Матија Бећковић

[JESSY]

Odakle meni glupa navika, da ti nikada ne kažem da te volim?
Samo zbog toga ... što znam da znaš a meni je teško da te reči izgovorim ...

[Чунга Лунга]

Kad budem mladji
Imacu fond za prezentaciju
svoje licnosti
A budzet podesiti tako
Da cu do smrti moci da se
depiliram
Svaka dlacica je stidna
I gonicu je zesce nego mitisere
Cemu runjav zivot
I kakav je njegov smisao
Bez vrelog i hladnog voska

Kad budem mladji
Moja krv dobijace
Samo cveklu i sargarepu
Jescu pametno
Iskljucivo sirovo
Najcesce bez icega
A samo ponekad preliveno
Hladnim cedjenim uljem
Ali pocesto i pomalo
Da se metabolizam nikada ne
uspori
Ehinaceu cu prizvati
Da brine o mom imunitetu
Homeopatiju cu zaduziti
Za moje zdravlje
Koje moze dovesti u pitanje
Samo tudja greska
Ljudski faktor
I nas poslovicni javasluk
I neznanje

Kad budem mladji
Ovo ce biti moj Ocenas
Moje vjeruju
Moj Credo
Manira
Main stream
Magna carta
My look
Weltanschaung
Testament
Duhovno pravilo
Samo tako
Moje Nacertanije
I jedini program
U koji iskreno verujem
I niko nece moci da me gusi
Da nemam ideala
Koncept zivota
Ili sta god
Kunem se u sve najsvetije
Nema zrtve koju necu podneti
Za ostvarenje ovog planiranog
projekta
Ma sta to znacilo
A kad je rec o opstim prilikama
Kakve ja veze imam s tim
Necu dozvoliti da me iko presira
Nemam stomak za to
A sto se naseg drustvenog sistema
tice
Any way
Na njega mi se
najiskrenije bljuje
I nikad ga necu
dovoljno izbljuzgati
A kad je rec o narodu i
naciji
Polozaju
nase zemlje
I slicnim
forama
Ma...mislim...nemam
pojma...bas me briga
Nisam u tom fazonu
Majke mi
Nikad nisam bio deo toga
To nije moja solja caja
Niti ce biti
Kad budemmladji
By the way Kosovo
Moze da ode
Moze da ostane
Meni je svejedno
Nemam fiks na to
Mozda je to povrsno
Ali mene i za to povrsno
Zabole pajser
(******* zemlja
U kojoj je povrsnost mana)
O cemu mi pricamo
Neka ga uzmu
I to mi je super
Who cares
See you later aligatore
Oki doki
Bozuri Patrijarsija
Ma,keve ti
Niko ne zna sta je to
To ne postoji
Kako je doslo dotle
Da se o tome uopste misli
I primi na ideju
Da je nesto nase
Kojih crnih nas
I koje crno nase
Alo bre
Sta je ovo
I ta loznjava na Ruse
Ko je ovde lud
Freak brother
Nemoj da pricas
NATO
Nego sta
Nehigijena zivljenja
Dovela je dotle
Da se palimo i na tu Nedodjiju
Ne znam gde je Costa Coffee
Kamoli Kosovo
Nemam ni najblizu predstavu o
tome
To ne pije vodu
Ne rimuje se
Ne fituje s mojom filozofijom
Ocigledno imamo neki drugi
problem
Debelo smo zamenili teze
Nema nam spasa
Dok se lozimo na slavski kolac
Nebesko carstvo
(Sic)
Ep&gusle
(Sic Sic)
I slican bljak i bull shit
Tzv.Sveti Sava
Nemoj molim te
Jos i to
Necu da budem u tako losem
tripu
Njegos Obilic
Princip i vec kako se zovu
Svi ti kileri
Ubice
Nacosi i varvari
Ma daj
Fuckin
Zlo mi je od toga
To nije moj biznis
Srbadijo sisi
Zglavni ga
Get a job
(Nije John slucajno Walker)
Cirilica
Mars bre
Vozdra
Matica Srpska
Nikad cuo
Ne otkidam na fus
Tres/suftu
Suferice/slemove
Mitove/legende
Jeftine floskule
I sav taj edz i retro
Deep shit
Etc etc etc
Jee
Kakve budale
To me izritmi
To je pitanje hemije
Simulakrum
Past tense
Otkud znam
Ne bih bas da nabadam
Sta bi bilo kad bi bilo
I penusam o tom
Nemam taj trip
Nebo zna
(Kako ja to volim da kazem)
Samo se nadam
Last but not least
Da ce me Svemoguci zamilovati
Da na vreme predosetim kraj
Should I stay or should I go
Bar koji cas ranije
Pre nego sto otegnem papke
Kako bih otisao na onaj svet
Depiliran i ispraznjenih creva
Da mi se u mrtvacnici dive
I zapamte po crevima
Najzdravijeg medju pokojnicima
I prvi stignem na Nebo
Uspravan i klistiran
A ovde da ostavim izlucevine
Sav znoj i smrad
Kako bih bio siguran
Da je nesto ostalo iza mene
I da nisam ziveo uzalud

