми и јесмо духовно тако немоћни и слаби. Један човек се жалио свом пријатељу да је окружен лошим и нечасним људима и просто не зна како да их се ослободи. Пријатељ му је одговорио: “Само говори истину и веруј да ће побећи од тебе јер они просто не могу да поднесу истину.” Ако се у животу будемо трудили да говоримо истину, силе таме ће оставити нашу душу на миру јер су лаж и лицемерје оно што њима одговара. У души човека који лаже демон види своје и свога.

Реч ђаво значи клеветник. Али и ми стално клеветамо једни друге и то и речима и мислима. Шта нам је чинити да победимо тај грех који је срастао с нашом душом? Свети Јован Кронштатски каже: “Кад видим човека који греши, или пијанца који обнажен лежи на земљи или пак човека који изговара прљаве и гнусне речи, трудим се да свој ум молитвом узнесем прам Богу и да кажем: Господе, Ти све можеш, помилуј овог човека. Ти си га створио и једино Ти знаш како ћеш га спасити. Уколико то кажем из дубине срца, више немам потребе да га осуђујем.”

Браћо и сестре, једном је код неког великог подвижника дошао демон у виду човека и упитао: “Може ли се спасити онај ко је сагрешио као ђаво?” Светитељ се молио Богу да добије одговор на то питање и Господ му је рекао: “Ја имам више милости него што ђаво има зла. Али треба да знаш да те то куша зли дух. Кад поново дође, реци му: “Господ ће ти опростити ако почнеш да се кајеш и ако се будеш молио говорећи: Ја сам стародревна лаж. Господе, помилуј ме!” Кад је незнанац поново дошао код старца и кад му је старац поновио речи Господње, разлегло се паклено кикотање. Сатана је узвикнуо: “Ни кад сам био сâм нисам рекао Богу: “опрости ми”. Данас сам владар огромног царства и зар мени као таквоме доликује да било коме кажем “опрости”?!”

Браћо и сестре, многи од нас учинили су тешке грехе, грехе сличне гресима демонâ. Зато се свети Јефрем Сирин осмелио да каже: “Наша Црква је Црква погибли”, тојест ми смо по својим делима достојни погибли, “али наша Црква је исто тако и Црква која се каје” и зато је спасоносна, будући да је покајање једини пут ка спасењу. Свети Јован Златоуст вели: “Код нас постоји заклињање ђавола, а то се чини именом Исуса Христа. Зато треба што чешће понављати: “Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног.” А преподобни Јован Лествичник додаје: “Именом Исусовим ударај демоне јер од тога не постоји јаче оружје ни на небу ни на замљи.”

.Амин.

http://manastirpodmaine.org/arhimandrit-rafail-karelin-pakao-2/

[Bokisha]

Архимандрит АНДРЕЈ Конанос

ОСТАВИ ДЕТЕ НА МИРУ!

Нашу данашњу беседу сам назвао "Остави дете на миру". За људе који немају децу, ова тема је такође важна јер представља део проблема који је мучан за све људе - постојање психолошког притиска, насиља у нашем животу. Могла би се назвати и "Остави човека на миру!", то јест, не узнемиравај и не малтретирај друге људе.

Када сам 1986. године први пут дошао на Свету Гору, питао сам једног монаха у скиту Свете Ане:

- Оче, ти си монах, немаш породицу, децу, не градиш куће, не радиш у фабрици; шта ти радиш за овај свет?

Тада сам имао 16 година. Он ми је одговорио:

- Знаш, ја имам многе страсти и немоћи. Непрестано се љутим, нервирам, имам тежак карактер. И мој допринос за вас који живите у свету је ваш мир, да вас не оптерећујем својим страстима и слабостима. Када бих живео поред вас, ја бих вас замарао својим тешким карактером. Сада у крајњој мери никога не узнемиравам. Живим овде у тишини, у својим грешкама, својим гресима, али вас не узнемиравам.

Ово су јако дубоке и важне речи. Дужни смо да стремимо томе, да не раздражујемо оне који се налазе поред нас, да их не замарамо, не притискамо њихову личност. Зато чак и ако говориш са човеком о нечему што је добро и правилно али притом вршиш притисак на њега - то раздражује. На пример, када ти неко говори да је неопходно да постиш, да се молиш, идеш у храм, али је притом превише упоран, такав савет може једино да раздражи и да изазове отпор, резултат бива супротан. Зато остави другог на миру да би постепено сам схватио све што желиш да му кажеш, не приморавај људе да раде нешто на силу, не раздражуј их.

Прошло је преко 20 година од моје прве посете Светој Гори а тај подвижник наставља да чини то исто - живи у тишини, ушао је у кошницу своје душе и сакупио мед сопственог живота. Међутим, сада га сами људи моле за помоћ, долазе и говоре му:

- Дај нам силу твоје душе, седи, поразговарај са нама, желимо да се дотакнемо тебе, да се исповедимо код тебе!

Видите, он никога није узнемиравао, међутим, људи сада њега узнемиравају и траже. Зашто? Зато што он има нешто што они немају. Када ти узнемираваш друге људе и притискаш их, онда ниси у стању да умириш њихову душу, не можеш да их убедиш да измене свој живот. На силу не можеш да примораш човека да измени свој живот, не можеш да му наметнеш добро на силу. Могуће је изменити једино себе. Зато тако често наше речи не допиру до других, никога не убеђују и ни на који начин не утичу на друге људе. Нека твоје дете расте тихо и спокојно, остави га на миру, не држи му лекције. Пробај да измениш себе. Постани по мало пустињак, отшелник. Није важно што живиш у граду где је бука и лудачки ритам живота, живи макар мало као да си монах. Труди се да се бавиш собом, негуј своју душу, сакупљај у њој спокојство, тишину и срећу и када она буде преиспуњена њима, ти ћеш бити у стању да сва та богатства предаш свом детету без много речи и строгог укоравања његовог понашања која једино могу да изнервирају.

Притискајући некога, ми самим тим потврђујемо да се не осећамо срећни. Покушај да убедиш некога да си у праву на силу, означава да оно што ти радиш ни тебе самог не испуњава. Човек који је задовољан оним што ради не притиска остале. Он је срећан. Реци ми, да ли твоја деца, или твој муж, или твоја жена или остали људи виде да си срећан са оним што чиниш? Ето, ти идеш у храм - да ли тебе чини срећним живот у Цркви? Да ли те то испуњава миром? Ако си миран, онда се ти нећеш о томе распричати пред својим дететом, твоје спокојство је приметно само по себи и дете то схвата. Када си преиспуњен срећом, не осећаш жељу да кажеш: "Ти мораш да идеш у храм!" Не примораваш на силу, не раздражујеш, већ предлажеш, показујеш, просто се осећаш срећним и мислиш: "Мене не интересује да ли моји рођаци, комшије желе да иду у храм. За мене је суштина у другом: да ли сам ја који идем у храм, као свештеник, као обични хришћанин - срећан? Ако сам срећан онда ће они то видети, о томе ће им рећи моје лице, моје речи, моје понашање. Ја не могу никога да приморам да живи мојим животом. Чак и Бог то не жели, и Он сам то не ради".

Исус је ходао са Својим ученицима и у неком тренутку су Га неки од ученика (на почетку их је било више од 12) оставили, не желећи више да буду Његови ученици. У том тренутку Он се обратио Дванаесторици и поставио им питање које се ми, можда, не бисмо усудили да поставимо својој деци. Господ их је питао:

- Можда и ви желите да одете?

Тада Му је Петар одговорио:

- Господе, где да идемо, Ти си најбољи Учитељ! Ако се наша душа умирује, стишава поред Тебе, како да одемо?

Господ као да одговара на Његове речи:

- Ја желим да останете са Мном, али да останете по својој вољи. Не желим да вас приморавам на силу. (види Јн. 6: 67-69).

Неко од нас може рећи свом детету:

- Дете моје, ја желим да ти останеш са мном не зато што сам ти отац или мајка, не зато што закон захтева да останеш поред мене до својих 18 година, већ зато што желим да се осећаш срећним поред мене. Да ли желиш да останеш? Ако ти дам могућност избора, да ли ћеш отићи? Да ли на пример вечерас остајеш зато што се бојиш да те не ударим ако будеш хтео да идеш, или зато што се радујеш могућности да будемо заједно?

Ето, то и јесте циљ и њега није тако лако достићи, међутим, Бог жели управо то и никога не приморава. Пожелели сте и дошли, а ако неко жели да оде, може тако и да учини. Господ жели да ти слободно поступаш по својој жељи.

Када је блудни син рекао свом оцу: "Желим да ми даш мој део, желим да одем и живим како ја желим!" - његов отац је, иако у дубини душе није желео то, испунио његову вољу. Дао је сину његов део имања са речима: "Дете моје, ја те волим, али љубав није принуда".

Не можеш да желиш да те неко заволи на силу, јер то онда није љубав. Не можемо да приморамо своје жене или мужеве да нас љубе на силу, ми не можемо и немамо права да своју децу принуђујемо на то. Љубав се не може наметати, човек се једино може надахнути на њу. Зато отац блудног сина говори: "Узми свој новац, своје имање и иди, али знај да те толико јако волим да где год кренуо, таквог као ја не можеш наћи. Знам да ћеш живети развратно, у блуду, да ћеш имати непријатности, али ћеш се некада вратити мени. Не желим да те задржавам и нећу то радити."

Ето тако је отац сину дао слободу избора. Зашто? Зато што је сам био спокојан и сигуран у љубав коју је осећао према свом детету. Када си сигуран у оно што радиш, онда си и спокојан. Када је у кући свађа и викање, чак и из најправилнијих и најдостојнијих побуда, оне престају да буду добре. Не сме се грдити дете за то што ради. Ако је твоје дете учинило нешто неприлично, ти правиш много већи грех правећи скандал од тога, да би га на тај начин усмерио правилним путем. Зло не може да буде исправљено новим злом. Ето зашто говорим: неопходно је да на почетку сам учиниш први корак, сам постанеш срећан, искрено се радујеш томе како живиш.

Дозволите ми да вам испричам како је поступио један човек, будући Светитељ када је, вративши се кући, затекао своју жену са другим. Он је веома волео своју жену, али је знао да се љубав не може наметнути, он је веома желео да и она њега воли, међутим, схватио је да то није могуће. Тада јој је рекао: "Пошто си са другим, то значи да не желиш да будеш са мном. Опрости, одлазим."

Отишао је и постао ученик Светог Антонија. У питању је Свети Павле Препрости, велики подвижник и велики чудотворац Цркве који је чак прогонио зле духове. Он је тако снажно волео своју жену да је уважавао њену слободу чак и када је грешила. Он није могао на силу да је примора да га заволи, међутим, он је није ни мрзео. Он је рекао: "Питање је шта ћу чинити сам са собом. Ако је неопходно да будем болестан заједно са тобом да би ме заволела, ако је неопходно да се разболим да бих те натерао да постанеш онаквом какву желим да ти будеш, то је онда бесмислено." И са речима: "Идем макар себе да спасим!", устао је и отишао у пустињу.

