Нова књига Жарка Видовића

[Hadzi Vladimir Petrovic]

Иначе Жарко је оставио око 3000 страница које се налазе у Патријаршији, мислим да је задужрн др Лубардић, мени је двао тај материјал али ја га нисам узео, дјелом што сам глуп ко точак, дјелом што можда не би ни сачувао те текстове потуцајући се по БГ.

Одакле је ова књига изашла, мислим да није из Патријашије, али Слава Богу, тек ће да се види ко је био свети Жарко Видовић чију ћу икону да сликам, нпр једнина словесна критика Хајдегера је изасла из његовог пера, наравно заснована на Оцима и хришћанскоом платонизму.

Шта очикавати од др Богдана који се још није отресао метафизике и куне се у Зизијуласа као православног метафизичара, додуше тврдио је да су "Огледи о духовном искуству" прећутана књига.

Хајде Богдане жив био!

[Hadzi Vladimir Petrovic]

Хајдегер везује врјеме за биће у смислу да брјеме тече међу бићима, између два тијела нпр, што је устврдио и Анштајн и оборио Њутнови физикз која је врјеме и простор узимала као независне контигенте у којие је касније убацивала тијела мјешајући категорије и бића (поистовјечијучи мишљење и биће) односо мјешајући набачаје, предмете ума са тијелима-бићима, што је анштајн видио као недезовољено тврдећи да постоје само тијела , односно правећи однтолошку разлику међ бићима и мислима.

Хајдегер показује да смо ми на тај начин уствари извачени из времена и ток вријмена стваља међ бића, па Јелисвачић каже: Врјеме крене кад се ти појавиш, мислећи како без друге референтне тачке нема догађаја - врмена. Што показује да се код њега по Достојевском  вријеме већ угасило у разуму, да вријеме није умна категорија него догађај физичкога и код Јелисавчића личноснога кретања, у смислу двиг-кретања.

Хајдегер покушава да на појединачна бића накачи функцију врмена, способност за вријеме, можда да би очувао - спасио свијет - односно свјетовност, свјет узет као цјелину.

Док Жарко показује да појединачно биће никад није у времену него у вјечности, односно појединачно сушто створено је у нествореним енергијама  не у свијету! Овде се на пољу физике показује шта је монаштво и кидање свјетовности.

Бића очишћена од времена, односно од дистанце се у Цркви као заједници по енергијама уједињују, док се у свјетовности она не уједињују благодаћу него временом, а вријеме се пројектује из центара моћи, нико се више не орјентише по небеским тијелима, нити по другим особама као Јеласивчић, да види колико је сати.

Дакле у контексту теме о енергијама вријеме и енергије се међусобно искључују што ћу поставити и тамо жељан разговора.

[Hadzi Vladimir Petrovic]

Човјек у свијету - свјетовности изгледа сам себи мали, а свијет огроман и бескрајан конгломерат. То што  уједињује свијет и чини га демонским гигантом  је матафизика и њен облик времена, њено вријеме је везивно ткиво њеног свијета.

Да би човјек побједио свијет, он мора да схвати да то вријеме, та метафизика и то уједињење јесу лажно вријеме и лажно уједињење, да покида паучину у својим очима !

Да схвати да постоје од Бога створена само појединачна бића, да на то каже Амин, да прослави Бога и појединачна бића!

Да самим тиме конкретни човјек ти, ја, Марко, Јанко нису мањи од било кога појединачног бића, а лажно уједињење у ствари не постоји, а стварно уједињење је установио Христос у себи самоме, као вјечно - у енергијама  и "времено" у историји која је спој времена и вјечности, односно историја је Црква (Жаркина књига). И обрнуто Црква је историја, а благодатни живот освештано вјечно вријеме, подвиг и усхођење.

У овоме смислу црквено рачунање времена а то је календар бива изворно схваћено.

То значи да то рачунање - промишљање времена на личном и саборном нивоу мора бити лишено метафзичког - било ког идеолошког времена - свјетовности и уједно таблица и путоказ за излаз из актуелне и било које свијетовности. Ту наука и НАСА Миланоковић нису од велике помоћи, напротив објективна наука и несвјесно прошверцује метафизку.

Да буде самјеравање времена и вјечности, таблица празника односно догађаја пресјецања времена и вјечности који су једини прави орјентири, звијезде према којима се орјентишемо, као оне звјезде које прате истински мудраци филозофи који носе злато, тамјан и смирну и који долазе до Христа у благодатној звезди, јер изван Звјезде нема Христа, као што га нема и изван твари.

Зато се и у рачунању времена требамо држати тијела, и небесних и оних којима смо окружени, јер вријме тече посреди нас, а онда у таквом времену можда потече и љубав - благодат - вјечност и деси се поистовјећење и препознавање у Христу и њему уподобљење што иде једно са другим.