(Matija Beckovic - "KAD BUDEM MLADJI", Matica Srpska, 2007.)

 

[Снежана]

[JESSY]

Iskustvo nam savetuje da se treba bojati, da treba biti oprezan, da ne treba verovati.
Iskustvo nas uči da ne grešimo, da ne ponavljamo ono gde su drugi već stradali.
Svetu, međutim, ne mogu pomoći oni koji su načisto sa životom. Svetu ne trebaju oni koji su ostali bez zabluda i snova. Oni kojima je sve jasno, očigledno, poznato i verovatno.
Svetu pomažu mladi i neiskusni, oni koji ne veruju ni u čije iskustvo. Oni koji ne priznaju argumente. Oni koji ne veruju da se istorija ponavlja. Oni koji se ne plaše da pogreše. Oni koji su gluvi za činjenice, slepi za očigledne stvari, puni iluzija, zabluda, snova, ideala, spremni za najveće podvige i žrtve.
Beznadežan slučaj ne može biti heroj. Čovek bez nade i nije pravi čovek. On je kompromitovao sve ideale i ciljeve. Da su na svetu samo takvi, život bi se zaustavio.
Spas čovečanstva je u tome što se ljudi raduju bez iskustva i što u iskustvo ne veruju. Verovati u iskustvo znači biti očajnik bez ijednog razloga za život.
Životu su potrebni oni koji bi poludeli kada bi sve znali. Oni koji bi se poubijali kada bi svega bili svesni.
Niko nikome nije ništa dokazao. Svako mora da pređe svoj put i potroši svoju meru iluzija. Niko ne nastavlja ničiju nesreću. Svako živi svoj život. Ničija starost nije nečija mladost. Ničije iskustvo nije nečiji zakon!


O međuvremenu

[Golub]

ПИСМО МАТИЈЕ БЕЋКОВИЋА КОЈЕ ЈЕ ПРОЧИТАЛА ЦЕЛА СРБИЈА: Требају нам само две речи, супер и ј…

09.02.2016. - 18:28

ИСКРА на Фејсбуку

 

Фото: Новости

Познати књижевник Матија Бећковић у свом ауторском, аналитичком тексту, који је написао у свом препознатљивом стилу, описао је како би српски језик изгледао када би имао само две речи – јеботе и супер.

„Предлажем да се цео језик сажме у две речи. Он је већ и сажет, и ви већ погађате да су то речи: јеботе и супер! Не знам треба ли да свој предлог образлажем. Докле ћемо каскати за животом? Предлажем нешто што је одавно наша стварност (и стрепим: да ли ће мој предлог бити усвојен!) Смешно је затварати очи пред реалношћу.

То, што ја предлажем, већина је већ усвојила, и мањини се предлаже да нам се придружи, како не бисмо кварили утисак. Ја не тражим да се то уведе, него да се призна и озакони кад је већ дошло спонтано. Ово је век брзине, који је штошта скратио и сажео. Како сам разумео, и сама атомска бомба је резултат огромних сажимања. Храна је одавно концентрисана, а да и не набрајам – шта се све обрело у пилулама?

Напредак науке створиће пилуле у којима ће се наћи најразличитија знања и осећања – биће довољно попити пилулу па постићи оно за шта су раније биле потребне деценије. Наравно, језик не може бити изолован од света и века. Није нормално да се све скраћује а да се језик шири и продужује. Појавом две свемоћне речи (јеботе и супер) показало се да постоје милијарде непотребних појмова.

Модеран човек не зна шта ће са тим баластом а мора да се изражава краће и брже. Показало се да се једном, од тих речи, може рећи више него ватрометима речи и говорничким тобоганима. Невероватна је способност речи “јеботе” и “супер”: могу бити употребљене безброј пута а да увек значе нешто друго. Набијене смислом који се не може потрошити, оне су се већ показале као успешна замена за све.