Ми смо дужни да се учимо овоме, учимо да се окренемо себи - у добром смислу ове речи, да се побринемо о својој души, о миру унутрашњег света. У питању није презир према другим људима, већ указивање помоћи јер ако будеш у стању да им предаш тај спокој и мир, онда ћеш их учинити бољима, док напротив, свађа која је настала из жеље да помогнеш и измениш ситуацију не представља помоћ.

Када мучимо друге, тиме показујемо да заправо ми сами имамо проблеме. Ми се трудимо да их не примећујемо и често пребацујемо кривицу на туђа леђа. А ето, можеш отићи до свештеника и искрено му рећи:

- Оче, искрено речено, моје дете није криво за оно што се догађа. Заправо ја имам брдо проблема, ја се свађам са мужем, нервирам се, нервни систем ми је ослабио, не могу да се уздржим и избацујем своја негативна осећања на дете и притискам га.

Иако често, жене искрено и говоре:

- Оче, често грдим своје дете и вичем на њега и то је моја кривица. Рецимо, нешто се десило између мога мужа и мене, посвађали смо се, нисмо се међусобно разумели. Ја не желим са њим да се расправљам јер је јачи од мене. И ето, ја избацујем зло на своје дете, грдим га без разлога, иако говорим да је то на његову корист.

Ова "пуцања" представљају сведочанства да сама мајка често осећа унутрашњу нелагодност, да има сопствене проблеме. Други није крив што смо ми несрећни. Ни дете, ни муж, ни жена. Свако је одговоран за поље сопствене душе. Бог ће ме питати: "Да ли си био срећан? Да ли си био задовољан својим животом? Ја тебе нисам терао да спасаваш цео свет."

Шта ми можемо дати овом свету и људима који су око нас? Ако у нама постоји нешто снажно, целовито, ми то можемо поделити са другима. Да бисмо то стекли међутим, неопходно је на почетку макар мало принудити себе. Сви ми смо веома себични. Као знак нашег егоизма служи наша непрестана склоност да намећемо своје мишљење. Ми желимо да се наша воља обавезно испуни, а када се људи понашају другачије, ми им истог трена указујемо на њихове грешке и оптужујемо их за све што нам се не допада: "То је ужасно! Ти мораш да се промениш, треба да се исправиш, не свиђа ми се твоје понашање!"

Тако говоримо ми. А ето, Свети Пајсије Светогорац, када би видео грешке других људи, никада им ништа није наметао. Узимао је увек грешке других људи на себе, иако није био крив. Говорио је:

- Ја сам крив!

- Ах, оче, па у чему си ти крив? Људи због којих тугујеш не живе овде, дошли су и отишли. Зашто себе оптужујеш због њих?

- Да сам био добар, они се сада не би свађали.

Једном је старцу дошао један брачни пар. Они су му испричали да су се развели. Уместо да им одржи лекцију и натера их да се покају, Старац је рекао:

- Ја сам крив што су се они развели. Да сам био у добрим односима са Богом, да сам се помолио, они се не би развели... Где је молитва? Ја немам смирења и Бог ме не слуша.

Он ништа није наметао другима, већ је увек желео да исправи себе. И говорио је као и сви Светитељи: "Код мене ствари нису у реду, ја имам проблеме, не други". Размислите о томе, "код мене", а не код мог детета, мог мужа, моје жене. Ето, тако свако треба да говори о себи: "Знам да сам крив. Тражићу кривицу у себи, а не у другима, потрудићу се да им не стварам проблем у животу".

Јако је добро када у дому постоји послушност и међусобно уважавање. Међутим, ми не можемо да захтевамо то од других, ми можемо само да их надахњујемо на тако нешто. Многи очеви, лупивши песницом по столу, вичу на своје дете:

- Имаш да ме слушаш! Радићеш онако како ти говорим јер сам ти ја отац! Испуњаваћеш све што кажем док не напуниш 18 година! И тачка!

Дете дрхти од страха и мисли у себи:

- Напунићу ја тих 18 година, видећеш онда шта ће бити!

И трпи, чека, ћутке испуњавајући наредбе и затим одлази из дома. Често заувек.

Знам сина који је свом оцу рекао:

- Ти сада више ништа не можеш да урадиш. Напунио сам 18 година, одрастао сам! До виђења!

А затим је устао и отишао. Ето примера принудног и неуспешног васпитања.

Када дете заврши школу и ступи у живот одраслих, како ће живети? До тренутка док је са тобом, од себе правиш учитеља и примораваш га да учини нешто. Када почне да живи својим животом, да ли ће постити? Када оде у Енглеску на школовање, да ли ће тамо одлазити у храм? Тамо ће одлазак у храм имати велику вредност, јер он ће то чинити сам, чинити оно што је изабрао, што је сам решио. И ако он каже: "Могу да изаберем: могу да одспавам, могу да останем будан целу ноћ, а могу и да одем у храм и то ћу и урадити", значи да су га правилно васпитали. Једино такво васпитање и има вредност. Управо то и треба да буде циљ родитеља, без обзира на све тешкоће.

Човек који поседује истинску слободу и у души ближњег ствара спокојство и осећање слободе. Онда човек може слободно да изрази своје мишљење, не бојећи се онога што ће чути као одговор. Рецимо, многе жене страдају, нервирају се, ако треба да разговарају са својим мужем, да изнесу своје мишљење јер муж то не трпи, не жели да слуша, жели да наметне своје мишљење. Запамти: то није дух слободе, већ притисак, ти не дајеш души човека који живи поред тебе да расте и цвета пред Богом. А када се ваша породица стварала, имали сте заједничке наде, заједничке разговоре, маштали сте о свом животу, како ћете ићи тим путем држећи се за руке... Међутим, почиње свакодневица, рутина, умор и душа као да се скупља. Заборавља се све оно што је некада било драго.

Велика ствар је умеће да се слуша други и уважи туђе мишљење. У школи где предајем више ми се допадају деца која ми супротставе своје мишљење, која не прихватају одмах то што им говорим; она ми се допадају више од оних који се увек и у свему слажу. Ја не желим да чујем формално "да", желим да дете објасни зашто он говори: "Да, оче, слажем се са тим".

Ако је дете поделило своје мишљење са тобом, чак и ако се разликује од твог, веруј ми, ти си стекао нешто јако велико, ти си освојио његово поверење, он ти открива душу иако се и не слаже са тобом, а то значи да те се не боји. Кога би изабрао: човека који ћутке седи пред тобом, а изнутра га изједају сумње, његове мисли лутају, замарају се, губе се међу хиљаду несхватљивих ствари или човека који ти једноставно говори: "Оче, не слажем се са оним што ти говориш, чини ми се да је то тешко, имам друго мишљење по том питању"?

Ја у том тренутку одговарам:

- Реци шта мислиш, не бој се. Хајде да поразговарамо. Ти ћеш изнети своје мишљење, а ја ћу ти рећи шта о томе говори Црква и ако ми пође за руком да те убедим, биће добро. Ако не будем могао да те убедим, ништа страшно. Живот ће те убедити. Отићи ћеш од мене, живећеш својим животом, чинићеш своје грехе, чинићеш оно што желиш, али знам да сам био у праву у разговору са тобом и да ће те сам живот научити. Међутим, не могу да делујем на тебе на силу, не могу да ти наметнем оно о чему ти говорим, чак ако је то и истина.

Чак и ако си изговорио најбоље, најправилније речи, друга особа треба да их прихвати слободно и сложи се са њима. "Ко хоће за Мном да иде?" (Мк. 8:34) - да ли сте размишљали некада о томе, колико је то страшно?

Ко од вас је био данас у храму? Онима који су били желим да кажем да сте ви јаки. Господ жели да сви идемо у храм, међутим, ми имамо толику слободу пред Њим да Му мирно можемо рећи: "Данас не желим да идем у храм јер хоћу да спавам. Не желим да идем у храм, зато што ме мрзи, не желим да идем у храм, зато што... нећу."

А шта Бог чини? Он љуби свакога од нас. Чека. Зар ти је Он нечим нанео штету? Зар те је Он нечим казнио? Зар ти је нанео неко зло? Не. Ти дишеш, осећаш свој пулс, а Бог ти говори:

- Ниси дошао у храм, али те Ја и даље волим. Желим да дођеш к Мени, али желим да и ти то пожелиш! Желим да дођеш по својој слободној вољи.

Мени се веома допада када млади људи добровољно долазе на исповест. Питам их:

- Ко те је довео, мајка, отац?

- Нико! Ја сам.

Постоје деца која долазе на исповест у тајности од родитеља, код куће о томе нико ништа не зна, они иду у храм добровољно. Родитељи таквог детета можда мисле да се он бави нечим лошим чим није код куће и мајка му додијава својим проповедима, а он жели да буде ближе Богу, жели и - долази. Ово има веома велики значај. Јер постоје деца коју доводе насилно, приморавају их, међутим, Бог не жели то, јер је принуда прави пакао. Ако те ја на силу ставим у рај, ти ћеш се осећати тамо као у паклу. Зато је Христос рекао:

- Желим да Ме волите, али желим да то буде ваш слободни избор, да Ме заволите по својој слободној вољи!

Како нам често недостаје вера у Божији Промисао и мислимо да можемо и да смо дужни да нешто одлучимо, поправимо, исправимо, упадамо у хистерију и говоримо: "Ако одмах нешто не урадим, он ће пропасти! Ако не будем викао на своје дете, он ће пропасти када порасте!" Наивно сматрамо да имамо велику снагу да утичемо на људе око нас, да можемо нешто да кажемо и да ћемо тиме изменити своје дете или блиску особу. Не! Нећеш ти изменити своје дете! Бог то чини! Божији Промисао ће изменити твоје дете. Где ти је дете сада? Где ти је муж сада, твој друг? Ми не знамо шта они раде, али је Господ поред њих. Не можеш преко телефона пратити теби драгу особу, постављати му сваких 10 минута питање: "Где си, шта радиш?", "Да ли знаш колико је сати?", "Када ћеш се вратити кући?"

Немогуће је непрестано осећати ту ужасну несигурност у другог, мислити да се можда све изменило, можда ме више не воли... Потребно је поверити се Богу и рећи од свег срца: "Боже мој, предајем у руке Твоје човека кога волим!" И поверовати да се Господ брине о њему, смирити се. Тада ћеш видети да га Бог неће оставити.

Испричаћу вам за један храбри и неочекивани поступак Светог Порфирија Светогорца. Једном му је на исповест дошао мушкарац. Исповедио је све своје грехе, осим једног, који је био најозбиљнији у његовом животу. Био је ожењен, али је варао жену са љубавницом. Сви су живели у Атини и тај човек је имао одраслу децу, студенте који су се школовали такође у Атини. О свему томе није рекао Старцу. Када је исповест била завршена, Старац Порфирије га је питао:

- То је све? Завршио си исповест?

- Да, завршио сам.

Старац је прочитао молитву за разрешење грехова над њим. Мушкарац је био спреман да оде, отворио врата, међутим, Старац Порфирије му је рекао:

- Сачекај, хоћу да ти кажем још нешто.

Мушкарац се окренуо према њему, а сам у себи је помислио: "Па ето, а још и говоре да је он Светитељ и да све види. Ништа није ни наслутио, не зна шта кријем од њега". Старац је, гледајући му у очи, рекао:

- Дозволи ми да те посаветујем. Жену са којом вараш своју супругу немој више довозити у тај атински хотел где си увек са њом. Неко од твојих синова студената могу да те виде и могу веома да се наљуте на тебе. Ако је твоја страст толико снажна да ниси у стању да се зауставиш, иди даље где те нико неће видети.

Мушкарац је изгубио моћ говора од запрепашћења. Био је поражен да је Старац знао за његов грех, али да о томе није говорио са гневом, већ је показао уважавање према њему. Насилно чак ни исповест не може да се догоди. Немогуће је приморати човека да се исповеди ако он то сам не жели. Сам то треба да пожели и сам да говори о томе.

Старац не само да га није прекорио, већ му је и рекао како лакше да учини грех, да је потребно да буде опрезнији да би сачувао добре односе са децом. Да ли можете то да замислите?

Зашто је Старац Порфирије то учинио? Зар да би Господ оставио овог човека? Не. Међутим, неопходно је да будеш Светитељ да би некоме тако нешто рекао. Старац је знао шта ће бити даље. Рекао му је:

- Дао сам ти савет, међутим, то није све. Молићу се усрдно Богу за тебе и Он те неће оставити.

Прошло је време и тај човек је заиста изменио свој живот. Тада је дошао Старцу и на коленима, у сузама исповедио свој грех. А затим је Старцу Порфирију рекао:

- Оче, дирнуо си ме тиме што ниси почео да ме грдиш, ниси почео да ме плашиш. У мени се све преокренуло. Изненада сам схватио да пошто ме ти не принуђујеш, ја сам морам себе да натерам да се променим. Ти си успео да ми, не осуђујући ме, помогнеш.

Како је предивно исправљати некога, не свађајући се никада са њим! Како је добро када човек по твојим очима схвата шта желиш да му кажеш, када осећа твоју љубав и одговара истим. И где год да оде, увек ће се вратити јер ће га благост твоје душе обавезно позвати назад. Тако је учинио и Старац Порфирије. Тај човек је изменио свој живот без притискања. Како је то предивно и правилно! Да нас нико не приморава на силу да нешто радимо. Да можемо у Цркви да се осећамо слободно и да се трудимо, радосно говорећи: "Зар могу да будем толико незахвалан према Господу, Који све види, све зна, Који ме не кажњава, даје ми шансу да постанем бољи? Не, никако нећу бити такав!"

Наш Бог је добар и милосрдан, Он није некакво страшило које нас вечно принуђује. Хајде дакле да васпитавамо и своју децу без психолошког притиска, хајде да их не плашимо. Тај строги, ужасни бог који нас грди, који нам се чини чудовишним - то није наш Бог!

Старац Пајсије је говорио да га је мајка од малих ногу научила да се моли, не говорећи му никада о молитви. "Када смо били мали", сећао се он, "говорили смо у себи: 'Господе Исусе Христе, помилуј ме!'. Наша мама нас никада није приморавала да то изговарамо, није захтевала да се помолимо. Ми смо једноставно слушали како је она изговарала: 'Господе Исусе Христе, помилуј ме!' док је месила тесто за хлеб".

Тако је и потребно живети. Ради свој посао, а другога остави на миру. Не оптерећуј се њиме. Брини се за спокој у својој души, а он ће осетити леп мирис твоје душе, он ће га схватити. Мајка Старца Пајсија им је додавала јело из пећи и изговарала молитву, падала би виљушка на под, она се није нервирала, разбијала се чаша, његова мајка се молила. "То нам је она предала, осећали смо се као у Рају, волели смо да остајемо код куће и то је била утеха за наше родитеље".

Упоредите ове речи са речима једног младића:

- Када долазим кући, не осећам никакву радост. Не волим своју кућу, иако је велика, лепа, прекривена теписима, клима уређајима; не свиђа ми се, непријатно ми је у њој.

Замисли се, зашто се твоје дете не осећа код куће тако добро, као што се осећао Старац Пајсије у свом дому? Једном приликом ми је дошла мајка једног младог човека и рекла:

- Оче, мој син долази теби на исповест већ шест месеци и ипак није престао да пуши! Шта радиш ти све то време?

- А шта ти хоћеш да ја радим?

- Па... Треба да буде неки резултат!

- А ти ниси приметила никакав резултат?

- Не, моје дете пуши као и раније!

- А то што твој син наставља да долази на исповест, без обзира што пуши, зар то није добро?

- Али, оче, ја сам мислила да ти можеш да утичеш на младе.

- Па зар то није добар утицај? Што он долази и често се исповеда?

- Да, али не само то, он треба да прекине да пуши!!!

Другим речима, тако ти желиш да укажеш свом детету шта треба да исправи у себи. А како ће он то учинити, како ће он то исправити? Ако си тако добра мајка, зашто ти сама не учиниш то чудо, већ га тражиш од мене? Уради то ти! Исправи своје дете!

Постоје деца која желе да учине сто грехова, али се боре са собом, уздржавају се и учине само три, само два, само један грех. Млади човек има много жеља које га муче. Духовник све то зна. Зна, зато што младић говори:

- Оче, желим да урадим и то и то, али од свега тога, ја само пушим.

Ја не говорим да је добро када пушиш, али и то је боље него да учиниш сто других грехова... Бог види да је и то пушење - борба коју млади човек има. Али његовој мајци то не могу да објасним. Она види све по своме и сви ми гледамо на то што се догађа, јако уско, на људски начин. Бог гледа на наш живот са свих страна и зна све о сваком човеку, његово душевно стање, проблеме, унутрашње расположење. Говорећи о томе, Старац Пајсије је наводио следећи пример. Претпоставимо да је човек у свом животу извршио два убиства, али његова унутрашња злоба је толика да жели да изврши сто убистава, међутим он се уздржава. Ми за таквог човека вичемо:

- Убица! У затвор, иза решетака!

А Бог зна да је тај човек од сто могућих убистава, учинио само два. Ми судимо као људи, а Бог суди божански, зато Он не осуђује као што ми то чинимо и не изводи закључке које ми сами изводимо. Бог нас воли јер зна све о нашем карактеру и души. Наравно, жена које се жалила на пушење сина, била је добра и веровала у Бога. Шта сам могао да јој одговорим? Рекао сам:

- Ако си тако добра, онда ти и учини чудо! Шта хоћеш од мене? Учини то сама.

- Али, оче, зашто тако говориш? Шта, зар сам ја лоша мајка? Зашто ме грдиш?

- Не грдим те, али мораш да схватиш да понекада и деца добрих родитеља могу да скрену са правилног пута. Свашта се дешава. У једној породици муж може бити добар, а жена учинити грех. А у другој породици је жена пример за врлину, а муж лако може да одступи и учини неки грех. Међутим, у томе нема њене кривице. Дешава се тако у животу. То уопште не значи да је у кући увек неко крив. Бог то допушта да би испитао наше трпљење, непоколебљивост, смирење, молитву, љубав, слободу човека.

Један човек ми је причао о нечему што се догодило у његовој породици. Одговорио сам му:

- Да ли можеш сада да заволиш своју жену, сада, након што је то урадила? Када је била жена за пример, теби је било лако да је волиш, била је као анђео. Сада, након што је то учинила, да ли си у стању да је прихватиш? Да ли можеш да је волиш истински? Раније си волео савршенство. То је лако. А волети грешницу, волети блудницу, прихватити је, не подсетити на оно што је учинила, не приморавајући је да се осети понижено, да ли можеш? То ће и бити истинска љубав. То је божанско понашање. Господ управо тако поступа. Да ли си у стању да поступаш као Он?

Ето, то и јесте величина. И Бог позива свакога од нас да то достигнемо. Све оно о чему сада говоримо, захтева трпљење од нас. Живот захтева трпљење.

Неки људи желе да измене друге јако брзо, желе тренутне промене. Када идеш у неки центар за мршављење, тамо ти постављају питање колико килограма желиш да скинеш. Ти им одговараш: "13 килограма. Колико ће времена то захтевати? Желим да то иде брже". Међутим, у животу се тако не дешава. Можеш да смршаш за два месеца, али карактер није нешто што можеш да измениш за два месеца, па ни за две године. Свако има свој животни ритам. Неопходно је да се научиш да чекаш. Време мења човека. Неопходно је да кажеш себи: "Показаћу трпљење ради свог детета, ради своје жене, ради себе самога, постепено, уз Божију помоћ, изменићу се".

Једном је отац Светог Силуана замолио свог сина да припреми јело за њега и раднике. Био је петак. Младић је заборавио на то, припремио јело са месом и однео га оцу. Отац Светог Силуана никада није нарушио пост петком, међутим, видевши колико се радује син што је све сам припремио, замислио се, говорећи у себи:

- Шта сада да радим? Да ли да му кажем да то нећу јести, да ли да му кажем...

Ништа није рекао, захвалио је сину и сео да једе, али се у себи помолио да син некада схвати своју грешку. Прошло је време и Свети Силуан је схватио ово. Међутим, његов отац се уздржао и ништа му није рекао. Он се направио да ништа не схвата и не примећује, док се ми све време увек трудимо да се покажемо паметним и говоримо: "Открио сам га! Све знам о њему!"

Једном приликом ми је једна жена рекла:

- Ухватила сам свог сина. Зар сам ја глупа, оче? Одмах сам схватила о чему се ради. Узела сам његове ствари, помирисала... Све се осећало на цигарете. Тада сам му рекла: "Шта радиш ти? Мислиш да ништа не видим?", јер сам схватила да пуши! Не може да се сакрије од мене!

Одговорио сам јој:

- Браво за тебе, баш си паметна! А шта се десило онда?

- Наравно, направила сам скандал!

... Од тада син жваће жваке пре него што се врати кући, прска своју одећу парфемом, крије се и осећа се јако добро због тога. Његова мајка већ ништа не осећа. Ја јој говорим:

- И, шта мислиш, да ли си успела?

Зар је то успех? Ти се поносиш тиме што си тако домишљата, а не схваташ да права мудрост није у томе да глумиш да све схваташ, већ у умећу да сачекаш мало. Сачекаш да прође време. Мислиш да Бог не види то? Види. Али да ли се Он одмах меша у наш живот и кажњава? Не. И ти сачекај, остави га, он ће се изменити и схватити као што је схватио и Свети Силуан. Он је отишао до оца и питао га:

- Оче, реци ми, оног дана када сам ти припремио јело са месом, ти си знао да је тај дан петак?

- Како да не знам? Био је петак и ја сам се осећао као да једем леш, нисам се осећао добро.

- А зашто ми ништа ниси рекао? Ниси ме опоменуо, изгрдио, ниси ме натерао да се осећам лоше.

И Свети Силуан је схватио. На тај начин се мења човек.