Просто је несхватљиво да се нико раније није сетио ова два појма, која су нам била на врху језика, нити запазио каква се моћ крије у ових десет слова! Били су потребни читави томови да се изрази оно што се може далеко успешније рећи са јеботе и супер. Кад би неко био докон, па да размотава и разлаже ове две речи, видело би се да је у њима збијено све оно што је исписано на билионима страница.

Тако би обрнутим путем, поново нестало оно што као закопано благо чами мртво у магацинима и полицама библиотека. Али, чему тај обрнути процес? Да су те две речи раније уочене, не бисмо страћили толико времена и потрошили море мастила и папира. Још нисам приметио да постоји неко питање на које се не може одговорити са супер или јеботе. Нема тог доживљаја који се не може савршено изразити једном од ових речи, па чак и оне – по потреби – могу бити скраћене.

Довољно је рећи “у-је” или “суу”, па стећи углед не само зналца, него и славу говорника! Како је овим открићем постала смешна читава граматика и толике друге области које су израсле из језика! Како су осрамоћени и ухваћени на делу толики празнослови, скрибомани, и гњаватори. Немогуће је једну од ове две речи употребити на погрешном месту. Нико их није изговорио а да је испао глуп, преопширан, или да се погрешно изразио! Како су постале сувишне толике катедре и професори матерњег језика! Какав су само посао били измислили – да рођеном народу предају рођени језик?!

Паметном човеку је одмах ту морало бити нешто сумњиво. Какав је то матерњи језик који се мора учити. И још имати комплекс да га не знаш, и да не умеш да говориш, иако ти је матерњи! Читави крајеви неће више погрешно говорити, јер је немогуће изговорити погрешно јеботе или супер. Да не говоримо колико је њиховом појавом уштеђено. Толики говори, предавања, доказивања, постали су депласирани. Са ове две речи више смо постигли и рекли за кратко време него са свим речима откад смо проговорили до данас.

Њихову величину немогуће је изразити неким другим речима него опет њима: “супер” и “јеботе”. Ако не верујете да се само с две речи могу заменити све остале покушајте, за почетак, да са супер и јеботе гарнирате све што говорите. Те две речи саме раде, па ћете временом схватити да све оно друго и није било потребно. Нико вам неће рећи да брбљате, тртљате, балегарите, лупате, ако будете употребљавали само “супер” или “јеботе”. Не каже наш народ случајно да ћете бити паметнији ако ћутите. То је резултат времена у којима се с много речи тако мало рекло. Јеботе и супер су нека врста зачина Ц.

Покушајте да их уденете у све што говорите, и тако ћете видети да се слажете са мном, иако вам се то сада чини претерано. С њима је свака ствар укуснија, а без њих бљутавија! Узмимо, рецимо, песму Бранка Радичевића ДЕВОЈКА НА СТУДЕНЦУ.

Прочитајте је са овим рефреном, и без њега, па одлучите која је боља.

Кад сам синоћ овде била

Јеботе!

И водице заитила, Супер!

Дође момче црна ока, Јеботе!

На коњићу лака скока, Супер!

Поздрави ме, зборит оде: Јеботе!

“Дај ми, селе, мало воде!”

Супер јеботе!

Мој предлог ће, с временом, усвојити читав свет. Ја не разумем како би се, на неком другом језику, то исто могло друкчије рећи. Ко не разуме човека који каже супер и јеботе! Долази дан кад ће читави свет уклонити језичке баријере и споразумевати се само са супер и јеботе. То ће бити, јеботе, супер“, завршио је Бећковић своје писмо.

[snebivljivi maslacak]

Ali cim se krsnim znakom znamenovo, nema toga ko ga nije kamenovo. I to kamenje posta mu imanje, svaki kamen njemu jedan Hristu manje...

 

 

[JESSY]

СЛАВА ТЕБИ БОЖЕ

 

  Шта је скупа ово свеколико
  До општега оца поезије

  Његош

Алфа беше нигде а ништа омега
Кад си саздао сав свет ни из чега
Без игде ичег имо си од чега
Без игде иког знао си за кога
Без нигде никог сем себе самога
И оног теби једином знанога
Силом свељубећег слова љубљенога
Сетио си се свега и свакога
А кога год си на биће позвао
Већ си га по лику и имену знао
И онако како се развидела тама
Видело се како ствараш себе сама
Слава теби Боже песниче једини
И алилуја твојој творевини.