Једна жена се жалила Светом Пајсију на своју ћерку. Она је била лења, спавала је до касно, имала је 25 година и још није била удата. Мајка је говорила:

- Оче, па како ће се она удати ако по цео дан спава? Ништа је не занима, цео дан лежи или излази са својим другарицама. Притом је ужасна чистуница, све јој је прљаво, ништа не жели да додирне и зато ништа и не ради. Када се поздравља, обавезно пере руке алкохолним раствором. Цео дан шета са том флашицом. Шта да радим са њом? Како она мисли да створи породицу, како ће бринути о кући, како ће спремати јело - па она ништа не зна и не жели да зна? Очајна сам. Све време јој говорим о свему овоме, али се она не мења.

Старац Пајсије јој је одговорио:

- Твоја ћерка ће се променити само на један начин.

- Како?

- Трпљењем. Њој проповед није потребна. Ништа јој немој говорити. Покажи трпљење.

- И она ће се променити?

- Бог ће је изменити. Сачекај мало, научи се трпљењу, она већ није дете, има 25 година, већ је формирана. А ако се не измени, значи да је достојна своје судбине. Остави је на миру.

Прошло је неко време, девојка је срела младог човека у кога се заљубила, удала се за њега и родила дете, научила рано да устаје, све стиже по кући, спрема и пере. Њен живот се изменио и натерао је да постане боља. У питању је био њен избор, нико је није приморао на то. Када је након неколико година жена поново отишла Старцу Пајсију, он је питао:

- Шта ради твоја ћерка?

- Оче, све се догодило како си и рекао. Удала се и тако изменила! Све је научила.

- А шта је са чистунством?

- О, превазишла је то. И дете купа и чисти га, спрема, све ради сама.

- Видиш како се променила? Да ли си јој нешто говорила?

- Не, оче, нисам, како си ми и рекао. Ћутала сам, предала је Богу и чекала.

Да ли је лако показати трпљење? Ми желимо да други буду онакви каквим ми желимо да их видимо. По људском схватању то је нормално, да и сам имам дете, ја бих то исто хтео. Међутим, ми не знамо Божији Промисао за свакога од нас. Нама је неопходно да се научимо смирењу, да можемо да кажемо: "Гоподе, предајем се Твом Промислу, не желим да се Ти равнаш у односу на мене, чини са мном шта желиш". И онда ћемо чути одговор од Господа:

- Ја не желим да ти диктирам, не желим да те претварам у шаховску фигуру. Желим да будеш срећан.

Зато је неопходно потчинити се Божијој вољи и не инсистирати непрестано на испуњавању своје воље. Ово можемо достићи једино трпљењем и молитвом. Да ли се молимо за оне које волимо, да се измене? Да би променио човека, помоли се за њега. Моли Бога да га Он измени и видећеш како ће се твојом молитвом постепено изменити. Међутим, ми се не молимо.

Испричаћу вам нешто. Једне вечери се један брачни пар свађао три сата, цела зграда их је чула. Свађали су се, свађали, затим су се уморили и сели да гледају телевизију. То јест, посвађали су се, вика је достигла врхунац, они су истрошили батерије и досадило им је. Онда је жена рекла:

- Дај да поједемо нешто!

Сели су да гледају телевизију, јели и помирили се. Рекао сам им:

- Три сата свађе. За пола сата сте могли да прочитате молбени канон Пресветој Богродици, само за пола сата. Да ли сте урадили то? Не, нисте могли то да урадите. Нисте научили да се молите. Лакше је свађати се.

Лакше је јер затим вам постаје лакше. "Моја крв се узбуди", овим речима је то објаснио један човек. Међутим, молитва боље "узбуђује" крв у твом срцу. Други човек ми је рекао:

- Ако се молиш заједно са својом женом или са својим дететом, зар можеш одмах након тога да се свађаш са њима? Не можеш. На пример, служимо неки молебан и заједно почињемо да певамо "Пресвета Богородице, спаси нас", а затим ја изговарам "Молитвама Светих Отаца наших, Господе Исусе Христе, помилуј и спаси нас". Да ли можемо одмах након тога да се свађамо? Не, након молитве ти није до свађе.

На тај начин, сви проблеми у кући, сва напетост и раздражљивост потичу од тога што у дому нема духа молитве и мира. Молитва је најмоћније оружје, највећа помоћ, највећа подршка у нашем животу.

Један момак ми је говорио:

- Оче, шта се ово дешава? Не могу да нађем девојку да учиним грех са њом. Како кренем да се спремам да учиним то, у последњем тренутку се обавезно нешто догоди и све пропадне! Неко ми смета!

Запрепастио сам се:

- Нисам те схватио? Шта ти смета?

- Сметају ми да учиним грех!

- И то те брине?

- Наравно да ме брине!

- Јел' све у реду са тобом? Други се моле да не греше, а ти се жалиш због обрнутог?

- Али ја желим да учиним грех са девојком!

Погледај га. Хвала му и за то што је поштено признао... Након неког времена ми је дошла његова мајка и рекла:

- Оче, знам на шта се жали мој син и открићу ти тајну, али му је ти немој рећи. Ишла сам Светом Харалампију кога веома волим, однела сам му дар и замолила га: "Свети Харалампије, молим те, помози. Нека мом сину, када пожели да учини било које лоше дело, пожели да учини грех, ништа не пође за руком. Али када наступи тренутак да створи породицу, када његова осећања буду озбиљна, помози му!" И знаш оче, сада мирно спавам! Зато што раније целу ноћ нисам могла да спавам...

Узгред, ова жена је имала 12 деце, спавала је на поду, то јест, молила се и од умора би заспала на поду. Говорила ми је: "То је било мучење. Толико сам се бојала за децу, толико сам желела да остану добри, пратила сам их, звала их на телефон и они су ме лагали. Скоро да сам полудела, претворила сам се у детектива. То није био живот. Тада сам рекла себи: "Ништа не могу сама да урадим. Ићи ћу Светитељма, молићу се и ако Богу буде угодно, све ће се променити. Почела сам да се молим: 'Господе, знам да ћеш Ти све да уредиш!' и умирила се. Свети Харалампије се веома добро сналази, ја сам мирна за своју децу."

Тада сам схватио зашто млади човек није могао да нађе девојку да би учинио грех са њом. Сметала му је молитва мајке. Размисли, да ли можеш да се молиш тако?

Други млади човек је молио да убедим његову вереницу да напусти посао у банци где је радила, јер су у истој канцеларији са њом радили и мушкарци. Он се бринуо да ће је они гледати. Рекао сам му:

- Слушај ме, она је део твог живота. Како ћеш живети са њом? Зар ћеш је бесконачно пратити да неко други случајно не погледа на њу? Зар је то љубав? Зар ће те она волети на силу? Ти треба да се молиш и немаш права да јој одузимаш слободу!

Једино љубав која је слободна има вредност. Волети не значи да те затворим у кући и не дозвољавам да се виђаш са другим људима да те не бих изгубио. Дужни смо да учимо да волимо онако како нас воли Господ. Када човек нема избора, он не може да каже да је изабрао онога кога је изабрао добровољно. Слобода значи да ја могу да бирам, поредим и изабирам тебе. Управо тако је било у случају са овим младићем. Његова вереница ми је рекла:

- Оче, што више гледам на друге мушкарце, то ми више недостаје мој вереник, јер га ја заиста волим.

Он је то схватио, умирио се, није се више нервирао због њеног посла. Неко може да каже: "Значи, предлажеш ми да оставим све како јесте, да се ни у шта не мешам, не бринем се уопште ни за шта и легнем да спавам мирно?"

Не. Уопште ти не предлажем да оставиш човека који се налази поред тебе и не бринеш, већ да промениш начин на који делујеш: буди стално са својим дететом, својом женом, својим мужем, са оним на кога желиш да утичеш, али изабери други, тихи, невидљиви и врло ефикасни начин - молитву, смирење, уважавање друге особе и рад на својој души.

Једном су Старца Пајсија питали:

- Шта радиш оче, када твој парадајз тако расте?

- Подупирем их кочићима да не падну, јер је парадајзу неопходна подршка. Међутим, не везујем их жицом, већ влакнима тканине које узимам из неке од мајица и везујем их са бригом и прецизно.

Дакле, да, делуј на човека, али делуј брижљиво, не притискај га, да не осети твоје дејство и не помисли у себи: "Како да се избавим од њега, немам снаге да трпим више ово!"

Ми не можемо на силу да задржимо дете око себе. Некада ће он или она имати своју породицу, свој дом, своју децу. Наше дете не припада нама, оно није наша својина. Ми се рађамо у утроби мајке сами, растемо, одрастамо и Бог говори сваком од нас: "Узми себи сапутника да не будеш сам на путу живота и заједно идите ка Мени. Дајем ти друга, али не да би га ти мучио или се мучио сам, већ зато да тражиш и нађеш свог Бога и научиш се да волиш и уважаваш друге људе". Затим ти Бог даје децу и говори: "Рађајте, будите велика породица и радујте се томе."

Међутим, време пролази и породица се поново смањује. Жени се прво дете, одлази из куће, затим друго - и породица поново постаје мала. И у великим породицама када се сви ожене и удају, у дому поново остају само два човека. А затим наступа тренутак када поново постајеш усамљен јер један од двоје умире. Међутим, ако си на почетку свог пута чуо шта ти говори Господ, онда ћеш се учити томе, учити се да љубиш и научивши се, нећеш ни од кога ништа захтевати.

Нико мене на силу није натерао да будем свештеник као и све остале свештенике. У сваком занимању којим се принудно бавиш није могуће осетити радост. О овоме говорим и деци у школи: мени се допада оно што радим, ја предајем добровољно, допада ми се што ми мој посао доноси задовољство и ја желим тиме да се бавим. У противном, не бих издржао.

И Господ не принуђује никога од нас насилно. И ако ми себе принуђујемо на нешто, треба то да чинимо добровољно. На пример, пост представља самопринуђивање - ако желиш, онда пости. Ако не желиш то да радиш, немој да радиш, никакве користи нема у томе да постиш на силу и мучиш се, постиш и свађаш се са Богом. Тако нешто није правилно. Неопходно је радовати се што се трудиш за Бога, али никада не треба притискати и прекоревати остале због тога. Живи у духу хришћанске слободе и љубави. И што се више будеш снажио у томе, то ће више други имати потребу за тобом. Када примораваш другог човека да ради нешто на силу, само га одгурујеш од себе. Дозволи му да оде и он ће се обавезно вратити да би нашао утеху у твом загрљају. Остави га на миру и он ће сам тражити да те поново сретне. Хајде да запамтимо то.

Наравно, лакше је говорити него пробати са применом овог принципа у животу јер смо сви склони да намећемо своју вољу осталима. Међутим, увек треба да памтимо да управо због тога наш живот постаје тежак и увидимо како се то одражава на нашим међуљудским односима - и са нашом децом и међу нама самима...

Извори:

Православие.ru и Православие.ru

Превод са руског:

Станоје Станковић

Светосавље.орг :: Библиотека :: Ћирилица :: Latinica

[Bokisha]

Зашто страдају деца?

Трагедије у којима страдају невини, посебно деца, тешко је објаснити људском логиком. Ми верујемо у Бога који је Бог живих, а не мртвих и дубоко верујемо да Господ љуби пострадалу децу и све невине жртве, као уосталом и све људе и васцелу твар. Зато се молимо за упокојене и односимо се према њима као према онима који су и даље живи у Господу и који чекају васкрсење из мртвих.

Проблем са овоземаљском људском логиком је у томе што све гледамо из перспективе нашег времена и, наравно, ту нема смисла нити га може бити. Веома је важно да се страдање не посматра моралистички као неопходна последица личних грехова. У животу видимо да ту често нема логике јер злочинци неретко доживе дубоку старост и избегавају казну у овом животу, а добри и честити људи често се пате и страдају и поред свих добрих дела која чине. Свет из такве перспективе изгледа крајње неправедан, несавршен. Како наћи смисао у тој свеопштој неправди и бесмислу?

Један начин јесте да се препустимо морализму и да пројектујемо овоземаљску правду на Бога објашњавајући и правдајући његове поступке нашом логиком. Али Бог не суди по правди, већ по љубави јер само Он познаје срце сваког човека. Зато ти хришћански моралистички системи пре или касније воде у разочарење или се у њима вера у живог Бога претвара у људску религију и сујеверје.

Првородним грехом Адам је увео смрт у људску природу и са њом страдање и патње који обележавају историју људског рода. Будући да ми носимо ту људску природу, и сами смо подложни страдању и пропадљивости. Христос, Богочовек, победио је смрт својом смрћу на крсту јер смрт није могла држати у својој власти Животодавца. Зато смрти више суштински нема силу над нама. Физички феномен умирања и страдања и даље се наставља до свеопштег Васкрсења, али они који живе у Христу настављају да живе и живеће вечно. То нам је потврђено самим Христовим страдањем и васкрсењем и зато је ова тајна извор наше велике радости и наде. "Где ти је смрти жалац? Где ти је аде победа." (1Кор. 15,55).

Хришћани су од историјског почетка Цркве Христове живели у овој сталној свести тријумфа живота над смрћу и за њих је физичка смрт била пре нови почетак него крај живота. Зато у прогонима и страдањима хришћани благосиљају своје прогонитеље, а мученици нису посматрани као трагичне жртве нечовечних прогонитеља, већ као хероји и победници који су овенчани славом Божијом. Читајући ране хришћанске списе о мученицима просто се некада зачудимо одсуству "природних емоција" - мајке са радошћу гледају страдање своје деце и благодаре Богу (сетимо се само римске мученице Св. Феликите и њених седам синова, слави се 1. фебруара). Ово није био фанатизам, већ жива вера да они који страдају у Христу и даље живе. Отуда са толиком радошћу Црква прославља празник Васкрсења Христовог.

Кроз ову тајну можемо да разумемо да је овај свет савршен и савршено је створен од Бога. Сва несавршенства не долазе од Бога, већ од палог човека који је злоупотребио своју слободу и кроз кога је смрт ушла у свет. Као што је смрт ушла у постојање преко старог Адама, смрт је коначно побеђена Новим Адамом - Христом и људској природи је враћено достојанство - она је узнесена у ипостасној заједници са божанском природом Бога Логоса и обитава вечно "с десне стране Бога Оца". Хришћани зато не мењају свет споља, у хришћанству нема револуције, већ колико до њих стоји заквашују време и простор кроз које путују ка вечности живећи еванђелским животом и вршећи заповести Господње.

Насупрот овој еванђелској философији (љубомудрију) живота је демонска философија (мракољубље). Пали анђели покушавају да убеде човека да је Бог неправедан, да је све погрешно саздано и да човек уз њихову помоћ треба да ПРЕСТВОРИ овај свет на своју слику и прилику (тј. на слику и прилику палог и огреховљеног човека, а заправо на слику самих палих анђела). Читава историја људског рода непрестано нам показује настојања да се револуцијама исправе "Божије грешке" што доводи на крају до тога да се Бог потпуно поништи или релативизује.

Ми живимо у тим последњим временима у којима је такав поглед на свет и Бога толико присутан око нас, да ће многи, како нас учи последња књига Откровења, на крају прихватити сина безакоња и погибли као Христа и Бога. Наравно, последња победа је Божија и како ће се то све издешавати остаје тајна. Наше је да чврсто верујемо Богу и да у нашем путешествију кроз време идемо ка вечности у постојаној вери, нади и љубави. Зато, уместо да се мучимо да људском логиком овога света објашњавамо неправде и страдања која нас окружују, треба још више да молитвено и евхаристијски пониремо у тајну Христовог страдања и васкрсења и непосредније живимо у перспективи Царства небеског које долази и које ће се у својој пуноћи пројавити након Другог доласка Господњег и Свеопштег Васкрсења.

Архимандрит Сава Јањић, игуман манастира Високи Дечани

http://www.prijateljboziji.com/_Zasto-stradaju-deca/41311.html

[Рапсоди]

 

      Jedne noci čovek je imao san. Sanjao je da je šetao duž plaže sa svojim Gospodom Bogom. 

     Preko neba su blicale scene iz njegovog života. Sa svakom scenom on je primećivao po dva traga stopa u pesku: jedan je pripadao njemu, a drugi Gospodu. 

     Kada je pred njim bljesnula i zadnja scena iz njegovog dotadašnjeg života, bacio je pogled na sve te tragove stopa iza sebe. 

     Primetio je da je puno puta na stazi u njegovom životu bio samo jedan trag stopa u pesku. 

     Takođe je zapazio da se to dešavalo upravo u najtežim i najtužnijim periodima njegovog života.

 

     To ga je veoma ražalostilo i zabrinulo, i on zapita Gospoda: 

-   “Gospode, ti si mi obećao da kada jednom odlučim da te pratim, ti ćes hodati sa mnom čitavim mojim životnim putem. Ali, ja sam primetio da je prilikom mojih najtežih perioda u životu bivao samo jedan trag stopa na pesku. Uopšte ne razumem zašto si me ostavljao onda kada sam te najviše trebao?“ 

     Tada mu Gospod odgovori: 

    „Moj sine, moje dragoceno dete, 

     ja te volim i nikada te ne bih ostavio. 

     Za vreme tvojih najvećih iskušenja i patnje, 

     kada si video samo jedan trag stopala na pesku, 

     to je bilo onda kada sam te JA uzeo i nosio na svojim rukama.“ 

[Рапсоди]

Не могу да нађем оригинални текст /препричавам/.

 

 

Пошао човек ујутру у виноград и каже жени : "Ама ништа , ама баш ништа никаква сила ме не може спречити да данас одем до винограда и да мало радим у њему ".

Каже му жена: "Ћути и реци само ако Бог дa" .

A муж на то каже "Дао или не ,  ја морам да идем" .

Опет ће жена ,

"Aма човече само ако Бог да"

И оде ти тако човек у виноград, када се провали небо пљусак никако да стане, дође човек до винограда а виноград сав у води , не зна се које јаднији човек или виноград .

Враћа се човек кући наравно ни привиривши у виноград ,сав покисао јадан смрзнут, звони жени на врата, а жена пита "Кo је ".

A он са друге стране врата каже :

"АКО БОГ да твој муж".

[Рапсоди]

Молитве на језеру /Свети Николај Жички/

 

                                                                      LXXV

 

Благослови непријатеље моје , Господе . И ја их благосиљам и не кунем .

Непријатељи су ме више гурнули Теби у наручје него пријатељи .

Пријатељи су ме везивали за земљу , непријатељи су ме дрешили од земље , и рушили сва моја надања у земљу .

Ови су ме учинили странцем у земаљским царствима , и непотребним становником земље .

Као што гоњена звер нађе сигурније склониште него ли негоњена ,

тако сам и ја , гоњен непријатељима , нашао најсигурније склониште , сакривши се под Твој шатор ,

где ни пријатељи ни непријатељи не могу погубити душу моју .

Благослови непријатеље моје , Господе . И ја их благосиљам , и не кунем .

Они су место мене исповедили грехе моје пред светом .

Они су ме шибали , кад сам се ја устезао шибати сама себе .

Они су ме мучили онда , кад сам ја бежао од мука .

Они су ме ружили онда , кад сам ја сам себи ласкао .

Они су ме пљували онда , када сам се ја гордио собом .

Благослови непријатеље моје , Господе .

И ја их благосиљам , и не кунем .

Кад сам се ја правио мудрим , они су ме називали лудим .

Кад сам се правио моћним , они су ми се смејали као кепецу .

Кад сам хтео водити људе , они су ме гурали у позадину .

Кад сам журио да се обогатим , они су ме стукали гвозденом руком .

Кад сам мислио мирно спавати , они су ме будили из сна .

Кад сам зидао дом за дуг и спокојан живот , они су га рушили и изгонили ме ван .

Заиста , непријатељи су ме одрешили од света и продужили руке моје до Твога скута .

Благослови непријатеље моје , Господе . И ја их благосиљам , и не кунем.

[Рапсоди]

           Молитве на језеру /Свети Николај Жички/         

 

 

                                                                        LXXIV 

 

Погледа Отац с Небеса и виде ме сва у ранама од неправде људске, и рече: не свети се. Коме да се светим Господе? Поворци стада, што иде на заклање? Свети ли се лекар болесницима, што га са самртничке постеље руже? Коме да се светим? Снегу, што копни, и трави што се суши? Свети ли се гробар онима, што се спуштају у гроб? Коме да се светим? Незналицама, што мисле, да могу још некоме у свету нанети зло осим себи. Свети ли се учитељ неписменој деци, што не знају читати? Вечност ми је сведок, да сви они што су брзи на освету спори су у читању и разумевању њених тајни. Време ми је сведок, да сви они што су се светили, гомилали су отров у себе, и отровом избрисали себе из књиге живих. Чиме се хвалите, осветници, пред противницима својим, ако не тиме, што ви можете поновити њихово зло? Не казујете ли тиме: и ми нисмо бољи од вас?

 Бог ми је сведок: и ви и ваши противници подједнако сте безбрижни и подједнако немоћни за добро. Видех трешњу, којој деца огулише кору и спалише, како даваше свој зрео плод тој истој деци. И видех, краве, које људи мучаху великим теретом, како стрпљиво дају млеко тим истим људима. И сузе ми ударише на очи: зашто природа да буде милостивија према људима него човек према човеку? Природа ми је сведок, осветници, — само је онај моћнији од својих злотвора, ко је немоћан поновити дела ових. Освети нема краја, и потомци настављају дело својих отаца, и одлазе остављајући га несвршена. По широком друму јури зло, и од сваког новог мегдана добија снаге и маха, и умножава своју свиту. Мудар се склања с друма, и оставља зло да јури. Лајава пса брже умири један комад хлеба него хрпа камења. Онај ко је учио људе: око за око, — учио их је, како ће сви остати слепи. Коме да се светим, Оче мој небески? Поворци стада што иду на заклање? Ах, како су жалосни сви злотвори и сви осветници! Заиста, као стадо што иде на заклање, а не зна куда иде, па се боде и ствара кланицу пре кланице. Не тражим освету, Оче мој, не тражим освету но тражим, да ми даш море суза, да могу оплакати жалост оних, што иду на заклање, а не знају куда иду. 