Без претходника и истодобника
Без парбеника и саговорника
Без учитеља и без уредника
Без рецензената и предговорника
И без лектора и без коректора
Без пера папира трица и кучина
Оче слободног стваралачког чина
Без поетика калупа модела
Себе си узео за узор свог дела
И све што је свога лика угледало
Било је твоје верно огледало
Слава тебе Боже песниче једини
И алилуја твојој творевини

Чим рече копно небо вода трава
Виде да је добро и да је реч права
И како си које слово прословио
Нови језик си изјезикотворио
И како си који слог изговарао
Нове светове си олицетварао
Змија и јабука и јаје и пчела
Прве су речи прешле и на дела
Твојим устима што је уречено
Дошло је у живот у реч обучено
И за ижицу си задњу од почела
Везао судбину целокупних дела
Слава теби Боже песниче једини
И алилуја твојој творевини

Сило што океан чупаш из корена
И полажеш га себи пред колена
Слуша те сваки шум без поговора
Покоравају ти се и копна и мора
Као реч те није нико послушао
Нит си иком тежи задатак задао
Нит се умарала нит изневерила
Док је судбину своју испунила
Васељена се у речи зачела
Из ње се излегла сва небеска тела
И слава јој стигла до врхунца
И котур земље тера око сунца
Слава теби Боже песниче једини
И алилуја твојој творевини

Све што је из твоје речи испливало
Видно и невидно велико и мало
Прва су певања над сказима сказа
И прве победе тачнога израза
Небеске воде и ледене горе
Непревазиђене су живе метафоре
Птице и кртице баште на дну мора
Стилске су фигуре твога песмотвора
А где си машти пустио на вољу
Изелени зелен по свом пустопољу
Где год је гребен над понором стао
Ту си се од речи и ти уздржао
Слава теби Боже песниче једини
И алилуја твојој творевини

Свим што је бујало сјало промилело
Отпочео си своје стиходело
А боје звуци облици мириси
Младалачки су твоји рукописи
Пуж и паук су ти рана остварења
И непојамно смела поређења
Просјаји прострујци свитају разданци
Непроцењиви су срећни проналасци
Крила у јајету бисери у шкољци
Незаборавни су духовни погоци
Репови кљунови и кресте и ресе
Без премца ефекти акценти финесе
Слава теби Боже песниче једини
И алилуја твојој творевини

Нема песништво већег искорака
Од размака између светлости и мрака
Клик белог орла и црнога коса
Сва симбологија твојега епоса
Плава месечина небеса бескрајна
И сва остала средства изражајна
Где је реч достигла своју праву меру
Узносећи славу невидљивом перу
И свака травчица широм земљописа
Само је факсимил твојега потписа
И све што је изнад и испод небеси
Доказ је да си онај који јеси
Слава теби Боже песниче једини
И алилуја твојој творевини

Најпре си сажету у једном микрону
Ускладиштио целу васиону
А у микроновим микрон микронима
Венце васиона у васионима
Најмања честица је највећа планета
Где си сва сунца чувао сажета
Небо си смотао и у трун савио
И најситнији простран му је био
И ниси га ником из руку давао
Смањивао га и повећавао
Умивао га чешљао китио
Док си над песмом песму изнитио
Слава теби Боже песниче једини
И алилуја твојој творевини

Кад је најдаље с најближим спојено
Прело је црно јаје ознојено
И трунчица се светла испилила
Изнад недогледних дина ништавила
А од твога гласа звука и имена
Зајапурила се тмуша неписмена
Гледао си своје речи испред себе
И оне су прво угледале тебе
Више но икад је у речима било
Нешто људско је из сваке вирило
Ништа живо није још пропискавало
Нити је пиле пропијуктавало
Слава теби Боже песниче једини
И алилуја твојој творевини

Одувек постојиш пре света си био
И нико не зна кад си се родио
Из века векова кад те пут нанео
Глас се кроз глува пространства пронео
Да је будућност и здрава и жива
Да је далеко али да је има
Све живе душе ка њој си позвао
А куда да иду само си ти знао
Сада су само тражени јунаци
За задати живот по твојој читанци
Да смисао свега из ње гонетају
А смисао је да га и не знају
Слава теби Боже песниче једини
И алилуја твојој творевини