[Bokisha]

Наш језик и наша реч

Хајде да покушамо да истражимо где се у човеку рађа реч. Уобичајено се сматра да је ум тај родоначелник, иако Библија сведочи о тесној повезаности ума и срца и не своди ум само на расуђивање. Мисао коју рађа ум неодвојива је од њега; сваком је познато да мисли живе у нама, рађају се и смењују једна другу, те побуђују ум на унутрашњу активност. Али ево - мисао постаје реч. Оваплоћена мисао која се одева у звучну или словну одежду јесте реч. Реч која излази из уста и улази у срце слушаоца или читаоца наставља да живи у нама.

Кад нешто кажемо или напишемо, ми ништа не губимо, док је онај који прима нашу реч очигледно на добитку. При том, реч је испуњена извесном снагом чији је извор - наше срце. Свако ко пажљиво слуша реч осећа ту снагу и свестан је ње. Кажу да дар говора посебно уподобљује човека своме Створитељу Богу. Тајна Божанске Тројице налази свој одраз у човечјој души. Беспочетни Отац (Ум) из вечности рађа Сина (Мисао) који је постао човек, оваплотио се и у Библији се назива Реч. Треће лице Свете Тројице је - Дух Свети. Он исходи од Оца и пребива у Сину. Слично томе и наш ум, ограничен и слаб, рађа мисао која се у оваплоћењу назива реч. Сваку реч прати духовна снага што исходи из ума који је, по Библији, тесно повезан с нашим срцем.

Укратко речено, реч открива тајне ума и срца. Реч разоткрива начин човековог размишљања. Реч сведочи о томе каква сила, добра или зла, живи у човечјој души.

Ако је твоја реч ласкава и превртљива, прожета духом гордости, срџбе или раздражљивости, ако је испуњена отровом осуде, колико га је тек у срцу из којег та реч извире, откривајући само мало од онога што кријеш у несрећној души твојој?! И насупрот томе, када чујемо праведну и јасну реч, реч добру и бодру, утешну и смирујућу, остаје нам само да нагађамо о оном духовном благу какво и јесте душа говорника. Уосталом, Христос Спаситељ заповеда нам да човека не ценимо само по речима, већ и по делима. "По плодовима њиховим препознаћете их."

Наш начин размишљања или поглед на свет, једнако као и језик, увелико зависи од нашег начина живота. Човек који води непристојан, сраман живот, који поступа нечасно и непоштено, изабраће себи филозофију која је у складу с поквареном нарави. И ма колико се он трудио да себе маскира сладуњавим и високопарним речима - ниједну тајну сакрити не може. Сурово или нечисто срце увек ће се исказати и нехотице открити, неочекивано погађајући простодушног слушаоца заједљивом, циничном или срамотном речју која се тобоже омакла ласкавом и китњастом језику. А знате ли ви, љубазни моји читаоци, да се помоћу речи можемо излечити и, штавише, можемо васпитати, одгојити чисту и дивну душу? Пре свега, треба из свог речника да уклонимо све речи које погађају и вређају наше морално осећање. "Да никаква покварена реч не изађе из уста ваших...", даје нам завет свети Апостол Христов. Све док допуштамо таквим речима да скрнаве наш и туђи слух, не може бити говора ни о каквом моралном и богоугодном животу. "Кажем вам - за сваку празну реч коју људи изрекну, даће одговор на дан суда; јер ће се својим речима оправдати и својим се речима осудити", упозорава нас Јеванђеље.

Када будемо својски радили на себи и на својим поступцима, када у нашу свест, наш ум и наше срце уведемо речи уистину свете и нетрулежне: Бог, Господ, милосрђе, целомудрије, невиност, вера, правда, мир, радост и остале тада ће се променити наш поглед на свет и наше срце ће постати доступно за деловање друге силе, благодати Божије, која учвршћује хришћанина у његовој тежњи да испуни заповести јеванђелске. Али како, упитаћете ви, да у свест уведемо те чудесне речи, како да њима очистимо ум да би Дух Свети освештао и наше срце, мисли, жеље и поступке? Одговор је једноставан: молите се. Све молитве Православне Цркве, почев од молитве Господње ("Оче наш") и јесу она света карика која спаја словесно разумно створење, човека, с Богом Речју.

Зато је, уосталом, Иван Сергејевич Тургењев, велики писац велике земље, назвао наш језик моћним и дивним, јер он у себи. као у јединственој матици, сједињује две живе струје - стихију светог црквенословенског језика и стихију оштроумног, изражајног, пространог и мудрог народног, разговорног, из чијег споја се и формирао, уз помоћ Пушкиновог генија, руски књижевни језик. Још је Михајло Васиљевич Ломоносов писао о користи коју омладина има читајући црквене књиге а у Старој Русији Часослов и Псалтир били су приручници за оне који почињу да се описмењавају и да стичу практичне навике читања.

Ко год има лични Молитвеник (зборник с јутарњим, вечерњим и осталим молитвама), убеђен сам да он не само што више никада неће себи дозволити да употреби погрдну реч, већ неће моћи узалуд, без потребе да изговара име Божије, што се у устима савремених људи, нажалост, чује свуд унаоколо.

Од детињства се сећамо поука одраслих о такозваним чаробним речима: добар дан, изволите, хвала. Али можда се нису сви удубљивали у њихов смисао. Изговарајући речи поздрава људи би сабеседнику пожелели дуг живот у здрављу и благостању; употребљавајући реч "изволите", изражавали су однос поштовања према човеку старијег узраста и богатог животног искуства. Управо тим речима, "изволи, старче", у стара времена људи су позивали у свој дом путника намерника, уморног од пута, или су молили позваног да седне на што почасније место, што ближе глави породице. "Спасио те Христос, спасио те Господ, спасио те Бог" - ето чиме је испуњена данашња реч "спасибо" - не обичном захвалношћу речима, не формулом уљудности, већ молитвом за спасење, стицањем милости код Господа на дан Суда. Зар не постаје јасно да кад употребљавамо те речи са смислом, наш говор грејемо дахом Божије благодати, наше општење с људима чинимо уистину топлим и срдачним и на сопствену душу привлачимо милост Божију?

Колико је велик дар речи, толико су жалосне последице злоупотребе тог дара. Језик, који нам је даровао Створитељ за прослављање Његовог имена и умножавање добра у општењу с другима, може бити узрок осуде на вечиту пропаст грешника који се није покајао! Кад само помислимо на то да ће нас правда Божија, како је обећано у Јеванђељу, стићи за сваку сувишну реч! А свака пак реч, испразна, бесадржајна, изречена без смисла и без користи, може бити сврстана у категорију сувишних. Шта онда да кажемо о осталим - оштрим, заједљивим, скаредним, баналним и лукавим речима?! Ето зашто је настала изрека: "Језик мој - непријатељ је мој". Срећом, наши читаоци знају да у светој тајни Исповести Милосрдни Господ све опрашта ако се кајеш с чврстом намером да се поправиш.

Хтео бих да предложим три мала златна правила језика. Ко их се придржава, престаће да се огрешује о језик, што, сложићете се, није безначајна ствар.

Правило прво: Мисли шта говориш. Другим речима, одмери у себи ону реч која ти је на врх језика. Промисли како ваља, па тек после реци, и никада нећеш због тога зажалити.

Правило друго: Не говори оно што не мислиш. Не буди неискрен, не греши душу. Боље је прећутати него говорити неистину.

Правило треће: Не говори све што мислиш. То правило не позива те, како се можда некима чини, на лицемерје и конформизам. Али оно саветује да правилно процениш сабеседника и његово душевно расположење. Да ли је он данас спреман да од тебе чује оне речи које ће твоје срце мирно примити три дана касније? Да ли ће му донети корист оно што ти намераваш да му кажеш? Да ли му је потребно да чује твоје мишљење о том питању? Да ли ћеш неког довести у неприлику и да ли ћеш одати туђу тајну својом неопрезном речју? И десетине других "да ли" могу оправдати ово правило. Једном речју - не говори све што мислиш.

Неки су три поменута правила сводили на једну златну формулу мудрог говора: Мисли шта говориш, коме говориш, зашто говориш, где говориш и какве ће због тога бити последице.

Пријатељи, више читајте добре, паметне, лепе и, пре свега, свете књиге! "С ким си - онакав си" - не говори узалуд руска пословица.

Нека наше гесло одсад буде она стара: "Ниједан дан без црте". Ниједан дан без једног прочитаног ретка који ће ући у златну резерву вашег сећања.

Протојереј Артмије Владимиров

http://www.prijateljboziji.com/_Nas-jezik-i-nasa-rec/41320.html

[Bokisha]

Шта значи помирити се са свима?

Питање „шта значи помирити се са свима“ је увек актуелно. Откуда узети снагу и пре свега разумевање, да би се могло опростити онима који чине геноцид над народом, насиље над нашом децом, морално и физичко убијање младежи, издајство? Зар је могуће икакво помирење са непријатељима Божијим и непријатељима Отачаства?

Свети Јован Шангајски каже да је ипак могуће помирити се са свима. У беседи о Страшном суду он описује карактер миротворачке делатности антихриста. Антихрист ће "чинити свима што им је пријатно, под условом, одобравања његове делатности и признавања његове врховне власти. Он ће допустити могућност живота Цркве, дозвољаваће њена богослужења и изградњу предивних храмова под условом признавања њега као "врховног бића" и поклоњења њему. А у њему ће бити лична мржња према Христу која ће се хранити атмосфером овог општег мира. Он ће живети овом мржњом и радоваће се одступању људи од Христа и Цркве. Биће масовног одступања од вере, при чему ће многи епископи променити веру, а као оправдање наводиће изванредан положај Цркве".

"Тражење овога мира (компромис) биће карактеристичним настројењем људи - каже светитељ Јован, истинско исповедање ће ишчезнути. Људи ће префињено оправдавати своју наду на умиљато зло (обратите пажњу како Светитељ назива свет "човека безакоња"). Умиљато зло ће подржавати овакву општу настројеност у људима који ће се радовати овом помирењу и навићи се на одступање од правде и сладост компромиса и греха".

Дакле, важно је којом се ценом достиже мир. "Антихрист ће све дозвољавати људима, само да они падну и поклоне му се". Ово није нови начин успостављања свеопштег мира. Римски императори су били спремни да дају слободу хришћанима само да они признају божанственост њихове врховне власти. Они су мучили хришћане само за то што су они исповедали: "Једном Богу се поклањај и Њему једино служи".

А какви су плодови овог мира? Када "му се сав свет буде поклонио, тада ће он открити лице своје мржње према Христу и хришћанству. Ето чега ми треба да се сетимо у Прашталну недељу пре него што се помиримо са свима.

Монахиња Ана (Тепљакова) ми је причала о протопрезвитеру Михајлу Пољском - сведоку славе Руске Цркве, и састављачу два тома житија новомученика. Једном је двадесетих година, код њих у храм на недељу праштања дошао да служи епископ Антоније (Грановски), обновљенац. "Пун је храм био народа", причала је матушка Ана, "и баћушка Сергије, настојатељ храма је саслуживао, такође и отац Алексеј. А отац Михајло није дошао да служи. По њега су послали, он не иде. И по други пут га позивају, но он се није одазвао да служи вечерњу Прашталне недеље са Грановским. А кроз недељу дана су га ухапсили.

Истинско праштање је немогуће без исповедања пуноће вере и истинско праштање је немогуће без живота по вери, без одбацивање сваке лажи и свакога зла. Што човек дубље живи духовним животом, а то значи што више сазнаје како је страшан грех и тим јаче он потребује праштање од Бога и од другог човека. И утолико је спремнији да опрости.

Драги пријатељи! Ми нисмо са вама просто браћа и сестре у Христу, ми смо браћа и сестре по несрећи греха, блиски једни другима том везом која нас обједињује као грешнике. Као што се каже "сва Црква је Црква оних који се кају и пропадају". Испунимо се састрадањем једни према другима и молимо Бога да нам свима опрости. Свака немоћ другога открива и моје сопствено несвето лице и моју беспомоћност и крхкост. И наше покајање и наше ревновање за правду Христову, помаже нам да схватимо: чак и ако човек погреши једном или двапут, или седам пута седамдесет седам пута - није тачно да ће он увек грешити.

Опростимо један другом. Ад - то је прошлост која испуњава садашњост, уништавајући је тамо где нема праштања.

Ми смо призвани да схватимо две ствари. Прво - да је праштање немогуће тамо где нема признавања греха и друго - праштање је немогуће ако оно не исходи од Бога.

Одрицање греха чини праштање у крајњој мери излишним. Ми живимо у свету, где се све чини да се избрише у масовној свести и сам појам греха и пониште Заповести Божије и морални закон. Ако више не постоји морални закон, то не постоји ни грех и неразумљиво је о каквом праштању може бити реч.

Не треба да будемо обманути и тиме да се врло често у наше лукаво време одрицањем греха врши чак признавање греха. Ми сви без изузетака, у овој или оној мери, нарушавамо заповести Божије. У Светом Писму је речено: "нема човека који није сагрешио" (3 Цар. 8,46). И уколико сви тако поступају, грех није страшан и он већ као да није грех.

Савремени човек често иште помирење да не би био захваћен непријатним, негативним осећањима и да не би себи компликовао живот. Ово значи "праштати не праштајући", обмањивати и себе и друге. Страшније од свега као и увек је равнодушност, правити се као да је све у реду, жеља да се не види човек, да се он заборави, мислити да се опростило окретањем од човека и затварањем срца. Но, горчина која остаје може прерасти у мржњу.

Као што је у покајању опасније од свега самооправдање, тако је и овде. Наша душа - психа палог човека је тако испуњена самооправдањем или како се сада говори "има толико механизама одбране", да је наше праштање као камелеон. Оно може примати боју сваког окружења и мимикрирати у псеудо - праштање, чак и до потпуног губитка својег лица. Ово може присуствовати у нашим личним односима једних са другим и у нашим оценама догађаја и лица у којима се открива савремена Апокалипса.

Да би опростили човеку који нас је увредио, треба почети од малога - осмелити се да се погледа у оно што се догодило. А надаље, постарати се да се увиди све у стварном светлу и реалној димензији, ни у коме случају не чинећи од муве слона, да се огањ непријатности и презрења не би преметнуо на све људе и све вредности.

Драгоценије од свега је учинити први корак ка другоме, и тај корак ће бити чврст ако ми пођемо потирући сваки грех. Тако и ступимо у Велики пост, и тако идимо читавог живота, као што кажу свети оци: макар и пузећи, али туда.

Ми знамо да је немогуће решити било који озбиљан проблем без љубави и постоји само једно средство против мржње - љубав. Само на томе путу происходи постепено рађање љубави, као преображај гусенице у лептира. Пост и молитва - су два крила. То је потпуна промена (таква је тајна покајања), то је умирање за себе, но оно даје крила! Праштање је чудо. Оно се твори Богом из ничега. Ми увек говоримо да се за недељу праштања треба унапред припремити. Но, праштање није резултат припреме, ма каква она била. Праштање се не може саздати. Оно се добија изнад смрти, изнад мере, изнад очекивања. Оно пониче из ничега. Оно је благодат. Овде је тачка нашег личног додира са Богом. И са Крстом, јер "где се умножио грех, тамо изобилује благодат". И ова благодат нас преображава и чини другачијим. И само примивши од овог живота сувишком, ја могу штедро давати другоме. На самоме делу, како се молити за оне који нас убијају, ако праштање не исходи од Бога? То је Божији дар, а не наше достигнуће. Зато се наше помирење, једних са другима, утврђује у Светој Тајни исповести - Тајни покајања и у току Великог поста оно треба да буде нарочито дубоким.

Ето висине праштања - обретања Господа и један другог у Њему. Помирење које има за циљ само земаљско, на крају крајева, своди се на тајну антихриста, на причу о виноградарима у којој се каже: "Ово је наследник. Ходите да гаубијемо и да присвојимо наследство његово" (Мт. 21, 38). Њих већ не интересује Христос него само вредности које је Он оставио. Говорити да треба окренути леви образ када нас ударе по десном - је најчистији идеализам, маштарија, уколико верношћу правди Христовој, не отворимо себе љубави Христовој, мученог због осуђивања свих неправди света и ако не примимо благодат Бога који је већи од срца нашег, како каже Св. Јован Богослов (1 Јн. 3, 20).

Протојереј Александар Шаргунов

http://www.prijateljboziji.com/_Sta-znaci-pomiriti-se-sa-svima/41344.html

[Рапсоди]

Свети Николај Жички /Молитве на језеру/

 

 

                                                 ХХХIV

 

Љубав ме чини Богом , а Тебе , Боже , човеком . Где је један , ту нема љубави . Где је двоје уједињено , ту је само призрак љубави . Где је троје уједињено , ту је љубав . Теби је име Љубав зато што Ти је име Јединствено Тројство . Да си један , Ти не би био ни љубав ни мржња . Да си двојство , Ти би био наизменичност љубави и мржње . Али Ти си тројство , зато си љубав , и у Теби нема таме ни наизменичности . Љубав не зна за време и простор . Она је ван времена и ван простора . За њу је један дан као хиљада година и хиљада година као један дан . Кад сам спојен с Тобом љубављу , онда не постоји небо и земља , — постоји само Бог . Нити постоји онда ја и ти , — постоји само Бог . Љубав има три ипостаси : девичанство , познавање и светост . Без девичанства љубав није милост но земаљска себичност и страст . Без познања љубав није мудрост но лудост . Без светости љубав није моћ но слабост . Кад се уједине : страст , лудост и слабост , онда постаје пакао , који ђаво назива својом љубављу . Кад је душа моја пречиста девојка , и свест моја јасновидна мудрост , и дух мој животворна светост , онда сам ја љубав , Koja се поклапа с Твојом љубављу . Кроз љубав ја видим Тебе као себе , и Ти видиш мене као Себе . Кроз љубав ја не гледам себе но само Тебе . Кроз љубав Ти не гледаш себе но само мене . Љубав се жртвује , и не осећа жртву као давање но као добијање . Децо земаљска : реч љубав је најдужа молитва .Постоји ли земаљска љубав , питају ме суседи ? Онолико исто колико и земаљски Бог ! Земаљска љубав гори и сагори , Небесна љубав гори и не сагорева . Земаљска љубав , као и све земаљско , само је сан и гатка љубави . Колико идоли личе на Бога , толико земаљска љубав личи на Љубав . Колико дим личи на пламен , толико ваша љубав личи на божанску љубав . Кад размените златник у грошеве , ви не називате грошеве златником но грошевима . Зашто онда љубав божанску , уситњену и самлевену у пепео временом и простором , називате љубављу а не пепелом ? Господе , удостој ме љубави , којом Ти живиш и живот дајеш . Удостој ме љубави Твоје , Господе , и бићу слободан од свих закона . Усели љубав Твоју у мене , и љубав ће ме уселити у Тебе

[Bokisha]

MIRJANIN I POSLUŠNOST

A+ A-

Starac Pajsije svetogorac

Po definiciji, pravoslavni hrišćanin je onaj koji nastoji da ispunjava zapovesti i zahteve pravoslavnog života, kako to uči Jevanđelje i Sveto predanje. Pokorno prisustvo na bogosluženjima, često pristupanje Svetim Tajnama, držanje Crkvom propisanih postova, davanje milostinje, sticanje duha milosrđa, sve je to minimum onoga što treba da čini čovek koji sledi Gospoda. Ova sveta poslušnost je, međutim, samo početak za svakog hrišćanina; to su prvi koraci u duhovnom životu, u skladu sa učenjem Gospodnjim: ”Ako me ljubite, zapovesti moje držite. Ko ima zapovesti moje i drži ih, to je onaj koji mene ljubi. Koji mene ne ljubi, reči moje ne drži” (Jovan 14:15, 21, 24). Zato je sv. Pajsije Veličkovski napisao: ”Čuvanje Božijih zapovesti i Njegovih reči jeste savršena poslušnost Gospodu.”(1) 

 

Dakle, osnovni, toliko bitni su ovi prvi koraci poslušnosti. Ipak, zato što predstavljaju strpljiv, naporan trud da se hodi uskom stazom ka Carstvu Nebeskom, oni su često ignorisani od strane novoobraćenog hrišćanina. To je razlog zbog kojeg sveštenik novoobraćenom prvo nalaže da se vežba u rutinskoj pobožnosti, kako je gore navedeno, po navici, da bi proverio njegovu poslušnost, i da bi time dotakao njegovo srce, a ne razum. 

   

Po rečima sv. Jovana Kronštatskog, jako je opasno razvijati – obrazovati – samo razum i intelekt, a ignorisati srce. Moramo pre svega da se usredsredimo na srce, jer srce je život. Ono usmerava misli, želje i sklonosti u čoveku. (2)

 

Mnogi koji pređu u pravoslavnu veru ne napreduju dalje od ovih očekivanja. Ali one kojima je dato da uzrastaju u duhovnom životu umesto mleka čeka jako vino pravoslavnog poslušanja. Cilj ovog kratkog teksta je da ukaže na poslušnost mirjanina duhovnom ocu.

 

Postoje opšta tri načela koja se ovde napominju. Prvo, trebalo bi napraviti razliku između starca i duhovnog oca. Starac ispunjava proročku službu u Crkvi; on je poštovan od svih kao onaj koji drugima otkriva volju Božiju. U svetu danas praktično nema pravih staraca, a oni koji za sebe tvrde da su starci i ljudima dozvoljavaju da ih tako oslovljavaju – posebno ovde u Americi, gde je pravoslavlje tako nezrelo – ne služe pravoslavlju. (3) Postoji mnogo preobraćenih, koji su u nedostatku volje (a i po ubeđenju) spremni da se odreknu zdravog razuma i rasuđivanja, negujući tako kult ličnosti koji nema nikakave veze sa pravoslavljem. Činjenica je da mirjani često ne razumeju ulogu starca i duhovnog oca.