Кресивом си човека у труд укресао
И од ребра му жену истесао
Јер није добро да човек сам буде
Самоћа је за Бога а није за људе
У прах од земље си наусто дахнуо
И у блато живу душу удахнуо
Пред којом свако знање одустаје
А почиње тамо где знање престаје
О њој не може нико ништа знати
Само песник је може назирати
Нико место другог не може живети
Ни причестити се ни исповедити
Слава теби Боже песниче једини
И алилуја твојој творевини

Где год је која сукнула варница
Из твојих кошница и радионица
Отварала се нова позорница
Постављана натра и ствараоница
Где се плете везе преспаја преткива
Предиво великог твога наратива
Доводи у везу што се раздесило
Спаја што спојено никад није било
И пребацује све на ону страну
Транспоновану и ресетовану
Без иједнога труна сувишнога
С чунка и тоцила транценденталнога
Слава теби Боже песниче једини
И алилуја твојој творевини

За шестоднева си цео свет створио
Увременио и упросторио
Ал све једном заувек ниси обавио
Па оставио и заборавио
Него и даље ствараш и претвараш
И никад не стајеш нити се умараш
А зиданица што је изидана
Рукама љубави и чистих усана
Заглавним каменом није докончана
Ни под кров стављена за недељу дана
Нити та недеља седам дана има
Већ седам дана траје вековима
Слава теби Боже песниче једини
И алилуја твојој творевини.

Од бића по твојој слици и прилици
Највернији су ти одливци песници
И где год се пламени поета родио
Себе си у њему још једном одлио
Све што си на својој нитри изаткао
Песничком си братству податкиво
Соколећи га да се оспољава
С тобом раменује горња надпевава
И од зачеља и од прапочетка
Све препочиње с твојег започетка
И нетремице држи вечну стражу
За случај да нешто имају да кажу
Слава теби Боже песниче једини
И алилуја твојој творевини

Ниси научио ништа ниоткога
Ни подражавао никада никога
Нико пре тебе није реч рекао
Нити с мање речи више постигао
Славословио си и ниси престао
А Бог си остао и песник постао
Свет је твоја књига слика и прилика
А песме су дела незнаних песника
Што од створенога ново престварају
И од саздаоца пресаздавају
Свака песма има више аутора
У твојој о томе нема ни говора
Слава теби Боже песниче једини
И алилуја твојој творевини

Од свих свемира бездана видика
Дубљи је свемир и бездан језика
А у језику сваког национа
Сви су језици и сва васиона
Створени због неког разлога и смисла
Као делови божјега промисла
А песнику је сваком отаџбина
Она непозната далека једина
Чији је грађанин једино и био
И никада је није напустио
Да не пева један цео живот једно
Већ да сви певају то једно заједно
Слава теби Боже песниче једини
И алилуја твојој творевини.

Кликом на миша на почетку света
Започела је ера интернета
С највеће даљине њим си управљао
До задњег паука мрежу разгранао
У девет јама што се икад крило
Нико није знао који је свет стварни
Који дигитални који измаштани
Постоји ли свемир и земљина кугла
Или су скинути са твојега гугла
Довољно је једно слово укуцати
Па за час тили све тајне сазнати
Слава теби Боже песниче једини
И алилуја твојој творевини

Само онај који иза свега стоји
Зна шта постоји а шта не постоји
Где је тачка стајна а где престоница
Ономе чије царство без граница
Има ли света  сем измишљенога
Свепочетнога од Беспочетнога
Свестворенога од Нестворенога
Да уђе у радост Господара свога
Сво благо испод небескога свода
Ода је у почаст песничких слобода
И док год буде било поезије
Ту је и њен Творац и онда кад није
Слава теби Боже песниче једини
И алилуја твојој творевини

Алфа на почетку постаће омега
Суштина ствари и смисао свега
И биће песма и несмртно слово
Само оно што је модерно и ново
И неће нестати песме ни песника
Док год песник буде свирала језика
Да дописује књигу без страница
У песми над песмом над писцима писца
Смаком света су сваки час претили
А кад год је био нису приметили
А онај ко је веровао Сатани
И сам је био на његовој страни
Слава теби Боже песниче једини
И алилуја твојој творевини

Где није нико песници су били
Све што није било то су запамтили
Ко год је сркнуо из свога корења
Зна да је стварање душа остварења
Светло нетамнело водо нечекана
Име неношено душо непредана
Ко хули на љубав и лепоту света
И кад има снаге не има талента
Нити је човек Господа створио
Нит је тајну живота открио
Зато ни Творца не може убути
Нит ће miglior fabbro ико други бити
Слава теби Боже песниче једини
И алилуја твојој творевини

 

http://vaznesenjeovcarbanja.blogspot.rs/2015/09/blog-post_1.html

[JESSY]

Blago zaostalima, teško onima koji to nisu!