 

Drugo, poslušanje duhovnom ocu nije toliko pitanje upravljanja i poslušnosti koliko rukovođenja i sledovanja. Drugim rečima, duhovni otac nikako ne sme da vidi sebe kao onoga koji izdaje naredbe, već kao onog koji rukovodi osobu koju mu je Bog poverio svojim rečima i primerom. Mnogo ovakvih primera poznato nam je iz žitija svetitelja, i teško ih je sada sve nabrojati. Treba istaći da se odnos između verujućeg i njegovog duhovnog oca ne zasniva na zavetu poslušnosti (mada po blagodati to može mnogo da poveže duhovnog oca i duhovno čedo). Umesto toga, to je živa veza između dve žive duše, jedne iskusnije od druge, jedne koja može da ukaže na put, jer je već njime prošla, a druge spremne da veruje i sledi. 

 

Shiiguman Jovan, dugogodišnji otac ispovednik manastira Valaama čija su mnogobrojna čeda mirjani u svetu, govori: ”Mudrost duhovnog života se tako detaljno opisuje u spisima svetih Otaca, ali ono što oni pišu najbolje se može razumeti životom. Duhovni oci moraju da žive po ovim principima, po snazi i po blagodati koja im je data. Onima koji se meni obraćaju za savet ja kažem svoje mišljenje, ali takođe govorim da o svemu rečenom razmisle i sami.” (4) Duhovni otac ne primorava, ne izdaje naredbe, već svoje duhovno čedo uzima za ruku i vodi nežno, ali sigurno.

 

Treće, oni koji mogu pružiti duhovno rukovođenje su sada toliko retki da mirjanin treba da obrati pažnju kome poverava svoju dušu. (5) Zato je veliki starac XIX veka, starac Makarije Optinski, napisao sledeće jednom mirjaninu: ”Zaista je velika uteha i velika pomoć da ste pronašli učitelja pod čijim će se mudrim rukovođenjem isceliti od samovolje i gordosti. Danas je veoma teško pronaći takovoga.” (6) Ako je pre sto godina bilo teško pronaći duhovnog oca u Rusiji, koliko je to teže danas! Savremenik starca Makarija, i sam veliki duhovni učitelj, episkop Ignjatije Brajčaninov, upozoravao je one koje je rukovodio: ”Tašti i tvrdoglavi vole da uče i da daju svoje mišljenje. Oni ne brinu o njihovom savetu… ne razmišljaju da mogu da nanesu nepopravljivu štetu svome bližnjem neiskustvom, pogrešnim savetom… Oni žele da ostave utisak na početnike, i da ih pridobiju za sebe. Oni žele da ih ljudi hvale, da budu ugledni svetitelji, mudri sveštenici, učitelji sa duhovnim iskustvom. Oni žele da nahrane svoju nezajažljivu sujetu.” (7)

 

 

Kako onda mirjanin, koji je napredovao u postu, bdeniju, molitve itd. da pronađe pravac koji je njegovoj duši neophodan za dalje uzrastanje? U većini slučajeva, parohijski sveštenik će uputiti ovu osobu iskusnom monahu, koji mu može dati smernice. U suprotnom, kako vladika Ignjatije kaže: “Mirjanin bi trebalo da traži Božiju volju u Svetom Pismu, moleći da mu Bog pošalje pomoć. Možda će u određenom trenutku Bog poslati mudrog savetnika i duhovnog oca, ali u međuvremenu, on mora da čeka strpljivo, da ne bude previše hitar da se preda na rukovođenje drugome, da ne bi postao sluga čovekov, već sluga Božiji.” “Ako na kraju Bog pošalje duhovnog oca onda,” piše vladika Ignjatije, “sa plačom i uzdisajima srca uporno se molite da Bog ne dozvoli da se okrenete  od Njegove svete volje kako bi pratili palu ljudsku volju, svoju sopstvenu ili volju bližnjega – svog duhovnog savetnika” (duhovnog oca) (8). U sasvim istom tonu, starac Makarije piše sledeće svome duhovnom čedu: “Pokušaću da ti odgovorim najbolje što mogu, ali moraš se i sam moliti. Moli se da mi Bog podari prave reči, kako bih ti rekao ono što će ti biti od koristi.” (9)

 

Jedan od znakova po kome mirjanin može da prepozna svoga duhovnog oca je sledeći: duhovni otac ne čezne da daje duhovne savete; u suprotnom, on sam za sebe tvrdi da je bez znanja i nedostojan -  kako piše starac Makarije: “Govorim vam ne ono što sam sam izmislio, već vam govorim ono što sam pročitao u delima Svetih otaca. Moj jedini skromni rad jeste izbor odlomaka iz tih dela koji konkretno odgovaraju vašem slučaju” (10). Slično, vladika Ignjatije piše da Oci zabranjuju da mi sami dajemo savete našem bližnjem, bez pitanja. 

 

Dobrovoljno davanje saveta jeste znak da mi smatramo da posedujemo duhovno znanje i bogatstvo, što je jasno ukazuje na gordost i samoobmanu (11). Koliko duhovnika danas može izdržati ovaj test? Možda nekoliko. Pravi duhovnici daju savete sa strahom Božijim i samo zato što ih je drugi pitao; oni ne očekuju trenutnu poslušnost, ali ostavljaju to na rasuđivanje svome duhovnom čedu. Na ovaj način oni štite  i sebe i duhovno čedo. Duhovno odrastao mirjanin zna, međutim, da ako on poštuje svog duhovnog oca  u svim stvarima koje nisu u suprotnosti sa zakonom Božijim, ili njegovim zdravim rasuđivanjem, Bog ga nikada neće napustiti.

 

Svako ko je čitao u delima svetih otaca i u žitijima svetitelja o mirjanskoj poslušnosti vidi da je poslušanje danas samo bleda slika onoga što je nekada bilo u Crkvi. Nivo duhovnosti u crkvenom životu je toliko slab u današnjem vremenu  da je Božja volja da se od mirjanina ne traži ništa do dobrovoljno poslušanje duhovniku. Ići dalje od ovoga nije samo opasno, već  dovodi u pitanje i promisao Božiju. Duhovno uzrastanje za mirjanina još uvek je moguće, ali je ono veoma sporo i mukotrpno. Ipak, duhovno uzrastanje se odvija. Po rečima vladike Ignjatija: ”To je velika tajna Božija, veliki blagoslov za nas, da se nahranimo mrvicama koje padaju sa stola našeg duhovnog oca. Te mrvice nisu hrana koja zadovoljava, ali one mogu da spreče duhovnu smrt” (12).

 Iz knjige Poslušanje Arhimandrita (sada Arhiepiskopa) Hrizostoma (Bruklin, MA, Prečasni krst -  pravoslavne novine, 1984.) str. 41-48

http://manastir-lepavina.org/vijest.php?id=6195

[Bokisha]

јеромонах Григорије Светогорац: ЦАРСТВО БОЖИЈЕ – ПРИСУСТВО ХРИСТА

Јеванђелист Матеј бележи да је Христос, након хватања и затварања Часног Претече, напустио Назарет и отишао у Капернаум. Тада поче да проповеда јеванђеље о Царству, говорећи: Покајте се, јер се приближило Царство небеско. У вечерашњој беседи покушаћемо да видимо шта је то Царство небеско које је Христос проповедао.

***

Када је архангел Гаврил блгаговестио Дјеви Марији рођење Господње, рече јој: ..родићеш Сина, и надјенућеш му име Исус. Он he бити велики, и назваће се Син Вишњега, и дaћe му Господ Бог. Пријесто Давида оцa његова; и цароваће над домом Јаковљевим (тј. над свима онима који у Њeгa поверују) вавијек, и цaрству његову нећe бити краја. Овим речима је архангел Гаврил повезао Царство Божије еа Личношћу Исуса Христа. Он је Цар верних и оваплоћењем Његовим Царство Божије се пројавило на земљи.

Свети Златоусти поставља питање: „Штa је Царство Божије?“ и каже да на ово питање одговара сам Христос: „Царство Божије је моје присуство.“ И свети Григориiе Палама каже да је „пре очовечења Христовог, Царство Божије билв далеко од нас, колико је небо удаљено од земље. Када пак Христос дође на земљу и сједини се с нама, тада у све нас дође и Царство Божије“.

Из ових речи богоносних отаца наших можемо да закључимо да је Царство Божије живот у близини Христовој, живот у складу са вољом Божијом. Пошто је Христос постао човек и са нама поживео, можемо да живимо са Њим, тј. да живимо у Царству Божијем.

***

Живот у Царству Божијем је живот који су првоосаздани живели у рају. Тамо су првосаздани живели у присусгву Божијем, прослављали величину Њeroвy и примали Његову очинску љубав. 3бor греха су удаљени из Царства Божијег и отидоше у земљу далеку од Бога. Отидоше у таму и живеше под влашћу ђавола.

Како пише свети Златоусти, „пре доласка Христовог, власт над човеком имали су ђаво, грех и смрт. Ђаво је човеку стао за врат, грех га је заклао, а смрт га је погребла. Када се оваплотио, Христос нас је ослободио од ове ђаволске тираније.“

Тајном Своје жртве и Свога васкрсења, Христос нам је подарио слободу Духа Светога и изнова нас поставио под скиптар царске и очинске љубави Своје. Тајном оваплоћене икономије, Христос је вратио човека у Своје Цapство и изнова га поставио за владара творевине земаљске.

Реч Христова: Покајте се, јер се приближило царство небеско, значи: Покајте се, јер сам ја, Господ и Спаситељ ваш, дошао к вама и жртвовао се за вас, победио ђавола и смрт, па сада изнова можете да живите животом Царства. Ова реч Христова је најрадоснија вест коју је људски род икада чуо. Зато се јеванђеље и назива: јеванђеље Царства.

Ово јеванђеље би требало непрестано да слушамо и ми данашњи хришћани. Јер баш у наше време, пошто је зло свуда присутно, верни одбацују свет и плаше га се. Заборављају да је свет место где је Христос дошао и отворио врата Царства Свога у које све нас позива да уђемо. Ми данашњи хришћани заборављамо да су се, од када је Христос дошао у свет, многи људи који су били у греху покајали и ушли у Царство Његово, као што је и сам Xpистос посведочио разбојиику на крсту: Данас ћеш бити са мном у рају.

Царство Божије није нешто прошло или будуће. То је живот са Исусом Христом који почиње већ у садашњем животу. Ону стварност Царства Божијег можемо сви ми да окусимо већ сада, као што ћемо је кушати и у вечности. Амин.

http://manastirpodmaine.org/jeromonah-grigorije-svetogorac-carstvo-bozije-prisustvo-hrista/

[Иван Ивковић]

Проповед јеромонаха Рафаила на светог Димитрија Солунског – 23. недеља по Духовима

 

 

Преузми аудио>>>