Zaostalost je postala jedna vrsta mode. Pomodno je i popularno biti zaostao… Civilizovani sa zavišću gledaju na zaostale. Zaostali su postali nosioci napretka, sinonim zdravlja, avangarde.

 

Iz zaostalosti se ne može nazad. Zaostalost zna samo za napred. Danas samo zaostalost može da korača krupnim koracima.

 

Jedino zaostali imaju budućnost.

 

Samo još gladni imaju nade da će biti siti. Siti su već siti.

 

Kao što pocepani imaju lepši san od elegantnih, samo još porobljeni mogu sanjati slobodu.

 

Otuda superiornost zaostalih leži na čvrstim osnovama. Njihova budućnost je sasvim izvesna. Od istorije civilizovanih oni će krojiti sebi budućnost. Nemaju razloga da ponavljaju očigledne greške i gluposti.

 

Gladni i bosi, puni snova, nade i snage, zaostali će tek doživeti nostalgične trenutke naše lepe prošlosti. Naše najlepše uspomene tek treba da budu njihova stvarnost.

Kako je Matija Bećković dobio ime: Njegova majka je usnila san!

 

Njihovoj dokolici nije potrebna naučna fantastika. Oni sanjaju viljuške, točkove, pegle, prve novine, pronalazak filma, radija i televizije.

Oni su gladni naše sitosti.

 

Divnog li uzbuđenja, veličanstvene li gladi i radoznalosti.

 

Blago zaostalima, teško onima koji to nisu!

 

Blago još uvek željnima pravde, slobode i jednakosti! Jedino oni imaju za šta i živeti i umreti. Jedino će još oni biti hrabri, časni, slavljeni. Oni će tek imati svoje pesnike!

 

Poučeni iskustvom već sitih i civilizovanih, oni će podizati blistavije revolucije i voditi spektakularnije ratove.

 

Njihov Napoleon biće viši. Njihov Aleksandar Makedonski živeće duže. Njihov Brut neće ubiti Cezara.

 

Teško onima koji su na cilju. Oni su bez cilja. Oni koji su ostvarili svoje snove, nemaju više šta sanjati. Slobodni će trunuti u nepromenljivosti slobode. Siti sreće, oni će se okrenuti nesreći.

 

Tako, dok ideal primitivnih ostaje dobro, emancipovani blazirano traže promenu u zlu.

 

Civilizovani pune svoja groblja samoubicama, zaostali – gladnima.

 

Siti bi hteli da doviknu gladnima, da nije sva sreća ni u sitosti, ali ih gladni ne čuju. Odeveni se skidaju, postaju nudisti, a goli kradu njihova odela, hladno im je i željni su elegancije.

 

Zaostali svaki zalogaj proglašavaju praznikom, svaki dan korakom ka sreći.

Civilizovani gledaju zaostale na malim i velikim ekranima, ne mogu da se načude toj hladnokrvnosti koja nikuda ne vodi. Kaju se za svoju radoznalost i nestrpljenje, rado bi iz gledališta utrčali na teren da sami sudeluju u igri.

 

Međutim, kasno je. Svako samo jedanput prolazi svoj put. Unazad se ništa ne može ispravljati. Unapred može, i to će zaostali učiniti.

 

Budimo dobri sa zaostalima, možda će nam pokloniti koji zalogaj svoje gladi i koji gutljaj svoje žeđi.

 

https://stil.kurir.rs/lifestyle/zanimljivosti/93181/filozofija-matije-beckovica-kao-surova-istina-danasnjice-blago-zaostalima-tesko-onima-koji-to-nisu?u

[JESSY]

Hodajte kroz život otvorenih očiju i s verom. Zavirite u svaki ugao – nikad se ne zna gde je sreća. Sreća je slepa. Na sreću svako ima pravo. Sreća ne zna za razlike u boji kože, polu, socijalnom položaju, titulama i slično.
Matija Bećković

[JESSY]

PONOVO IMAM POTREBU DA ĆUTIM

Ponovo imam potrebu da ćutim
Jer ono što najlepše umem da kažem više me ne zanima.
Odlučio sam da govorim kao da će mi svaka reč biti poslednja
Šta sam ja da bi pevao?
Moj siromašni rečnik zamenjujem prirodom
I gdje god putujem nailazim na nju
I njena smela poređenja.
Priroda je izrazila moje namere na više načina
Svojim biljem,svojim požarima
I drugim čudesima čiji sam učenik.
Ona je dala oblik ptici
Smelije no što se usudio ijedan pesnik
I ja se ispod njenih ptica potpisujem
Ne dodajući im gotovo ništa.
O mutna jelo izrasla iz moje mastionice,
Priroda je puna mojih pogleda na svet
Ja stoim iza njenih cvetova bez granica
Ja poštujem jedino njene neumoljive zakone.
U čitavoj prirodi nigde,osim na svoj život,
Ne mogu da stavim tačku,
Jer se sve javlja ponovo i ravnomerno sa godišnjim dobima.

Kad posle jeseni ne bi došla zima
U šta bi smo onda verovali i čemu se nadali?
Ponovo imam potrebu da ćutim
Jer govorim sa željom da budem ućutkan.
Vetar upada u sudsku pisarnicu i diže papire sa stolova

Ceo dan sam napolju kao da sam cvet,
Napolju su šume, oblasti pod snegom, ovas i raž su napolju,
Gradovi su na ulicama, ulice su na ulicama
Svi kontinenti su napolju.
Ja bih bio jedini grad koji sam unutra!
O nebesa jedini naslove na mome grobu
Bunim se protiv svega, jer nemam na šta da pristanem.

Šta sam ja da bih ćutao?
Sve što sam rekao ponavljam još jedamput,
Moje ćutanje je službi strašne istine.
Sve što ima na svetu ima i u meni.
Ne znam dali je noć ili sam sklopio oči:
Moje slike sveta se menjaju dok putujem.
Nisam ništa video prvi put sve sam prepoznao.
Predeli koje otkrivam oni su koje sam sanjao.
Šta će mi more.Imam ga u glavi
I ja ih samo poredim i bratimim.
Prizor koji gledam odavno postoji u mome sjećanju,
Putevi što godinama zavijaju na istom uglu,
Najređe biljke,jedini primeri,
Nalaze se i u mom srcu,
A sve što je u njemu
Postoji i još negde u svetu ili se potuca.
Ja putujem da bi svakoj stvari prineo drugu svojom dušom
Da bi obe bile manje usamljene.
Sedeći među drvećem govorim o svojoj prirodi,
A kad bih razumeo pticu
Rekao bih joj isti što i vama:
Svemu pretpostvaljam prirodu,
Ali svoju!
Matija Beckovic

[JESSY]

“Постоји једно место на коме Срби нису никада пролили ни кап крви, ни појели комад меса. Место на којем већ осам стотина година нису крали ни лагали, ни пиле заклали, ни мрава згазили, ни криво се заклели, ни лажно посведочили. Место на коме нису ништа друго радили него се молили, исповедали, постили и умивали сузама покајања. Осам векова свакога дана по дванаест сати, онолико и онако како је рекао Свети Сава. Место на коме се и данас моли истим жаром као и првог дана, црнорисци с именом својих духовних праотаца, чије лобање чувају и гледају у манастирској костурници, а за своје знају које ће место заузети на дрвеној полици. Место на коме данас нико други не наређује и не издаје послушања до Свети Сава. Место на коме се не рађамо него само умиремо и једино постојимо. То место се зове Хиландар на Светој Гори Атонској, родно место наше усмености и писмености, најдоњи камен нашег духовног постојања...”

[JESSY]

ИСПОВЕСТ

Волео си ме Боже ниси крио

И ниси од мене зазирао

Ни одбацио ме ни укорио

Ни кад сам себе презирао

Надамном си се наплакао

И по јазбинама повлачио

За мном си у ватру ускакао

И под камење се завлачио

На оба ока си зажмирио

Кад си ме на делу затицао

Само ти ниси сеирио

Ни руке од мене одмицао

И ниси марио ни зажалио

Што си се светини замерио

Кад си се на мене самилио

И пред свима ме загрлио

Волео си ме више но ико

А више од мене о мени знао

И када није други нико

У мене си се поуздао

Ал једно ми остаде жао

И нећу никад прежалити

Знам шта си због мене издржао

Ал не умех ти се захвалити

(Јерусалим, 2000.)

[JESSY]

Господе помилуј

 

Господе помилуј преко живих рана

Свих континената и свих океана

Карамракова и караказана

Твог мравињака и живистијана

Свих упоредника и меридијана

До седмог неба на девет тавана

Овог и оног света измрежана

Све што врви земљом по слову твог плана

Ако Један јеси- док је још зарана

Такни јагодицом милоснога длана

Моли те душа само теби знана

Још неначета а испрепадана

Помилуј Светворче све што си шест дана

Ткао без узора и без преседана

Док земља беше пуста несаздана

И из ничега још неизмозгана

А тама испод и изнад бездана

Док је лебдео дух твој над водама

Милуј Христа ради с оба блага длана

Бића кресивом твојим искресана

И из небића у биће призвана

И твојом десницом крстом крстосана

Моли те душа само теби знана

Још неначета а испрепадана

Из свих понора где је завитлана

И на дно бездана богопосејана

И испод твога трона амбисана

У плаво подножје од твојих табана

Прашку земље издвој из праха звездана

И као кап воде стави на сред длана

И помилуј је Оче са свих страна

Да не погине непомилована

Непољубљена и неоплакана

Неокупана и компромитована

Моли те душа само теби знана

Још неначета а испрепадана

Крени од Индије Кине и Јапана

С Далеког истока до западних страна

Од Јужног крста и Авганистана

До две Америке у три океана

Око оба пола ледом окована

И полутара још неразобручана

Патмоса Атоса Сиона Мон Блана

Од Овчјих врата и Медитерана

Пећи Призрена Високих Дечана

Од Зида плача до Газиместана

Моли те душа само теби знана

Још неначета а испрепадана

Ниње и присно пређи са два длана

Преко Библије Талмуда Курана

Преко сура тора шива и шамана

Муслимана Јевреја Хришћана пагана

Пепела Грчке и праха Римљана

Мртвога мора и живог Јордана

Матеја Марка Луке и Јована

Пада Цариграда тајни Ватикана

Трица Азије кучина Балкана

Понижења Руса полома Германа

Моли те душа само теби знана

Још неначета а испрепадана

Помилуј јејину и врана гаврана

Сакатог мрава жапца окрастана

Зебу мрку луњу петла наушљана

Мече на Камчатки на санти туљана

Риђогрлог гњурца на грани џивџана

Зелену жуну орла самотана

Гробног лептира јарца ошугана

И тушта и тма и ала и врана

Процватак пробио кроз покров катрана

И црва из муља још неискобељана

Моли те душа само теби знана

Још неначета а испрепадана

Док непоменици ума огубана

Таркају испод гаравог казана

Шири од Небеса искро сажимана

И у жижину жижу сажижана

А код куће си у зрнцу тамјана

Нек се из тог зрнца ко са неба мана

Спусти рука Спаса заори Осана

И огласи са свих небеских екрана

Да је рђа с твога дела састругана

Имена твога ради опањкана

Моли те душа само теби знана

Још неначета а испрепадана

[Božena]

 

[Božena]

Матија Бећковић:
МОЈКОВАЧКА БИТКА ЈЕ ДИО КОСОВСКОГ БОЈА!
"Ко није стигао да погине на Косову, чекао је Карађорђеву буну, ко није погинуо на Мишару и Чегру, гинуо је на Церу и Сувобору, а ко је остао жив хитао је ка Мојковцу. Ту су гинули последњи од оних „што се не шће у ланце везати“. 
Као и на Косову. и на Мојковцу су се појавили Милош и Јанко, само што се овај пут Милош презивао Меденица, а Јанко – Вукотић. Онај Јанко што је закаснио на Видовдан 1389. стигао је у прави час на Мојковац, на Божић 1916. године, али су и њега питали „што га брани кад га не одбрани?“
Лаб и Ситницу заменили су Тара и Лепенац, а Бојна њива – Газиместан. 
Ни на Косову ни на Мојковцу нису брањени само Косово ни само Мојковац. То је једна те иста ванвремена битка за ванвремене вредности. Битка за „нешто важније од сваке земље и судбоносније од иједне битке“. 
Што се збратило на Косову пре седам векова није се никад разбратило, већ се и пре једног века очитовало на Мојковцу. Није било ни први ни последњи пут да су Срби били „народ на који сви пуцају“ са свих страна и из свих оружја, и то као по правилу на највеће православне празнике. На Видовдан, на Божић, на Васкрс, на Светог Илију, Велики петак и Огњену Марију."